Prijeđi na sadržaj

Alkemija

Izvor: Wikipedija
Verzija za štampanje više nije podržana i može davati greške. Podnovite oznake i koristite ugrađenu mogućnost štampanja preglednika.

Alhemija ili alkemija (lat. alchimia, alchymia, od arap. خيمياء) grana je filozofije prirode iz koje se u 17. i 18. veku razvila moderna hemija i farmakologija. U davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Danas se pobornici pseudonauka često nazivaju „alhemičari“.

Alhemičarska laboratorija

Najčešće se smatra da je sinteza zlata i drugih plemenitih metala bila jedini cilj alhemičara. Međutim, vrhunski majstori alhemije su ovo smatrali samo za sporedni efekat važnije, suštinske transformacije materije.

Alhemija kombinuje elemente mnogih nauka i filozofskih disciplina, poput hemije, metalurgije, fizike, medicine, astrologije, misticizma i umetnosti. Ovu veštinu su praktikovale drevne civilizacije Mesopotamije, Egipta, Persije, Indije, Kine, stare Grčke i Rima, i muslimanske civilizacije. U Evropi se alhemija razvijala sve do 19. veka.

Termin alhemija je nastao kao kombinacija arapskog člana Al i reči Kemet ili Kemi koja je egipatski izraz za crna. Crna se odnosi na crnu zemlju, što je jedno od imena kojim je nazivana plodna dolina reke Nil, pa i sam Egipat.

Cilj alhemije

Alegorija alhemije

Alhemičari su pokušavali da otkriju tajnu pronalaska kamena mudrosti, što se opisivalo kao „Veliko delo“ (lat. Magnum opus). Kamen mudrosti bi omogućavao da se obični metali pretvore u zlato ili srebro. Ali iza njihovih hermetičkih tekstova punih simbola, čime se od laika sakrivala suština, krio se interes za transmutaciju duše, to jest za duhovni preobražaj. Tu se može govoriti o „mističnoj alhemiji“. Još radikalnija je grana alhemije pod imenom „Velika veština“ (Ars Magna), koju je razvio srednjevekovni filozof Ramon Ljulj. Ljulj je tvrdio da alhemičar može transformisati samog sebe u neku vrstu svemoćnog bića. Alhemija pokazuje i karakteristike neoplatonizma, jer se bavi odvajanjem dragocenih i čistih materijala od nečistih i nesavršenih.

Po alhemičarima materiju sačinjavaju ne smo karakteristike već i principi, što je stav preuzet iz Aristotelove filozofije. Po ovoj teoriji teoretski je moguće preorganizovati materiju (hylae) neplemenitih metala po principima (eidos) plemenitih metala. Amorfna materija i principi, takozvana kvintesencija (quinta essentia), bili su predmeti proučavanja alhemičara.

Alhemičari su se uglavnom alegorijski interesovali za stvaranje živih bića, poput homunkulusa ili baziliska. Izrađivali su crteže na kojima su personifikovani hemijski elementi. Simbolično su predstavljali hemijske reakcije vezom muškarca i žene, čiji bi proizvod bio hermafrodit, odnosno stvorenje koje nosi karakteristike oba roditelja.

Magnum opus

Veliko delo alhemije, transformacija metala u zlato, po mističnom verovanju se sastojalo iz 3 faze[1]:

  • nigredo (-putrefactio), crnjenje(-truljenje): simbolizuje truljenje i sagorevanje nečistoća
  • albedo, beljenje: simbolizuje produhovljenje i prosvetljenje
  • rubedo, crvenjenje: simbolizuje sjedinjavanje čoveka sa Bogom, sjedinjavanje konačnog sa beskonačnim

Alati

Alembik
  • Alembik - dve spojene hemijske posude za destilaciju
  • Aludel - posude za sublimaciju
  • Atanor - poseban tip peći koji su koristili alhemičari
  • Kupela - posuda u kojoj se odvaja zlato od primesa (kupelacija)
  • Retorta - posuda za destilovanje
  • Najvažniji priručnik za alhemičare bilo je delo „Tabula smaragdina“ (Tabula Smaragdina). Smatralo se da je autor ove knjige Hermes Trismegistos, mitska kombinacija egipatskog i starogrčkog boga. Po verovanju alhemičara, kratke i nedorečene rečenice Tabule sadrže svu mudrost sveta. Delo je originalno pisano na grčkom u helenističkom Egiptu, a kasnije je bilo poznato u latinskim verzijama.

