Пређи на садржај

Словенија

Уреди везе
Извор: Wikipedija
Република Словенија
Република Словенија
Химна: "7. строфа Здрављице"
Положај  Словенија  (зелена) – ин Европа  (бијело & наранчасто) – ин Европска Унија  (бијело)  —  [Легенд]
Главни градЉубљана
46°03′0″Н, 14°30′0″Е
Највећи градглавни_град
Службени језицисловенски1
Демоним(и)Словенци
Говернмент
Наташа Пирц Мусар
Роберт Голоб
независност 
од СФР Југославије
• проглашена
25. јун 1991
• призната
1992
Површина
• Укупно
20,273 км2 (153..)
Становништво
• Попис из 2002
2,011.036
• Густоћа
99,6 /км2 (80..)
БДП (ППП)процјена за 2008 
• Укупно
58.151 мрлд. $[1] (83..)
• Пер цапита
$28.894 (29..)
БДП (номинални)процјена за 2008 
• Укупно
57,013 мрлд. $[1] (67..)
• Пер цапита
28.328 $ (29..)
ХДИ (2006)0.923
јако висок (26..)
Валутаеуро (€)3 (ЕУР)
Временска зонаУТЦ+1 (ЦЕТ)
• Љети (ДСТ)
УТЦ+2 (ЦЕСТ)
Позивни број386
Веб-домена.си4

Словенија (службено Република Словенија) је приморска и подалпска држава на југу Средње Еуропе, која се на западу граничи са Италијом, на сјеверу с Аустријом, на сјевероистоку с Мађарском, на истоку и југу с Хрватском, а на југозападу има излаз на Јадранско море.

Словенија је чланица Уједињених нација (1992)[α 1], Еуропске Уније (2004)[α 2][3], НАТО савеза (2004)[α 3], Сцхенгенског простора (2004)[α 4][5] и монетарног система еура (2007)[α 5][6].

Хисторија

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Хисторија Словеније и Кронологија хисторије Словеније

Словенски (славенски) преци данашњих Словенаца вјероватно су се доселили на подручје Словеније у 6. веку. У 7. веку је настала Карантанија, прва држава Словенаца и једна од првих словенских држава. 745. године Карантанија губи независност и пада под власт Баварске, која опет постаје дио франачке државе. Становништво се покрштава.

Око 1000. године написани су Брижински споменици, први писани документ на словеначком језику. У 14. веку већи дио данашње Словеније пада под власт Хабзбурговаца, који касније постају Аустро-Угарска. Словенија се тада дели на три покрајине: Крањску, Горишку и Штајерску.

Године 1848. бројне народе захвата народни препород, па и Словенци имају политички програм који тражи уједињену Словенију.

Кад се 1918. године распала Аустро-Угарска, а Италија заузела покрајине Приморску и Истру, као и дијелове Далмације, основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која се 1929. преименовала у Краљевину Југославију.

Краљевина Југославија се распала у 2. светском рату, а Словенија је потом постала дио социјалистичке Југославије, службено проглашене 29. новембра 1943.

Данашња Словенија је на темељу плебисцита прогласила независност од СФРЈ 25. јуна 1991, а која је призната неколико мјесеци након краткотрајног рата. Као независна држава је 29.3. 2004. постала чланицом НАТО-а, 1.5. 2004. чланицом Европске Уније.

Политика

[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Институције Републике Словеније

Административна подјела

[уреди | уреди извор]
V. главни чланак Управна подјела Словеније.

Територјална подјела

[уреди | уреди извор]
Види такође: Попис словенских опћина
Карта подјеле Словеније на опћине (године 2005)

Према Уставу Репубике Словеније, опћина (словенски обчина) је самоуправна локална заједница (тј. јединица локалне самоуправе), која обухваћа подручје једног или више насеља која су повезана заједничким потребама и интересима становника. По словенском Закону о локалној самоуправи, опћина мора имати најмање 5000 становника, али има и оних које због земљописних, пограничних, националних, повијесних или господарских разлога имају тај статус иако имају мање од 5000 становника . У дјелокруг опћине спадају послови локалног значаја које опћина може обављати самостално и који се тичу само становника опћине. Град може добити статус градске опћине (словенски местна обчина) ако има више од 10000 становника те представља земљописно, господарско и културно средиште подручја које му грвитира. Међутим тај статус може добити и опћина због повијесних разлога. На градску опћину држава може пренијети послове из своје надлежности, а који утјечу на развој града.

