Wikipedija

Progon Albanaca sa Kosova 1999.

(Preusmjereno sa stranice Operacija Potkovica)

Progon Albanaca sa Kosova 1999. godine dogodio se tokom NATO bombardovanja SRJ. Prema američkoj nevladinoj organizaciji Human Rights Watch, policija Srbije i Vojska Jugoslavije su tokom NATO bombardovanja 1999. godine sprovodile koordinisane operacije nasilja nad albanskim stanovništvom s ciljem da ga proteraju sa Kosova i tako održe kontrolu Beograda nad pokrajinom.[1][2] Srbijanske vlasti su vršile organizovana ubistva, deportacije i masovne progone kosovskih Albanaca, uz značajnu upotrebu državnih resursa.[2] Vladine snage su ubile na hiljade civila koji nisu bili borci, uključujući žene i decu, šireći strah i paniku među kosovskim Albancima da bi ih naterali na odlazak.[1] Silovanja kosovskih devojaka i žena su takođe vršena u službi etničkog čišćenja.[3] Hotimične aktivnosti srpskih snaga prouzrokovale su odlazak najmanje 700.000 albanskih izbeglica s Kosova u kratkom vremenskom periodu.[2] Prema statistici UNHCR-a, ukupan broj izbeglica s Kosova je 9. juna iznosio 862.979 osobe.[4][5] Prognanim građanima su pogranične vlasti prilikom napuštanja zemlje oduzimale lična dokumenta i druge dokaze o državljanstvu, vršeći sistematsko brisanje identiteta.[6][7]

Oštećena albanska naselja na Kosovu i Metohiji 1998-1999.
Albanske izbeglice

Višemesečno ubijanje i deportacija civila doveli do podizanja optužnice protiv Slobodana Miloševića i njegovih pomagača u udruženom zločinačkom poduhvatu, kao i do suđenja srbijanskim političkim i vojnim liderima za ratne zločine na Kosovu.[8]

Neki izvori smatraju ovo etničko čišćenje koje su srpske snage sprovodile na Kosovu unapred pripremljenom kampanjom pod nazivom operacijom Potkovica,[9][10][11][12] dok drugi izvori smatraju da takav plan nije postojao i da je izmišljen da bi se opravdalo bombardovanje SR Jugoslavije.[13][14][15][16][17] Nezavisni nemački dokumentarni film "Es begann mit einer Lüge" ("Sve je počelo jednom lažju") iz 2000. godine tvrdi da su navodi o "Operaciji Potkovica" izmišljeni u intreresu bombardovanja SRJ.[nedostaje referenca]

Naziv operacije

Naziv "Operacija Potkovica" sugeriše da su srpske snage opkoljavale Albance sa tri strane, ostavljajući otvoren prolaz na jugozapadnom kraju kako bi izgnali stanovništvo u Albaniju i Makedoniju.[18]

Naziv "Operacija Potkovica" je prvi put pomenut 4. aprila 1999. godine kada je jedan američki novinar na CNN-u izjavio da je CIA doznala da Milošević kreće u veliku ofanzivu etničkog čišćenja cele provincije, i da je srpskoj vojsci dat tajni zadatak čiji je naziv Operacija Potkovica.[19] Par dana kasnije, 8. aprila, nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je na konferenciji za štampu koristio termin „plan Potkovica“ (nemački: Hufeisenplan) govoreći o srpskim operacijama etničkog čišćenja na Kosovu.[20][21]

Radomir Tanić, svedok tužilaštva na suđenju Slobodanu Miloševiću, je izjavio da je "Potkovica kolokvijalan naziv za potpuno drugi plan" koji bi Jugoslovenska vojska primenila ako bi u slučaju agresije na Jugoslaviju albanska populacija podržala neprijateljsku stranu, a koji se sastojao u "neutralisanju albanskih odbrambenih pozicija".[22]

Iako se naziv "Operacija Potkovica" u literaturi učestalo koristi za operacije etničkog čišćenja na Kosovu, još uvek nije utvrđeno da li su ga srpske snage ikada službeno koristile kao kodno ime za preduzete operacije.

Istorijska pozadina

Glavni članci: Savremena istorija Kosova i Antibirokratska revolucija

Slobodan Milošević je 1989. godine protivustavno ukinuo autonomiju Kosova. Kao odgovor na ukidanje autonomije, kosovski parlament je 2. jula 1990. doneo Ustavnu deklaraciju, kojom se Kosovo proglašava republikom. Od tada nadalje, na Kosovu su delovale paralalno institucije Republike Srbije pod nazivom Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija i institucije kosovskih Albanaca pod nazivom Republika Kosova. Tokom prve polovine 1990-ih kosovski Albanci su upražnjavali nenasilni građanski otpor srpskim vlastima na Kosovu, bojkotujući institucije Republike Srbije.[23] Zapad nije podržao nenasilan pokret kosovskih Albanaca, nastojeći da tokom ratova u Bosni i Hrvatskoj drži Kosovo podalje od novinskih naslova.[1] Nakon okončanja ratova u Hrvatskoj i Bosni 1995. njihovom punom nezavisnošću, sve veći broj Albanaca počinje da dovodi nenasilnu strategiju Ibrahima Rugove u pitanje, zagovarajući oružani otpor.[24]

1996. godine, do tada nepoznata Oslobodilačka vojska Kosova je započela terorističke napade na nosioce srpskih vlasti na Kosovu i njihove saradnike u albanskoj sredini[25], što je nastavljeno i naredne 1997. godine.[26] Vlasti su na to odgovorile bespoštednom silom, čime je otpočeo nezaustavljiv ciklus nasilja.[1] U okršajima srpskih snaga bezbednosti sa OVK je bilo pogođeno i civilno albansko stanovništvo. U oblastima gde su se dešavali napadi OVK-a srpska policija i specijalne snage bezbednosti su se neselektivno svetile kosovskim Albancima, proizvoljnim i bezobzirnim akcijama.[1] 1997. godine su uvedene međunarodne sankcije SRJ, zbog progona Albanaca sa Kosova[27].