Neke od posuda koje su koristili alhemičari bile su u obliku životinja (jež, guska) ili ljudskog para.

Istorija alhemije

Kina

Glavni članak: Kineska alhemija

U drevnoj Kini alhemija je postojala u IV veku p. n. e, mada antropolozi tvrde da je praktikovana i hiljade godina ranije. Filozofi taoizma su izučavali kako pronaći sredstvo za besmrtnost. Vladari tog vremena su se uzdali u savete vrača koji su često bili alhemičari. Prvi vladar dinastije Ćin organizovao je ekspediciju na ostrvo Penglaj Šan. Zapis o ovom istorijskom događaju pominje produžavanje života i pretvaranje cimeta u zlato alhemijskim metodama [2]. Prvi kineski traktat o alhemiji, pod nazivom Baopuzi, napisao je Ge Hong (283-343. godine pne.).[3]

Indija

Indijske tradicije tantrizma i poštovanja kulta boga Šive često su se preplitale sa alhemijom. Bog Šiva (koji simbolizuje aktivni element sumpor) oplođuje Šakti (simbol pasivnog elementa žive) i tako stvara dijamant, koji se na zapadu poistovećuje sa kamenom mudrosti. Indijski ekvivalent alhemije se naziva Rasajana (Rasâyana), i bavi se potragom za eliksirom dugovečnosti Ausadi (Ausadhi)[4].

Poreklo alhemije u Indiji je predmet mnogih akademskih rasprava. Jedan broj istoričara smatra da su Arapi doneli alhemiju u Indiju. Međutim, Mirča Elijade tvrdi da postoje jaki argumenti protiv te teorije:

  • Tantrizam je prisutan i u oblastima koje Islam nije zahvatio, recimo u Nepalu
  • Živa se pominje u indijskim spisima iz 3. veka pne.
  • Postoje tekstovi u budističkoj literaturi iz 2. veka koji se bave alhemičarskim temama[5]

Na osnovu ovih premisa Elijade zaključuje da se alhemija u Indiji pojavila između drugog veka pne. i trećeg veka nove ere.

U tekstovima veda (konkretno Rig-veda) pominje se „soma“ kao suština ceremonije žrtvovanja plamenu (jajna). Ulogu „some“ imao je elektron (legura srebra u zlata)[6].

Mesopotamija i Iran

Na Bliskom istoku, još u doba stare Vavilonske civilizacije bila je poznata alhemija. U drevnom Iranu središnja tema mitologije je prvobitni čovek i njegov raspad. Stara iranska filozofija Zurvanizma pominje vreme kao silu koja stvara i razara, što odgovara starogrčkoj legendi o Hronosu[7]. Zoroastrijski tekstovi govore o završnoj žrtvi, kada će posle borbe Ormazda i Ameša Spente, ljudi vaskrsnuti, postati besmrtni i kada će se regenerisati sav univerzum.

Drevni Egipat

Zapisi civilizacije drevnog Egipta pominju uroboros (zmija ili zmaj koji jede svoj rep) simbol rastvaranja ili raspadanja, što je alegorija prve faze alhemičarskog procesa.

Drevna Grčka

U epu Argonauti pesnika Apolona sa Rodosa (295.-215. pne.), pominje se da bog Hermes preobražava Zlatno runo[8]. Srednjevekovni pisci su povlačili paralelu između legende o Argonautima i legende o potazi za Svetim gralom.

Grčka filozofija, a naročito Aristotelova filozofija, imala je ključni značaj u razvoju srednjevekovne alhemije u 12. i 13. veku.