Словенија је од средине 2006. године подијељена на 210 опћина, међу којима њих 11 има статус градске опћине.

Осим на опћине, као јединице локалне самоуправе, Словенија је подјељена и на 58 управних јединица (које се могу успоредити с уредима државне управе у жупанијама у Хрватској) које обављају послове државне управе и не задиру у самоуправне послове опћина.

Статистичке регије

[уреди | уреди извор]
Статистичке регије

Иако законски нигдје није регулирано, Словенија је подјељена и на покрајине (у земљописном смислу), односно на регије.

Тако је за потребе државне статистике држава подјељена на 12 регија, а оне су:

  1. Помурје
  2. Подравска
  3. Корушка
  4. Савињска
  5. Засавље
  6. Доњопосавска
  7. Југоисточна Словенија
  8. Средишња Словенија
  9. Горењска
  10. Нотрањско-крашка
  11. Горишка
  12. Обално-крашка

Устав Републике Словеније допушта шире самоуправне заједнице, односно покрајине, на које пак држава може пренијети неке послове из свог дјелокруга.

Повијесне покрајине

[уреди | уреди извор]
Повијесне покрајине
  1. Приморска
    Словенска Истра
  2. Крањска
    2а. Горењска
    2б. Нотрањска
    2ц. Долењска и Бела крајина (Марца виндица)
  3. Корушка
  4. Штајерска
  5. Прекмурје

Земљопис

[уреди | уреди извор]
Поглед с Љубљанског града

Словенија се налази Средњој Еуропи на додиру Алпа, Динарског горја, Панонске низије и Средоземља. Климу чини мјешавина алпског, средоземног и континенталног поднебља. У сјеверозападном дијелу државе превладавају Алпе с највишим врхом Триглавом (2864 м)[7][8]. У смјеру према мору се простире покрајина Крас. Њен подземни свијет скрива највеличанственије подземне галерије у Еуропи, а то су Постојнска јама и Шкоцјанске јаме које су исклесале подземне воде. Потоња се налазе на Унесцовом попису културне и природне баштине. Више од половине површине покривају шуме - 1.163.812 ха (у Еуропи већи постотак шума имају само Финска и Шведска). У Словенији је законом заштићено приближно 8 % оземља. Највеће подручје заузима Триглавски национални парк (83.807 ха). Геолошка прошлост, различитости у рељефу (од морске површине до 2864 м надморске висине) те чињеница, да се Словенија распростире на четири биогеографска подручја, омогућили су богатство биљних и животињских врста. У Словенији успијева 3000 папратњача и цвјетњача те 50.000 различитих животињских врста. Бројни су и разни биљни и животињски ендеми.

Клима

[уреди | уреди извор]

Словенија се налази на ширинама тзв. умјерене климе. На њезину климу утјече и разноликост рељефа, те утјецај Алпа и Јадранског мора. Постоје три типа климе на подручју Словеније: на сјеверу планинска, на југозападу средоземна, а на сјевероистоку континентална. У Љубљани се температура може попети од −5 °Ц зими до готово 30 °Ц љети. Врхунац оборина је у октобру, а минимум у марту.

Оборине често долазе из Геновског заљева и варирају диљем земље, с преко 3500 мм у неким западним регијама а падају до 800 мм у Прекмурју. Снијег је прилично чест зими, а рекордни сњежни покривач у Љубљани забиљежен је 1952. године са 146 цм.

У успоредби са западном Еуропом, Словенија није јако вјетровита јер лежи у заљеву Алпа. Просјечна брзина вјетра нижа је него у равницама оближњих земаља. Због разведеног терена присутни су локални вертикални вјетрови с дневним раздобљима. Осим њих, три су вјетра од посебне регионалне важности: бура, југо и фен. За Приморје су карактеристични југо и бура. Док је југо влажно и топло, бура је обично хладна и на ударе. Фен је типичан за алпске крајеве на сјеверу Словеније. У Словенији су углавном присутни сјевероисточни вјетар, југоисточни вјетар и сјеверни вјетар.

Просјечна годишња температура на јадранској обали је 13,8 °Ц, с просјеком од 4,9 °Ц за најхладнији мјесец, сијечањ, и 23,3 °Ц за најтоплији мјесец (јул). У Љубљани (400 метара надморске висине у средишњем подручју) температуре су од 9,3 °Ц за годишњи просјек, -1,1 °Ц за јануарски просјек и 19,2 °Ц за јулиски просјек.

