Ернест Хемингwаy

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ернест Хемингwаy
Хемингwаy позира Ллоyду Арнолду за фотографију на омоту За ким звона , у Сун Валлеy Лодгеу, Идахо, крај 1939.
Биографске информације
РођењеОак Парк, Иллиноис
Смрт2.7. 1961.
Кетцхум, Идахо
Образовање
Занимањеписац и новинар
Опус
Књижевни правацИзгубљена генерација
Инспирација
Од
На
Ернест Хемингwаy

Ернест Миллер Хемингwаy (21. јули 1899. - 2. јули 1961.) био је амерички романописац и писац кратких прича.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Нортх Оак Парк Авенуе 439 у кући коју је саградио његов дјед удовац Ернест Халл. Хемингwаy је био друго од шестеро дјеце др Цларенцеа и Граце Халл. Имао је четири сестре и једног брата. Име је добио по свом дједу с мајчине стране Ернесту Халлу и ујаку Миллеру Халлу. Оак Парк било је претежно протестантско насеље у којем је живјела виша средња класа. Касније ће Хемингwаy описати свој родни град као град широких травњака и уских погледа на свијет. Иако само десет миља удаљен од великог града Оак Парк је био у бити конзервативан град који се покушавао изолирати од либералног Цхицага. Сукладно томе Хемингwаy је одгојен на типичан конзервативан начин Средњег Запада - строг религијски одгој и напоран рад. С оцем је често ишао у риболов на језеро Мицхиган те у лов у шуме које окружују споменуто језеро. Хемингwаyеви су имали и љетниковац зван Wиндемере на језеру Wаллоон у сјеверном Мицхигану. У периоду када није било школе Хемингwаy је тамо редовито проводио празнике. Док није боравио у лову мајка га је поучавала музици. Госпођа Граце била је талентована пјевачица која је имала намјеру посветити се каријери, али након удаје радије се посветила мужу и дјеци. На мајчину жалост мали Ернест није имао смисла за музику. Основну и средњу школу завршио је у Оак Парку. У средњој школи уживао је радити у средњошколским новинама Трапезе за које је написао своје прве чланке с обавезном дозом хумора у стилу Ринга Ларднера, популарног сатиричара тога доба. Средњу школу је завршио 1917. године и умјесто да се упише на факултет, као што су његови родитељи очекивали, запослио се као репортер у листу Кансас Цитy Стар. Посао му је осигурао његов стриц Тyлер који је био добар пријатељ с једним од уредника листа.

Први свјетски рат

[уреди | уреди извор]

Након што је напунио 18 година Хемингwаy је покушао ступити у војску. Међутим није примљен због проблема с видом - слабије је видио на лијево око (што је вјероватно наслиједио од мајке која је имала исти проблем). Но, након што је чуо да Црвени криж тражи добровољце који желе бити возачи амбулантних возила одмах се пријавио. У децембру 1917. године Црвени криж га је примио, а своје радно мјесто је напустио у априлу 1918. године. У Европу је стигао у мају 1918. године. Дана 8. јула 1918. године ранила га је аустријска граната која је пала недалеко њега у тренутку када је талијанским војницима дијелио чоколаде и цигарете. Експлозија је онесвијетила Хемингwаyа, убила једног талијанског војника, а другом је разнијела ноге. Шта се касније десило тешко је с великом тачношћу рећи. У писму Хемингwаyеву оцу Тед Брумбацк, један од возача амбулатних возила, написао је да је Хемингwаy унаточ 200 шрапнела који су му се забили у ноге нашао снаге да другог рањеног војника понесе на леђима до првог мјеста гдје му је могла бити пружена помоћ. Прије него што је стигао до циља у ноге га је погодило неколико митраљеских метака.

Повратак кући

[уреди | уреди извор]