Operacije srpskih snaga

Operacije uoči NATO bombardovanja

Glavni članci: Kosovski rat i Ratni zločini u Kosovskom ratu

Početkom 1998. godine, srpske snage su u sklopu borbe protiv terorizma započele artiljerijska dejstva protiv albanskih sela pod kontrolom OVK.[26] Tokom srpske ofanzive duž granice sa Albanijom u maju i junu 1998, mnoga sela od Peći na severu do Đakovice na jugu bila su bespoštedno granatirana, bez obaziranja na živote civila.[1] Većina sela u ovoj oblasti su pljačkana i sistematski razarana, i ubijana je stoka, da bi se osiguralo da se tu niko ne vrati.[1] Sa Kosova je tada izbeglo oko 45.000 ljudi.[28]

Borbe između specijalnih jedinica MUP Srbije i OVK, koja je držala kontrolu nad oko trećinom Kosova, sredinom 1998. prerastaju u Kosovski rat. Od avgusta 1998. srpske snage započinju široku ofanzivu protiv OVK u kojoj je učestvovalo više desetina hiljada vojnika i policajaca. Tokom oružanih sukoba Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su koristili "prekomernu i nasumičnu silu", što je rezultiralo oštećenjima imovine, raseljavanjem stanovništva i smrću civila.[2]

 
Kosovske izbeglice, april 1999.

Ono što je započelo kao operacija protiv OVK pretvorilo se u program sistematskog etničkog čišćenja srpske pokrajine od njenih albanskih stanovnika.[29] Smatra se da je već u leto 1998. beogradsko rukovodstvo započelo operaciju Potkovica.[30] Vladine snage su napadale civile, sistematski uništavale gradove i prisiljavale na hiljade ljudi da napuste svoje domove.[1] Policija je kontinuirano pljačkala kuće, razarala i spaljivala već napuštena sela i ubijala po kratkom postupku.[1] Komandant policijskih snaga na Kosovu Sreten Lukić je prilikom susreta sa delegacijom stranih zvaničnika na Kosovu 7. juna poricao da je policija naterala na hiljade kosovskih Albanaca u beg. On je tvrdio da su “teroristi evakuisali svoje najbliže” i da su namerno digli svoje kuće u vazduh.[31] Evropska Unija je 9. juna 1998. zatražila od Miloševića da prekine prekomernu upotrebu sile na Kosovu i da se založi za mirno rešenje.[32] Zapadne sile su 11. juna naložile vojnom vrhu NATO-a da razradi opcije kojima bi se mogla “zaustaviti ili prekinuti sistematska kampanja nasilne represije i proterivanja s Kosova”.[33]

Usled srpskih operacija tokom 1998. i početom 1999. godine, stotine hiljada kosovskih Albanaca je bilo isterano iz svojih kuća, zbog čega neki autori smatraju da je Operacija Potkovica tada već bila u zamahu.[34][35] Prema UNHCR-u, između maja i septembra 1998. raseljeno je najmanje 250.000 ljudi.[1] Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1199, od 23. septembra 1998. je osuđeno nasilje na Kosovu. Samo tri dana potom, pokolj meštana u Gornjem Obrinju počinjen 26. septembra, našao se u žiži medijske pažnje na Zapadu.[1] Beogradski Fond za humanitarno pravo je u svom godišnjem izveštaju teško optužio državu, pre svega MUP, za kršenje ljudskih prava, navodeći da ni jedno suđenje za ratne zločine nije održano.[36]

Početkom 1999. godine je bilo primetno nagomilavanje vojnih trupa na Kosovu i naoružavanje srpskih civila.[1] 15. januara 1999. godine Policija Srbije je počinila masakr u Račku koji je šokirao svetsku javnost.[37] 16. februara, na sastanku u vrhu MUP-a Srbije je konstatovano da se sa Prištinskim korpusom privodi kraju "plan za široku antiterorističku operaciju" u periodu između mogućih vazdušnih udara i ulaska kopnenih snaga.[38] Vojska Jugoslavije je 25. februara započela “zimske vežbe” u okolini Vučitrna, koje su uključivale granatiranje sela i prisilno iseljavanje osoba koje nisu učestvovale u sukobima.[1] Do februara 1999. godine više od 200.000 kosovskih Albanaca je interno raseljeno, skoro 70.000 je izbeglo u susedne zemlje, a gotovo 100.000 ih je zatražilo azil u Zapadnoj Evropi.[39] Hiljade albanskih sela na Kosovu je delimično ili potpuno uništeno granatiranjem ili je spaljeno.[40] Eskalacija nasilja nad civilima i operacija etničkog čišćenja koju su sprovodile srpske snage, predstavljali su direktan povod NATO bombardovanja SRJ marta 1999[41], koje su zapadni mediji nazivali “humanitarnom intervencijom”.

Operacije tokom NATO bombardovanja

Glavni članak: NATO bombardovanje SRJ

Ako dođe do bombardovanja NATO-a, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti.[42]

– Vojislav Šešelj, potpredsednik Vlade Srbije
 
Fotografija izbeglica kosovskih Albanaca, uvrštena u dokaze na suđenju Slobodanu Miloševiću. Fotografiju ustupio MKSJ.

Predsjednik Crne Gore Milo Đukanović se 16. marta ogradio od akcija srpskog rukovodstva i osudio koncentrisanje Vojske Jugoslavije na Kosovu, izjavljujući da je svaka odluka Vrhovnog saveta odbrane donešena bez njegovog učešća nezakonita.[43] 20. marta, uoči NATO bombardovanja, s Kosova su se povukli posmatrači Kosovske verifikacione misije (KVM), čime je uklonjen svaki razlog da se ustukne od određenih akcija.[1] Stoga neki autori 20. mart smatraju pravim početkom Operacije Potkovica.[44] Istog dana su počeli napadi na kosovske Albance u nekim mestima, a vojska, specijalna policija i paravojne formacije sjatili su se u pokrajinu.[1] Nakon početka NATO udara 24. marta, operacija etničkog čišćenja kosovskih Albanaca je intenzivirana.[11][45]

Od početka NATO vazdušnih napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju 24. marta, jugoslovenske snage bezbednosti su pojačale napore da nasilno proteraju Albance en masse iz njihovih domova.[46]