Национални паркови

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Национални паркови Словеније

Природне знаменитости

[уреди | уреди извор]
Бледско језеро

Остали подаци

[уреди | уреди извор]
Триглав, симбол словенства

Демографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографија Словеније
Густоћа становништва

У 2022. години држава Словенија броји 2.106.215[9] становника са густоћом од 103,9 становника/км²[9]. Просјечна старина становништва је од 43,8 година[9] а очекивани животни вијек је од 81,3 година[10][11]. Становништво од 0 до 14 година представља 15,1%[9] од цјелокупног броја, од 15 до 64 година представља 63,8%[9], те старији од 65 година су 21,1%[9].
Проценат туђих држављана на становништву Словеније је од 8,3%[9].
На словенским изборима у априлу 2022. број особа с правом на гласање је био 1.695.608.
У 2021. рурално становништво Словеније је од 939.156 особа[12][13].

Према попису становништва из 2002. Словенија је имала 1.964.036 становника. Етнички састав је био сљедећи: Словенци 83.1%, Срби 2%, Хрвати 1.8%, Бошњаци 1.1% и други. Стога развој етничког састава Словеније је осјетљива тема и предмет јавне полемике.

Са стране вјерског састава, у Словенији има 1.135.626 Католика (57,82%), 47.488 Муслимана (2,42%), 45.908 Православаца (2,34%), 14.736 Евангелиста, 1.399 осталих протестаната и 1.877 других хришћанских вјерника.

Градови

[уреди | уреди извор]

Најстарији град у Словенији је Птуј, насељен већ у каменом добу и процвијетао у Римском Царству под латинским именом Поетовио. Касније ће се на њемачком звати Петтау. Данас најзначајнији градови у Словенији (становништво у 2021.):

Господарство

[уреди | уреди извор]
Извоз Словеније по индустријским гранама 2011 године
Главни чланак: Господарство Словеније

Словенија има високо развијено господарство. БДП по становнику је 2013. године износио €20265. Словенија се по економској развијености налази на другом мјесту међу новим чланицама ЕУ, иза Ципра. Најразвијенија је пост-комунистичка држава. Словенски БДП по становнику износи 83% просјека ЕУ.[14]

Словенија је претходно имала релативно високу инфлацију која је 2006. пала на 2.3% (прије прихваћања еура), али је у листопаду 2007. поновно нарасла на 5.1% [15] што јер било више од просјека еурозоне. Словенско господарство је искусило појачани раст од 2004. до 2008. године. 2003. је господарски раст износио 2.8%. 2004. је скочио на 4.3%, 2005. поновно 4.3%, 2006. се раст повећао на 5.9%, а 2007. 6.8%. Прије кризе, у првом тромјесечју 2008. године господарсво је расло 5% на годишњој разини. БДП Словеније је након 5 година кризе на нижој разини него 2008.

Унаточ господарском успјеху, Словенија се још увијек суочава с различитим изазовима. Велики дио економије је остало у рукама државе, а директна страна улагања су међу најмањима у ЕУ. Порези су релативно високи, тржиште рада је нефлексибилно те је индустрија мање конкурентна. Тијеком посљедњих 10 година дошло је до приватизације банака, телекомуникација и јавних услуга те се очекује да ће се страна улагања повећати. Словенија је водећа међу новим чланицама ЕУ и прва је нова чланица која је прихватила нову еуропску валуту еуро 1. сијечња 2007.

Словенско је господарско врло развијено, најбоље међу транзицијским државама, са старом рударском, индустријском и обртничком традицијом. опривреда је од мањег значаја, а обрађено је само 12 % површине. У туризму су значајна приморска љетовалишта (Пиран, Порторож, Изола, Копер, Анкаран, Дебели ртич), скијашка средишта (Марибор, Крањска гора, Вогел, Канин, Рогла) и топлице (Раденци, Моравске Топлице, Терме Чатеж, Терме Добрна, Лендава, Марибор, Птуј, Шмарјешке Топлице).

