Бенито Муссолини

Бенито Муссолини
Државни поглавар Италије и дуце фашизма
На дужности 24. децембар 1925 – 25. јул 1943
Монарх	Виктор Емануел III
Претходник	сам себе (као премијер)
Насљедник	Пиетро Бадоглио (као премијер)
27. премијер Италије
На дужности 31. октобар 1922 – 25. јул 1943
Монарх	Виктор Емануел III
Претходник	Луиги Фацта
Насљедник	Пиетро Бадоглио
Први маршал Царства
На дужности 30. март 1938 – 25. јул 1943 Заједно с њим/њом служио Виктор Емануел III
Дуце Италијанске Социјалне Републике
На дужности 23. септембар 1943 – 25. април 1945
Рођен/а	(1883-07-29)29. 7. 1883. Предаппио, Форлì, Краљевина Италија
Умро/ла	28. 4. 1945. (доб: 61) Гиулино ди Меззегра, Краљевина Италија
Држављанство	Италијан
Политичка странка	Републиканска фашистичка партија (1943–1945) Национална фашистичка партија (1921–1943) Италијански фасци борбе (1919–1921) Фасци револуционарне акције (1914–1919) Аутономни фасци револуционарне акције (1914) Италијанска социјалистичка партија (1901–1914)
Супруг/а	Рацхеле Муссолини
Родбина	Ида Далсер Маргхерита Сарфатти Цлара Петацци
Дјеца	Едда Муссолини Витторио Муссолини Бруно Муссолини Романо Муссолини Анна Мариа Муссолини
Професија	диктатор, политичар, новинар, књижевник, наставник
Потпис
Војна служба
Држава	Краљевина Италија
Род/служба	Регио Есерцито (Краљевска војска)
Године службе	1915–1917
Чин	каплар
Јединица	11. пуковнија Берсаљера
Битке/ратови	први свјетски рат

Бенито Амилцаре Андреа Муссолини (Предаппио, 29. 7. 1883. — Гиулино ди Меззегра, 28. 4. 1945.), талијански политичар, државник, фашистички вођа (Дуце) и национални диктатор од 1925. до 1943.

Политичку каријеру је започео као социјалист поставши један од истакнутих вођа талијанске љевице. У вријеме 1. свјетског рата се све више разилази са партијским колегама због својег заговарања талијанске интервенције на страни Антанте. 1919. с истомишљеницима оснива Фашистичку партију која се брзо развија и све више приближава десници при чему се и Муссолини удаљава од ранијих идеја. Након освајања локалне власти и Марша на Рим 1922. године постаје премијер, а разним репресивним и ауторитарним мјерама до 1925., и талијански диктатор. Током тридесетих води агресивну вањску политику и приближава се Хитлеру и нацистичкој Њемачкој с којом 1940. улази у рат против западних савезника. Након низа неуспјеха и америчке инвазије, 1943. је смијењен с положаја и притворен, но брзо га ослобађају Нијемци и поставаљају за диктатора марионетске Талијанске Социјалне Републике којом влада до краја рата када га партизани заробљавају и стријељају.

Биографија

Рана каријера

Рођен 29. јула 1883. године у околици села Предаппио, недалеко мјеста Форли у сјевероисточној талијанској покрајини Ромагна (један од најсиромашнијих крајева у Италији). Његова мајка, Роса (дјевојачко презиме Малтени) била је једна од најугледнијих учитељица у околици. Његов отац, Аллесандро, био је ковач и предани социјалист. Бенито је имао брата и сестру (Армалдо и Едвига), ниједно од дјеце није дуго живјело. За вријеме школских дана био је повучено дијете. Никада није плакао и ријетко се смијао нити је пуно причао. Радије је сједио у задњој клупи и читао него се играо с другом дјецом. Као и отац био је нагле нарави. У разреду је увијек био непослушан те је стога избачен из интерната. Због напада ножем на друге ученике избачен је из двије школе. Од ране младости био је окружен утјецајима анархизма, социјализма и других лијевих опција. Након завршеног школовања 1901. добио је звање наставника и неколико је мјесеци предавао француски језик и књижевност. Потом је започео своју политичку каријеру као радикални социјалист; такођер је био и атеист.

