KK Crvena zvezda

Za ostala značenja, vidite članak Crvena zvezda.

KK Crvena zvezda je košarkaški klub iz Beograda i deo je Sportskog društva Crvena zvezda. Od 1.1.2023. godine naslovni sponzor kluba i deo zvaničnog imena je kompanija Meridianbet.

KK Crvena Zvezda Meridianbet
Nadimak	Delije
Liga	ABA Liga Kosarkaska liga Srbije Evroliga
Osnovan	Šablon:Start date 1945
Dvorana	Hala Pionir kapacitet: 5.878 Kombank Arena kapacitet: 18.386
Lokacija	Beograd, Šablon:Country data Crveno bela
Boje kluba
Predsednik	Nebojša Čović
Trener	Vladimir Jovanović
Titule	1 Kup Rajmunda Saporte 6 ABA liga 22 Nacionalno prvenstvo 11 Nacionalni kup
Veb sajt	[1]
Dresovi
Kao domaćin Kao gost

Crvena zvezda kao domaćin utakmice igra u hali Pionir, sagrađenoj 1973, sa kapacitetom od 5.878 mesta, dok utakmice u Evropskim takmičenjima igra i u Kombank areni sa predviđenim kapacitetom od 18.386 sedećih mesta. Navijači Crvene zvezde se nazivaju Delije.

Istorija

50-te

Prvi rukovodilac košarkaške sekcije bila je Mira Petrović. Međutim, veoma brzo je brigu o Zvezdinim košarkašima preuzeo Mirko Aksentijević-Bata. Zbog posledica ranjavanja tokom Drugog svetskog rata, on nije mogao da igra, ali zato je celokupno svoje vreme posvetio organizaciji rada košarkaške sekcije. Ubrzo mu se priključio i Nebojša Popović, pa su njih dvojica zajedno radili na unapređenju košarkaške ekipe Crvene zvezde. Tih prvih par meseci krenulo se ni iz čega. Prvo je moralo popraviti teren, nabaviti koševe, sašiti dresove, nabaviti lopte... Ali kada je sve to učinjeno, krenula je nezadrživa crveno-bela košarkaška mašinerija. Prvih deset godina postojanja, predstavlja zlatno doba KK Crvena zvezda. Osvojeno je deset uzastopnih titula državnog prvaka. Sinonim za košarku bio je Mali Kalemegdan, gde je Zvezda i igrala u prvim godinama svoga postojanja. Jedan od najčešćih gledaoca na tribinama bio je i jedini srpski Nobelovac Ivo Andrić, kome je nuđeno da bude predsednik kluba. Tadašnji tim bio je predvođen neprikosnovenom petorkom: Nebojša Popović, Tullio Rochlitzer, Aleksandar Gec, Ladislav Demšar i Srđan Kalember.

60-te

Desetogodišnja dominacija Zvezdinih košarkaša okončana je 1956. godine. Mnogi su pokušavali da prekinu dominaciju Crvene zvezde, ali je to pošlo za rukom konačno ekipi zrenjaninskog Proletera. Narednih osam sezona od 1957. do 1964., šampionski primat preuzele su ekipe OKK Beograda i ljubljanske Olimpije koje su se tih godina smenjivale na tronu. U tom periodu Crvena zvezda je u potpunosti izmenila sastav, pored igračkog kadra, trenera Nebojšu Popovića zamenio je Aleksandar Gec, a zatim i Milan Bjegojević. Rezultati su bili više nego promenljivi, od 3.mesta 1957.,1958., pa do 8.mesta 1962. i 1963., da bi opet bili treći 1964. Dakle, Zvezdini košarkaši su za samo par godina stigli od nedodirljivog šampiona, do pozicije da se u sezonama 1962. i 1963. bore za opstanak. Ni naredne četiri sezone od 1965. do 1968. nisu donele veliki rezultatski uspeh, ali su te godine obeležili košarkaši Zadra sa tri titule, dok je jednom šampion bila Olimpija. Bio je evidentan napredak Zvezdinih košarkaša, a polako je stasavala i jedna nova generacija, koju su predvodili Vladimir Cvetković, Zoran Slavnić, Ljubodrag Simonović, Dragan Kapičić. Konačno je u sezoni 1968./69. osvojena 11. šampionska titula. Te godine su po dva puta savladani tadašnji šampion Zadar i večiti rival Partizan. Titulu je nakon 14.godina Zvezdi donela već pomenuta generacija, u kojoj su bili i Dragiša Vučinić i Ivan Sarjanović, a sa klupe ih je predvodio Milan Bjegojević. Naredna sezona 1969./70. nije donela odbranu šampionskog trona, titula je u dramatičnoj trci sa Olimpijom i Jugoplastikom izgubljena, ali je ekipa po prvi stavio nastupila u Kupu evropskih šampiona. U 1.kolu elitnog takmičenja eliminisana je ekipa Sparte iz Luksemburga (112:92 i 128:84), a u osmini finala izbačen je i grčki Panatinaikos (91:66 i 75:83) i time je obezbeđen plasman u četvrtfinalnu grupu. Međutim, u konkurenciji CSKA iz Moskve, italijanskog Ignisa ja francuskog Asvela, nije se moglo više od poslednje četvrte pozicije.

70-te

Sezona 1970./71., kada je šampionat u pitanju, završena je na trećoj poziciji iza Jugoplastike i Lokomotive, ali je zato osvojen prvi trofej u nacionalnom kupu. Put do trofeja je bio više nego težak. U osmini finala deklasiran je večiti rival Partizan 103:71, u četvrtfinalu tesna pobeda nad Jugoplastikom 78:76, dok je u borbi za finale eliminisan KK Zadar 89:72. Finale je odigrano u Ljubljani, a Zvezda je savladala domaću Olimpiju rezultatom 82:70.

Naredna sezona 1971./72. bila je najuspešnija u dotadašnjoj istoriji. U dramatičnoj završnici prvenstva, crveno-beli su došli do 12.šampionskog trofeja. Crvena zvezda i Jugoplastika su u regularnom delu prvenstva ostvarili identičan skor od 17. pobeda i 5. poraza, tako da je o prvaku odlučivala majstorica. U odlučujućem meču crveno-beli košarkaši slavili su sa 75:70 i došli do nove titule. Pored ovog uspeha, puleni Bratislava Đorđevića ostvarili su i veliki uspeh na međunarodnoj sceni. U okviru Kupa pobednika kupova, crveno-beli su došli do prvog evropskog finala. U finalu protivnik je bila italijanska ekipa Simentala koja je u neizvesnoj završnici ipak bila uspešnija i rezultatom 74:70 došla do pobede.

Sezona 1972./73. nije donela odbranu titule, KK Radnički Beograd je bio za korak bolji, ali je osvojen drugi trofej u nacionalnom kupu. Redom su padali čačanski Borac (89:86), beogradski Radnički (90:79) i splitska Jugoplastika (84:75). Veliko finale održano je u Zagrebu, rezultatom 71:65, košarkaši Crvene zvezde savladali su Partizan. Takođe, te sezone zabeležen je i drugi nastup u Kupu evropskih šampiona. U 1.kolu holandski Levis flamingos je savladan rezultatima 107:74 i 72:88, da bi u borbi za plasman u četvrtfinalnu grupu Crvene zvezde savladala albansku ekipu Partizani rezultatima 99:74 i 94:83. U grupnoj fazi, crveno-beli su u konkurenciji Makabija (103:88, 102:113), Real Madrida (80:70, 77:74) i Simentala (74:80, 85:108) zauzeli drugu poziciju i plasirali se u polufinale elitnog takmičenja. U borbi za veliko finale moskovski CSKA je bio nepremostiva prepreka. Armejci su slavili oba puta 90:98 i 83:100, i zasluženo se plasirali u borbu za titulu evropskog prvaka, ali su u finalu poraženi.

