Jacques Anquetil
| |||||||||||||||||
Žak Anketil (fr. Jacques Anquetil 8. januar 1934. — 18. novembar 1987) bivši je francuski profesionalni biciklista u periodu od 1953. do 1969. godine. Anktil je petostruki pobednik Tur de Fransa, a dvaput je osvojio Điro d’Italiju. Osvajanjem Vuelta a Espanje postao je prvi vozač koji je osvojio sve tri grand tur trke. Bio je izuzetan hronometraš, zbog čega je dobio nadimak „Gospodin Hrono” (fr. Monsieur Chrono).[1] Devet puta je osvajao trku Gran pri deset nacija, koja je bila nezvanično svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar.
Anktil je rođen u Mon Sent Enjanu, gde je živio sa roditeljima Ernestom i Marijom i bratom Filipom.[2] Godine 1941. njegov otac je odbio da radi za Nemce, te mu je posao presušio. Ostali članovi porodice bavili su se poljoprivredom (gajili su jagode), pa im se Anktilov otac pridružio. Preselili su se u selo Borge. Anktil je prvi bicikl dobio sa četiri godine i vozio ga je dvaput dnevno, po kilometar i po.[3] Sa 17 godina je dobio prvu dozvolu za vožnju bicikla i ostao je u biciklizmu ceo život.
Radio je u fabrici u Sotevilu za 50 franaka dnevno, ali je napustio posle 26 dana zbog nesporazuma sa šefom oko slobodnog vremena za treninge.[4] Kao amater, pobedio je na 16 trka, a prvu pobedu ostvario je na trci Moris Latur, 3. maja 1951. godine.[5]
Godine 1952. osvojio je nacionalno prvenstvo za amatere i prvenstvo Normandije za amatere. Anktil je na Letnjim olimpijskim igrama 1952. osvojio bronzanu medalju u ekipnom hronometru.[6]
Impresioniran Anktilovom vožnjom na Olimpijskim igrama, Frensis Pelisje ga je pozvao da vozi za tim Perle — kao poluprofesionalac, za 30 hiljada starih franaka. Anktil je pristao.[7] Godine 1953. uzeo je učešće na trci Gran pri deset nacija, hronometru dugom 142 kilometra. Pobedio je i sa 19 godina je postao nezvanični svetski šampion. Pobeda je zadovoljila Pelisjea, ali ga nije ubedila. Iste godine osvojio je trku La Manš i hronometar u Luganu. Pelisje je potom 1954. na Gran priju deset nacija vozio svoj auto iza Švajcarca Huga Kobleta, a ne iza Anktila. To se nije svidelo Anktilu i kada je pobedio Kobleta poslao je buket cveća Pelisjeovoj ženi, u znak najdubljeg saučešća..[2] Na Gran priju deset nacija Anktil je učestvovao devet puta i nikad nije bio pobeđen.
Godine 1954. Anktil je počeo dvogodišnje služenje vojnog roka, ali nije napuštao biciklizam. Iste godine osvojio je etapu na Pariz—Nici i trku u Luganu, dok je 1955. ostvario sedam pobeda. Godine 1956. osvojio je nacionalno prvenstvo na pisti, trke u Kaenu, Ženevi i Nantu. U junu mu je naređeno da sruši rekord u vožnji na sat. Dogovorio se da polovinu nagrade da vojsci, a polovinu majki ubijenog vojnika u Alžiru.[8] Prvi pokušaj na Velodromu u Milanu nije prošao dobro,[8] a tri dana kasnije — 29. juna 1956. — Anktil je srušio rekord Fausta Kopija.[9] 11 godina kasnije, 1967. Anktil je opet srušio rekord, ali mu nije priznat jer nije hteo da uradi doping test odmah govoreći da će ga uraditi kasnije u hotelu.
Anktil je 1957. godine osvojio trke u Alžiru, Ženevi, Langonu, Šest dana Pariza, trku Huj u Liježu i trku Pariz—Nica, a zatim je dobio poziv iz nacionalnog tima da vozi Tur de Frans. Anktil ga je prihvatio i osvojio je svoj prvi Tur.[10] Završio je skoro pet minuta ispred ostalih, uz četiri etapne pobede. Godine 1958, osvojio je Šest dana Pariza, trku Viljareala, Četiri dana Dankeka, etapu na Pariz—Nici i Gran pri deset nacija. Završio je drugi na trofeju Barači, a Tur de Frans je morao da napusti tokom 21. etape.