– Memorandum Amnesty International-a Savetu bezbednosti UN

Tokom NATO bombardovanja SRJ od 24. marta do 10. juna, srpske snage su sprovodile nasilje i prisilno raseljavanje albanskog stanovništva Kosova, tokom koga su počinjena teška krivična dela zločina protiv čovečnosti, deportacije, prisilnog premeštanja, ubistva, kršenja zakona i običaja rata, silovanja, razaranja verskih objekata i progona na etničkoj osnovi.[2][47] VJ i MUP Srbije su širom Kosova sistematski napadali naselja sa albanskim stanovništvom, maltretirali, pljačkali i ubijali civile, naređujući im da idu u Albaniju ili Crnu Goru, i paleći njihove kuće i uništavajući njhovu imovinu.[48]

Veća naselja su ispražnjena tako što su autobusi, vozovi i dugački konvoji traktora prisilno usmeravani ka granici. Izbeglice su proterivane ili je država organizovala njihov transport do granica prema utvrđenom programu za proterivanje i deportaciju na način koji je odavao da je postojao visok stepen koordinacije i planskog delovanja.[1]

– Izveštaj Human Right Watch-a

Priština

Proterivanje iz Prištine je vršeno na organizovani način, tako što su kosovski Albanci vozovima deportovani do granice sa Makedonijom.[2] Proterivanje je naročito uzelo maha između 24. i 31. marta, a produžilo se do 4. aprila.[49]

Sa prvim NATO bombama, 24. marta 1999, srpske snage su započele masovne progone i deportacije albanskog življa, praćene brojnim ubistvima, pljačkanjem i iznuđivanjem novca.[49] Proterivanja su vršena sistematski. Korišćeni su megafon i druga sredstva zastrašivanja kako bi stanovnici bili naterani da odu.[49] Srpske vlasti su proterivale stanovnike Prištine tako što bi im naredile da u određenom roku napuste svoje kuće, ili u racijama od vrata do vrata kojima su sistematski pražnjena čitava naselja. Ponekad su posle proterivanja kuće bile zapaljene.

Najbezazlenija stvar koja se dešavala u ratu jeste kada bi vojska došla i rekla Albancima: “Imate dva sata da nestanete.” Ti Albanci su se smatrali srećnicima.[50]

– Izjava bivšeg pripadnika JSO

1. aprila 1999. godine srpska policija je obilazila stanove kosovskih Albanaca u Prištini i terala stanare da ih napuste u roku od nekoliko minuta.[51] U toku ovih nasilnih progona jedan broj ljudi je ubijen. Mnogi od prognanih su otišli direktno na železničku stanicu, dok su drugi potražili sklonište u obližnjim naseljima. Pripadnici policije i paravojnih jedinica su na raskrsnicama usmeravali stanovnike Prištine ka železničkoj stanici.[49] Policija i paramilitarci su blokirali prilazne puteve i ljude koji su pokušavali da odu drugim pravcem primorali da se vrate.[1] Na putu do stanice, otimali su im novac i nakit, i prebijali ili ubijali pojedince.[49]

Prištinska železnička stanica je služila kao sabirni centar odakle su preusmeravane izbeglice iz severnih delova Kosova prema granici sa Makedonijom.[1][49] Hiljade stanovnika Prištine i okolnih mesta je bilo sakupljeno na železničkoj stanici, a u okolini je bila postavljena naoružana policija.[1] Stanovnici Prištine su ukrcavani u prenatrpane vozove i deportovani iz zemlje.[49] Dodatni vozovi sa velikim brojem vagona su bili specijalno organizovani da posluže u masovnom proterivanju.[49] U vozove je ukrcavano onoliko ljudi koliko je fizički moglo da se nagura. Tokom putovanja vozom, policajci su prognanicima oduzimali lična dokumenta i iznuđivali novac.[49] Vozovima su kosovski Albanci iz Prištine deportovani u Makedoniju, ili do naselja Đeneral Janković u blizini makedonske granice, odakle im je zapoveđeno da peške nastave.[51] Ljude su takođe uterivali u autobuse i kamione koji su bili spremni na prištinskoj železničkoj stanici.

Istovremeno, snage VJ i MUP Srbije su napadale albanska sela u okolini Prištine, pretukle i ubile mnoge meštane, pljačkale im novac, imovinu i spalile im domove. Mnogi seljani su kamionima odvezeni u Glogovac, odakle su vozom prebačeni do sela Đeneral Janković, a zatim primorani da pešače do makedonske granice. Drugima su, nakon što su se probili do Uroševca, srpski policajci naredili da se ukrcaju na voz za Đeneral Janković, odakle su pešice prešli granicu i ušli u Makedoniju.[51]

Mitrovica

 
Uništene kuće u okolini Mitrovice.

U Kosovskoj Mitrovici proterivanja su počela oko 22. marta.[49] Čim je počela kampanja NATO, ugledni mitrovički Albanci su se našli na udaru policije, a neki od njih su i ubijeni.[2] Nasilna proterivanja su postala masovnija između 24. i 29. marta.[49] Krajem marta, srpske snage su počele sa sistematskom racijom u Mitrovici.[51] Ulazili su u kuće kosovskih Albanaca, naređujući stanarima da odmah napuste svoje kuće i odu na autobusku stanicu. Radnje i druga imovina kosovskih Albanaca je uništavana, a od njih je otiman novac, vozila i druge dragocenosti.[51] Policija je takođe palila kuće mitrovačkih Albanaca.[2] U periodu od dve nedelje oružane snage SRJ i Srbije su nastavile da proteruju stanovništvo iz grada. Mnogi od onih koji su bili izbačeni iz svojih kuća otišli su na druga mesta u gradu, najviše u četvrt Tavnik.[49]

Progona je bilo i u selima u opštini Kosovska Mitrovica. Snage MUP i VJ su počele da pale kuće u obližnjim selima, prisilivši mnoge kosovske Albance koji su tu živeli ili su pronašli privremeno utočište da formiraju kolone i napuste Kosovo.[2] Mnoge od izbeglica su morale peške da pređu Kosovo na putu prema albanskoj granici, te su putem pljačkani i dalje zlostavljani.[2] Na putu do granice srpski vojnici, policajci i vojne starešine pljačkali su im dragocenosti i oduzimali dokumenta.[51]

Još jedan talas masovnih proterivanja iz Kosovske Mitrovice se desio sredinom aprila, kada su ponovo prognani oni žitelji Mitrovice koji su se nakon početnih progona vratili u grad.[2] U dane 14. i 15. aprila veliki konvoji prognanika, koji su prema procenama brojali na desetine hiljada ljudi, su usmereni da pešice odu u Albaniju.[49]

Peć

 
Strogo poverljivi dokument VJ kojim se civilne vlasti u opštinama Peć, Istok, Klina i Dečani stavljaju pod komandu vojske na osnovu naredbe “vrhovnog komandanta” o “izmeštanju dela stanovništva”.