Naredna sezona 1973./74., ostaje zlatnim slovima upisana ne samo u analima KK Crvena zvezda, već i tadašnje jugoslovenske košarke, jer je KK Crvena zvezda ostvario najveći dotadašnji uspeh, osvojivši Kup evropskih pobednika kupova. Sve je počelo sa dve pobede protiv albanskog predstavnika 17. Nandori. Zabeležene su dve pobede 114:70 i 99:83. U drugom kolu, francuski Banjole nije bio ozbiljniji rival. Rezultatima 102:86 i 92:94, Crvena zvezda se plasirala u četvrtfinalnu grupu u kojoj je za protivnike CSKA iz Sofije i italijansku Saklu. Protiv Bugara Zvezda je imala polovičan uspeh 80:72 I 81:88, dok je Sakla oba puta savladana 93:86 I 88:87, i time su crveno-beli kao prvi u grupi obezbedili plasman u polufinale. U borbi za veliko finale Zvezda je morala da savlada španski Estudijantes. Madridski studenti smatrani su za favorita, ali su se sa obe pobede 104:85 i 79:74 Zvezdini košarkaši plasirali u finale. U finalu koplja su ukrštena sa čehoslovačkom Zbrojovkom. Svima je u glavi i dalje bilo finalu istog takmičenja iz sezone 1971./72. u kojoj je Zvezda poražena od italijanskog Simentala, ali je ovoga puta pobedom od 86:75, prvi evropski klupski trofej stigao u Beograd. Veliki međunarodni uspeh, crveno-belima su doneli Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Žugić, Kapičić, Simonović, Vučinić, Jovašević, Slavnić, Živković i Pešić. Ekipu je sa klupe predvodio legendarni profesor Aleksandar Nikolić. Te sezone prvenstvo je završeno na 3.mestu iza neprikosnovenog Zadra i Jugoplastike, a u kupu je poraz doživljen u finalu upravo od domaće Jugoplastike, dok je u polufinalu tesno savladan večiti protivnik Partizan sa 81:80.

Kao osvajač prvog evropskog trofeja, košarkaši Crvene zvezde su u novu sezonu ušli sa željom da i domaće trofeje vrate na Mali Kalemegdan. Prvenstvo je ipak bilo nedostižno, pošto je Zadar još ubedljivije došao do nove titule, ali je zato ostvaren uspeh u kupu Jugoslavije. Crvena zvezda se u niškom finalu revanširala Jugoplastici za prethodni poraz i pobedom od 81:79 stigla je to trećeg kup trofeja. Na putu se uspeha padali su Jasenica iz Smederevske Palanke (91:85), Radnički iz Svilajnca (118:86), Partizan (102:100), novosadska Vojvodina (106:90) i do tada nedodirljivi Zadar (89:87). Na međunarodnoj sceni, crveno-beli su branili titulu u Kupu pobednika kupova. Kao nosilac trofeja Zvezda je imala povlašćeni status i direktno je žrebana za četvrtfinalnu grupnu fazu. U konkurenciji belgijskog Rasinga (116:89, 94:98), CSKA iz Sofije (102:91, 75:72) i španskog Huventuda (97:79, 63:78), osvojena je prva pozicija i obezbeđen polufinalni dvoboj i to sa Jugoplastikom. U dva meča (81:63, 76:88) Zvezda je bila uspešnija i plasirala se u novo finale. Ekipa Spartaka iz Lenjingrada je za nijansu u finalu bila uspešnija i rezultatom 63:62 preuzela trofej.

Nakon tih uspeha, KK Crvena zvezda je u narednim sezonama beležila prosečne rezultate. U Sezoni 1975./76. osvojena je 5.pozicija u prvenstvu, a u kupu je zabeležen poraz u 3.kolu od OKK Beograda. Interesantan je podatak da je KK Partizan u toj sezoni došao do svog prvog klupskog trofeja, dok je Zvezda imala ukupno 16-(12.prvenstava, 3.kupa i jedan Kup pobednika kupova).

U periodu od sezone 1976./77. do sezone 1979./80., klub je za svoj renome beležio prilično loše rezultate. U prvenstvu se nalazio od 5. do 8.mesta, a u kupu je ispadao u 2. i 3.kolu, dok se 1977./78., plasirao u polufinale.

80-te

Konačno je sezona 1980./81. donela nešto zapaženiji rezultat. Na domaćoj sceni ponovo je ostvaren prosečan rezultat (5. Mesto i četvrtfinale kupa), ali je uspeh ostvaren u Kupu Radivoja Koraća. U osmini finala savladan je grčki Sporting (85:63, 72:69) i time je obezbeđen plasman u četvrtfinalnu grupu. U konkurenciji belgijskog Anderlehta (90:91, 86:79), italijanske Ferarele (93:80, 92:88) i izraelskog Hapoela (128:102, 92:96) osvojena je prva pozicija i polufinalni dvoboj sa Huventudom iz Badalone. U oba susreta (73:82, 85:109), Španci su bili bolji i zasluženo otišli ​​u finale. Ovu ekipu sa klupe je predvodio Ranko Žeravica.

I naredna sezona 1981./82., bila je kao preslikana. U prvenstvu je osvojena treća pozicija i plej-of je okončan u polufinalu protiv Cibone, u kupu je pretrpljen poraz u osmini finala, ali je u Kupu Radivoja Koraća Zvezda ponovo stigla do polufinala. U konkurenciji turskog Efes Pilsena (103:82, 91:80), francuskog Aspa (106:93, 98:106) i italijanskog Lato solea (91:79, 82:84) Zvezda je osvojila prvu poziciju u četvrtfinalnoj grupi i obezbedila polufinalni dvomeč. Protivnik je bila ekipa Šibenke iz Šibenika, koja je u dva meča (115:99, 83:101), ipak bila uspešnija i plasirala se u finale.

Sezona 1982./83. nije bila rezultatski mnogo uspešna. Nakon četvrte pozicije u prvenstvu i ispadanja od Šibenke u polufinalu plej-ofa, neuspeha u polufinalu nacionalnog kupa od skopskog Rabotničkog, kao i ispadanja u četvrtfinalnoj grupi Kupa Radivoja Koraća, Zvezda je ipak stvarala sastav koji su činili Bogosavljev, Milićević, Janković, Avdija, Žižić,, Nikolić, Radović, a od koga se očekivalo da ponovo donese trofeje na Mali Kalemegdan, i taj sastav je uz manje korekcije u domaćem prvenstvu vodio velike bitke sa zagrebačkom Cibonom i splitskom Jugoplastikom, tokom daljih 80-ih.