Aleksandrijska škola, verovatno najznačajniji intelektualni centar antičkog doba, proučavala je i alhemiju (Zosim iz Panapolisa, Sinesije iz Kirene). Preko ovog posrednika alhemija je stigla do srednjevekovne Evrope u koju je prvo stigla preko Arapa. I Arapi su preuzeli aleksandrinske tradicije kada su se nastanili u Egiptu u 7. veku.[9]. Hrišćansko učenje, takođe popularno u Aleksandriji, dalo je složenu osnovu alhemiji[10].

Srednji vek

Tokom 12-og veka, kao uzgrdena posledica Krstaških ratova, preko Turske i Španije u zapadnu Evropu su dospeli arapski teološki i metafizički tekstovi, poput spisa Avicene i Averoesa. Aristotelova filozofija, do tada nepoznata u srednjevekovnoj Evropi, postala je ključni sistem srednjevekovne skloastičke filozofije (Abelar, Albert Veliki, Sveti Toma Akvinski). Sholastička filozofija je u sebi nosila i saznanja i rasprave o alhemiji. U vreme nastanka hrišćanske hegemonije u Evropi postale su popularne legende o kralju Arturu i Vitezovima okruglog stola, koje su za centralnu temu imale potragu za Svetim gralom (posuda u kojoj je skupljena krv Hrista)[11]. Ovo je vreme u kome je postalo poznato kapitalno delo antičke alhemije Tabula smaragdina, koje se pripisivalo bogu Hermesu. U njemu se raspravlja o poreklu prvobitne materije i njenim transmutacijama. To je bio aksiom svih srednjevekovnih alhemičara. Alhemičari ovog doba nisu u sukobu sa crkvenim ocima, jer i sami potiču iz kulture katoličanstva.

Prva dela srednjevekovne zapadne alhemije su nastala u okviru pitagorejske Škole iz Šartra, koja se specijalizovala u slobodnim umetnostima. U to doba Aristotelova dela još nisu bila poznata u Francuskoj.

Četiri pravca filozofskog razmišljanja su obeležila alhemiju u Srednjem veku[12]:

Pripadnik Škole iz Šartra, Džon od Solzberija, uticao je na misao Alberta Velikog[13], koji je bio učitelj Tome Akvinskog. Ove tri ličnosti su najznačajniji predstavnici srednjevekovne alhemije. Albert Veliki uvideo je ogroman značaj koji Aristotelova filozofija imala za teorijsko zasnivanje hrišćanske filozofije. Ključna dela alhemije ovoga vremena bila su:

  1. Albert Veliki : „O Alhemiji“ (De Alchimia)
  2. Toma Akvinski : „Traktat o Kamenu mudrosti“
  3. Toma Akvinski (pseudo-Akvinski ?) : „Rumena zora“ (Aurora Consurgens)

Vrnunac: XIV - XVI vek

Alhemija se udaljava od Crkve u čijem se okrilju pojavila u prethodnim vekovima. Postaje tajna nauka čime se sakriva od crkvene borbe protiv jeresi. Pojavljuju se teozofske filozofske teorije, a put je otvoren ka epohi Reformacije i dobu racionalizma. Tekstovi alhemičara su obavijeni velom nerazumljivosti i razumljivi su samo uskom krugu poznavalaca. Najznačajniji centar alhemije ovog doba je Prag i on igra ulogu nekadašnje Aleksandrije. Najpoznatiji alhemičari ovog vremena su: Nikola Flamel, Bernard iz Treviza, Paracelzus, Džon Di, Hajnrih Kornelijus Agripa, Bazil Valentin, Johan Georg Faust i Tiho Brahe.

