Le notti di Cabiria
| Ле нотти ди Цабириа | |
|---|---|
 Гиулетта Массина као протагонистица у сцени филма | |
| Режија | Федерицо Феллини |
| Продуцент | Дино Де Лаурентиис |
| Сценарио | Федерицо Феллини Еннио Флаиано Туллио Пинелли Пиер Паоло Пасолини синопсис: Федерицо Феллини |
| Улоге | Гиулиетта Масина Франçоис Пéриер Амедео Наззари |
| Музика | Бонагура Нино Рота |
| Фотографија | Алдо Тонти Отелло Мартелли |
| Монтажа | Лео Цаттоззо |
| Дистрибуција | Парамоунт Пицтурес (Италија) Лес Филмс Марцеау (Француска) |
| Датум(и) премијере | |
| Трајање | 118 мин.[1] |
| Земља |  Италија Француска |
| Језик | италијански |
Цабиријине ноћи (тал. Ле Нотти ди Цабириа) је славна и хваљена талијанска црно-бијела драма из 1957. која говори о младој проституки која доживљава разне пустоловине у Риму. Филм, који је благи одмак од талијанског неореализма, режирао је Федерицо Феллини те је освојио Осцара за најбољи страни филм.
Филмска екипа
[уреди | уреди извор]Режија: Федерицо Феллини
Глуме: Гиулиетта Масина (Мариа “Цабириа” Цеццарелли), Францоис Периер (Осцар Д’Онофрио), Франца Марзи (Wанда), Дориан Граy (Јессy) и др.
Радња
[уреди | уреди извор]Предграђе Рима. Проститутку Цабирију љубавник Гиоргино, који је цијело вријеме говорио како је воли те обећавао да ће је оженити, гурне у ријеку и побјегне с њеном торбицом. Три дјечака примијете Цабирију те је извуку из ријеке и спасе од утапања. Но она се само увриједи и незахвално врати кући. Сљедећи дан с пријатељицом Wандом одлази радити на улицама Рима. На улици је покупи љубазни глумац и женскар Алберто те одведе у своју вилу. Но прије него што се ишта могло догодити, појавила се његова љубавница Јессy па је сакрио Цабирију у ормар преко ноћи. Ујутро јој Алберто плати за ноћ иако она није хтјела прихватити новац пошто се ништа није догодило, те је испрати ван. Цабирија одлази у цркву у којој се догодило чудо, а затим у неки забавни схоw у којем је неки човјек хипнотизира те тако открије неке њене тајне публици. Касније упозна Осцара који тврди да се у схоwу заљубио у њу. Полако он започне љубавну везу с њом те је наговори да сакупи своју уштеђевину те се пресели с њим у његов дом како би се вјенчали. Цабирија на то пристане, но и он је превари, украде новац те побјегне. Цабирија одлази тужна цестом, али се ипак на крају насмијеши.
Награде
[уреди | уреди извор]- Освојен Осцар (најбољи страни филм).
- 2 номинације за БАФТА-у (најбољи страни филм, главна глумица Гиулиетта Масина).
- Номинација за Златну палму у Цаннесу (освојена награда за најбољу главну глумицу Гиулиетта Масина, посебна награда ОЦИЦ).
Критике
[уреди | уреди извор]Већина критичара је хвалила филм Цабиријине ноћи. Тако је Јеффреy M. Андерсон у својој рецензији написао: "Федерицо Феллини је снимао двије врсте филмова - назвати ћемо их његовим "великим" и "маленим" филмовима. Његови "велики" филмови су они који садрже фантастичне умјетничке призоре, као што су 8 1/2 и Амарцорд, док су његови ранији, "мали" филмови богати изванредним призорима о људима. Цабиријине ноћи је један од таквих филмова... Ово је прекрасан филм који ће вам сломити срце. Функционира већином захваљујучи снажној изведби Гиулиетте Масине, која је комбинација Луцилле Балл, Цхарлиеа Цхаплина и Ал Пацина. Она се може описати истодобно као супруга, снажна особа, клаун и принцеза у једном... Изазивам било кога да каже да није био дирнут таквим сценама попут оне у којој Масина пронађе псића док проводи ноћ у заходу... Цабиријине ноћи је можда најбољи Феллинијев филм због његове једноставне поезије, љубави и достојанства". Сеан Аxмер је закључио: "Ниједан Феллинијев филм не нуди такву искрену наду у насмијешеном лицу такве горке разорености, а онда опет ниједан његов филм не представља лице са таквом искреном понудом наде. Можда ниједна друга глумица осим Масине не би могла одиграти такву деликатну задњу сцену, величанствен тријумф људског духа. Цабиријине ноћи остаје најбоља сурадња Феллинија и Масине, те један од највећих филмова кинематографије."
Рогер Еберт је написао: "Наравно, свака проститутка увијек глуми на један или на други начин, али лик Цабирије сугерира да она има неку личност на уму - можда Цхаплинову скитницу, са додиром Луцилле Балл, који је морао бити на талијанској телевизији у 1950-има. Чини се да Цабирија мисли да може проћи кроз страву свијета ако се заштити са смијешним алтер егом... Феллини је био пјесник ријечи и глазбе... У свим тим сценама она остаје пркосан лик, а ми слутимо да се смекшава према крају. Пошто си допушта вјеровати да њена будућност лежи са Осцаром, њене се обрве непримјетно олабављују и дебеле хоризонталне линије се почињу нагињати око очију и око лица које се доима крхкије. Цијела прича нас припрема на незаборавни задњи кадар филма, у којем видимо Цабиријино лице разријешено свих потешкоћа. Од свих ликова које је створио, Феллини је једном рекао да је Цабирија једина о којој се још увијек брине. Када је 1992. добио почасни Осцар за животно дјело, погледао је доље на под према Масини која је сједила у првом реду те јој рекао да не плаче. Камера ју је показала како се храбро смије кроз сузе, и ту је била Цабирија".
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „НОТТИ DI ЦАБИРИА (АА)”. Бритисх Боард оф Филм Цлассифицатион. 1957-10-22. Архивирано из оригинала на датум 2014-09-05. Приступљено 21. VI 2013.