Rezultatski uspesi započeli su u sezoni 1983./84. U regularnom delu prvenstva osvojena je druga pozicija iza neprikosnovene Cibone. U plej-ofu Zvezdini košarkaši nisu imali većih problema sa Partizanom (2:0 u seriji) i Zadrom (2:1) i sa nestrpljenjem se iščekivalo veliko finale sa Zagrepčanima. Nakon pobede Cibone u Zagrebu (78:76) i pobede Zvezde u Beogradu (87:79), usledila je fantastično uzbudljiva majstorica u Zagrebu. Cibosi su bili za nijansu spretniji i srećniji, i minimalnom pobedom 72:71 osvojili šampionski pehar. Iste sezone Crvena zvezda je i na međunarodnoj sceni zasijala. U Kupu Radivoja Koraća nakon belgijske ekipe Vervije (89:73, 95:89) u osmini finala, crveno-beli su nastupali u četvrtfinalnoj grupi. U konkurenciji francuskog Moderna (93:84, 82:79), italijanskog Indesita (99:89, 83:97) i turskog Ezačibašija (104:94, 92:84), Crvena zvezda je osvojila prvo mesto i plasirala se u polufinale. U borbi za finale Zvezda je bila uspešnija od španske Saragose (130:100, 87:108). Na žalost, novi evropski trofej je izmakao, pošto je u finalu bolji od momaka u crveno-belim dresovima bio francuski Elan rezultatom 97:73.

Naredna sezona 1984./85. je bila gotovo preslikana. Ponovo je zauzeta druga pozicija u prvenstvu, a u plej-ofu su nakon Budućnosti (2:1) i Zadra (2:0) ponovo u finalu ukrstili koplja Zvezda i Cibona. I ponovo je nakon dva meča bilo 1:1 u seriji i majstorica je igrana u Zagrebu. Cibona je slavila rezultatom 119:106 i osvojila trofej. U nacionalnom kupu Zvezda je zaustavljena od Rabotničkog iz Skoplja u osmini finala, ali je ponovo ostvaren zapažen rezultat u Kupu Radivoja Koraća. U četvrtfinalnoj grupi Zvezda je stigla do prvog mesta preko španskog Likora (100:84, 104:102), italijanskog Džoli kombanija (100:82, 89:102) i izraelskog Hapoela (112:75, 88:80). Ipak, na putu za novo evropsko finale Zvezda je zaustavljena na poslednjem stepeniku od italijanskog Simaka (99:100, 86:109).

Sezona 1985./86. donela je manji rezultatski pad. Zauzeta je tek osma pozicija u prvenstvu. U plej-ofu crveno-beli su opet eliminisani od Cibone, ovaga puta u četvrtfinalu, u nacionalnom kupu Partizan je bio bolji u 3.kolu, a u evropskom Kupu Koraća u četvrtfinalnoj grupi zauzeta je druga pozicija iza italijanskog Divarezea.

Konačan uspeh protiv Cibone u plej-ofu KK Crvena zvezda je zabeležio u sezoni 1986./87. U polufinalu su savladani zagrepčani sa 2:1 u seriji, ali je u velikom finalu bolji bio Partizan sa dve pobede (73:78, 88:89).

Sezona 1987./88. ostaje upamćena po novom evropskom uspehu. Crvena zvezda je u okviru Kupa Radivoja Koraća ponovo zaustavljena u polufinalu. U prvoj rundi eliminisan je Bešiktaš (104:80, 114:75). U grupnoj fazi, i pored izuzetno jakih protivnika (Asvel, Estudijantes, PAOK) obezbeđena je prva pozicija i polufinalni dvoboj sa velikim Realom iz Madrida. Kraljevski klub je u oba meča bio bolji (82:89, 72:81) i zasluženo otišao u finale.

Posle još jedne blede sezone (1988./89.), usledila je sezona 1989./90. u kojoj je Zvezda ponovo zasijala. Međutim, te godine punim sjajem zasijala je i ekipa splitske Jugoplastike kojoj niko ni na starom kontinentu nije mogao ništa. U oba domaća takmičenja, Zvezda i Jugoplastika su igrali u samoj završnici. U plej-ofu Splićani su sa 3:1 u seriji došli do trofeja (70:98, 69:67, 63:93, 91:113), dok je u finalu nacionalnog kupa koje je održano u Dubrovniku, rezultatom 79:77, Jugoplastika stigla do drugog trofeja te godine. Ipak, finale kupa je donelo crveno-belima učešće u Kupu pobednika kupova.

Sezona 1990./91. bila je poslednja sezona velike Jugoslavije. Ta sezona je donela i veliki rezultatski neuspeh, jer su Zvezdini košarkaši kroz plej-aut morali da obezbeđuju opstanak. U konkurenciji Slobode iz Tuzle, beogradskog Radničkog i titogradske Budućnosti, sa skorom 5-1 ipak se klub spasao velike sramote. Ni evropska odiseja u Kupu pobednika kupova nije donela zapaženiji rezultat. U prvoj rundi eliminisan je turski Pašabanče (86:76, 85:94), da bi u grupnoj fazi u konkurenciji Saragose, PAOK-a i Hapoela sa skorom 2-4 zauzeta poslednja pozicija.

90-te

Aleksandar Trifunović

Raspad nekadašnje države, doveo je i do tektonskih poremećaja i u samoj košarci. Sezona 1991./92. bila je više nego haotična. Država se raspadala, ali su ipak klubovi iz Bosne i Hercegovine i Makedonije učestvovali u takmičenju. Te sezone Zvezdine košarkaše je sa klupe predvodio Duško Vujošević. Zvezda je u finalu plej-ofa poražena od najvećeg rivala Partizana sa 3:0 u seriji, dok je u domaćem kupu, ekipa Bosne bila bolja u polufinalu rezultatom 106:101.

Napokon dugo očekivana titula se ponovo vratila na Mali Kalemegdan 1993. godine, i to posle 21. godine posta. Ekipa je zauzela prvu poziciju na tabeli u regularnom delu šampionata. U plej-ofu preko šabačke Ive obezbeđeno je veliko finale sa crno-belima. Ta generacija predvođena Nebojšom Ilićem, Sašom Obradovićem kao i mladim Dejanom Tomaševićem, i sa klupe Laletom Lučićem, uspela je u finalu da pobedi Partizan u utakmicama za pamćenje (3:2 u seriji) i osvoji 13.šampionsku titulu u istoriji kluba. Pored vodećih igrača pamtiće se role Aleksandra Trifunovića i Ljube Vidačića. Zbog sankcija Zvezda naredne sezone nije učestvovala u Kupu evropskih šampiona.

I sezona 1993./94. je za KK Crvena zvezda bila šampionska. Predvođeni trenerom Lučićem, Zvezdini košarkaši su u plej-ofu preko Mornara iz Bara, šabačke Ive i Partizana stigli uradi novog trofeja. Tokom sezone je Zvezda igrala promenljivo, zabeleženo je 9.poraza u ligaškom delu, ali neposredno pre plej-ofa u tim se vraća Saša Obradović. Igra se naglo okrenula, a Saša postao njen glavni nosioc. Lale Lučić u finalu vadi svog džokera Radeta Milutinovića koji je imao velikog udela u igri Zvezde, iako nije bio vodeći strelac. U finalnoj seriji crveno-beli su savladali komšije sa 4:1 (77:64, 99:85, 103:88, 69:78, 80:79). Crvena zvezda je imala veliku priliku da po prvi put u istoriji dođe do drugog domaćeg trofeja u jednoj sezoni. U nacionalnom kupu nakon Užica (96:90, 106:80), nikšićke Sutjeske (89:78), beogradskog Radničkog (93:91) i Spartaka iz Subotice (70:62), usledilo je ponovno finale sa Partizanom. U veoma uzbudljivom i neizvesnom susretu, Partizanovi košarkaši su pobedom 104:102 ipak došli do pehara.