Из Италије се враћа у родни Оак Парк у јануару 1919. године. Одмах по доласку родитељи су га почели пропитивати о томе шта мисли радити у будућности. Првенствено су га силили да се даље школује, но Хемингwаy није марио за то. Ускоро је добио 1.000 УСД од осигурања што му је омогућило да наредних годину дана не мора ништа радити. За то вријеме живио је у родитељској кући, а вријеме је проводио у књижници. Након неког времена Хемингwаy се преселио у Цхицхаго, у јесен 1920. године, и почео писати за лист Торонто Стар Wееклy. У Цхицхагу је живио у пријатељевом стану. Ту ће упознати госпођицу Хадлеy Рицхардсон и убрзо ће се заљубити у њу. Вјенчали су се у септембру 1921. године. Исте године Хемингwаy је пристао писати за Торонто Стар Wееклy као европски дописник. Хемингwаy и његова младенка стога су се преселили у Париз 22. децембра 1921. године и неколико седмица након тога смјестио се у свој први стан у Улици кардинала Лемоинеа на кућном броју 74. Био је то мизеран стан у којем није било текуће воде и купатила. Иако му је плаћа била 3000 УСД Хемингwаy се није одмах уселио у бољи стан. Нешто касније ипак се преселио у улицу Десцартес на кућни број 39. Захваљујући писму препоруке Схерwоода Андерсона Хемингwаy је у Паризу упознао неке познате писце и умјетнике и с њима убрзо склопио пријатељства. Међу њима су били - Езра Поунд, Гертруде Стеин, Сyлвиа Беацх, Јамес Јоyце, Маx Еастман, Линцолн Стеффенс и Wyндахм Леwс. Поред тога упознао се и са Пицассом. Хемингwаyево извјештавање у првој години свог боравка у Паризу било је врло обилато. Извјештавао је са Женевске конференције у априлу 1922. године, о Грчко-турском рату у октобру, конференцији у Луасаннеи и постратној конференцији у долини Рухр почетком 1923. године. У вријеме када је Хемингwаy почео бивати "неко и нешто" у свијету новинских репортера и писаца његова супруга је остала у другом стању. Године 1923. брачни пар се преселио у Сједињене Државе, гдје су болнице биле боље, а како би супруга имала боље увјете за порођај. I даље је наставио писати за Торонто Даилy Стар. Дана 10. октобра 1923. родио се Јохн Хадлеy Ницанор Хемингwаy, а у јануару 1924. године обитељ се бродом враћа у Париз.

У децембру 1927. године Хемингwаy се развео од своје прве супруге и оженио с Паулине Пфеиффер, повременом репортерком листова попут Ванитy Фаир и Вогуе. Заједно су напустили Париз и одселили се у Кеy Wест на Флориди како би започели нови живот. Тамо ће живјети скоро 12 година. Исте године Хемингwаyев отац извршио је самоубојство (пуцао си је у главу) што је била посљедица све видније очеве менталне неспособности. Хемингwаy је смјеста отпутовао у Оак Парк како би организирао очеву сахрану. Наредне године (1928.) , 28. јуна, Паулине је родила сина Патрицка. У јануару 1929. Хемингwаy довршава дјело Збогом оружје, а објављује га 27. септембра исте године. Године 1931. Паулине рађа још једног сина - Грегорyа. Било је то њихово друго дијете и посљедње Хемингwаyево. У љето 1933. Хемингwаy с пријатељем Цхарлесом Тхомпсоном путује по Африци. Још откако је читао Роосвелтове записе о томе како је као дјечак ловио у Африци Хемингwаy је желио искусити своје ловачке способности против највећих и најопаснијих животиња на земљи. Са 25.000 УСД посуђених од Паулинеовог стрица Гуса (истог оног који им је помогао купити кућа у Кеy Wесту) Хемингwаy је провео три мјесеца на афричком континенту скупљајући материјале за писање свог новог дјела.

Други свјетски рат

[уреди | уреди извор]

У марту 1937. године Хемингwаy је путовао у Шпанију како би извјештавао, за Нортх Америцан Неwспапер Аллианце, о грађанском рату који је тамо буктио. Грађански рат довео је до сукоба у Хемингwаyеву дому. Наиме, Хемингwаy тада сусреће младу списатељицу Мартху Геллхорн (упознали су се у Кеy Wесту у Слоппy Јое бару) с којом је одржавао љубавну везу скоро четири године прије него што се развео од Паулине. Осим тога, Паулине се сврстала на страну фашистичког режима Франца јер је заступала изразита прокатоличка стајалишта. Истовремено Хемингwаy је подржавао комунистичке лојалисте који су подржавали демократски избарану владу. Након што се вјеначо с Мартхом преселио се на Кубу у велику кућу недалеко Хаване. Кућу су назвали Финца Вигиа, а Хемингwаy ју је украсио својим трофејима с афричког сафарија. Године 1940. објавио је своју књигу Коме звоно звони која је побрала све најбоље критике (постигла је такођер и велик комерцијални успјех - само у првих шест мјесеци књига се продала у више од 500.000 примјерака) те је стога одлучено да Хемингwаyу буде додјељења Пулитзерова награда. Но, конзервативни предсједник Универзитета Цолумбиа ускоро објављује како те године неће бити додијељења Пулитзерова награда. У прољеће 1944. Хемингwаy је одлучио отићи у Европу како би извјештавао с ратишта. Стога се упутио у Лондон. Али ускоро је доживо аутомобилску незгоду у којој је "зарадио" преко 50 шавова. У болници га је посјетила Мартха која је вербално умањивала његове озљеде и тврдила како је за незгоду крив он због вожње у пијаном стању. Био је то крај њиховог брака. Но, Хемингwаy је већ у резерви имао другу даму именом Марy.