Naredjenje da se Albanci proteraju stiglo je iz Beograda, od samog vrha.[52]

– Izjava pripadnika srpske policije

Krajem marta 1999. u gradu Peći je stvorena izuzetno preteća i nasilna atmosfera time što su policijske i vojne snage palile kuće, pucale iz vatrenog oružja i zlostavljale lokalno albansko stanovništvo.[2] 24. marta su pripadnici paravojnih jedinica i civili počeli da pale kuće i radnje koje su pripadale meštanima albanske narodnosti. Narednog dana su započeli progoni iz naselja Zatra, a zatim i naselja Kapešnica i Dardanija.[1] 26. marta tela ubijenih pećkih Albanaca su viđena u različitim delovima grada.[49] U dane 27. i 28. marta, pripadnici srpskih snaga su išli od vrata do vrata prisiljavajući pećke Albance da napuste svoje domove. 27. marta u 17 časova, pripadnici paravojnih jedinica su dali rok od dva minuta stanovnicima albanske narodnosti u Kongresnoj ulici da napuste kuće, i ubili čoveka koji je odbio da to učini.[49] Neki pripadnici paravojnih jedinica su bili opisani kao „Beli orlovi“ i „Arkanovi Tigrovi“.[49] Neke kuće su zapaljene a više ljudi je streljano. Nasumična ubistva koja su pratila operaciju služila su da bi proširila strah među Albancima i naterala ih da napuste grad.[11] Najkrvaviji incident dogodio se u naselju Dardanija gde je, po podacima lokalnog Veća za odbranu ljudskih prava i sloboda, 27. marta ubijen 41 muškarac.[1]

Ujutru 28. marta u grad su ušli tenkovi, a pripadnici VJ, policije, paravojnih jedinica, kao i naoružani srpski civili, su nastavili da masovno proteruju stanovnike Peći albanske narodnosti.[49] Patrole naoružanih srpskih civila su palile radnje kosovskih Albanaca.[49] Kosovskim Albancima je preko megafona saopštavano da imaju na raspolaganju pet minuta da napuste kuće, koje će potom biti spaljene.[49] Hiljade civila je isterano iz svojih kuća i sprovedeno do sabirnih mesta u centru grada.[49] Vojnici i policajci su bili razmešteni duž svake ulice usmeravajući Albance ka centru.[51] Prognani Albanci su morali da idu u koloni uz pretnju da će na njih pucati, ukoliko iskorače iz kolone.[49] Kada su pećki Albanci okupljeni u centru grada, prisiljeni su da uđu u autobuse i kamione kojima su odvezeni, jedni ka Crnoj Gori, a drugi ka Albaniji.[49] Pred Prizrenom, prognanici su naterani da izađu iz autobusa i prepešače oko 40 kilometara do albanske granice. Na granici im je naređeno da predaju svoja dokumenta srpskim policajcima.[51]

Značajan broj stanovnika grada je pobegao uled terora ili im je bilo naređeno da napuste svoje domove.[2] Prema podacima beogradskog Fonda za humanitarno pravo, oko 20.000 albanskih stanovnika Peći je proterano između 26 i 28 marta.[11] Do 29. marta većina albanskog stanovništva je bila deportovana ili je primorana da napusti grad.[1] Prema procenama Human Rights Watch-a, tokom prve nedelje rata je iz Peći proterano 90% albanskog stanovništva, a više od 80% kuća je teže oštećeno ili potpuno uništeno.[1] Kada su se ti kosovski Albanci nakon sukoba vratili u Peć, zatekli su mnoge od svojih kuća spaljene, dok su kuće Srba ostale neoštećene.[2] Mnoge džamije u opštini takođe su uništene. Prema podacima opštinske islamske kancelarije, 13 od 31 džamije u opštini je potpuno uništeno, a sve ostale su u nekoj meri bile oštećene.[1] Operacija etničkog čišćenja Peći je bila među najorganizovanijima na Kosovu.[1]

Prizren

Neposredno nakon početka NATO vazdušnih udara 24. marta, policija, VJ i naoružani civili su pucali idući ulicama, pljačkali prodavnice i bacali bombe na kuće kosovskih Albanaca, terajući stanovnike da odu.[49]

 
Izbeglice iz Prizrena i okoline su prihvatane u Kukešu (Albanija).

28. marta u 15:40, VJ je granatirala grad, a zatim su vojnici i policajci počeli da opkoljavaju kuće, da okupljaju stanare na ulici naređujući im da odu, ili će silom biti izbačeni.[49] Od 28. marta nadalje, u gradu Prizrenu srpski policajci su išli od kuće do kuće naređujući Albancima da odu.[1] Pošto su im konfiskovale lične isprave i „bolja vozila“, srpske vlasti su primorale mnoge stanovnike Prizrena da se priključe kolonama izbeglica koje su išle ka albanskoj granici.[49] Na granici su im srpski policajci oduzimali sva dokumenta.[51] Oko 28. marta srpska policija je uništila zdanje „Prizrenske lige“, koje za kosovske Albance predstavlja važan istorijski spomenik, nakon čega je teren poravnat.[49] Tokom nekoliko narednih sedmica, srpske snage su sistematski "čistile" ulicu po ulicu od stanovnika albanske narodnosti.[49] Zabeleženo je rasprostranjeno pljačkanje i iznuđivanje novca i dragocenosti od strane srpskih vlasti.[49] Izbeglice iz Prizrena i okoline su uglavnom prihvatane u Kukešu (Albanija).[49]

Početkom aprila mnogi preostali muškarci albanske narodnosti su bili sakupljeni i odvedeni na prinudni rad u blizini albanske granice, gde su primoravani na kopanje rovova i druge fizičke poslove.[53] Prema izjavama svedoka, oni su takođe korišćeni za postavljanje mina i kao ljudski štit.[49]

Đakovica

 
Djakovica nakon ratnih razaranja 1999.