Polovinom 90-tih godina 20.veka usledila je i prva opšta kriza u klubu. Sa druge strane, na domaćoj košarkaškoj mapi pojavljuju se klubovi, koji su bili najčešće veštačke tvorevine sa ograničenim rokom trajanja. Tako je Crvena zvezda u sezoni 94./95. u polufinalu plej-ofa eliminisana od Borovice iz Rume, naredne sezone u četvrtfinalu domaćeg šampionata bolja je bila ekipa BFC Beočina, a sezona 1995./96. ostaje upamćena i po tome što se Zvezda nakon sankcija ponovo našla na međunarodnoj sceni. Ponovo je to bio Kup Radivoja Koraća, ali se ovoga puta moralo krenuti od samih kvalifikacija. Na žalost, na samom početku usledio je i kraj. Predstavnik Rusije, ekipa Akvarijusa je u Beograd stigla sa prednošću od sedam poena (67:74). Hala Pionir je bila prepuna, a puleni trenera Moke Slavnića u potpunosti razočarali. Pobeda od 78:76 značila je kraj evropskog takmičenja, ali i odlazak Slavnića sa klupe.

Kritičnu tačku svoje dotadašnje istorije, KK Crvena zvezda doživeo je u sezoni 1996./97. U konkurenciji 14.ekipa u domaćem šampionatu, Crvena zvezda je zauzela tek 12.poziciju i za dlaku izbegla ispadanje iz lige. Te sezone Zvezda je učestvovala i u Kupu Radivoja Koraća, gde su postignuti skromni rezultati. U 1.kvalifikacionom kolu savladan je bugarski Kompakt (83:69, 87:66), da bi u drugoj, grupnoj fazi kvalifikacija, Zvezda u konkurenciji španskog Kaseresa, ruskog Spartaka i poljskog Koforda zauzela drugu poziciju i plasman u 1.zvanično kolo Kupa Koraća. Nepremostiva prepreka u toj rundi bio je solunski PAOK (99:102, 87:100).

Sezona 1997./98. značila je buđenje kluba. Iz pepela se digla ekipa do, u tom momentu neslućenih visina. Ekipa koju su sačinjavali Topić, Rakočević, Popović, Kuzmanović, Stanojević, Bolić, Topalović, Mišković, Benčić, Perović, Knežević, Stupar, Radmanović i Macura, stigla je do šampionskog pehara i finala Kupa Radivoja Koraća. Tim je bio jedinstven spoj iskusnih igrača koji su došli iz BFC Beočina Milenka Topića, Željka Topalovića i Vladimira Kuzmanovića, iz Beobanke su došli Oliver Popović i Benčić, što je uz Jova Stanojevića, Igora Rakočevića i Zlatka Bolića predstavljao zaista najbolji tim u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Interesantno je napomenuti da je Zvezda tokom sezone promenila čak četiri trenera, to su bili Ranko Žeravica, Tom Ludvig, Vladislav Lučić i Mihajlo Pavićević. U regularnom delu prvenstva, Zvezda je osvojila treću poziciju iza Partizana i Budućnosti. Prvi protivnik u plej-ofu KK Lovćen sa Cetinja nije predstavljao ozbiljnijeg protivnika (79:77, 89:62). U polufinalu crveno-beli su se sastali sa Podgoričanima. Najbolji crnogorski klub je bio apsolutni favorit, ali su dve pobede 70:61 i 86:84, promovisale Zvezdu u prvog finalistu plej-ofa. U drugom polufinalnom duelu dogodilo se još jedno iznenađenje, gde je petoplasirani FMP eliminisao Partizan, pa se očekivalo, neočekivano finale. Prvi finalni duel dobila je Zvezda rezultatom 63:56. U Železniku FMP je poravnao na 1:1 u seriji rezultatom 68:65 i taj poraz je bio koban po trenera Lučića. Pod izgovorom da je potrebno razdrmati ekipu, rukovodstvo je smenilo Laleta i na klupu dovelo Mihajla Pavićevića. Naredna dva duela, Crvena zvezda je rešila u svoju korist i rezultatima 67:63 i 77:76 stigla do 15. šampionskog pehara, i to je za sada poslednja Zvezdina titula. U nacionalnom kupu, te sezone nije napravljen zapaženiji rezultat. Nakon kragujevačke Zastave (98:60, 86:73) i novosadske Vojvodine (92:89), u četvrtfinalu je bolja bila Budućnost (80:82).

Te sezone veliki uspeh je ostvaren na međunarodnoj sceni u Kupu Radivoja Koraća. U prvoj kvalifikacionoj fazi, kiparski Panatinaikos je bio samo zagrevanje (90:54, 89:77). U drugoj Fazi kavlifikacija, Crvena zvezda je u konkurenciji grčkog Peristerija, izraelske Herclije i austrijskog Montana zauzela prvu poziciju pretrpevši samo jedan poraz i to od Grka u Beogradu. U zvaničnom delu takmičenja na putu do finala padali su italijanska Fontana (91:73, 72:81) i turski klubovi Darušafaka (67:62, 81:77) i Kombasan (81:66, 63:67), da bi u polufinalu Francuski Šole bio zgromljen u Beogradu 81:49, tako da poraz na gostovanju od 96:74 nije sprečio učešće u velikom finalu. U finalnom dvomeču Zvezdu je čekao italijanski Maš iz Verone. Prvi susret u Veroni Zvezdini igrači su fantastičnom igrom rešili u svoju korist rezultatom 74:68, ali u revanšu u Beogradu pred prepunim tribinama hale Pionir, i još nekoliko hiljada ljudi na beogradskom Trgu Republike strah od uspeha preovladao i doživljen je poraz od 64:73, čime je ukupnim rezultatom 141:138 za ekipu Maša trofej otišao u Veronu. Treba napomenuti da je Zvezda imala i šut za tri poena za pehar namenjen pobedniku Kupa Koraća, ali lopta nije htela kroz obruč.

Zahvaljujući tituli iz prethodne sezone Zvezda je za sezonu 1998./99., stekla pravo nastupa u najelitnijem klupskom takmičenju. Upravo je ta sezona donela i prvi dvoboj sa jednim od klubova iz nekadašnje Jugoslavije, i to sa najvećim rivalom zagrebačkom Cibonom. Zbog ulaska navijača na parket tokom prošlosezonskog finala Kupa Koraća Zvezda je upravo duelu sa Cibonom igrala bez prisustva publike. Najviše iz tog razloga pretrpljen je poraz rezultatom 66:69. Ipak, crveno-beli su se revanširali Cibosima i u paklu zagrebačke hale slavili rezultatom 80:77. U ostalim mečevima prve fazi Evrolige, crveno-beli su postigli sledeće rezultate: Panatinaikos 74:76 i 71:77, Efes Pilsen 71:72 i 60:73, TDK Manresa 88:60 i 59:74 i sa Makabijem iz Tel Aviva 67:70 I 59:78. U drugoj fazi takmičenja Zvezda je nastupala pojačana velikim asom Vlade Divcom, a postignuti su sledeći rezultati Žalgiris 77:69 i 65:91, Ortez 75:85 i 61:70 i Fenerbahče 88:66 i 61:78. Na kraju, sezonu Evrolige crveno-beli su završili sa skorom od četiri pobede i 12.poraza. Ostaje za pamćenje da je Zvezda pobedila kasnijeg osvajača Evrolige te sezone ekipu Žalgirisa. Kada je reč o domaćem šampionatu, plej-of nije održan zbog NATO bombardovanja SR Jugoslavije, tako da je lider nakon regularnog dela, ekipa Budućnosti iz Podgorice proglašena šampionom. Dres Crvene zvezde u toj sezoni nosili su: Topić, Stanojević, Rakočević, Bolić, Jestratijević, Popović, Peković, Pavićević, Vidačić, Radmanović, Divac, Tica, Aleksić, Cvetković i Ninković. Na klupi su bili Džaković, Antonić i Pavićević.