Главна подузећа у Словенији су:

Култура

[уреди | уреди извор]

Према 1890-им је основан јединствени одбор за оснивање словенског свеучилишта на чијем су челу били банкар Иван Хрибар, Хенрик Тума и теолог Алеш Ушеничник. Универзитет у Љубљани је настао 1919. уз труд M. Ростохара и К. Верстовшека. Остале високе академске установе ће настати крајем 20. стољећа: Универзитет у Марибору (1975), Универзитет у Новој Горици (1995), Приморски универзитет у Копру (2003). На издавачком тржишту најзначајније накладе су Младинска књига (осн. 1945), Словенска матица (осн. 1864), Цанкарјева заложба (осн. 1945), Државна заложба Словеније (осн. 1945), Белетрина (1996).

Од словенских знанственика се истичу нобеловац Фритз Прегл (микроанализа органских супстанци, тестостерон, спортска физиологија), физичар Јосепх Стефан (топлинска водљивост зрака, Стефан-Болтзманнов закон), инжењер Херман Поточник (пионир ракетне технике, картограф и планинар Алојз Кнафелц, механичар и изумитељ Јанез Пух, фотографски изумитељ Јанез Пухар, пилот Едвард Русјан, математичари Јуриј Вега и Иво Лах, лијечник Антон Марко Пленчич, програмер Егон Закрајшек, шахист Милан Видмар.

На страни уманистике и спекулативних дисциплина памте се психолог и антрополог Антон Трстењак, социолог Тхомас Луцкманн, теолог Антон Стрле. На словенском културном простору је се развила једна солидна лингвистичка и филолошка школа (почев од Миклошича, Трстењака, Јарника и Копитара) па и традиција филозофских студија (M. Комар, M. Долар, Т. Хрибар, I. Урбанчич). У задњим годинама најпознатији словенски аутор је филозоф Славој Жижек.

Књижевност

[уреди | уреди извор]
Словенски национални пјесник Франце Прешерен
Види такође: Словенска књижевност

Око 1000. године написани су Брижински споменици, први писани документ на словенском језику. Словенску прву књигу је тискао протестантски реформатор Примож Трубар (1508-1586). То су у бити биле двије књиге: Цатецхисмвс и Абецедаривм које су издане 1550. у Тüбингену. Средишња покрајина, Крањска (која је постојала као дио хабсбуршких царских земаља па затим Аустро-Угарске све до почетка 20. стољећа), је била етнографски и повијесно добро описана у књизи Слава војводине Крањске (Дие Ехре деß Херзогтхумс Цраин) коју је издао 1689. Ј. Валвасор (1641-1693).

Словенска култура је јако укоријењена у својој књижевности и у своме језику. Међу многим ваљаним ауторима, у 19. стољећу најзначајнији су Франце Прешерен, Јосип Јурчич, Иван Цанкар, Отон Жупанчич, Антон Ашкерц; у 20. стољећу Сречко Косовел, Владимир Бартол, Прежихов Воранц, Едвард Коцбек, Дане Зајц, Томаж Шаламун, Алојз Ребула, док су Драго Јанчар, Нико Графенауер, Светлана Макарович, Винко Мöдерндорфер, Алеш Дебељак, Фери Лаиншчек и Алеш Штегер водећи књижевници сувремене словенске књижевности.

Ако с једне стране можемо рећи да је се словенски идентитет утемељио између 1848. и 1914. по парадигми «народа» и романтичне теорије «нације», створећи малу и солидну средњоеуропску државу, с друге стране ваља истакнути да је словенско друштво одувијек имало једну мултикултуралну компоненту (слично другим аустроугарским земљама) која још увијек одржава суживот и ствара просторе у којим се преливају нијансе идентитета. Стога многи примјери Словенаца који су живјели и дјеловали у другим државама, па и «странаца» који су судјеловали и градили словенско друштво или сачували чврсте односе са Словенијом: глумац Стево Жигон, филмски режисер Франтишек Чап, књижевници Станко Враз, Петер Хандке, Иван Томшић, Маја Хадерлап, Флорјан Липуш, Душан Јовановић, Борис Пахор, Мирослав Кошута, политичари Зоран Јанковић и Митја Рибичич. Писац Лоуис Адамич је један примјер аутора из словенске емиграције. Потом кроз хисторију многи су се Словенци школовали и запослили у аустријским (Беч, Клагенфурт, Граз) или талијанским градовима (Трст, Горица, Венеција).