Đakovica je bila jedna od nasiljem najteže pogođenih gradova na Kosovu.[1] U gradu Đakovici, od početka NATO bombardovanja snage policije i VJ stvorile su opštu atmosferu terora.[2] Skoro svakoga dana se dešavalo po neko ubistvo, a bilo je i nekoliko masovnih ubistava.[1] 20. marta policija i bande naoružanih Srba su počele da upadaju po kućama viđenijih kosovskih Albanaca.[49] Na meti su se našle istaknute ličnosti, lekari, advokati i politički aktivisti.[1] Ovom strategijom je stvarana afmosfera terora u kojoj niko nije bezbedan, eliminisane su važne ličnosti i zastrašivan je ostatak stanovništva.[1] 24. marta je intenzivirano nasilje u centru grada, kuće su paljene, prodavnice pljačkane, a đakovički Albanci ubijani. 25. marta, ubistva i teror su prošireni na ceo grad.[49] Policajci su ubili nekoliko ljudi i ostavili njihova tela na ulici, ne dozvoljavajući rodbini da ih sahrani.[49] Srpske snage su bacačima plamena spalile mnoge albanske kuće.[49]

Sve su to oni dobro organizovali. Išli su iz jednog dela grada u drugi. Neki vojnici su bili zaduženi da uništavaju stvari, dok su drugi pratili ljude do granice.[1]

– Izjava kosovskog prognanika u Krumi, 2. april 1999.

1. aprila je nekoliko stotina đakovačkih Albanaca kamionima deportovano na albansku granicu.[49] 1. i 2. aprila su počinjeni neki od najtežih zločina. Organizovana policijska akcija u naselju Ćerim, rezultirala je masovnim ubistvom preko 50 osoba.[1] 1. aprila uveče srpska policija je pobila, a zatim spalila, žene i decu, sklonjene u jednom podrumu u Ulici Miloša Gilića. Od 20 utvrđenih žrtava, 12 je bilo dece mlađe od šesnaest godina.[1][2] 2. aprila 1999. godine, srpske vlasti su započele masovno proterivanje stanovnika Đakovica. Naoružane jedinice su išle od vrata do vrata isterujući Albance iz njihovih kuća.[51] Ljudima je prećeno smrću ukoliko ne krenu, a neki su i ubijeni.[51] Veruje se da je između 24. marta i 2. aprila 1999. godine ubijeno oko 200 žitelja Đakovice, u nizu operacija “čišćenja” koje su sprovodili pripadnici VJ, srpske policije i paravojnih formacija od kuće do kuće.[1] Dana, 2. aprila, policija je okupila više hiljada đakovačkih Albanaca u centru grada, oduzela im lične isprave i poslala ih pešice prema Albaniji.[49]

Bio sam dobar s gradonačelnikom i pitao sam ga: ‘Šta to radite? Kako ćete da živite ovde posle ovoga?’ Odgovorio je da ima naređenja odozgo.[1]

– Faton Pološka, šef Odseka za javne radove Đakovice

Između 2. i 4. aprila, hiljade prognanika iz Đakovice i susednih sela je pešice, kolima ili traktorima, pristupilo velikom konvoju koji se kretao ka granici s Albanijom.[51] Srpske snage su tokom puta usmeravale izbeglice u određenom pravcu, a na policijskim punktovima su većini kosovskih Albanaca oduzeta lična dokumenta i skinute automobilske tablice.[2] Sistematsko proterivanje praćeno nasiljem, oduzimanjem dokumenata i registarskih tablica, kao i spaljivanje kuća, nastavilo se tokom aprila.[49] U nekim slučajevima korišćeni su vojni kamioni za prevoz lica do granice sa Albanijom.[51] Mnoge kuće i radnje Albanaca su spaljene, dok su radnje Srba bile zaštićene.[51] Spaljen je i stari grad u Đakovici, zajedno s džamijom Hamudi. Oko 75 odsto stanovništva je raseljeno iz grada za vreme rata.[1]

Tokom progona u okolini Đakovice aprila 1999. godine, pripadnici srpske policije i VJ su ubili veliki broj ljudi, a tela najmanje 287 osoba su kasnije nađena u masovnim grobnicama u Batajnici, u blizini Beograda.[2]

Sistematsko uništavanje sela

Srpske snagu su tokom sukoba uništile na hiljade albanskih domova diljem Kosova i Metohije, pomoću artiljerije, buldožera, eksploziva i paljenja.[47] Etničko čišćenje i uništavanje albanskih naselja se uglavnom odigravalo po sledećem modelu:[1][48]

 
Ruševine sela Morina koje je VJ granatirala 23/24. maja 1998.[54]
  • Prvo bi vojska opkolila selo i granatirala ga sa udaljenosti.
  • Zatim bi specijalna policija i paravojne formacije ulazile u selo, pretraživale kuće i okupljale meštane na jednom mestu.
  • Muškarce bi odvajali od žena i dece da bi ih zatim maltretirali i ispitivali o aktivnostima OVK.
  • Muškarci smatrani vojno sposobnim su često ubijani, dok su žene, deca i starci obično proterivani.
  • Policija i paravojne formacije potom bi pljačkale selo, otimale imovinu od prognanika i uništavali njihova lična dokumenta.
  • Vojska i policija bi potom ostavljale selo paravojnim formacijama i lokalnim Srbima, koji su pljačkali i spaljivali ono što je ostalo.

