Wikipedija

Evanđelje po Petru

Jevanđelje po Petru
Nastanak 2. vijek
Mesto Sirija?
Jezik grčki jezik
Pripisano apostolu Petru
Izvori
Rukopisi P. Cairensis 10759
P. Oxyrhynchus 2949
P. Oxyrhynchus 4009
Auditorij ranokršćanske zajednice
Tematika Isusovo pogubljenje

Evanđelje po Petru (grčki: κατά Πέτρον ευαγγέλιον, lat. Evangelium secundum Petrum), nazivano i Petrovo evanđelje, je jedno od ne-kanonskih evanđelja koje su Crkveni oci odbacili kao apokrifna.[1] Napisano najkasnije u drugoj polovici 2. vijeka.[2]

Bilo je jedno od prvih nekanonskih evanđelja koje je ponovno pronađeno, očuvano u suhom pijesku Egipta. Glavno težište Evanđelja po Petru je pasija, a značajno je da se u njemu odgovornost za razapinjanje Isusa svaljuje na Heroda Antipu umjesto Poncija Pilata.

Povest

uredi

Evanđelje po Petru pominje Origen u svojim Tumačenjima Matejevog evanđelja (X, 17). Justin Filosof (103.–166. g.) u svojoj ‘Prvoj Apologiji’ pokazuje da poznaje dati izveštaj, ili njegov izvor (XXXV, 6; cp.: ‘Evanđelje po Petru’, 3:6) – Episkop Serapion Antiohijski obratio se oko 200. g. područnoj crkvi u Rosku (Kelesirija), napominjući im da ne koriste na bogosluženjima 'Evanđelje po Petru', pošto je saznao da ga oni bogoslužbeno potrebljavaju. Eusebije citira Serapionove reči o tom spisu:

Mi, braćo, prihvatamo Petra i druge apostole kao Hrista, ali kao ljudi koji su iskusni, odbacujemo spise koji idu od ruke do ruke a nazivaju se njihovim imenima a gde se jasno uočava neka sasvim drugačija vera od one koju su primili apostoli. Pretpostavljam da je i do vas došao jedan prepis evanđelja koji nosi ime apostola Petra te da je zbog toga i došlo do smutnji unutar vaše crkve. Sada, kada sam saznao da su neki od vas utonuli u heresu, nastojaću da što pre dođem. Čuli ste, braćo, kakve se vere držao Markion; on je protivrečio sebi, često ni sam ne znajući šta govori. Saznaćete više o tome iz pisma koje vam šaljem. Takođe, reći ću vam, dođe mi do ruku i spis koje doketi, a koji behu pre Markiona, nazivaju evanđeljem. Vidim da ste mnogo toga prihvatili od tih heretika. Pročitao sam taj spis i u njemu sam našao mnogo toga što se ne slaže sa istinitom naukom.[3]

– Serapion Antiohijski

Teodoret Kirski (393.–457. g.) pišući o nazarenima kaže:

... Poštuju Hrista kao pravednoga čoveka i koriste se takozvanim Evanđeljem po Petru.« (Haeraeticarum, II, 2)

495. godine osuđeno je kao neprihvatljivo štivo od strane rimskog pape Gelasija I, u njegovom Decretum Gelasianum (Decretum Gelasianum de libris recipiendis et non recipiendis).

Godine 1886. u Gornjem Egiptu, u monaškoj grobnici iz VIII - IX veka, francuski arheolog Urbain Bouriant je otkrio važan fragmenat Evanđelja po Petru, u kojem se nalazi izvještaj o Isusovoj muci, smrti, sahrani i uskrsnuću. Rukopis potiče iz VIII-IX stoleća, a pored Evanđelja po Petru u njemu se nalaze i delovi ‘Otkrivenja po Petru’ i ‘Enohove knjige’. Prvo izdanje Petrovog Evanđelja je: „Memoires publics par les membres de la mission archeologique francaise au Caire", Paris, 1892.

Sadržaj

uredi

Poznati deo Evanđelja po Petru govori o Isusovom stradanju, pogrebu i vaskrsenju, te se tvrdi da odluku o pogubljenju nije doneo rimski namesnik Pilat nego jevrejski kralj Herod. ‘Evanđelje po Petru’ opisuje kako pri raspeću nastupa velika tama da ljudi po Gradu idu sa upaljenim svetiljkama. Čak i jevrejski sveštenici i starešine shvataju kakvo su zlo doneli sami sebi, te udarajući po grudima, govore: »Jao našim gresima! Sud i propast Jerusalima se približio.« (Prg. 25) Rimski kenturion koji je predvodio utvrđivanje Isusovog groba brojnom stražom, i rimskom i judejskom, nosi ime Petronius. Vrt i grobnica u kojima je Isus položen pripada Josipu iz Arimateje.

I rano uvuče kad sabat minu, dođe onamo mnoštvo iz Jerusalima i okolnih područja da vide otpečaćen Grob. A u noći kad Gospodnji dan osvitavaše, dok vojnici behu držali stražu na smenu dva po dva, dođe velika jeka sa neba; i oni videše otvorena nebesa, i dvojicu muževa gde silaze, sijajući velikim svetlom, i kako se približavaju Grobu. A kamen koji bejaše navaljen na ulaz sam se otkotrlja, i otkloni se na stranu; i Grob se otvori, a oba mladića uđoše unutra. Kada pak oni vojnici primetiše to, oni probudiše kenturiona /Petronija/ i starešine, koje su takođe bile onde držeći stražu. I kad su im ipak ispričali što su videli, ugledali su opet trojicu muževa kako izlaze iz Groba: a dva od njih podržavaše trećega, a Krst ih sleđaše. I glave dvojice onih koje videše dosezaše do neba, međutim onome koga su vodili nadvisavaše nebesa. I oni čuše glas sa nebesa gde govori: ‘Da li si propovedao onima koji zaspaše’? – I odgovor se ču sa Krsta, koji govoraše: ‘Doista’.(Prgg. 34-42)

I sam Pilat, pod utiskom neviđenog čuda, priznaje da je Isus Sin Božiji. Iznenađeni judejski sveštenici iznose da im je bolje pred Bogom odgovarati za najteži zločin nego da padnu u ruke vlastitog rogoborućeg naroda koji bi ih kamenovao (prgg. 48-49).

Origen kaže da neki na temelju tog Evanđelja tvrde da su »braća Isusova« bili Josipovi sinovi iz njegova prvoga braka.[4]

Analiza

uredi

Šagi-Bunić smatra da se u djelu "osjeća lagani dah doketizma."[2]

Povezano

uredi

Izvori

uredi
  1. ↑ Thomas Patrick Halton, On Illustrious Men, v. 100, CUA Press, 1999. pp 5–7
  2. ↑ 2,0 2,1 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  3. ↑ Euzebije iz Cezareje, 'Historija Crkve', VI, 12, v.: III, 3, 2; III, 25, 6
  4. ↑ Origen, Com. in Mat 10, 17

Literatura

uredi
  • Foster,P, (2007), 'The Gospel of Peter', Exp.Times, Vol.118,No.7,p318-325.
  • J. Rendel Harris, A Popular Account of the Newly-Recovered Gospel of Peter
  • John Dominic Crossan, The Cross That Spoke: The Origins of the Passion Narrative. San Francisco: Harper and Row, 1988.

Eksterni linkovi

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Evanđelje_po_Petru&oldid=41560705