Principáu-Obispáu de Montenegru

	estáu desapaecíu
Alministración
Capital	Cetinje
Forma de gobiernu	monarquía teocrática absoluta (es)
Llingües oficiales	montenegrín
Relixón oficial	cristianismu ortodoxu
Xeografía
Llendaba con	Imperiu austriacu
Demografía
Población	60 000 hab.
Economía
Moneda	Montenegrin perun (en) , florín austrohúngaro (es) , lira otomana (es) y franco francés (es)

El Principáu-Obispáu de Montenegru foi un tao teocráticu balcánicu, nel sureste d'Europa, qu'esistió ente 1697 y el 13 de marzu de 1852, cuando foi eslleíu por Nicolas Mirkov, quien proclamó'l Principáu de Montenegru. Surdió frutu del arrenunciu del cleru ortodoxu a siguir siendo un señoríu otomanu, lo que tresformó la parroquia de Cetinje nun protectoráu rusu, gobernando por Obispos Metropolitanos (Vladika, tamién traducíu como "Príncipe-Obispu").^[1]^[2]^[3]

Toponimia

L'estáu yera práuticamente gobernáu pola Ilesia ortodoxa, so la supervisión de la familia Petrović-Njegoš. El nome más utilizáu na historiografía ye Metropolitanato de Cetinje (Цетињска митрополија).^[4] El mayor responsable políticu yera conocíu como Metropolitanu (Vladika, en rusu) anque tamién traducíu como Príncipe-Obispu. Danilo I (1697-1735) faíase llamar a sí mesmu "Danilo, Metropolitanu de Cetinje, Njegoš, duque de la tierra serbia" ("Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи ...").^[5]^[6] Darréu tres la unión de la Llanura de Bjelopavlićka y les llombes nes qu'habitaba dichu cla, mientres el gobiernu de Pedru I, l'estáu foi llamáu oficialmente Montenegru y les llombes.^[7] En códigu escritu por Danilo I, fecháu en 1855, establezse espresamente qu'él ye'l "knjaz" (duque, príncipe) y "Gospodar" (señor) del Cuetu Negru llibre (Montenegru) y les llombes".^[8]

Historia

La hestoria empieza con Danilo Šćepčević, un obispu de Cetinje al que se xunieron dellos clanes de Montenegru na llucha contra l'Imperiu otomanu qu'ocupara la mayor parte del sureste d'Europa. El Vladika Danilo foi'l primeru de la Casa de Petrović-Njegoš, qu'ocuparía'l cargu de Obispu Metropolitanu de Cetinje hasta 1851, cuando Montenegru convertir nun principáu llaicu con Danilo Petrović-Njegoš. Amás, convertir nuna monarquía curtia cuando foi abolíu temporalmente ente 1767 y 1773, cuando l'impostor Šćepan Malí, fíxose pasar pol emperador rusu y coronóse Señor de Montenegru.

Ver tamién

Historia de Montenegru

Referencies

↑ Victoria Clark, Why angels fall: a journey through Orthodox Europe from Byzantium to Kosovo, p. 93
↑ Robert Bideleux, Ian Jeffries, A history of eastern Europe: crisis and change, p. 86
↑ Anthony Trollope, Saint Pauls, Volume 5, p. 430
↑ Milija Stanišić (2005). Dubinski slojevi trinaestojulskog ustanka o Crnoj Gori. Istorijski institut Crne Gore, páx. 114. «Као што смо претходно казали, стицајем историјских и друштвених околности Цетињска митрополија је постала не само духовни него и политички центар Црне Горе, Брда и негдашњег Зетског приморја. Заједно са главарским ...»
↑ Matica srpska, Lingvistička sekcija (1974). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Volume 17, Issues 1-2. Novi Sad: Matica srpska, páx. 84. «Данил, митрополит Скендерије o Приморја (1715. г.),28 Данил, владика цетински Његош, војеводич српској земљи (1732. г.).»
↑ Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje o Crnoj Gori. Svetigora. «То се види не само по његовом познатом потпису „Данил Владика Цетињски Његош, војеводич Српској земљи" (Запис 1732. г.) него и из цјелокупког његовог дјелања као митрополита и господара. Занимљиво је у том контексту да ...»
↑ Etnografski institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1952). Posebna izdanja, Volumes 4-8. Naučnon delo, páx. 101. «Када, за владе Петра I, црногорсксу држави приступе Б^елопавлиЬи, па после и остала Брда, онда je, званично, „Црна Гора и Брда"»
↑ (1984) Stvaranje, 7–12. Obod, páx. 1422. «Црне Горе и Брда историјска стварност коЈа се не може занема- рити, што се види из назива Законика Данила I, донесеног 1855. године који гласи: „ЗАКОНИК ДАНИЛА I КЊАЗА И ГОСПОДАРА СЛОБОДНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И БРДА".»

[1] Victoria Clark, Why angels fall: a journey through Orthodox Europe from Byzantium to Kosovo, p. 93

[2] Robert Bideleux, Ian Jeffries, A history of eastern Europe: crisis and change, p. 86

[3] Anthony Trollope, Saint Pauls, Volume 5, p. 430

[4] Milija Stanišić (2005). Dubinski slojevi trinaestojulskog ustanka o Crnoj Gori. Istorijski institut Crne Gore, páx. 114. «Као што смо претходно казали, стицајем историјских и друштвених околности Цетињска митрополија је постала не само духовни него и политички центар Црне Горе, Брда и негдашњег Зетског приморја. Заједно са главарским ...»

[5] Matica srpska, Lingvistička sekcija (1974). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Volume 17, Issues 1-2. Novi Sad: Matica srpska, páx. 84. «Данил, митрополит Скендерије o Приморја (1715. г.),28 Данил, владика цетински Његош, војеводич српској земљи (1732. г.).»

[6] Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje o Crnoj Gori. Svetigora. «То се види не само по његовом познатом потпису „Данил Владика Цетињски Његош, војеводич Српској земљи" (Запис 1732. г.) него и из цјелокупког његовог дјелања као митрополита и господара. Занимљиво је у том контексту да ...»

[7] Etnografski institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1952). Posebna izdanja, Volumes 4-8. Naučnon delo, páx. 101. «Када, за владе Петра I, црногорсксу држави приступе Б^елопавлиЬи, па после и остала Брда, онда je, званично, „Црна Гора и Брда"»

[8] (1984) Stvaranje, 7–12. Obod, páx. 1422. «Црне Горе и Брда историјска стварност коЈа се не може занема- рити, што се види из назива Законика Данила I, донесеног 1855. године који гласи: „ЗАКОНИК ДАНИЛА I КЊАЗА И ГОСПОДАРА СЛОБОДНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И БРДА".»

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]