Opadanje: XVII - XIX vek

Sa pojavom Renesanse, racionalizma i napretkom materijalizma, razviće se takozvana „sekularna metafizika“ (metafizika nevezana za crkvena učenja). Filozofi kartezijanci tvrde da je priroda objašnjiva i da se može posmatrati i meriti. To je bila epoha rađanja nauke. I dalje su postojali ljudi koji su se bavili alhemijom, kao Helvecijus, Džon Alijet, i naučnici skloni hermetičkom razmišljanju kao Isak Njutn i Gotfrid Lajbnic. Međutim, prevlast nauke nad alhemijom je sve izraženija. Njen trijumf je ozvaničio Antoan Laovazije, osnivač moderne hemije. Retki alhemičari su postojali i u 19. veku, ali su smatrani ostacima davno prevaziđene ere.

Alhemija i medicina

U ranom dobu svoga razvoja alhemija imala za cilj lečenje, što se vidi iz potrage za pronalaskom eliksira života. Ovo se najbolje ilustruje velikim značajem koji je igrala arapska medicina u razvoju alhemije. Poznato je da su arapski lekari razvili spektar lekova koji su se proizvodili po složenoj proceduri, iako je njihov efekat lečenja bio uglavnom neznatan. Ovi lekari su otkrili proces destilacije. Pored kamena mudrosti i eliksira, alhemičari su nastojali da pronađu panaceju, univerzalni lek. U delima Paracelzusa vidljiva je transformacija alhemije u primitivnu hemiju.

Alhemija i astrologija

Alhemija je uvek imala blisku asocijaciju sa astrologijom i to sa vavilonsko-grčkom školom astrologije. Alhemičari su smatrali da svaka od sedam planeta odgovara određenom metalu i da njime vlada.

Značaj u psihologiji

Po psiholozima alhemija nije samo vrsta metahemije već ima i psihološo-filozofsku dimenziju. Pokušaji alhemičara da pretvore jedan metal u drugi simbolično oslikavaju unutrašnje ljudske psihološke porive. Ovakvom interpretacijom alhemije naročito se bavio švajcarski psihoanalitičar Karl Gustav Jung u svojim razmatranjima analitičke psihologije.

Zanimljivosti

Poznati roman Alhemičar Paula Koelja se manje bavi alhemijom, a više unutrašnjom spoznajom čoveka.

Alhemijski eksperimenti su jedna od centralnih tema u Geteovoj poemi Faust.

Ernest Raderford je 1919. koristeći radioaktivni radijum uspeo da pretvori azot u kiseonik. Na osnovu istog teorijskog principa, uz upotrebu modernih akceleratora čestica, Glen Siborg je 1980. pretvorio bizmut u zlato. Za ovaj proces je potrebna ogromna količina energije, a dobijene količine metala su na ivici detekcije.

Reference

  1. ↑ „Meyrink und das theomorphische Menschenbild”. Arhivirano iz originala na datum 2007-09-12. Pristupljeno 2010-12-07. 
  2. ↑ Mémoires historiques de Se-ma Ts'ien, 1899, t. II, p. 465, trad. Chavannes, aspect de l'alchimie traditionnelle, éd. de Minuit 1986, p39
  3. ↑ "Le 'traité ésotérique du maître qui porte la simplicité"
  4. ↑ Mircea Eliade, Le yoga, Payot 1991, p277
  5. ↑ 'Mahâprajnapâramitopadeça', Nâgârjuna
  6. ↑ Soma in the Veda/S. Kalyanaraman. New Delhi, Munshiram Manoharlal, 2004, ISBN 81-215-0880-0.
  7. ↑ A. Quillet 1945, Indo-Iranian, p39
  8. ↑ A. Faivre, Toison d'or et alchimie, Arché édidit 1990, p. 33
  9. ↑ S. Hutin, l'alchimie, PUF Que sais-je 1967, p42
  10. ↑ ibid, p36
  11. ↑ 'Moyen-Age, Lagarde et Michard, Bordas 1997, p43 & 44
  12. ↑ E. Gilson, la philosophie au moyen-âge, de Scot Erigène à G. d'Occam, payot 1930, p124 & 125
  13. ↑ Alain de Libéra, « Albert Le Grand, ou l'antiplatonisme sans Platon », tom 1, université de Paris XII, 1993, p. 249

Vanjske veze

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Alkemija&oldid=41555789