Шампањац
Шампањац је пенушаво вино које се производи накнадним врењем вина у боци у којој се ослобађа угљен диоксид, а назив је добило по француској покрајини Шампањи. Док неки произвођачи вина користе име шампањац за своја пенушава вина, у бројним државама ово име се може користити само за вина која долазе из Шампање.
За производњу шампањца дозвољено је користити само три сорте грозда. Од Пино ноара, који расте на кречњачким теренима, добијају се богата, префињена вина. У хладнијим деловима гаји се Пино меније, кога карактеришу високи приноси и зачинске ароме. Налази се свуда, али се ретко спомиње. Трећа сорта је Шардоне, који је неизоставна компонента шампањских вина - противтеза богатим аромама Пино ноара, он је префињен, елегантан, али оштар.
| Брежуљци, куће и подруми шампањца | |
|---|---|
 Свјетска баштина – УНЕСЦО | |
 | |
 Француска | |
| Регистриран: | 2014. |
| Врста: | Културно добро |
| Мјерило: | и, иии, |
| Угроженост: | но |
| Референца: | УНЕСЦО |
Свјетска баштина
[уреди | уреди извор]Подручја производње шампањца су локалитети у Шампањи, Француска, на којима се развијала метода производње шампањца на принципу секундарне ферментације у боци од раног 17. стољећа до његове ране индустријализације у 19. стољећу. Чине их падине засађене виновом лозом, виноградарска села, индустријска подручја и подруми на три различите централне зоне у Француској:
- историјски виногради Хаутвиллерс, Аÿ анд Мареуил-сур-Аÿ, у којима се грожђе узгаја и ферментира најмање од 1673. год.
- Саинт-Ницаисе Хилл у Реимс-у, урбани виноград са сопственим подрумима који је у комбинацији са јавним просторима и парковима.
- Авенуе де Цхампагне и Форт Цхаброл у Епернаy-у као најпознатије подручје за излагање и продају шампањца.
Између ових зона је тампон зона, или зона будности, која обезбјеђује очување пејзажа око централне зоне.[1]
Подручја производње шампањца су 2014. године уврштена на листу УНЕСЦО-ове свјетске баштине.[2]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Француска, споменици уписани на листу свјетске баштине”. УНЕСЦО: Свјетска баштина. Приступљено 19. 1. 2023.
- ↑ „Брежуљци, куће и подруми шампањца - бр.1465”. УНЕСЦО: Свјетска баштина - wхц.унесцо.орг. Приступљено 9. 4. 2023.(en)
Литература
[уреди | уреди извор]- Георгес Цхаппаз, Ле Вигнобле ет ле вин де Цхампагне, L. Лармат, Парис, 1951.
- Цлаире Десбоис, Wернер Паравицини & Јеан-Пиерре Поуссоу (соус ла дирецтион де), Ле цхампагне, уне хистоире францо-аллеманде, Парис, ПУПС, 2011.
- Ренé Гандилхон, Наиссанце ду цхампагне, Хацхетте, Парис, 1968.
- Éриц Глâтре, Цхрониqуе дес винс де Цхампагне, Цастор & Поллуx, Цхаумонт, 2001.
- Yанн Харлаут ет Фабрице Перрон, Лес Рéволтес ду цхампагне, Éдитионс Доминиqуе Гуéниот, 2010.
- Гéрард Лигер-Белаир, Еффервесценце : ла сциенце ду цхампагне, Éдитионс Одиле Јацоб, 2006.
- Јулес Цамилле Мореау-Бéриллон, Ау паyс ду цхампагне : ле вигнобле, ле вин, Импр.А. Лахуре, Парис, 1925.
- Беноîт Муссет, Вигноблес де Цхампагне ет винс моуссеуx – 1650-1830 : хистоире д’ун мариаге де раисон, Фаyард, Парис, 2008.
- Рафаел Паллаис, Цхампагне!, Схадоw Боокс, Неw Yорк, 1983.
- Јеан-Марие Пинçон, Ле Цхампагне данс л'арт, Тхалиа Éдитион.
- Самуел Цоглиати, Цхампагне, ле рêве фрагиле, Едитионс Поссибилиа, 2013