Poslednju sezonu 20.veka, obeležio je novi nastup u Evroligi. U prvoj fazi ovog takmičenja Zvezde se sastala sa ekipama PAOK-a 65:64 i 53:82, CSKA iz Moskve 65:80 i 62:86, Benetonom 60:70 i 63:88, Barselonom 86:91 i 67:90 i Šoleom 56:64 i 59:69. U drugoj Fazi protivnici su bili Panatinaikos 61:76 i 58:67, Real Madrid 71:96 i 78:98 i Ljubljanska Olimpija 83:77 I 47:59. Sezona u Evroligi je okončana sa svega dve pobede i 14.poraza. U domaćem šampionatu plej-of je okončan u polufinalnoj seriji sa Partizanom porazom od 2:3 u seriji, dok je domet u nacionalnom kupu bilo četvrtfinale, gde je FMP Železnik slavio sa ubedljivih 79:56.

2000-te

Milan Gurović jedan od najpoznatijih igrača Zvezde

Prelaz u novi milenijum, doneo je nove poteškoće u funkcionisanju KK Crvena zvezda. Narednih godina došlo je do velikih oscilacija kako u rezultatima tako i u samoj organizaciji kluba. Ipak dolaskom slovenačkog trenera Zmaga Sagadina, došlo je do velikih novina u Zvezdinom timu. Zvezda je pojačana sa dva iskusna strana igrača, Amerikancem Skunijem Penom i Nigerijcem Obinom Ekezijem, zablistala ali nije uspela da se domogne nijednog trofeja. Iskusni strateg je pronašao i par igrača u nižim ligama koji će kasnije imati zapažene karijere: Čedomir Vitkovac, Vuk Radivojević, Goran Jeretin i Luka Bogdanović. Posebno se mora istaći i povratak Igora Rakočevića u evropsku košarku i to upravo u tim Crvene zvezde kada je pokazao punu zrelost. Zahvaljujući njemu i povređenom Jeretinu tim se 2004. godine domogao još jednog domaćeg kupa, nakon 28.godina. Ostaće zabeleženo da je tim Crvene zvezde poslednjih par sekundi produžetka odigrao sa 4 igrača u četvrtfinalu protiv Partizana, u polufinalu je opet nakon produžetaka savladana Vojvodina, a u finalu za 56 sekundi uspeo da stigne 9 poena prednosti Refleksa, i u produžetku ih dobije predvođen povređenim Jeretinom, bez kapitena i daleko najboljeg igrača Igora Rakočevića.

Zatim se uprava odlučila za proverene snage pod vođstvom iskusnog trenera Šakote. Već prve sezone oformio je jak sastav predvođen Milanom Gurovićem. Okosnicu tog tima činili su još i Leri O'Benon, Pero Antić, Miroslav Raičević, ali ostaje i zapaženo pojavljivanje mladog igrača Tadije Dragićevića. Ipak pored zapaženih uspeha u ULEB kupu kao i osvajanje Kupa Radivoja Koraća 2006., nedostajale su titule kako u Jadranskoj tako i u domaćoj košarkaškoj ligi. Najveći uzrok su bile i brojne povrede igrača koji su u finišu sezone došli do odlične forme.

Sledi sezona velike krize iako je klub zabeležio zapažene rezultate predvođena Tadijom Dragićevićem i Omarom Kukom. Klub je ozbiljno finansijski uzdrman. Na kraju sezone ostalo je samo četri seniorska igrača. Dolaskom Vučićevića na mesto predsednika kluba činilo se da će klub uspeti da se izvuče iz krize. Dovedeni su mladi i persepktivni igrači, a kao najveće pojačanje imenovan je trener Svetislav Pešić. Iako je sezona završena bez titula u klubu je iznikao jedno od najvećih iznenađenja Nemanja Bjelica, kao i dokazani talenat Marko Kešelj. Oni će kasnije zaslužiti i poziv selektora reprezentacije Srbije.

Ipak, Vučićević je u međusezoni otišao iz kluba, koji je i dalje bio u krizi. U januaru je imenovana nova uprava na čelu sa Vladislavom Lučićem da spreči gašenje kluba. Tokom sezone ekipa gubi nosioce igre, ali se iskazuje neverovatan talenat Nemanje Bjelice koga žele svi evropski timovi. Nošeni njegovom igrom i trenerom Aleksandrom Trifunovićem Zvezda uspeva da zadrži status u Jadranskoj ligi. Ipak posrtanje se nastavlja ostavkom Lučića i čitave uprave. Kriza je kulminirala kada je upravni odbor kluba podneo ostavke, a postojala je i mogućnost odlaska kluba u stečajni postupak. Na kraju je privredni sud odlučio da KK Crvena zvezda kao sportska organizacija ne ide u stečaj.

2010-te

U sezonu 2010/11 klub je ušao sa mladim igračima kao što su Nemanja Nedović i Aleksandar Cvetković, ali i sa par iskusnijih kapitenom Borisom Bakićem, Vujadinom Subotićem i pojačanjima iz Krke Urošom Nikolićem i Partizana Strahinjom Miloševićem i Darkom Balabanom, a u Jadranskoj ligi u kojoj je ostvaren nikad gori plasman-pretposlednje mesto i jedva izboren opstanak uz skor od svega 8.pobeda i 18.poraza, nastupali su i američki košarkaši Džamar Jang, Rikardo Marš i Entoni Majls, koji su dali veliki doprinos rezultatima, ali zbog finansijske situacije sa njima nije sklopljen dogovor o produženju ugovora. Nakon teško izborenog opstanka u regionalnoj ligi i plasmana u polufinale kupa gde je doživljen poraz od FMP-a, u prvenstvu Srbije u kojem nisu igrali već pomenuti američki košarkaši i Strahinja Milošević, izboreno je tek 5.mesto i klub se nije plasirao za plej-of, a samim tim ni za Jadransku ligu u narednoj sezoni.Posle višegodišnjih pokušaja za integracijom sa FMP-om iz Železnika, konačno je došlo do sporazuma 12. avgusta 2011. godine. Čitav ovaj proces je urađen slično ugovorima o franšizingu koji se posebno primenjuju u SAD. FMP je preuzeo Zvezdino ime i grb, kao i nekolicinu igrača, dok se Crvena zvezda tokom 5 godina ne konsoliduje. Prema sporazumu svi eventualni trofeji koje osvoji klub u ovom periodu će se dodavati „staroj” Crvenoj zvezdi, koja će nakon predviđenih 5 godina nastaviti gde postojeći klub stane.