Архитектура

[уреди | уреди извор]

Са стране архитектуре, грађевине у Словенији су кроз стољећа добиле знатан утјецај од аустријских узора. У првој половици 20. стољећа имамо два сјајна архитекта: приморац Макс Фабиани и љубљанчанин Јоже Плечник, обадва образована у Бечу под Оттом Wагнером, примијенит ће стил Бечке сецесије и њима дугујемо неке од најљепше објекте у Словенији. Њиховим миттелеуропским стазама ће се кретати Иван Вурник који ће кроз вријеме утемељити правац модернистичке словенске архитектуре. Са Едвардом Равникаром улазимо дубоко у архитектуру Доба екстрема дакле у грађевинској естетици Републике Југославије са наглим процесом урбанизације и митом «Новог друштва». Међу бројним пројектима, Равникар је аутор и урбанистичког плана за Нову Горицу, један од најпознатијих примјера планираног града у Југославији.

Ликовне умјетности

[уреди | уреди извор]

Најважнији словенски сликари су Јуриј Шубиц и Антон Ажбе који су дјеловали крајем 19. стољећа. Ивана Кобилца, Рихард Јакопич, Иван Грохар су дјеловали почетком 20. стољећа, а Август Чернигој, Лојзе Спацал, Антон Гојмир Кос, Рико Дебењак, Мариј Прегељ, а посебно Габријел Ступица и Јанез Берник обиљежили су другу половицу 20. стољећа. Сувремени сликари су Емерик Бернард, Метка Крашовец, Иво Пранчич, Густав Гнамуш, група ИРWИН и Марко Пељхан. Зоран Мушич, који је радио у Паризу и Венецији, постао је славан и диљем свијета. Неки од важњијих словенских кипара су Фран Бернекер, Лојзе Долинар, Зденко Калин, Славко Тихец, Јанез Бољка и данас Јаков Брдар и Мирсад Бегић. Познати словенски архитекти су Јоже Плечник и Маx Фабиани, Едо Равникар, Милан Михелич.

Драмске умјетности

[уреди | уреди извор]
Казалиште Цанкарјев дом у Љубљани

Казалиште је једна мање позната страна словенске културе, мада она постоји и има своју традицију. Ако изузмемо Шкофјелошки пасијон (Ромуалд Штандрешки, око 1715/1727), онда првог словенског драматурга наћи ћемо код Антона Томажа Линхарта (1756–1795) а прво казалиште настаје 1785. у Марибору и добит ће своју сталну зграду 1851. Стога словенска књижевност ће привилегирати облике наративне прозе и лирске пјесме, али од Ј. Стритара, Ив. Цанкара и О. Жупанчича казалиште почиње се боље развијати. Љубљанска опера је инаугурирана 29. септембра 1892. заједно са Словенском филхармонијом. Године 1911. свечано отвара Љубљанска Драма, односно Словенско народно казалиште у Љубљани, а истовремено (1910) је инаугуриран и Стадттхеатер у Клагенфурту. У доба врхунца свога развића, град Трст је имао крепку и живахну словенску заједницу која је између 1902. и 1907. основала своје стално позориште. Представе су се играле у Народном дому, све до талијанског погрома (13. јули 1920.) када је зграда спаљена. Казалиште је једно вријеме наставило свој рад али је 1927. затворено по изравном наредбом фашистичких градских власти. У међувремену је отворило казалиште у Копру (1930). Најплоднији драматург 20. стољећа је Братко Крефт (Цељски грофје, 1932; Велика пунтарија, 1937) а поред њега имамо неколико значајних аутора из прве половице вијека: Славко Грум, Фердо Козак, Ф. Бевк, Јоже Бабич, Ф. С. Финжгар, Павел Лужан. Послије рата (1945), Тршћанско казалиште је поновно отворило и добило нове установе (1977), настављајући свој рад у склопу словенске заједнице с друге стране жељезне завјесе. У социалистичкој Југославији драмске преставе су уживале у државном меценатизму (и партијској цензури) тако да имамо више добрих аутора: Доминик Смоле (Антигона, 1960), Грегор Стрниша (Жабе али прилика о убогем ин богатем Лазарју, 1969), Јоже Јаворшек, Руди Шелиго, Душан Јовановић, Дане Зајц. Нових мах словенског казалишта појавља се при крају 1980-их и послије рата за осамостаљење. Међу осталим истиче се Винко Мöдерндорфер (Лимонада словеница, 1999; Мртве душе, 2005) па и Борис А. Новак, Иво Светина, Тоне Партљич, Драго Јанчар, Ален Јелен, Матјаж Бергер, Томаж Топоришич, Алојз Ребула, Нејц Газвода.

