Еррицо Малатеста
Ерико Малатеста (итал. Еррицо Малатеста; 14. децембар 1853 – 22. јул 1932.) је био италијански анархиста, теоретичар и револуционар.
Малатеста је рођен у Капуи, поред Напуља, Италија. У својим тинејџерским годинама, док је студирао медицину на Напуљском Универзитету, пао је под утицај Мацинијевског републиканизма, а касније 1871, делом због свог одушевљена за Париску комуну и свог пријатељства са Кармелом Паладином придружио се напуљској секцији Међународног удружења радника. Следеће године спријатељио се са Бакуњином и учествовао са њим у Ст. Имерском конгресу Интернационале.
Између 1872. и 1876, блиско сарађујући са Бакуњином, Кафиером и Костом, Малатеста је допринео ширењу Интернационалистичке пропаганде у целој Италији. Због тога је у затвору провео 1873. шест месеци, а између 1874. и 1875. једну годину.
У априлу 1877. Малатеста, Кафиеро и 30 других почели су заверу у провинцију Беневенто. Наоружана група, са великом црно-црвеном заставом на челу умарширала је у Матиске планине и ускоро заузела село Летино, без борбе, пошто су били поздрављени од сељака. Оружје и одузета имовина су подељени људима, новац од пореза је враћен и званични документи су уништени. Следећег дана на исти начин је заузето и село Гаљо. Док су напуштали Гаљо интернационалисти су били опкољени од стране владиних трупа и сви су ухапшени. Пошто су били држани преко годину дана у затвору пре него што су изведени на суђење, сви оптужени су после тога пуштени.
Након што је изашао из затвора Малатеста се вратио у Напуљ, али га је стално полицијско праћење натерало да напусти Италију. Из Напуља је отишао у Египат, да би одатле убрзо био протеран од стране италијанског конзула. Након што му је онемогућено да уђе у Сирију, Турску и Италију, успео је да бродом отпутује у Марсеј. Одатле је отишао у Женеву где је помогао Кропоткину у издавању "Ла Револтеа". Пошто је протеран из Швајцарске Малатеста је неко време радио у Румунији пре него што ће отпутовати у Лондон преко Француске и Белгије. У Лондон је стигао крајем 1880. и неко време радио је као продавац сладоледа и касније као механичар, што ће чинити у још неколико наврата у каснијим годинама. Док је био у Лондону учествовао је 1881. у конгресу Интернационале на ком је основана Анархистичка интернационала.
Напуштајући Лондон 1882. Малатеста је отишао у Египат где се са Египћанима борио против британских колонијалиста. Следеће године вратио се илегално у Италију. Скрасивши се у Фиренци, основао је недељник "Ла Qуестионе Социале", прве озбиљне анархистичке новине у Италији. У том недељнику је 1884. изашао Малатестин најпознатији памфлет „Фра Цонтадини“. Исте године ухапшен је и осуђен на 3 године затвора и док је чекао на издражавање казне отишао је у Напуљ и помагао жртвама епидемије колере, као и многи други анархисти и социјалисти тога времена.
Приморан да још једном побегне из Италије да би избегао затвор, Малатеста је отишао у Јужну Америку. Од 1885. до 1889. живео је у Буенос Ајресу (изузев пар одлазака у Монтевидео) где је обновио издавање „Ла Qуестионе Социале” и утицао је на стварање Пекарског синдиката, првог милитантног радничког синдиката у Аргенитини.
Вративши се у Европу 1889. неко време је живео у Ници где је издавао нове новине „Л'Ассоциазионе“, пре него што је био приморан да избегне у Лондон. За наредних осам година учинио је Лондон својом базом, а често је илегално путовао у Француску, Швајцарску и Италију, као и одлазећи у Шпанију на две предавачке турнеје са Таридом дел Мармолом. У Лондону је написао неколико важних памфлета, укључујући и „Ин темпо ди елезионе” и „Л'Анарцхиа”.