Неспособан пронаћи сталан посао 1902. емигрира у Швицарску (касније ће бити ухапшен због скитње и протјеран из земље). За вријеме боравка у Швицарској повезао се с тамошњим социјалистима, те је по повратку у Италију преко листа Борба класа пропагирао социјалистичке идеје. Године 1908. у аустријском граду Тренту написао је роман Кардиналова љубавница, касније преведен на енглески. Двије године касније (1910.) постао је секретар мјесне Социјалистичке партије у Форлију. Исте године жени се с Рацхеле Гуиди која ће му родити петеро дјеце. Када је 1911. Италија објавила рат Турској био је затворен због пацифистичке пропаганде. У то доба хвалио се да је антипатриот. Већ у јулу 1912. изабран је за предсједника Социјалистичке партије, а у децембру преузима уредничко мјесто партијског гласила Аванти. Тада постаје један од најутјецајнијих вођа талијанског социјализма.

Почетком 1. свјетског рата Муссолини је био против уласка Италије у оружани сукоб, али се противио и политици Централних сила те осудио ултиматуме Србији и Белгији. Брзо након почетка рата мијења ставове и залаже се за улазак у сукоб на страни Антанте; вјеровао је да би талијанским социјалистима такођер користила западњачка побједа над реакционарним Централиним силама. Иако се помало колебао и око идеолошких питања, тадашња промјена мишљења била је мотивирана практичним разлозима. Ставове је објављивао у страначким новинама Аванти! па је ускоро дошао у сукоб с другим социјалистичким вођама. Иако су они били спремни изгладити несугласице, Муссолини је дао оставку и обратио им се ријечима: "Схватио бих нашу апсолутну неутралност ако бисте би имали храброст да идете до краја и, то значи, изазовете устанак. Али њега априори не узимате у обзир зато што знате да вас очекује неуспјех. Онда реците сасвим искрено да сте против рата зато што се плашите бајонета." Почиње издавати лист Пополо д'Италиа, преко којег се залаже за интервенцију Италије. Истодбно једна мања група интервенционистички расположених социјалиста и синдикалиста оснива групу Фасци д'азионе риволузионариа интерназионалиста којој се прикључује и Муссолини заједно с неколико својих сљедбеника. Сам се полако удаљава од марксизма и постаје фасциниран ратом и ратоборношћу, али ни тада није био националист нити заговарао експанзионистичку политику. 1915. је мобилизиран; у рату се није посебно истицао нити напредовао у чиновима, а након двије године је рањен и демобилизиран. Руску револуцију је поздравио, али разочарао се када је Лењин потписао мир у Брест-Литовску; према Лењину је тијеком даљње каријере имао амбивалентан однос.

Након рата нашао се у неповољном положају јер је изгубио сав утјецај који је некада имао у Социјалистичкој партији; у то доба се јако колебао око својих политичких ставова и давао изјаве као што су: "Оставите слободан пут за елементарне снаге индвидуе јер изван индивидуе не постоји друга људска реалност. Због чега Стирнер не би поновно постао актуалан?" "Доље с државом у свим њеним видовима и отјелотворењима. С државом од јучер, данас, сутра. С грађанском државом и са социјалистичком. Нама, на смрт осуђеним присталицама индивидуализма, преостаје само данашњи мрак и суморна сутрашњица, само апсурдна, али ипак утјешна религија анархије." Био је фасциниран политиком коју је Габриеле D'Аннунзио водио у Ријеци, а подупро је и потписивање Рапаллског уговора с Југославијом (којим су знатно умањене експанзионистичке жеље талијанских националиста).

Развој фашизма

Симбол фашизма

Фашизам је постао организирани политички покрет у марту 1919. када је Муссолини с бившим лијевим интервенционистима и младим ратним ветеранима основао Фасци Италиани ди Цомбаттименто. Циљеви су им били: проглашење републике, укидање Сената, реформа парламента, конфискација црквених добара, дјеломична експропријација капитала и аграрна реформа. Покрет је добио име по снопу прућа са сјекиром у средини - фасцес - старом римском симболу дисциплине. Основали су и наоружане одреде који су тероризирали донедавне Муссолинијеве социјалистичке колеге док се полиција у те сукобе ријетко мијешала; окршаји су били врло насилни и окрутни, а поједине скупине наоружаних фашиста су се отимале чак и контроли надређених партијских функционера. Муссолини је поводом тежих инцидената покушавао обуздати насиље, али без већег успјеха. Покрету су приступали бројни ветерани, националисти, антисоцијалисти и антилиберали иако су фашисти у својем првом парламентарном појављивању коалирали с либералима, а Муссолини је покушавао привући чак и социјалисте. Муссолини тада није имао апсолутну власт над партијом, а у ставовима се све више разилазио с новим члановима; предвидивши да ће га незадовољни остали лидери смијенити, у љето 1921. је дао оставку. Будући да је његов одлазак ослабио партију исте године су га позвали да се врати што је он прихватио будући да није имао могућности за успјешну политичку активност у некој другој партији. Од тада и сам почиње нагињати радикалнијим десничарским идејама.