Словенска кинематографија почиње средином 1950-их. Франце Штиглиц (На своји земљи, Долина миру) и Франтишек Чап (Весна, Не чакај на мај) су пионири цијеловечерњег играног филма на словенском језику, но овдје ће се десета умјетност развити полако али стабилно, понекад са врло добрим производњама цијењеним тако код публике колико код критике. Значајни режисери су Карол Гроссманн, Јанко Равник, Фердо Делак, Франце Штиглиц, Мирко Гроблер, Игор Претнар, Франце Космач, Јоже Погачник, Матјаж Клопчич, Јане Кавчич, Јоже Гале, Боштјан Хладник и Карпо Година. Сувремени филмски редатељи Јанез Бургер, Јан Цвиткович, Дамјан Козоле, Јанез Лапајне и Маја Wеисс су најзначајнији представници тзв. ренесансе словенске кинематографије.

Музика

[уреди | уреди извор]

У Словенији су дјеловали бројни глазбеници и складатељи као што је ренесансни складатељ Јацобус Галлус (1550-1591), који је утјецао на тадашњу еуропску глазбу, и виолински виртуосо Гиусеппе Тартини (1692-1770). Потом међу чувеним складатељима еуропске класичне глазбе који су дјеловали тијеком 20. стољећа наћи ћемо Ива Петрића и Лојза Братужа, мужа Љубке Шорли, измученог и убијеног од талијанских фашиста у децембру 1936.; Блажа Арнича, заточеног у логору Дацхау, касније аутор класичних комада у тзв. стилу нео-романтичног реализма; Божидара Кантушера, Цирила Цветка и Маријана Липовшека, чија је кћер Марјана меззосопран и међународно позната пјевачица. Такођер позната класична пјевачица је Аленка Готар а међу складатељима млађе генерације спомиње се Нина Шенк. Познати филмски складатељ је био Бојан Адамич, надахнут јазз музиком.

Традицијска музика овдје вуче дуге коријене, па народна пјесма, игра и звук још се гаје и милују у неким крајевима. За «фолк» музику најпознатији су Лојзе Слак и Славко Авсеник.

Први роцк анд ролл долази између 1966. и 1971. са групама Беле Вране и Око мада нешто блаже него у другим крајевима Југославије. Знатно дубљи траг је оцртао талас музике пунк и тзв. Нови вал: Панкрти и Перо Ловшин, Зоран Предин и Лачни Франз, Ниет, потом Видеосеx, Дејан Кнез, Ања Рупел, Булдожер, Боргхесиа, Автомобили. Битну улогу је у тој музичкој атмосфери одиграо Игор Видмар а уз панкере, појавили су се и други правци, на примјер тешкогвожђаши (Помаранча). Случај за себе представља састав Лаибацх, повезан уз покрет Неуе Слоwенисцхе Кунст и личности поред Дејана Кнеза и Петра Млакара. Од 1970-их имамо и сувремене словенске кантауторе (Владо Креслин и др.).

На данашњој поп сцени популарни глазбеници су Дарја Швајгер, Каталена, Неw Сwинг Qуартет, Неисха, залагаспер, Леа Сирк или на роцк страни Биг Фоот Мама и Сиддхарта. На линији регресивне поп-фолк експериментације, према клезмеру иде група Террафолк, док код Магнифица налазимо бреговићев турбофолк колоризам. Врло популарна су текно глазба (ДЈ Умек, Валентино Канзyани) и хип-хоп (Н'токо, Клемен Клемен, Тркај).

Образовање

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Образовање у Словенији
Свеучилиште у Љубљани

Словенски образовни сустав се састоји од предшколског образовања, основног образовања (9 година), средњошколског образовања (стручно и опће образовање), вишег стручног образовања те високог образовања. Посебни дијелови сустава су образовање одраслих, глазбено и плесно образовање, образовање за људе са посебним потребама и разни програми у етничким и језичним измјешаним подручјима.

Тренутно се у Словенији налазе три јавна и једно приватно свеучилиште, а они су:

  • јавна свеучилишта:
  • приватно свеучилиште је:

Словеско се образовање на ПИСА-иној ранг љествици тренутачно налази на 12. мјесту и једно је од најбољих на свијету.

