Boja raja
(fa) رنگ خدا Ранг-е Хода | |
---|---|
Жанр | филмска драма |
Режија | Маџид Маџиди |
Сценарио | Маџид Маџиди |
Улоге | Мохсен Рамезани Хусеин Махџуб Саламе Фејзи |
Музика | Али-Реза Кохандајри |
Фотографија | Мухамед Давуди |
Монтажа | Хасан Хасандуст |
Студио | Варахонар |
Дистрибуција | Варахонар (Иран) Сонy Пицтурес Цлассицс и Цолумбиа ТриСтар (САД) |
Датум(и) премијере | 9. 2. 1999
|
Трајање | 90 мин. |
Земља | Иран |
Језик | перзијски |
Бруто приход | 1,810.145 УСД (САД) (8. 10. 2001.) |
Wеб страница | http://www.sonypictures.com/movies/thecolorofparadise/ |
(fa) رنگ خدا Ранг-е Хода на Интернет Мовие Датабасе |
Боја раја (перз. رنگ خدا, Ранг-е Ходā, досл. боја Бога) је ирански драмски филм који је осмислио и режирао Маџид Маџиди. Филм је први пут приказан 9. 2. 1999., а траје 90 минута. Главне улоге играју Мохсен Рамезани (Муамер Рамезани), Хусеин Махџуб (Хашем Рамезани) и Саламе Фејзи (бака). Запажене су и Фарахназ Сафари (Бахаре Рамезани) и Елхан Шарифи (Ханије Рамезани). Музику за филм композирао је Али-Реза Кохандајри, а монтирао га је Хасан Хасандуст. Филм је направила компанија Варахонар која га је и издала у Ирану, док су дистрибутери за остатак свијета Сонy Пицтурес Цлассицс и Цолумбиа ТриСтар.
Радња
[уреди | уреди извор]Филм започиње молитвом у интернату за слијепе дјечаке у Техерану, гдје учитељ пушта касете дјечака тражећи чија касета је чија. Међу дјечацима је и Маумер Рамезани, главни лик филма. Он узима своју касету на којој је снимљено пјевање његове баке, и спрема се за полазак кући с обзиром да је крај школске године и родитељи долазе по дјецу.[1]
Његов отац, Хашем Рамезани, посрамљен и оптерећен синовим сљепилом, касно стиже да га поведе кући. Осим тога, он претходно покушава наговорити директора интерната да Муамера задрже и током љета. Његова жена је умрла, па он сада жели оженити другу девојку из села и припрема вјенчање. Хашем дјевојку проси поклонима и њен отац одобрава вјенчање. Ипак, он сакрива чињеницу да има слијепог сина, јер се плаши да ће га дјевојчина породица одбити.
Већ на почету долази до симболичне сцене, када Муамер чује цвркутање птице. Он прво тјера мачку која се около шуњала, за коју осјећа да спрема нешто лоше. Својим развијеним чулом слуха, он повријеђену и слабу птицу која је испала из гнијезда налази и, иако слијеп, пење се на дрво, те опипавајући околно грање проналази гнијездо и враћа птицу унутра.[2]
Муамер и Хашем се враћају кући, у село покрај Каспијског мора, након вишесатног путовања сјеверно од Техерана. Муамер иде по брдима његовог села са своје двије сестре, млађом Ханије и старијом Бахаре. Он опипава природу око себе, слуша звукове животиња и имитира их. Звуке које чује схваћа као језик природе[1][3][4][5] Муамер објашњава баки да птице заправо разговарају, праве гнијездо и траже храну. Након шетње са баком, Муамер одлази у сеоску школу и одушевљава ђаке читањем Браиллеовог писма.
I даље се плашећи да ће породица његове потенцијалне жене ако сазна за Муамера отказати вјенчање, отац га оставља слијепом столару Алију Фатемију који живи близу њиховог села. Али прихваћа Муамера за шегрта, и већ први дан покушава му објаснити разлике између врста дрвета. Међутим, тужан јер га је отац оставио, Муамер почиње плакати, те каже да га Бог не воли. Али га тјеши и критизира, говори му да мушкарац никад не плаче и пита га недостаје ли му већ породица, а Муамер му плачући објашњава ситуацију. Сцена се завршава тако што Али, погођен Муамеровим ријечима, одлази.
Муамерова бака тешка срца прихваћа чињеницу да је Хашем одвео Муамера код слијепог столара и разболијева се. Напушта сеоски дом и одлази у шуму, а Хашем је покушава наговорити да се врати, испитујући своју судбину. Хашем касније изнервирано виче на мајку и прати је док одлази. Она се на путу онесвијести па је Хашем односи кући, гдје умире. Младина породица то схваћа као лош предзнак и отказује вјенчање.[3]
Схрван чињеницом да је остао сам са кћеркама, Хашем одлучује вратити Муамера кући. Он се присјећа тренутака срама и туге услијед његовог и синовог стања. Хашем поставља Муамера на коња, те крећу у село. На путу, морају прећи мали дрвени мост. Мост се услијед оптерећења коња руши, па Муамер и коњ упадају у брзу ријеку. Отац неко вријеме стоји непомичан, размишљајући да ли ускочити у воду или не. Коначно ускочи, али вода обојицу одвлачи низводно.