1897. захваљујући амнестији италијанске владе Малатеста се враћа у Италију. Смиривши се у Анкони почео је издавање нових новина „Л'Агитазионе”. Следеће године међутим, био је ухапшен и осуђен на шест месеци затвора праћених петогодишњим изгнанством на казнено острво. Прво је послат на острво Устика, а касније на Лампедусу са ког је извео драматичан бег, вративши се у Лондон преко Малте 1889. Исте године провео је неколико месеци у САД, обнављајући издавање „Ла Qуестионе Социале”. Касније, обраћајући се скупу у Вест Хоботену погођен је у ногу из пиштоља једног индивидуалисте анархисте који се није слагао са њим у погледу организације. Из САД Малатеста се вратио у Лондон преко Кубе.
Још једном је у Лондону нашао посао механичара, водећи малу радионицу у Ајслингтону. Између 1900. и 1913. основао је неколико новина, све на италијанском, од којих су најважније биле: „Цаусе ед Еффети”, „Л'Интерназионале”, „Ла Риволузионе Социале”. 1907. је учествовао у Међународном анархистичком конгресу у Амстердаму где се енергично супротставио Монатеу по питању револуционарног синдикализма. 1912. Малатеста је осуђен на три месеца затвора и препоручена је његова депортација. Само га је велики јавни протест спасао од казне.
1913. Малатеста се вратио поново у Италију где је издавао „Волонтá„ у Анкони док га избијање Првог светског рата у августу 1914. није натерало да отпутује у Лондон. Док је био у Италији упознао се са Мусолинијем, који је у то време био уредник социјалистичког часописа „Аванти”.
Ратне године донеле су много конфузије у анархистичком покрету, па су неке истакнуте личности (међу њима и Кропоткин и Граве) отворено подржале савезнике. Малатеста као и увек остајући лојалан својим анархистичким принципима, енергично се супротставио рату и никад није престао да га осуђује. Био је један од потписника Међународног анархистичког манифеста против рата и одговорио је на Кропоткинову позицију са чланцима попут „Про-владини анархисти” и „Да ли су анархисти заборавили своје принципе”.
1919. Малатеста се последњи пут враћа у Италију, настањујући се у Ђенови где је његов долазак дочекан са великим ентузијазмом. Истог тренутка поново се укључио у борбу. Пошто се преселио у Милано прихватио је да буде уредник новооснованог дневника „Уманитá Нова” који је ускоро достигао тираж од 50.000. У јулу 1920. учествовао је на другом конгресу Уније италијанских анархиста (Унион Анарцхица Италиана) која је прихватила програм који је он написао. Следећег месеца подржао је заузимања фабрика у Торину и Милану. Крајем године ухапшен је са 80 других милитантних анархиста и задржан у затвору скоро годину дана пре него што је изведен на суд где је ослобођен.
По пуштању из затвора преселио се у Рим и наставио са уређивањем „Уманитá Нове” док није била угашена након Мусолинијевог марша на Рим, током ког су фашисти спалили Малатестин портрет на тргу Кавур (Плаза Цавоур). Са гашењем „Уманитá Нове” Малатеста је отворио малу радионицу за механичке поправке и електричне инсталације, али је био приморан да је затвори пошто је полиција почела да мучи његове муштерије.
1924. почео је да уређује двомесечни „Пенсиеро е Волонтá” који је садржавао неке од његових најбољих текстова док није угушен 1926. заједно са другим антифашистичким публикацијама.
Крајем 1926. након неколико месеци полицијског узнемиравања, Малатеста је стављен у кућни притвор. Практично заточен у свом стану још увек је успевао да пише чланке за анархистичку штампу углавном „Ле Ревеил” из Генове и „Л'Адуната Деи Рефраттари” из Њујорка. Почетком 1932. оболео је од болести плућа и умро у јулу 1932. у осамдесетој години.