Током 1922. фашисти освајају власт у бројним градовима и покрајинама Италије те постају најбројнија странка у земљи (крајем 1921. име је промијењено у Партито Назионале Фасциста). У октобру исте године на партијском конгресу одржаном у Напуљу, организирају Марш на Рим у коме је судјеловало 60 000 фашиста. Иако је војска лако могла спријечити њихов напухани покушај државног удара, краљ Витторио Емануеле III одлучио је повјерити Муссолинију мандат (28. октобра 1922.) те је он постао премијер у влади која је укључивала националисте, либерале и конзервативце. Уз њихову почетну помоћ фашисти су увели строгу цензуру и измијенили изборни закон тако да су у периоду од 1925. - 1926. присвојили сву моћ и ликвидирали друге политичке странке претварајући Италију у тоталитарну полицијску државу на челу с Муссолинијем. За вријеме фашистичке диктатуре парламентарни систем је практично укинут, закони су поново писани, сви учитељи у школама и на универзитетима морали су се заклети да ће бранити режим, уреднике новина именовао је особно Муссолини, а нитко тко није имао писмено одобрење партије није се могао бавити новинарством. Гушени су раднички штрајкови и све се више подилазио интересима крупних капиталиста и земљопосједника. Трговачка друштва су лишена било какве аутономије и интегрирана су у оно што се називало корпоративни систем; намјера (никада није до краја довршена) је била све Талијане учланити у различите професионалне организације или корпорације које надзире влада. Принципи фашистичке доктрине објављени су у једном чланку, који је наводно написао Муссолини, а који се 1932. појавио у Енцицлопедиа Италиана.

Користећи апослутну контролу над штампом, Муссолини је постепено градио легенду о Дуцеу (Вођи), човјеку који је увијек у праву и који може ријешити све политичке и економске проблеме. У различитим временским размацима особно је преузимао вођење министарства унутарњих послова, вањских послова, колонија, градских управа, војске и оружаних служби те јавних радова. Понекад је истовремено био на челу више министарстава, а уједно је био и предсједник владе. Истовремено је био вођа свемоћне Фашистичке партије и партијске милиције. На тај је начин успијевао задржати моћ у властитим рукама и спријечити појаву озбиљнијег ривала; ипак сматра се да су неки од атентата који су на њега покушани били дјело екстремистичких незадовољника унутар странке.

Иако је био атеист, а у младости и антиклерикалац, из практичних разлога све више се приближавао Цркви: 1929. потписао је конкордат с Ватиканом, којим је талијанска држава напокон призната од католичке цркве. Такођер се улагивао својим финанцијерима прво пребацујући бројне индустрије из јавног у приватно власништво. Но, 1930. кренуо је у другом смјеру стављајући индустрију под ригидну владину контролу. Велике количине новца трошио је на јавне радове настојећи тако извући Италију из економске кризе, и претворити је у развијену индустријску земљу. Међутим економија је патила због тежње за аутаркијом и стога што је постојала превелика концентрација тешке индустрије за коју Италија није имала довољно сировина. У вањској политици Муссолини је ускоро од пацифиста постао агресивни империјалист; рани примјер тога је бомбардирање Крфа 1923. године. Ускоро након тога успио је упоставити квислиншки режим у Албанији и поново освојити Либију. Његов је сан био од Средоземља учинити маре нострум (наше море - као у римско доба). Године 1935. на конференцији у мјесту Стреса помогао је створити антихитлеровску фронту у циљу обране независности Аустрије; спрам нацизма је у почетку био сумњичав, критизрао је његов радикални расизам и пријетећу ратоборност.