Srpske snage su nakon toga namerno trovale bunare, bacajući hemikalije, mrtve životinje ili ljudske leševe u vodu.[1] Prema podacima Crvenog krsta, od oko 20.000 bunara na Kosovu, pola ih je otrovano.[47] Vladine trupe su u velikoj meri palile i uništavale imovinu civila. Prema istraživanju UNHCR-a, skoro 40% svih kuća na Kosovu bilo je bilo teže oštećeno ili potpuno uništeno.[1] Zabeleženo je da su i lokalni Romi često sarađivali sa srpskim snagama, vodeći ih kroz albanska sela ili direktno učestvujući u zločinima.[1]

Razmere progona i broj izbeglica

Preko 80% celokupnog stanovništva na Kosovu, i 90% kosovskih Albanaca, raseljeno je iz svojih domova.[1]

– Izveštaj Human Right Watch-a

Rezultati akcije: razbijene i poslednje velike grupe. Likvidirano oko 2.000, mnogo više nego i u jednoj operaciji pre. Napustilo zemlju 900.000. Ostalo terorista 1.000, ostalo civila 300.000.[38]

– Ratni dnevnik generala Obrada Stevanovića

Razmere progona nakon početka NATO udara su šokirale svetsku javnost. Naselja su sistematski pražnjena i kolone izbeglica su, po pravilu, usmeravane do najbliže granice. Prognanici iz zapadnog dela Kosova su usmeravani u Albaniju, dok su prognanici iz istočnog dela usmeravani u Makedoniju.[1] U Makedoniju su Albanci deportovani vozovima, što je omogućavalo da hiljade ljudi dnevno napusti Kosovo. Deportacije su takođe vršene kamionima i autobusima koje je obezbedila srpska policija. Da bi proterivanje teklo lakše uspostavljani su sabirni centri.[1]

Izbeglice su u Makedoniju i Albaniju stizale sukcesivno, prema krajevima iz kojih su proterivane.[55] U Makedoniju su prve nedelje (od 24. marta) uglavnom pristigle izbeglice iz Prištine. Druge i treće nedelje većina novopridošlih bila je iz opština Kačanik i Štrpce. Četvrte nedelje stigao je veliki broj izbeglica iz Gnjilana. Pete nedelje, mnogi od novopridošlih bili su iz opštine Lipljan.[1] Slično je bilo i u severnoj Albaniji. Prve nedelje je mnoštvo izbeglica stiglo iz opštine Prizren; druge nedelje su došle mnoge izbeglice iz Suve Reke i Đakovice, a treće nedelje je bio veliki priliv izbeglica iz Mitrovice i još ih je stiglo iz Đakovice.[1]

Tri sedmice nakon početka NATO bombardovanja SRJ, Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) je registrovao 525.787 albanskih izbeglica sa Kosova.[56] Mesec dana kasnije, broj izbeglica je porastao na 781.618.[57] Do kraja rata juna 1999. srpske snage su proterale 862.979 Albanaca s Kosova, a još nekoliko stotina hiljada je bilo interno raseljeno, pored onih koji su bili raseljeni pre marta.[4] Prema procenama Amnesty Internationala, "skoro milion ljudi je bilo prisiljeno da napusti Kosovo".[58]

Utvrđeno je da postoji direktna povezanost između delovanja srpskih snaga bezbednosti i masovnog odliva albanskih izbeglica sa Kosova, dok su NATO operacije imale vrlo malo uticaja na raseljavanje.[2][59]

Povlačenje srpskih snaga

Nakon 78 dana NATO bombardovanja, srpska vojska i policija su bile primorane da se povuku sa Kosova.

Oko 750,000 proteranih Albanaca se potom vratilo natrag na Kosovo, ali je oko 100,000 Srba sa vojskom napustilo to područje.[60] Kosovski Srbi su strahovali od osvete nakon povlačenja srpskih jedinica sa Kosova.[61] Veruje se da su lokalni Srbi i Romi koji su činili zločine i nasilja tokom rata napustili Kosovo prilikom povlačenja vojske početkom juna 1999. godine.[1] Oni koji su ostali odlučili su to zato što su bili uvereni da su nevini ili zato što su bili suviše stari da beže.[1] Međutim, upravo oni se sada suočavaju sa izuzetno teškim uslovima života na posleratom Kosovu, i na meti su maltretiranja, otmica i ubistva. Mnogi Srbi koji su ostali bili su napadnuti i maltretirani od albanskih povratnika.[61]

Romi su takođe proterani s Kosova nakon rata, što se uglavnom objašnjava činjenicom da su često pomagali srpskim snagama tokom operacija etničkog čišćenja.[1] Međutim, pogrešno bi bilo optužiti celokupnu srpsku ili romsku populaciju za pomaganje u zločinima.

Suđenja za ratne zločine

Glavni članak: Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju:Popis optuženih osoba

Snage SRJ i Srbije su sistematski proterale i raselile stotine hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova širom čitave pokrajine Kosovo. Da bi olakšale ova proterivanja i raseljavanja, snage SRJ i Srbije namerno su stvarale atmosferu straha i ugnjetavanja upotrebom sile, pretnjama silom ili nasilnim postupcima.[62]

– Optužnica protiv Slobodana Miloševića i drugih

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je 27. maja 1999. godine objavio optužnicu protiv Slobodana Miloševića i četvorice drugih visokih zvaničnika za ubistva, progon i proterivanja na Kosovu, koja je kasnije proširena. Nakon rata, mnogim srpskim političkim i vojnim liderima je suđeno za ubistva, deportacije i masovne progone civilnog stanovništva Kosova:

  • Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, vrhovni komandant Vojske Jugoslavije - umro u pritvoru 2006. pre izricanja presude.
  • Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba - osuđen na 15 godina zatvora.
  • Nebojša Pavković, komandant Treće armije, koja je bila odgovorna za Kosovo - osuđen na 22 godine zatvora.
  • Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa Treće armije koji je dejstvovao na Kosovu - osuđen na 15 godina zatvora.
  • Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova i komandant srpske policije - izvršio samoubistvo 2002. nakon usvajanja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.
  • Sreten Lukić, načelnik Štaba MUP Srbije na Kosovu i Metohiji - osuđen na 22 godine zatvora.
  • Nikola Šainović, potpredsednik vlade Jugoslavije - osuđen na 22 godine zatvora.
  • Milan Milutinović, predsednik Republike Srbije - oslobođen optužbi.