У посљедњој сцени, Хашем се буди на обали Каспијског мора, те види Муамера како непомично лежи мало даље од њега. Он подиже Муамерово тијело и плаче. Међутим, на самом крају, дјечакова десна шака и прсти почињу се помицати, на начин који симболизира „читање“ природе. Истовремено, његова шака такођер бива обасјана жутом свјетлошћу заласка Сунца, што симболизира Муамерову могућност да осјети Бога и рај што је и желио, одакле долази и наслов филма.[3][5]
Филмски цитати
[уреди | уреди извор]Знате, мене нико не воли... Чак ни моја бака... Они бјеже од мене зато што сам слијеп. Кад бих само могао видјети... Желим ићи у сеоску школу са осталом дјецом. Али, сада морам у школу за слијепе, на другом крају свијета... Наш учитељ каже да Бог воли слијепе више од осталих зато што они не могу видјети... Ја сам му рекао: "Ако је тако, Он нас не би учинио слијепим... тако да Га не можемо видјети." Он је одговорио: "Бог није видљив. Он је свуда. Можеш Га осјетити. Можеш Га видјети кроз своје додире." Сада посежем свугдје за Богом, до дана када Га моје руке не буду додирнуле и рекле Му све, чак и све тајне у мом срцу.
Само желиш да ми пркосиш, зар не? То сам урадио за његово добро! Што сад требам урадити? Што сам скривио да морам бринути о слијепом дјетету до краја живота? Тко ће бринути о мени кад будем стар и слаб? Зашто ми тај твој велики Бог не помогне да се ријешим ове биједе? За што би му био захвалан? За ствари које немам? За моју биједу? За слијепо дијете? За изгубљену жену? Гдје ми је отишло пет добрих година? Ово сам ја – сиромашан, очајан човјек! Изгубио сам оца тако рано да га се једва сјећам! Тко мени помаже? Тко брине о мени? Иди! Иди гдје хоћеш!
– Хашем током свађе с мајком
Главне улоге
[уреди | уреди извор]Глумац | Улога |
---|---|
Мохсен Рамезани | Муамер Рамезани |
Хусеин Махџуб | Хашем, отац |
Саламе Фејзи | Муамерова бака |
Фарахназ Сафари | Бахаре, старија сестра |
Елхан Шарифи | Ханије, млађа сестра |
Муамер Рахмани | учитељ у интернату |
Захра Мизани | учитељ у интернату |
Бехзад Рафи | сеоски учитељ |
Камал Миркарими | директор интерната |
Мортиза Фатеми | слијепи столар |
Масуме Зинати | потенцијална млада |
Ахмед Аминијан | младин отац |
Могадам Бехбуди | сеоски старјешина |
Ган-Али Корами | сеоски дрвосјеча |
Инспирација за филм
[уреди | уреди извор]Режисер филма Маџид Маџиди је у марту 2000. за Тхе Неw Yорк Тимес изјавио да је инспирацију за снимање оваквог филма добио проматрајући четири слијепа дјечака и њихова реагирања на окружење, првенствено природу.[9] Он је окупио глумце аматере, а једини професионални глумац на снимању био је Хусеин Махџуб (Хашем Рамезани, Муамеров отац). Иако је дословни пријевод наслова филма „Боја Бога“ (енгл. The Color of God), он је међународно дистрибуиран под називом „Боја раја“ (енгл. The Color of Paradise), тако да филм не би био схваћен као првенствено религијске природе.[10]
Критике филма
[уреди | уреди извор]Филм „Боја раја“ је први пут приказан 8. 2. 1999. на иранском Филмском фестивалу Фаџр. То је једини велики ирански филмски фестивал на којем је филм учествовао. Филм је освојио награде Кристални симорг за најбољи звук, награду публике и посебно спомињање, док је Мохсен Рамезани освојио награду за најбољег глумца, а Хусеин Махџуб награду за најбољег споредног глумца.[11]
Дана 1. 9. исте године, филм је учествовао на Фестивалу свјетског филма у Монтреалу и на њему је добио главну награду тј. Гранд Приx дес Амéриqуес. Специјалну награду жирија и специјалну награду младог жирија филм је исте године добио на Међународном филмском фестивалу у Гијóну. Сљедеће године је добио посебно спомињање на Дјечјем филмском фестивалу у Гиффонију и награду Лино Броцка на Цинеманили, гдје је и Хусеин Махџуб добио награду за најбољег глумца. На Фестивалу акцијског и авантуристичког филма у Валенциеннесу филм је добио главну награду и награду публике. Исте године, филму је Удружење филмских критичара Сан Диега додијелило награду СДФЦС, а 2002. је услиједила награда УФЦА од Удружења уругвајских филмских критичара.[12]