Godine 1959. osvojio je trku u Luganu, Ženevi i četiri dana Dankeka. Vozio je po prvi put Điro d’Italiju i osvojio drugo mesto, uz jednu etapnu pobedu. Tur de Frans je završio na trećem mestu, ali je izviždan na poslednjoj etapi — na Parku prinčeva — jer su on i ostali pustili da pobedi Federiko Baamontes a ne Anri Anglad. Francuski tim je bio podeljen jer je Anglada zastupao agent Rodžer Pil, a ostale Danijel Duset. Pošto Anktil i ostali nisu mogli da pobede Anglada, pustili su Baamontesa da osvoji Tur jer je Baamontes bio mali vozač i njegova pobeda nije bila toliko značajna za kasnije sezone.
Godine 1960. osvojio je Điro d’Italiju, a odlučio je da ne vozi Tur de Frans. Osim Đira, osvojio je trku u Luganu, etapu na Turu Romandije i nekoliko trka po francuskoj.
Godine 1961. osvojio je trku u Kaenu, Tulonu, Pariz—Nicu, Kriterijum antarnasjonal i etapu na Turu Romandije. Na Điro d’Italiji je završio na drugom mestu. Vratio se na Tur de Frans i osvojio ga, uz dve etapne pobede. Godine 1962. je osvojio svoj treći Tur de Frans, čime se izjednačio sa Filipom Tisom i Luizonom Bobeom.
Godine 1963. osvojio je Kriterijum antarnasjonal, Kriterijum Dofine, Pariz—Nicu i Vuelta a Espanju, pre Tur de Fransa. Na Turu, Anktil je pobedio na četiri etape. Pri vrhu brda Anktil je imao tehničkih problema i iz timskog auta su mu dali bicikl pogodan za spust, što je bio dobar potez, jer je Anktil prestigao Baamontesa na spustu i uzeo mu lidersku poziciju koju je sačuvao do kraja i osvojio četvrti Tur (tadašnji rekord).
Godine 1964. osvojio je Gent—Vevelgem i Điro d’Italiju. Na Tur de Fransu vodio je veliku bobru sa Remonom Pulidorom. Njihova borba je postala istorijska. Na usponu, njih dvojica su vozili jedan pored drugog, na izmaku snaga. Anktil je otpao tek na 500 metara do cilja i izgubio samo 14 sekundi; na kraju je osvojio Tur sa 55 sekundi ispred Pulidora. To je bio njegov rekordni, peti ali i poslednji Tur.
Godine 1965. osvojio je trku Arasa, Lugana, Kriterijum Dofine, Bordo—Pariz, Kriterijum antarnasjonal, Pariz—Nicu, Gran pri deset nacija i po prvi put Trofej Barači (hronometar na kome su vozila po dvojica vozača). Anktil je bio uznemiren zbog činjenice da je u javnosti više pohvala i više simpatija osvojio Pulidor jer je pobedio na usponu, a ne on koji je osvojio Tur. Žeminiani ga je pritiskao da vozi Kriterijum Dofine, a narednog dana i najduži klasik na svetu — Bordo—Pariz dug 557 kilometara. To je trebalo da reši nedoumice oko toga ko je najbolji. Anktil je osvojio Kriterijum Dofine, koji se završio u tri sata ujutru, a nakon dva sata intervjua otišao je za Bordo. Anktil je potom osvojio 57 sekundi ispred Žana Stablenskog.
Godine 1966. osvojio je Điro Sardinije, Lijež—Bastonj—Lijež i Pariz—Nicu. Na svetskom prvenstvu završio je drugi, a sa Tur de Fransa se zbog lošeg zdravlja povukao tokom 19. etape. Osvojio je Gran pri deset nacija deveti i poslednji put.
Godine 1967. osvojio je trku u Okseru, Kriterijum antarnasjonal i Vuelta Kataloniju. Sledeće godine pobedio je na nekoliko manjih trka u Francuskoj, a 1969. osvojio Tur Baskijske zemlje, što mu je bila poslednja velika pobeda u karijeri. Poslednju pobedu ostvario je na trci Fler de L’Orn.