Već u prvoj sezoni uprava je učinila krupne korake ka konsolidaciji kluba. Urađen je detaljan plan reorganizacije kluba sa planom vraćanja dugova u periodu od pet godina, prema unapred pripremljenom planu reorganizacije (UPPR). UPPR je pravni institut regulisan Zakonom o stečaju, i on je nastao kao alternativa bankrotstvu u stečaju. Time je omogućeno da se u narednim sezonama uđe sa znatno manjim teretom, ali sa obavezom redovnog ispunjavanja obaveza iz plana reorganizacije. Tim dobija i generalnog sponzora, pa nalik drugim klubovima dodaje u imenu i ime sponzora — Diva (distributer vode). Za predsednika novog kluba izabran je Nebojša Čović.

Agilni predsednik odmah je preuzeo krupne korake ka konsolidaciji kluba. Najveće pojačanje je stiglo prvo, a to je trofejni trener Svetislav Pešić. Okosnicu tima činili su igrači iz pogona FMP-a, kao i četvorica košarkaša Zvezde. Tim je pojačan Amerikancem Adamom Morisonom, a od polusezone njega je zamenio Omar Tomas. Ipak, čini se da ostatak ekipe nije dorastao zadatku igranja za veliki klub, a najveći dometi ove ekipe su bila oba domaća finala. Pešić je i pored nesporazuma sa Nedovićem uspeo da ga disciplinom u odbrani uzdigne do reprezentativnog nivoa.

Na kraju sezone, Pešić nije mogao da nastavi posao započet u Zvezdi zbog obaveza sa reprezentacijom Nemačke. Na mesto glavnog trenera je postavljen Milivoje Lazić, Pešićev pomoćni trener. U tim se vratio Igor Rakočević, čija je želja bila da u svom klubu završi karijeru. Iskustvo je popunjeno sa Borisom Savovićem, Markom Simonovićem, Raškom Katićem kao i Amerikancima Braunom, Almondom i Nelsonom, ali nije zapostavljen ni mlađi kadar dovođenjem perspektivnog Luke Mitrovića uz ugovor na četiri godine. Zbog traljavog početka sezone ubrzo je zamenjen trener Lazić Vladom Vukoičićem, a umesto Almonda u tim je došao Majkl Skot. Zvezda je krenula u dugu seriju pobeda i uspela je da prođe u drugi krug Evrokupa, kao i da se probije u sam vrh Jadranske lige. Na vrhuncu svoje forme osvojili su Kup Radivoja Koraća. Nakon toga usledio je pad forme, posebno sa početkom Srpske lige. Tada su mnogi nosioci igre već bili istrošeni napornom sezonom, a naročito sam Rakočević. Ipak, i sa tim padom uspeli su da se na fajnal-foru Jadranske lige domognu finala i samim tim obezbede učešće u Evroligi sledeće sezone.U sezoni 2013/14. nastavlja se postepen napredak Zvezde kako na sportskom tako i na organizacionom planu, pre svega zbog učešća u Evroligi. Po prvi put u istoriji Zvezde jedan stranac produžava ugovor, i to Demarkus Nelson. Tim ostaje bez glavnog nosioca Igora Rakočevića, ali ubrzo se potpisuju Boban Marjanović, Jaka Blažič i Blejk Šilb, i priključuju tri juniora Tejić, Rebić i Ristić. Neposredno pred početak sezone dolazi i Čarls Dženkins, a umesto Savovića timu se priključuje Ivan Radenović. Tradicija promena igrača tokom sezone se nastavila pre svega otkazom Šilbu, odlaskom Ristića na koledž kao i odlaskom Cvetkovića na pozajmicu u MZT. Umesto njih u klub se vraća Tadija Dragićević i potpisuje osrednji igrač Lipovij iz Ukrajine. U Evroligi klub postiže zapažene rezultate. Ostvarene su odlične igre pre svega na domaćem terenu dok su za malo izmakle pobede pre svega nad Makabijem, koji postaje šampion Evrolige, ali i nad Panatinaikosom u produžetku. Jedini je Makabi u Tel Avivu uspeo da rutinski pobedi Zvezdu dok su sve ostale utakmice bile neizvezsne do samog kraja. U teškoj grupi Zvezda postaje jedini klub koji sa 4 pobede nije uspeo da se plasira u „top 16”. Kako god, nastavlja takmičenje u Evrokupu gde je napravljen veoma zapažen uspeh plasmanom u polufinale. Ostaju zabeležene fenomenalne atmosfere u Kombank areni tokom četvrtfinala i polufinala, kada 24.232 Zvezdina navijača probijaju rekord u posećenosti svih ULEB-ovih takmičenja. Odlični rezultati u Evropskim takmičenjima podigli su Crvenu zvezdu na ULEB-ovoj listi, pa tako postaje najbolji klub s Balkana. U ABA ligi su u ligaškom delu zabeleženi najbolji rezultati u istoriji i zauzeto prvo mesto u ligaškom delu. U borbi za trofej, u polufinalu finalnog turnira Zvezda gubi od Cibone koja je i osvojila turnir. Međutim, s obzirom da je Cibona zbog finansijskih problema odustala od Evrolige, bord ovog takmičenja je odlučio da Crvena zvezda u narednoj sezoni bude direktan učesnik takmičenja, a ne da ide u kvalifikacije. Uspeh Zvezde je uvećan činjenicom da je po prvi put odbranjen domaći kup, i to pobedom nad ekipom Mega Vizure rezultatom 81 : 80. Senku na veoma uspešnu sezonu bacio je pre svega poraz od Cibone u ABA ligi, ali i neosvajanje domaće lige. Iako je Super ligu započela odličnim rezultatima, posle prekida zbog poplava tim zahvata veliki pad. Ipak uspeva da se domogne finala, u kojem gubi od Partizana. Zvezda je odigrala dobro sve dok se protivnički tim nije povukao sa terena. Nakon ovog Zvezda nije uspela da se snađe u promenjenom sudijskom kriterijumu i doživela je poraz.Sezona 2014/15. je bila najuspešnija u istoriji Crvene zvezde i može se nazvati sezonom rekorda. U prelaznom roku otišlo je dosta iskusnih igrača ali su došli reprezentativci Jović i Kalinić, kao i reprezentativac Nemačke Majk Cirbes. Najveće pojačanje dobijeno je u odličnom plejmejkeru Markusu