Olga Humo
| OLGA HUMO | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||
| Datum rođenja | 27. maj 1919. | ||||||
| Mesto rođenja | Beograd Kraljevina SHS | ||||||
| Datum smrti | 4. avgust 2013. (94 god.) | ||||||
| Mesto smrti | Beograd Srbija | ||||||
| Profesija | profesor | ||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | ||||||
| U toku NOB-a | sekretarica Josipa Broza Tita | ||||||
| Služba |  NOV i PO Jugoslavije | ||||||
| Odlikovanja |
| ||||||
Olga Humo rođ. Ninčić (1919 — 2013) je bila učesnica Narodnooslobodilačke borbe i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Olga Ninčić rođena je 1919. godine u Beogradu. Njen otac Momčilo Ninčić (1876—1947) bio je ministar inostranih polsova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za vreme studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, priključila se studentskom revolucionarnom pokretu. Godine 1937. upoznala se a Avdom Humom, tada jednim od vodećih ličnosti u studentskom revolucionarnom pokretu na Beogradskom univerzitetu.
Posle studentskih demonstracija 14. decembra 1939. godine Olga je bila uhapšena i saslušavao ju je lično šef Beogradske policije Dragi Jovanović. Posle pet dana, provedenih u zatvoru, puštena je na slobodu, zbog nedostatka dokaza, ali i zbog toga jer potiče iz ugledne porodice. Godine 1940, mimo očeve volje, udala se za Avdu Huma, a svedoci na venčanju su bili: Jurica Ribar, Avdov stric Hamzo i Olgin brat Đuro. Posle venčanja Olga i Avdo su živeli u Sarajevu, sve do početka rata.
Olgini roditelji su posle kapitulacije, zajedno sa ostalim članovima Vlade generala Dušana Simovića, napustili Jugoslaviju. Pošto su išli preko Pala i Sarajeva, pozvali su Olgu da krene s njima. Ona je odbila poziv i jula 1941. godine, zajedno sa suprugom, otišla u Mostar gde je on u svojstvu člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu radio na organizovanju oružanog ustanka u Hercegovini. Za to vreme Olga se krila u kući njegovih roditelja, rođaka i prijatelja.
Nedugo posle odlaska Olginih roditelja u London, do njih je došla vest da je Olga poginula i oni su u to verovali sve do kraja 1942. godine, kada je uspela da preko Crvenog krsta stupi s njima u kontakt. Olgin brat Đuro Ninčić (1915—1979) je takođe s roditeljima otišao u London, pošto u Sarajevu 1941. godine nije uspeo da uspostavi vezu sa partijskom organizacijom. On se 1944. godine uključio u Narodnooslobodilačku borbu i posle rata je radio kao diplomata Nove Jugoslavije.
Marta 1942. godine Olga se porodila u Mostaru, ali je ubrzo uhapšena i sprovedena u Sarajevo. Uz pomoć partijske organizacije uspela je da pobegne iz zatvora i ode u partizane. Najpre je kao prevodilac sa doktorom Makenzijem, iz britanske vojne misije u NOVJ, obilazila partizanske bolnice. Potom se priključila Vrhovnom štabu NOV i POJ, gde je prevodila biltene i razgovore sa članovima savezničkih vojnih misija. Bila je poznanica, sa studija, sa Titovom sekretaricom Davorjankom Paunović Zdenkom, posle čijeg je odlaska u Moskvu, na lečenje, preuzela funkciju lične sekretarice Vrhovnog komandanta NOV i POJ.
Posle nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, koji je provela sa ostalim članovima Vrhovnog štaba NOV i POJ, prešla je na ostrvo Vis. Avgusta 1944. godine prisustvovala je u Napulju razgovorima između Vrhovnog komandanta NOV i POJ i predsednika NKOJ-a maršala Josipa Broza Tita i engleskog premijera Vinstona Čerčila, kao lični Titov prevodilac. Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine, došla je iz Vršca u Beograd gde je sa Sretenom Žujovićem pripremala Titov dolazak.
Posle oslobođenja Mostara, 1945. godine, otišla je da se suretne sa mužem i kćerkom.
Do 1956. godine živela sa porodicom u Sarajevu, gde se njen muž nalazio na odgovornim državno-partijskim funkcijama (bio je najpre ministar, potom potpredsednik, a potom predsednik vlade Narodne Republike Bosne i Hercegovine i organizacioni sekretar Komunističke partije Bosne i Hercegovine), a ona je radila kao profesor u gimnaziji i asistent na tek osnovanom Filozofskom fakultetu. Posle prelaska u Beograd, njen muž se nalazio na visokim funkcijama u Federaciji (bio je savezni sekretar za finansije, narodni poslanik i član Predsedništva CK SKJ), a ona je 1959. godine doktorirala na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i potom radila na Katedri za engleski jezik.
|
Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi. |
- Milomir Marić „Deca komunizma“. „Mladost“, Beograd 1987. godina.