У периоду од 1935. до 1936. Италија је ратовала против Абесиније (Етиопија), што је било у супротности с начелима Лиге народа те је Муссолини био присиљен потражити савезника у нацистичкој Њемачкој која је 1933. иступила из Лиге. Његова интервенција (1936.-1939.) у Шпањолском грађанском рату на страни генерала Франца запријечила је било какву наду у помирење с Француском и Великом Британијом. Као резултат тога морао је 1938. прихватити њемачку анексију Аустрије и комадање Чехословачке 1939. године. На Минхенској конференцији у септембру 1938. заузео је умјерен став залажући се за мир у Европи; тај догађај је сматрао својим великим дипломатским успјехом. Такођер је тежио прикључити дио хрватске обале Италији. Његов савез с Њемачком је потврђен када је склопио пакт с Хитлером у мају 1939. године. Иако је у почетку своје каријере Хитлер био фасциниран Муссолинијем и исказивао му поштовање, сада је Муссолини као потчињени партнер слиједио нацисте у вањским пословима и проведби расне политике која је водила прогону Жидова и стварању апартхејда у Талијанском царству.

Други свјетски рат

Муссолини и Хитлер

С лијева на десно можете видјети беживотна тијела бившег комунистичког политичара Ницоле Бомбачија, Дучеа Бенита Мусолинија, његове вјерне љубавнице Цларе Петацци, министра Алессандра Паволинија и познатог фашистичког политичара Ацхиллеа Старацеа, која су изложена на Плаза Лорето у у граду Милану 1945.

Премда је 15 година био на власти и спремао Италију за рат његове оружане снаге посве су неприпремљене дочекале Хитлерову инвазију Пољске која је била цасус белли за Други свјетски рат. Испочетка је одлучио да се Италија неће ангажирати у рату, све док не буде сигуран у побједу. Тек након пада Француске у јуну 1940., надајући се да ће рат трајати само још неколико тједана ступио је у рат. Његов рат против Грчке у октобру те године свима је показао да није успио створити ефикасну армију. 1941. напао је Југославију и на чело новостворене НДХ поставио дугогодишњег савезника Анту Павелића с циљем да подреди Хрватску и припоји обалу Италији. Наставком рата, учестали талијански порази на свим фронтама и англо-америчко искрцавање на Сицилију 1943. године (гдје готово да и нису наишли на озбиљан отпор), окренули су већину Муссолинијевих сурадника против њега на састанку Великог фашистичког вијећа 25. маја 1943. То је омогућило краљу да му одузме мандат. Основана је нова влада под предсједањем маршала Бадоглиа. Муссолини је на краљеву заповијед ухапшен и интерниран у један хотел у масиву Гран Сассо д'Италиа, одакле су га 12. рујна 1943. ослободили њемачки падобранци предвођени СС пуковником Оттом Скорзенyјем.

Нијемци су га пребацили у сјеверну Италију. Ту га је Хитлер поставио за шефа марионетске државе, Талијанске Социјалне Републике (Репубблица ди Салó). У тој творевини, без наде за опстанак и потпоре талијанског народа, Муссолини се вратио својим раним фашистичким идејама блискима социјализму: капиталисте поптуно подређује синдикатима, национализира сва подузећа с више од 100 радника или милијунског капитала, настоји ослабити властиту страначку средишњицу стварањем вањских група којима преноси моћ. Нову државу дефинирао је ријечима: "Ово ће бити република талијанских радника и већ је почела с одлучним провођењем свих оних постулата који су пуних четрдесет година исписани на заставама социјалистичких покрета." Такођер је дао убити неке од фашистичких вођа који су му отказали послушност, укључујући и свог зета, грофа Галеазза Циана. За пријашње политичке неуспјехе кривио је краља који је својим дјеловањем "искварио фашизам и зауставио револуцију". У травњу 1945., у тренуцима када су се савезничке снаге приближавале Милану, а њемачке повлачиле из Италије, Муссолинија су заједно са својом љубавницом Цларом Петацци у Донгу на језеру Цомо 28. травња 1945. код мјеста Гиулино ди Меззегра ухватили талијански партизани при покушају бијега у Швицарску. Један од партизана му је приликом ухићења довикнуо: "Зашто си издао социјализам?". Стрељан је по кратком поступку; наредног дана Муссолинијево тијело, заједно с тијелима других познатих фашиста, објешено је наглавачке у Милану. Рат су преживјели Муссолинијева супруга Рацхеле с двојицом синова (Витторио и Романо) и кћерком (Едда), удовицом грофа Циана. Трећи син, Бруно, погинуо је у авионској несрећи.

Литература

• Денис Мацк Смитх - Муссолинијево Римско Царство (Глобус, Загреб).
• Ернст Нолте - Фашизам у својој епохи (Нолит, Београд)

Бенито Муссолини на Wикимедијиној остави