Vilijamsu. Crvena zvezda je u toj sezoni uspela da obori nekoliko rekorda. U Jadranskoj ligi uspela je da ostvari najduži niz pobeda od starta šampionata (20), kao i da izjednači rekord u ukupnom skoru. U Evroligi se po prvi put plasirala u top 16 fazu i to kao prvi srpski tim koji je to uradio sa pozitivnim skorom pobeda i poraza. To je urađeno sa najmlađim timom u Evroligi i uz najveću prosečnu posetu na utakmicama Evrolige. Ipak, ono što je najbitnije, Zvezda je uspela da osvoji tri titule. Najznačajnije je osvajanje ABA lige i ponovni plasman u Evroligu. Posebno dramatično je bilo u polufinalu, u borbi za plasman u Evroligu, gde se Zvezda sastala sa Partizanom. Posle prve pobede Zvezda je izgubila u drugoj utakmici na domaćem parketu i delovalo je da će Partizan na svom parketu obezbediti finale. Pošto je tokom tog polufinala bio zabranjen dolazak gostujućih navijača, najverniji su se pred treću utakmicu okupili ispred hale Pionir pre treninga i dali podršku timu; ovo kao da je promenilo tok istorije. U trećoj utakmici čvrstom igrom Zvezda uspeva da vrati prednost domaćeg terena, a posebno su se istakli Kalinić i Dženkins. U četvrtoj utakmici se razigrao i Markus Vilijams koji je sa 17 vezanih poena trasirao put ka Evroligi. U finalu ABA lige pobeđena je Cedevita i Crvena zvezda je po prvi put u svojoj istoriji došla do titule Jadranske lige. Za navijače je bilo još značajnije osvajanje titule šampiona Srbije posle 17 godina, i to pobedom od 3 : 0 u seriji protiv Partizana. Nakon Pionira titula je slavljena cele noći na Malom Kalemegdanu. Sezonu je obeležio i Boban Marjanović koji je uvršten u idealnu petorku Evrolige i koji je i sam oborio nekoliko statističkih rekorda. Treba naglasiti da su u toj sezoni i mlađe kategorije osvojile gotovo sve nacionalne titule u svojim kategorijama, a titula prvaka Srbije je 600. po redu u SD Crvena zvezda. U julu iste godine klub je saopštio da je UPPR uspešno završen i matični klub se vraća takmičenju i nastavlja tamo gde je Crvena Zvezda Beograd stala. Svi trofeji osvojeni tokom UPPR-a pripisani su Crvenoj Zvezdi kao što je i bilo dogovereno u poslovno-tehničkom sporazumu Zvezde i FMP-a. Sezonu 2015/16. klub dočekuje znatno rasterećenije. Do toga da sezona bude turbulentna dolazi iz razloga promašenih pojačanja u prelaznom roku. Tokom leta klub napuštaju Bobi Marjanović koji odlazi u NBA kao i Nikola Kalinić za kog klub dobija odgovarajuće obeštećenje. Ipak, Zvezdu pojačavaju Rajan Tompson, Gal Mekel, Stefan Nastić i kao najzvučnije pojačanje dolazi Sofoklis Shorcijanitis.[63] Što zbog loše forme što zbog nemogućnosti da se uklope u tim, niti jedan od njih nije dočekao Novu godinu u klubu. Iz FMP-a timu se priključuje Marko Gudurić. Uprava Crvene zvezde je dodatno bila prinuđena zbog povreda Tejića i Mitrovića da reaguje, pa je prvo angažovan Marko Simonović a nakon toga i značajno pojačanje Kvinsi Miler kao i Vladimir Štimac. Oko Nove godine tim se kompletira sa Vasilijem Micićem i Tarensom Kinsijem. Iako je Crvena zvezda vrlo loše započela sezonu, kako u Evroligi tako i u ABA ligi, svejedno uspeva da se digne. Pre svega predvođena dvojcem Milerom i Cirbesom, ali i preporođenim Stefanom Jovićem, uspeva da podigne formu. Posle gotovo bezizlazne situacije u Evroligi beleži niz pobeda, da bi u odlučujućoj utakmici protiv Bajerna Crvena zvezda uspela da opet dođe do top 16 faze. Stefan Jović je na utakmici u Minhenu zabeležio novi rekord lige sa 19 asistencija. I u top 16 fazi Zvezda beleži niz odličnih rezultata i podiže lestvicu plasmanom u plej-of među 8 najboljih timova Evrope, po prvi put u istoriji. Ipak, tu je čeka moskovski CSKA koji je morao da se pomuči ali ipak zabeležio tri pobede, a kasnije i osvojio Evroligu. Ono što je kako god bitnije je da Crvena zvezda uspeva da odbrani titulu ABA lige, čime obezbeđuje nastup u Evroligi i za narednu godinu, ali i odbrani titulu srpskog šampiona pobedom nad Partizanom rezultatom 3–1 u seriji.Naredna sezona je još jedna od veoma uspešnih u istoriji Crvene zvezde. Tim se posle odlazaka najboljih igrača pojačao sa Ognjenom Kuzmićem koji je imao lošu sezonu u Panatinaikosu, ali i povratnicima Milkom Bjelicom i Čarlsom Dženkinsom. Tokom sezone tim je dodatno pojačan Nejtom Voltersom i Dionom Tompsonom. U novom formatu Evrolige, Crvena zvezda je odigrala 30 utakmica, svaku sa svakim u dvokružnnom sistemu. I pored pozitivnog skora od 16 pobeda i 14 poraza, nije uspela da uđe u plej-of. Ipak, ostaće upamćen niz od sedam uzastopnih pobeda u kojima su poraženi i CSKA, Real, dva puta Makabi, Baskonija i Žalgiris na gostujućim terenima, ali i budući osvajač Evrolige tim Fenerbahčea. Trener Radonjić je, kao nikad do tada, imao izuzetne pojedince u odbrani, zbog čega su mnogi protivnici ostavljani na nuli po nekoliko minuta. S druge strane, Crvena zvezda je potpuno dominirala u regionalnim okvirima. U ABA ligi je oborila rekord sa samo jednim porazom u regularnom delu,dok je bez većih problema odbranila titulu i izborila ponovni plasman u Evroligu. Na turniru u Nišu povraćena je titula Kupa Radivoja Koraća. U srpskoj ligi Zvezda se rutinski prošetala do titule, uz samo jedan poraz u regularnom delu, ali i sa 3 : 0 pobedila ekipu FMP-a.