Годину дана након премијере (2000.), филм је пуштан у кинима широм свијета. У САД је кино-премијера била 24. 3., а филм је пуштан само у појединим градовима, док је на ДВД-у изашао 19. 9. 2000. године.[13] Wеб-страница Роттен Томатоес је на темељу 31 критике филм оцијенила са 7,6 од могућих 10, док је 87% критика било позитивно. Осим тога, током 2014. од 5686 оцијена посјетитеља странице, њих 96% рекло је да им се филм свиђа, што Роттен Томатоес закључује оцјеном публике 4,2 од могућих 5.[13] Посебно успјешан филм је био у Швицарској гдје је продано преко 47.000 карата (што је 0,6% од укупно 7,785.800 Швицараца 2009.; дакле, филм је погледао сваки 167. Швицарац),[14] док је у САД продано 330.000 карата,[14] са зарадом од преко 1,800.000 УСД за пола године приказивања.[15]
„Боја раја“ је 2000. био ирански кандидат за Осцара и младог умјетника за најбољи страни филм, али на крају није прошао међу номиниране.[11] Главни глумац Мохсен Рамезани је номиниран као млади умјетник за најбољег младог глумца. Филм је номиниран и за награду ОФЦС Удружења интернетских филмских критичара и награду АЛФС Удружења лондонских филмских критичара 2001., као и за Гранд Приx Астуриас на Филмском фестивалу у Гијóну 1999. односно награду Цхлотрудис 2001. године.[12]
Већина међународних критика била је позитивна. Рогер Еберт је за Цхицаго Сун-Тимес рекао да је филм прожет њежношћу и љепотом – породични филм који постиђује површност комерцијалних производа као што су Покемони и њихов вриједносни систем базиран на моћи и похлепи.[1] У њемачком критичком часопису Филм-диенст писало је 2001. – Бајковита прича која сликовито и осјећајно приказује застарјелу моћ и симболику чула, и све то комбинира са темељним питањима људског постојања.[5]
Награде
[уреди | уреди извор]- Најбољи глумац – Мохсен Рамезани
- Најбољи споредни глумац – Хусеин Махџуб
- Најбољи звук
- Награда публике
- Посебно спомињање
- Гранд Приx дес Амéриqуес
- Специјална награда жирија
- Специјална награда младог жирија
- Филмски фестивал у Гиффонију (2000.)
- Посебно спомињање
- Најбољи глумац – Хусеин Махџуб
- Награда Лино Броцка
- Награда публике
- Главна награда
- Награда СДФЦС
- Награда УФЦА
Везе
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 1,2 Еберт, Рогер (2. 6. 2000). „Тхе Цолор Оф Парадисе”. Рогер Еберт. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-30. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Тхе Цолор Оф Парадисе”. Сонy Пицтурес. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Схарма, Анкур (14. 5. 2008). „Тхе Цолор Оф Парадисе”. Цултураззи. Архивирано из оригинала на датум 2012-11-03. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „А Цор до Параíсо”. Wебцине. Архивирано из оригинала на датум 2009-04-22. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 Колл, Хорст Петер. „Дие Фарбен дес Парадиесес”. Гäртнер Датенсyстеме. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Ел цолор дел параíсо”. Универсидад де Хуелва. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Qуотес фор тхе Цолор оф Парадисе”. ИМБд. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Цаст анд цреw фор Тхе Цолор оф Парадисе”. ИМДб. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Мајид Мајиди: Опенинг тхе Wорлд'с Еyес то тхе Стругглес оф Иран”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Менсцхен ауф дер Флуцхт”. Артецхоцк Филм. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ 11,0 11,1 „Тхе Цолор оф Парадисе (1999)”. Мајид Мајиди. Архивирано из оригинала на датум 2014-05-16. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ 12,0 12,1 „Аwардс фор Тхе Цолор оф Парадисе”. ИМДб. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ 13,0 13,1 „Тхе Цолор оф Парадисе”. Роттен Томатоес. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ 14,0 14,1 „Ранг-е кхода”. Лумиере. Приступљено 27. 4. 2014.
- ↑ „Боx оффице фор Тхе Цолор оф Парадисе”. ИМДб. Приступљено 27. 4. 2014.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Службени веб-сајт (en)
- Тхе Цолор оф Парадисе на сајту ИМДб
- Боја раја на Суре Синема (fa)
- Тхе Цолор оф Парадисе на Боx Оффице Мојо-у (en)
- Тхе Цолор оф Парадисе на Роттен Томатоес-у (en) (en)