У аугусту 1944. године Хемингwаy улази у Париз, наводно међу првима. Но, то нико не може са сигурношћу потврдити. Оно што је сигурно јесте да је Хемингwаy "ослободио" свој омиљени бар у хотелу Ритз и провео неколико наредних седмица пијући и славећи свој повратак у град који му је у младости значи јако много. Једно вријеме, у доба 2. свјетског рата, провео је и на кинеској фронти, те службени репортер Прве армије Војске Сједињених Држава. Тада, иако није био војник, судјеловао је у неколико битака. У Сједињене Државе вратио се у марту 1946. године. Доста касније, 28. новембра 1954. године, Хемингwаyу је додијељена Нобелова награда за књижевност. Али Хемингwаy није могао присуствовати церемонији у Шведској. Умјесто тога написао је говор који је прочитао Јохн Цабот, амерички амбасадор у Шведској. Наиме, у јануару те године Хемингwаy и Марy летјели су у малој Цессни изнад Африке. Пилот Роy у зраку је покушао избјећи јато птица али је закачио о телефонску жицу. Авион је тада озбиљно оштећен. Хемингwаy и пилот нису имали теже озљеде, а Марy је сломила неколико ребара. Потом су се вратили и узлетили с новим авионом и новим пилотом - Региналдом Цартwригхтом. Летећи изнад Уганде опет су доживјели несрећу - авион се запалио. Марy и Региналд успјели су се извући из авиона. Но, Хемингwаy је отворио излаз из авиона ударајући главом у врата. Притом је зарадио озбиље озљеде (фрактура лубање, два диска кичме су сломљена, десна рука и раме су искочили, лице му је нагорило у пожар, оштећен му је слух и вид итд.). У јулу 1960. Хемингwаy и Марy напуштају Кубу и насељавају се у мјесту Кетцхум у Идаху. Ускоро су Хемингwаyа почеле опсједати идеје о самоубојству. Хемингwаy је кренуо на терапију али се као посљедица терапије јавило губљење памћења. Прву половицу 1961. провео је у раздобљима депресије и параноје. Дана 2. јула 1961. Хемингwаy се устао веома рано, отишао у подрум како би из ормара извадио пушку. Потом се попео степеницама и смјестио се поред улазних врата гдје си је пуцао у главу.

Стваралаштво

[уреди | уреди извор]

Хемингwаyева дјела и живот имали су значајан утицај на америчке писце његовог времена. Велик дио његових дјела класици су америчке литературе, а нека су и екранизирана. Хемингwаy је своја дјела писао према властитим искуствима која је имао као рибар, ловац и заљубљеник у борбе бикова. Његове пустоловине које је доживљавао доводиле су га неколико пута у блиске сусрете са смрћу: у шпанском грађанском рату када су у његовој соби експлодирала бомба; у 2. свјетском рату рату када га је ударио такси и 1954. (већ споменуто) када се два пута авионом срушио у Африци. У раним радовима описује два типа људи: један који чине особе које се боре за моралне вриједности у које вјерују и који се с циничким непоштовањем односе према свему осим властитих емоционалних потреба. Други тип људи чине једноставни карактери и примитивне емоције, као што су ловци на награде и борци с биковима. Његови најранији радови укључују збирку кратких прича "Тхрее Сториес анд Тен Поемс"/Три приче и десет пјесама, 1923.) и роман "Тхе Торрентс оф Спринг"/Прољетне бујице, у којем описује своје дјечаштво у шумама Мицхигана. Његово прво веће дјело јесте "Ин Оур Тиме". Роман који је Хемингwаyу донио међународну репутацију је "Тхе Сун Алсо Рисес"/А сунце излази, из 1926. године у којој описује групу морално америчких и британских боема и богаташа који живе у Француској и Шпанији, а припадници су тзв. изгубљене генерације у периоду након 1. свјетског рата. Други Хемингwаyев роман је "А Фареwелл то Армс"/Збогом оружје, 1929, у којем прича о љубави америчког војника који је возач амбулантних кола и британске медицинске сестре. Након овога романа услиједила су још два реалистична дјела: "Деатх ин Афтерноон"/Смрт поподне, 1932. и "Греен Хиллс оф Африца"/Зелена брда Африке,1935.

Све до касних 1930-их Хемингwаy у својим дјелима користи беспомоћне и поражене ликове, од тада све израженије бави се социјалним проблемима. У дјелима "То Хаве анд Хаве Нот"/Имати и немати,1937, "Тхе Фифтх Цолумн"/Пета колона и "Фирст Фортy-нине Сториес" (1938.) строго осуђује економску и политичку неправду. У дјелу "Фор Wхом тхе Белл Толлс"/За ким звоно звони, 1940, а чија се радња одвија у доба шпанског грађанског рата говори о томе како губитак слободе било гдје у свијету упозорење је да је тада слободна угрожена у цијелом свијету. Године 1952. објавио је дјело "Тхе Олд Ман анд тхе Сеа"/Старац и море, за које је 1953. добио Пулитзерову награду. Око 3000 његових рукописа остало је необјављено.

Извод из библиографије

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ernest_Hemingway&oldid=41817280”