Anktil i Pulidor su vodili borbu nekoliko godina. Anktil je pobeđivao, a Pulidor postajao sve popularniji. Podele između njihovih navijača su bile velike, a jednu je ispričao i Pjer Šani: „Tur de Frans nosi najveću krivicu za podelu zemlje. U najmanjem seocetu, čak i porodice su bile u dva rivalska kampa. Znam čoveka koji je zgrabio svoju ženu i stavio je da sedi na rešetki zagrejane peći, sa podignutom suknjom, jer je navijala za Anktila a on za Pulidora. Žena je postala ’pulidorista’, ali bilo je kasno — muž se okrenuo Đimondiju.”[11]
Anktil je koristio doping i to nije krio. U svojoj raspravi sa francuskim ministrom, na televiziji je izjavio da samo budala može misliti da se Bordo—Pariz može voziti samo sa vodom. On i ostali vozači voze po hladnom vremenu, kiši, suncu, i imaju pravo da tretiraju sebe kako žele. U jednoj izjavi rekao je da svi koriste doping sredstva. Doping testova nije bilo do smrti Toma Simpsona na Tur de Fransu 1967. godine. Anktil je odbio da uradi doping test nakon obaranja rekorda u vožnji na sat vremena iste godine jer nije hteo da ga radi pred publikom već kasnije u hotelu.
Karijeru je završio 1969. godine. Poslednju trku nije vozio u Francuskoj nego u Antverpenu (u Belgiji), jer je i dalje bio očajan jer su više voleli Pulidora nego njega. Počeo je da radi kao farmer. Bio je i dopisnik za francuski list Lekip, konsultant za kanal Evropa 1, a kasnije direktor trke Pariz—Nica i Tur Mediterana u Kanadi, te sportski direktor Francuskog tima na svetskom prvenstvu.
Nakon završetka karijere, vozio je bicikl samo tri puta, istakavši da je već vozio dovoljno. Vozio je gran pri u Nici, gde su stariji vozači vozili sa trenutnim biciklistima. Vozio je sa prijateljem u Normandiji i sa ćerkom na njenom rođendanu. To su bila jedina tri puta da je vozio nakon 1969. godine.
Umro je od raka želuca 1987. u snu, a od te godine — njemu u čast — Vensenski velodrom se zove „Velodrom Žak Anktil”.
Žak Anktil je prvi uspeo da ostvari sledeće rezultate:
- Prvi biciklista koji je osvojio 5 puta Tur de Frans
- Prvi francuski biciklista koji je pobedio na Điro d’Italiji
- Prvi francuski biciklista koji je nosio žutu majicu na Turu od prvog do poslednjeg dana 1961. godine
- Prvi biciklista koji je osvojio sve tri grand tur trke, pobedom na Vuelta a Espanji 1963. godine
- ↑ „Monsieur Chrono”. cyclingart.blogspot.com. 23. jun 2011.. Pristupljeno 26. novembar 2016.
- ↑ 2,0 2,1 Anquetil, Jacques (1966): En brûlant les étapes, Calmann-Levy, France
- ↑ Jacques Anquetil; Pierre Joly (1966.). Calmann-Lévy. ur. En brûlant les étapes. Éditions Calmann-Lévy.
- ↑ L'Auto Cycle Sottevillais, Vélo, France, November 2007
- ↑ „Sans lui, Anquetil n'aurait jamais été Anquetil”. Le Parisien. 2. decembar 2014.. Pristupljeno 26. novembar 2016.
- ↑ „Jacques Anquetil Olympic Results”. sports-reference.com. Arhivirano iz originala na datum 2012-12-14. Pristupljeno 26. novembar 2012.
- ↑ Yates, Richard (January 1997), Maître Jacques, Cycle News, UK
- ↑ 8,0 8,1 Chany, Pierre (1988), La Fabuleuse Histoire de Cyclisme, Nathan, France. ISBN 2092864319
- ↑ Interview, Magazine 24, ORTF (television), France, 20 November 1963
- ↑ Ollivier, Jean-Paul (1999): Maillot Jaune, Reader's Digest Selection, France
- ↑ Woodland, Les (2007) The Yellow Jersey Guide to the Tour de France, UK. ISBN 0224063189
- Anquetil, Jacques (1966). En brûlant les étapes.. Paris : Calmann-Lévy (Mayenne, impr. Floch), 1966. Pristupljeno 26. novembar 2016.
- Cazeneuve, Thierry; Chany, Pierre (2011). La fabuleuse histoire du Tour de France. Paris: La Martinière. ISBN 978-2-7324-4792-6. Pristupljeno 26. novembar 2016.
- Ollivier, Jean-Paul (2003). Sélection du "Reader's digest". Paris: La Martinière. ISBN 978-2-7098-1422-5. Pristupljeno 26. novembar 2016.