Neki od optuženih (Nikola Šainović, Nebojša Pavković and Sreten Lukić) su osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata "s ciljem promene etničke ravnoteže na Kosovu" radi obezbeđenja dalje kontrole srpskih vlasti nad pokrajinom.[2]

Kontroverze

Prilikom obelodanjivanja navodnog „plana Potkovica“, javnosti su podneseni manjkavi i protivrečni dokazi, a obaveštajna saznanja su počivala na sumnjivim izvorima.[63] Verodostojnost plana su mnogi davodili u pitanje. Jedan penzionisani general nemačke vojske je kasnije izjavio da su tvrdnje o planu krivotvorene na osnovu nejasnog izveštaja obaveštajne službe da bi se izbegla narastajuća kritika nemačke javnosti zbog bombardovanja.[64] Pošto je NATO intervenisao bez UN mandata, Operacija Potkovica je uzimana kao potvrda legitimnosti napada na SRJ.[65] Operacija Potkovica je bila temelj definisanja NATO "humanitarne intervencije" sa ciljem sprečavanja "potencijalnog genocida".[66]

Neslaganja postoje i oko vremena nastanka i početka primene navodnog plana. Po Šarpingu, plan Potkovica je postojao još u kasnu jesen 1998, a prva faza je počela u januaru 1999. Šarping je kasnije i neke srpske operacije od oktobra 1998. smatrao delom Operacije Potkovica.[67]

Prigovara se da je reč Potkova, koja je korišćena u nemačkom izveštaju, hrvatska ili bugarska, a ne srpska reč.[67] Der Špigel je 10. januara 2000. godine izvestio da saznanja o Operacioninom planu Potkova potiču od bugarske tajne službe.

Neki autori smatraju da je Operacija Potkovica zapravo aktuelizacija beogradskog plana za Isterivanje Albanaca sa Kosova iz 1937. godine, koji je srpski akademik dr Vaso Čubrilović sastavio za Stojadinovićevu vladu.[67][68] Ovim planom su predviđeni masovni progoni Albanaca sa Kosova putem državnog pritiska, naoružavanjem paravojnih jedinica, stvaranjem psihoze, paljenjem naselja, itd.

Reakcije

Kada je maja 1999. saznao za zločine nad Albancima, srbijanski akademik Dobrica Ćosić je zapisao sledeće:

Svetozar Stijović, lingvist, rodom iz Peći, inače veliki rodoljub, ispričao mi je kazivanje svog rođaka iz Peći koji je juče došao iz Metohije. Naša vojska i policija proterala je sve Šiptare iz Peći i Dečana; šiptarski deo grada preko Bistrice je spaljen i razrušen… Taj Pećanac tvrdi da je sa Kosova, zaista, od vojske, policije i dobrovoljaca proterana i izbegla većina Šiptara. Najviše ih je ostalo u Prištini. Ne razumem ovakvo proterivanje Šiptara; smatram tu odluku ludačkom, fatalnom, antisrpskom. Ako je to zaista naredba Vrhovne komande i vrhovnog komandanta, onda njima treba u Beogradu suditi za ratne zločine i genocid nad albanskim narodom. Zar ćemo etničkim čišćenjem Kosova i Metohije okončati našu borbu za odbranu ‘svete srpske zemlje’? Ta je sramota nacionalna, taj kolektivni zločin srpske vojske poništava etos srpskog naroda i svrstava ga u varvarske narode kakvi su nemački, američki, hrvatski, muslimanski, azijatski… kako ćemo sa tom kolektivnom krivicom nastaviti istorijsku egzistenciju?[69]

– Dobrica Ćosić

Deo srpske javnosti negoduje što ni deceniju kasnije u srpskim medijima još uvek nije pokrenuta javna rasprava o Miloševićevim progonima na Kosovu i Metohiji.[70]

