Криза разоружања Ирака
Криза разоружања Ирака је назив за низ догађаја везаних уз настојање да се осигура проведба Резолуције Вијећа сигурности УН 687 од 3.4. 1991. којом је Ирак, тада под водством Садама Хусеина, након пораза у заљевском рату присиљен обуставити програм развоја оружја за масовно уништење. Истом резолуцијом је формиран УНСЦОМ, посебно тијело састављено од УН-ових инспектора којима је задатак био надгледање провођења резолуције.
Иако је Ирак 6.4. 1991. изјавио да прихваћа одредбе резолуције и дозволио УНСЦОМ-овим инспекторима приступ у земљу, убрзо су се почели биљежити први инциденти везани уз покушаје ирачких власти да сакрију документе и друге податке о свом програму развоја нуклеарног, кемијског и билошког оружја. Све већа опструкција ирачких власти је доводило до напетости у односу с УН, а Ирак је све вријеме био под америчким војним притиском - првенствено везаним од стране САД и Велике Британије уз једнострано проглашеном зонама забране летења на крајњем сјеверу и југу земље. У неколико наврата је ирачко одбијање сурадње с УНСЦОМ-ом послужило као повод за америчке зрачне нападе, од којих је најпознатија Операција Десерт Фоx крајем 1998. године.
Америчка влада је с временом постала увјерена како Ирак нема намјеру поштовати резолуцију, односно да ће се питање ирачког оружја за масовно уништење ријешити тек с падом Садама Хусеина и његовог режима. Међутим, због финанцијских, војних, политичких и других разлога директна војна интервенција није долазила у обзир, па се умјесто тога Хусеинов режим настојао исцрпити одржавањем економског ембарга, као и ЦИА-иним покушајима да се против Хусеина организира пуч.
Међутим, након напада 11. септембра 2001. године у америчкој администрацији је завладало мишљење како је постојање Хусеиновог режима који отворено пркоси САД неприхватљиво, као и да ће његове залихе оружја за масовно уништавање послужити терористичким организацијама као што је Ал Qаеда за нове нападе. Због тога је америчка дипломација покренула нову иницијативу у сврху изгласавања нове резолуције Вијећа сигурности УН, којом би се одобрила војна акција с циљем да се Ирак коначно разоружа.
Све ратоборнија реторика Бусхове администрације, као и гомилање америчких трупа у Кувајту, је пак довело до раскола међу западним савезницима, првенствено зато што је Француској и Њемачкој због низа пословних интереса у Ираку одговарао статус qуо. Међутим, Хусеин је и даље наставио опструирати рад инспектора УНМОВИЦ-а, а Бусхова администрација је, заједно с Великом Британијом и другим америчким савезницима одлучила покренути инвазију на Ирак, која је започела 19.3. 2003.
Након слома Хусеиновог режима и почетка окупације, америчке власти су подузеле опсежну акцију проналажења оружја за масовно уништење. Након више мјесеци акција није дала никакве резултате, те влада широко увријежено мишљење како Садам Хусеин уопће није посједовао никакво оружје за масовно уништење. Велики дио јавности у свијету, пак, сматра да су тога били свјесни и Бусх и америчка влада, али да су умјетно подгријавали кризу како би добили повод за инвазију којој је циљ била контрола над ирачким изворима нафте.