Uspesi

Domaći

Nacionalni šampionati (18)

• Prva liga Jugoslavije (12)
  • 1946, 1947, 1948, 1949, 1950, 1951, 1952, 1953, 1954, 1955, 1969, 1972.
• Prva liga SR Jugoslavije (SCG i Srbije) (6)
  • 1993, 1994, 1998, 2015, 2016, 2017

Nacionalni kupovi (9)

• Kup Jugoslavije (3)
  • 1971, 1973, 1975.
• Kup Radivoja Koraća (SCG i Srbije) (6)
  • 2004, 2006, 2013, 2014, 2015, 2017

Međunarodni

• Kup pobednika kupova
  • Pobednik (1): 1974.
  • Finalista (2): 1972, 1975.
• Kup Radivoja Koraća
  • Finalista (2): 1984, 1998.

Zvezdine zvezde

Tokom godina dres KK Crvena zvezda su nosili mnogi proslavljeni košarkaši. Svaki klub SD Crvena zvezda bira igrače i daje im titulu Zvezdine zvezde. KK Crvena zvezda je do sada izabrala 8 igrača koji su poneli ovu titulu:

• Aleksandar Gec
• Nebojša Popović
• Aleksandar Nikolić
• Borislav Stanković
• Vladimir Cvetković
• Zoran Slavnić
• Zoran Radović
• Saša Obradović

Ostali poznati bivši igrači

1950e - 1980e Srđan Kalember Tulio Roklicer Ladislav Demšar Ratomir Vićentić Ljubodrag Simonović (najbolji igrač sveta 1970. godine) Dragan Kapičić Milorad Sokolović Goran Rakočević Ivan Sarjanović Zoran Lazarević Dragiša Vučinić Žarko Koprivica Rajko Žižić Vladimir Cvetković Predrag Bogosavljev Radomir Šaper Borislav Stanković Nemanja Đurić Branko Radović Stevan Karadžić Zoran Jovanović Strahinja Alagić Zufer Avdija Slobodan Janković Branislav Prelević Zoran Radović Borislav Ćurčić Zoran Latifić Ivan Dimić Božo Grkinić Sreten Dragojlović Vesko Pajović Zoran Marković Ratko Vlahović Ljupče Žugić Vasilije Stojković Dragoje Jovašević Božidar Pešić Radivoje Živković Rade Vukosavljević Šemsudin Ahmetbašić Slobodan Popović Đorđe Andrijašević Osman Bukvić Miroslav Poljak Miroslav Todosijević Aleksandar Stanimirović Dubravko Kapetanović Dragan Godžić Dragoslav Ilić Tihomir Pavlović Srđan Škulić Srđan Dabić Žarko Đurišić Zoran Krivokapić Goran Banjanin Nebojša Bukumirović Ivan Salaj Dragaš Jakšić Dimitrije Krstić Borko Jovanović Mića Marinković Hristofor Dimitrijević Vlada Gaćinović Branko Mrđen Mladen Maksimović Nikola Jokanović Stevan Aleksić Aleksandar Milivojša Miodrag Stefanović Rade Jovanović Sava Kovačević Đorđe Lazić Relja Mešterović Tihomir Balubdžić Ivan Matković Vladimir Banjac Aleksandar Šeša

1990e - 2000e Dražen Dalipagić (Sezona 1990/91.) Nebojša Ilić Aleksandar Trifunović Dejan Tomašević Predrag Stojaković (Igrao za mlađe kategorije Zvezde, drugi strelac NBA lige u sezoni 2003/04) Dragan Tarlać Slobodan Janković Milenko Topić Vladimir Radmanović Vlade Divac (par utakmica u evroligi, za vreme lock-out-a) Miloš Vujanić Igor Rakočević (najbolji strelac Evrolige u sezoni 2006/07 i 2008/09) Milan Gurović Boban Marjanović Vuk Radivojević Tadija Dragićević Nemanja Bjelica Marko Kešelj Vladimir Kuzmanović Zlatko Bolić Oliver Popović Nemanja Bjelica Rastko Cvetković Raško Katić Jovo Stanojević Nikola Jestratijević Zoran Sretenović Dragan Lukovski Aleksandar Đurić Oliver Stević Mile Ilić Vladislav Dragojlović Miroslav Raičević Vladan Vukosavljević Marko Marinović Branko Jorović Dušan Vukčević Nikola Kalinić Nemanja Dangubić Luka Mitrović Marko Gudurić Stefan Jović Boriša Simanić Nemanja Aleksandrov Dušan Jelić Marko Simonović Milutin Aleksić Vasilije Micić Igor Perović Rade Milutinović Saša Dončić Miroljub Mitrović Milan Marinković Vojkan Benčić Nemanja Nedović Petar Popović Bojan Popović Branko Lazić Nikola Rebić Vladimir Tica Mlađan Šilobad Milan Dozet Filip Čović Stefan Janković Nenad Mišanović Luka Bogdanović Čedomir Vitkovac Vladimir Đokić Bojan Subotić Milan Preković Ivica Mavrenski Ognjen Dobrić Nenad Trunić Vujadin Subotić Željko Topalović Vladimir Micov Nikola Vasić Miloš Mirković Slavko Stefanović Jovan Koprivica Dragoljub Vidačić Vladimir Vidačić Marko Tejić Nikola Jovanović Dejan Mišković Nikola Lepojević Slobodan Kaličanin Mirko Kovač Aleksandar Gilić Radivoj Marojević Andreja Milutinović Aleksandar Cvetković Stevan Jelovac Đorđe Gagić Stefan Nastić Vojislav Stojanović Ivan Radenović Goran Ćakić Marko Cvetković Uroš Nikolić Mlađen Šljivančanin Goran Savanović Stefan Stojačić Aleksej Nešović Lazar Radosavljević Sava Lešić Saša Bratić Dušan Ristić Saša Stefanović Aleksa Radanov Dušan Macura Miljan Pupović Marko Lekić Nikola Marković Dejan Davidovac Nikola Rondović Goran Karadžić Nemanja Nenadić Dušan Katnić Strahinja Dragićević Nikola Radičević Luka Drča Filip Šepa Bojan Radetić Milan Milovanović Ivan Marinković Dragan Apić Uroš Mirković Vojkan Krgović Igor Krasnić Nikola Čvorović Đorđe Kaplanović Uroš Duvnjak Stefan Lazarević Darko Balaban Slobodan Ljubotina Nemanja Jelesijević Mirko Vukajlović Danijel Milić Ivan Knežević Stefan Miljević Dušan Nedić

Stranci Goran Jeretin Milko Bjelica Luka Pavićević Goran Bošković Boris Bakić Slavko Vraneš Strahinja Milošević Zoran Nišavić Ivo Petović Igor Đaletić Siniša Kovačević Elmedin Kikanović Boris Savović Dalibor Stupar Filip Videnov Pero Antić Predrag Samardžiski Vrbica Stefanov Obinna Ekezie Tunji Awojobi Omar Cook Charles Smith Scoonie Penn Marcus Williams Charles Jenkins Taylor Rochestie Quincy Miller Maik Zirbes Mouhammad Faye James Feldeine Tarence Kinsey Joe Ragland Mathias Lessort Billy Baron Michael Ojo Andrew Wisniewski Dylan Ennis Larry O'Bannon Andre Owens Ricardo Marsh Lawrence Roberts Mike Taylor Kebu Stewart Gerrod Henderson Maurice Bailey Mileta Lisica Mirko Milićević Steven Marković Omar Thomas Billy Thomas DeMarcus Nelson Adam Morrison Sofoklis Schortsanitis Blake Schilb Michael Scott Gal Mekel Reggie Freeman Jahmar Young Michael Campbell Stratos Perperoglou Elton Brown Antonio Burks Morris Almond Igor Milošević Jaka Blažič Alen Omić Nedeljko Ašćerić Isaiah Morris Anthony Myles Ryan Thompson Tyrone Washington Daymeon Fishback Dwight Stewart Pavel Gromyko Oleksandr Lypovyy Norman Richardson Emre Bayav Milan Milošević

Igrači koji su odigrali najviše utakmica

Ime i prezime	Broj utakmica
Slobodan Nikolić	421
Predrag Bogosavljev	417
Dragiša Vučinić	349
Dragan Kapičić	336
Slobodan Janković	326
Vuk Radivojević	321
Zoran Slavnić	301
Stevan Karadžić	296
Igor Rakočević	292
Aleksandar Trifunović	290

Galerija

• 
  Svetislav Pešić kao trener Zvezde 2008
• 
  Igrači sezone 2008/2009
• 
  Trifunović drži čas
• 
  Delija u Pioniru.
• 
  Nemanja Bjelica u odbrani.
• 
  Marko Kešelj.
• 
  Oliver Stević.
• 
  Nemanja Nedović.
• 
  Stefan Stojačić - slobodno bacanje.
• 

Povezano

• ŽKK Crvena zvezda
• SD Crvena zvezda

Eksterni linkovi

KK Crvena zvezda na Wikimedijinoj ostavi

• Zvanični sajt KK Crvena zvezda
• KK Crvena zvezda neoficijelni, navijački sajt Arhivirano 2010-11-22 na Wayback Machine-u