Државни празници (нерадни дани)

[уреди | уреди извор]
Датум Име Напомена Државни/Вјерски
1. и 2. јануар Нова година Државни
8. фебруар Прешернов дан Спомен на Франца Прешерна Државни
Ускрс Клизни датум. ускрснуће Исуса Криста Вјерски
Ускрсни понедељак Клизни датум. Дан након Ускрса Вјерски
27. април Дан отпора против окупације Спомен на 27. априла 1941. Државни
1. и 2. мај Празник рада Спомен на Побуну на Цхицагу 1886. Државни
Духови Клизни датум. Силазак светог Духа на апостоле у Јерусалиму Вјерски
8 јуна Дан Приможа Трубарја Спомен на Приможа Трубара Државни
25. јун Дан државности Спомен на 25. јуни 1991. Државни
15. август Велика Госпојина Узнесење блажене Дјевице Марије на небо Вјерски
23. септембар Дан словенскега спорта Спомен на словенске побједе на Олимпијским играма у Сyднеyју Државни
31. октобар Дан реформације Спомен на Лутхерову побуну 31. октобра 1517. Вјерски
1. новембар Дан успомена на мртве Вјерски
23. новембар Дан Рудолфа Маистра Спомен на Рудолфа Маистра Државни
25. децембар Божић Рођење Исуса Криста Вјерски
26. децембар Дан независности сл. Дан државности. Спомен на плебисцит 26. децембра 1990. Државни

Галерија слика

[уреди | уреди извор]

Биљешке

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Словенија је постала члан Уједињених нација 22. маја 1992.
  2. ↑ Први преговори између Еуропске Уније и Словеније су почели у јулу 1992. Држава Словенија је званично поднијела захтјев за чланство у ЕУ 16. јула 1997. Након нормалног еуропског процеса за чланство, Словенци су 23. марта 2003. изашли на гласање и већина (89,61%)[2] је се изјаснила за чланство. Словенија је званично постала члан ЕУ-а 1. маја 2004.
  3. ↑ Референдумом 23. марта 2003., Словенци су се изјаснили за улазак (66,02%)[2] у НАТО савез. Држава Словенија је званично придружена НАТО-у од 29. марта 2004.
  4. ↑ 15. априла 2003.[4] Словенија је потписала уговор за придружење Сцхенгенском простору Границе су отворене 21. децембра 2007. а од 30. марта 2008. уговор важи и за аеродроме.
  5. ↑ Од 1. јануара 2007. је Словенија присвојила валуту еуро €

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 (en) „ИМФ: Wорлд Ецономиц Оутлоок Датабасес”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  2. ↑ 2,0 2,1 (en) „ЕлецтионГуиде. Демоцрацy Ассистанце анд Елецтион Неwс : Референдум ин Словениа 2003.”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  3. ↑ (en)„Словениа'с интегратион инто тхе Еуропеан Унион”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  4. ↑ (en) „Еуропеан Цоунцил: Агреемент (...) 16/04/2003, Атхенс”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  5. ↑ (en) „ЕУРОПЕАН ЦОУНЦИЛ ДЕЦИСИОН оф 6 Децембер 2007”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  6. ↑ (en) „Словениа јоинс тхе еуро ареа”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  7. ↑ (en) „Британница: Триглав”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  8. ↑ (en) „Британница: Јулиан Алпс”. Приступљено 10. 09. 2022. 
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 (sl) „Штевило ин сестава пребивалства”. Приступљено 11. 09. 2022. 
  10. ↑ (en) „Словениа: Лифе Еxпецтанцy”. Приступљено 11. 09. 2022. 
  11. ↑ (en) „Лифе Еxпецтанцy ат Биртх, Тотал фор Словениа”. Приступљено 11. 09. 2022. 
  12. ↑ (en) „Словениа Рурал Популатион 1960-2022”. Приступљено 11. 09. 2022. 
  13. ↑ (en) „Тхе Wорлд Банк : Рурал популатион - Словениа”. Приступљено 11. 09. 2022. 
  14. ↑ (en) „Тхе Словениа Тимес : Словениа’с ГДП Пер Цапита 83% оф ЕУ Авераге ин 2013”. Архивирано из оригинала на датум 2021-05-19. Приступљено 10. 09. 2022. 
  15. ↑ „Словениан унионс стаге масс протест фор хигхер wагес”. Реутерс. Приступљено 17. 11. 2008. 

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Slovenija&oldid=41865813”