Povezano

Izvori

  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 1,28 1,29 1,30 1,31 1,32 1,33 1,34 1,35 1,36 1,37 1,38 1,39 1,40 1,41 1,42 1,43 1,44 1,45 1,46 1,47 Human Right Watch, Po naređenju: ratni zločini na Kosovu
  2. ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 „Presuda Haškog suda”. Arhivirano iz originala na datum 2021-03-06. Pristupljeno 2011-10-23. 
  3. ↑ Kosovo: Rape as a Weapon of "Ethnic Cleansing"
  4. ↑ 4,0 4,1 “The Kosovo refugee crisis: an independent evaluation of UNHCR’s emergency preparedness and response”, UNHCR Evaluation and Policy Analysis Unit, februar 2000.
  5. ↑ Die Folgen der NATO-intervention im Kosovo
  6. ↑ Webster's Quotations, Facts and Phrases, by Inc Icon Group International
  7. ↑ Ethnic Cleansing in Kosovo: An Accounting
  8. ↑ Istraga
  9. ↑ Miroslav Filipović, »Dugi marš« ka istini o zločinima
  10. ↑ Timoti Garton Es, Kosovo i Evropa
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 Tom Gallagher, The Balkans in the new millennium: in the shadow of war and peace‎
  12. ↑ War since 1945, by Jeremy Black
  13. ↑ Thinking About Yugoslavia: Scholarly Debates About the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo, Sabrina P. Ramet, 2005
  14. ↑ Yugoslavia unraveled: sovereignty, self-determination, intervention Аутор: Raju G. C. Thomas, 2003
  15. ↑ „Kosovo one year later: from Serb repression to NATO- sponsored ethnic cleansing”. Arhivirano iz originala na datum 2017-10-27. Pristupljeno 2012-05-09. 
  16. ↑ "Operation Horseshoe" —propaganda and reality, By Peter Schwarz
  17. ↑ Dictionary of Genocide: M-Z, Samuel Totten, Paul Robert Bartrop, Steven L. Jacobs, 2008
  18. ↑ Milosevic and Operation Horseshoe, The Guardian, July 18, 1999
  19. ↑ Greenfield, Jeff, Christiane Amanpoor, Jamie McIntyre and David Lewis (1999) Newsstand, CNN 4 April.
  20. ↑ http://www.wsws.org/de/2001/feb2001/koso-f23_prn.html Arhivirano 2009-02-16 na Wayback Machine-u "Es begann mit einer Lüge" transkirpit dokumentarca (nemački)
  21. ↑ http://www.youtube.com/watch?v=KpYv9EaSGTc&translated=1 Deo dokumentarca na jutjubu (nemački sa engleskim prevodom)
  22. ↑ [1]
  23. ↑ Clark, Howard. Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press, 2000. ISBN 0-7453-1569-0
  24. ↑ Ibrahim Rugova: Non-violent Actions in Violent Kosovo
  25. ↑ "Unknown Albanian 'liberation army' claims attacks", Agence France Presse, February 17, 1996
  26. ↑ 26,0 26,1 „Kosovo Chronology: From 1997 to the end of the conflict”. British Parliament. 1. 6. 1999. Arhivirano iz originala na datum 2003-07-31. Pristupljeno 20. 9. 2009. 
  27. ↑ EU o sankcijama Jugoslaviji početkom septembra: Ništa od ublažavanja
  28. ↑ HRW, Humanitarian Law Violations in Kosovo, oktobar 1998.
  29. ↑ Erasing History: Ethnic Cleansing in Kosovo
  30. ↑ Things fall apart: containing the spillover from an Iraqi civil war, by Daniel Byman, Kenneth Michael Pollack
  31. ↑ “Novosti: Strane diplomate u poseti Kosovu i Metohiji”, veb sajt MUP-a (dobavljeno 20. marta 2001).
  32. ↑ Deklaracija Evropske unije o Kosovu, Brisel, 9. juna 1998.
  33. ↑ Saopšenje o Kosovu sa sastanka ministara odbrane Severnoatlantskog saveta, Brisel, 11. jun 1998.
  34. ↑ John R. Lampe, Yugoslavia as history: twice there was a country
  35. ↑ Brad K. Blitz, War and change in the Balkans: nationalism, conflict and cooperation
  36. ↑ Fond za humanitarno pravo teško optužio državu, pre svega MUP, za kršenje ljudskih prava
  37. ↑ Max Planck Yearbook of United Nations Law 2000, by Jochen Abr Frowein, Rüdiger Wolfrum
  38. ↑ 38,0 38,1 SUĐENJE SLOBODANU MILOŠEVIĆU / TRANSKRIPTI 2. jun 2005.[mrtav link]
  39. ↑ UNHCR Press Briefing Note: Kosovo, Tuesday, February 2, 1999.
  40. ↑ UNHCR Pristina,"IDP/Shelter Survey Kosovo: Joint Assessment in 20 Municipalities," November 12, 1998.
  41. ↑ Operation Horseshoe (UK Committee on Foreign Affairs Report)
  42. ↑ „Šešelj: Karijera pretnji i uvreda”. Arhivirano iz originala na datum 2017-10-27. Pristupljeno 2010-02-10. 
  43. ↑ Milo Đukanović: Milošević nije vrhovni komandant”, Radio B92, 16. mart 1999.
  44. ↑ William J. Durch, Twenty-first-century peace operations
  45. ↑ John Norris, Collision course: NATO, Russia, and Kosovo‎
  46. ↑ Amnesty International memorandum to UN Security Council
  47. ↑ 47,0 47,1 47,2 „Under Orders: War Crimes in Kosovo”. Human Rights Watch. Pristupljeno 15. 10. 2009. 
  48. ↑ 48,0 48,1 Presude "kosovskoj šestorki" (dobavljeno 28.12.2009.)
  49. ↑ 49,00 49,01 49,02 49,03 49,04 49,05 49,06 49,07 49,08 49,09 49,10 49,11 49,12 49,13 49,14 49,15 49,16 49,17 49,18 49,19 49,20 49,21 49,22 49,23 49,24 49,25 49,26 49,27 49,28 49,29 49,30 49,31 49,32 49,33 49,34 49,35 49,36 Kosovo: kako viđeno, tako rečeno Arhivirano 2010-11-14 na Wayback Machine-u (Izveštaj OEBS-a)
  50. ↑ Odlomci iz intervjua pripadnika milicije (American Radio Works))
  51. ↑ 51,00 51,01 51,02 51,03 51,04 51,05 51,06 51,07 51,08 51,09 51,10 51,11 51,12 51,13 Optužnica za ratne zločine srpskim liderima
  52. ↑ Odlomci iz intervjua pripadnika milicije (American Radio Works))
  53. ↑ Međunarodna krizna grupa (ICG), Reality Demands: Documenting Violations of International Humanitarian Law in Kosovo 1999 (Brisel, ICG, 2000).
  54. ↑ Kosovo Chronology: From 1997 to the end of the conflict
  55. ↑ OEBS/ODIHR, Kosovo/Kosova: As Seen, As Told,str. 98-99.
  56. ↑ Saopštenje za štampu UNHCR-a, Kosovo, 13. april 1999.
  57. ↑ Saopštenje za štampu UNHCR-a, Kosovo, 13. maj 1999.
  58. ↑ Federal Republic of Yugoslavia (Kosovo): After tragedy, justice?
  59. ↑ „Cooperative Analysis of Aspects of the Kosova/Kosovo Conflict”. Arhivirano iz originala na datum 2011-11-10. Pristupljeno 2010-03-16. 
  60. ↑ „Flashback to Kosovo's War”. BBC. 11. 7. 2006. Pristupljeno 20. 9. 2009. 
  61. ↑ 61,0 61,1 Anton Bebler, Propuštena prilika
  62. ↑ ICTY, “Tužilac Suda protiv Slobodana Miloševića i drugih: Optužnica”, jun 1999.
  63. ↑ Holm Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 21. veka
  64. ↑ John Goetz i Tom Walker, “Serbian Ethnic Cleansing Scare Was a Fake, Says General”, Sunday Times, 2. april 2000.
  65. ↑ Stephanie Wilso: Effectiveness, Legitimacy, and the Use of Force in Modern Wars (engleski, strana 116)
  66. ↑ Power, S. (2002). “A Problem from Hell”: America and the age of genocide. New York (strane 448-450)
  67. ↑ 67,0 67,1 67,2 Jirgen Elzeser, Da li je postojao "Plan potkovica"
  68. ↑ Slobodan Milosevic and the destruction of Yugoslavia, by Louis Sell
  69. ↑ Govor mržnje u Srbiji
  70. ↑ Intervju: Dragoljub Todorović

Eksterni linkovi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Progon_Albanaca_sa_Kosova_1999.&oldid=42222761