Pavel Jozef Šafárik

Pavel Jozef Šafárik
Rođenje	13. maj 1795. Kobeliarovo, Austrijsko carstvo, danas Slovačka
Smrt	26. 6. 1861. (dob: 66) Prag, Austrijsko carstvo, danas Češka
Polje	istorija, lingvistika, slavistika

Pavel Jozef Šafárik (slov. Pavel Jozef Šafárik, ili prema drugoj slovačkoj varijanti slov. Pavol Jozef Šafárik, na srpskohrvatskom jezičkom području poznat kao Pavle Josif Šafarik i Pavle Josip Šafarik; Kobeliarovo, 13. 5. 1795—Prag, 26. 6. 1861) je bio slovački i češki pisac, historičar, etnograf, filolog i lingvista slovačkog porekla. Osnivač je slavistike kao naučne discipline (pored J. Dobrovskog i J. Kopitara) i jedan od prvih slavista.

Najpoznatiji je po svom delu Historija slavenskih jezika i književnosti svih dijalekata (nem. „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“), koje otkriva veliki doprinos slavenske kulture opštoj evropskoj kulturi.

Biografija

P. J. Šafárik je u najboljim svojim godinama živeo i radio u Novom Sadu, u koji dolazi 1819. godine, nakon sticanja doktorata. Tada je izabran za direktora i prvog profesora novosadske gimnazije, osnovane nekoliko godina pre toga (1810. godine). Tokom novosadskog perioda je za šire istraživačke poduhvate na proučavanju jezika i književnosti južnih Slavena stekao mnoge pristalice, pa i kneza Miloša u Srbiji, Njegoša u Crnoj Gori i Ljudevita Gaja u Hrvatskoj. U isto vreme, bio je predsednik prvog čitalačko-pretplatničkog i učenog društva Slovaka u Vojvodini „Societas slavica“.

U Novom Sadu se 1822. godine oženio Júlijom Ambrózy de Séden (slov. Júlia Ambrózyová, 1803—1876), koja je bila poreklom iz nižeg slovačkog plemstva. Imali su jedanaestoro dece, od kojih je samo četvoro doživelo odraslo doba. Njihov najstariji sin Vojtěch Šafárik napisao je biografiju svog oca: „Co vyprávěl P. J. Šafařík“ (Šta je govorio P. J. Šafarik) a unuk po ćerci Boženi, historičar, poznati istraživač historije Slavena Konstantin Jireček, bavio se historijom južnoslavenskih naroda. Jireček je i autor studije o svom dedi P. J. Šafáriku: „Šafařík mezi Jihoslovany“ (Šafarik među Jugoslovenima).

Bio je jedan od vodećih ljudi Slovačkog narodnog preporoda (drugo razdoblje preporoda), koji su se u prvom redu borili protiv mađarizacije i većinom imali panslavistička ubeđenja. Panslavisti su u to vreme smatrali da su pojedini slavenski narodi samo plemena jedinstvenog slavenskog naroda a njihovi jezici samo dijalekti jedinstvenog slavenskog jezika. Kasnije će ova ubeđenja biti ublažena i prerasti u ideju slavenske uzajamnosti, čiji će Šafárik biti jedan od ideologa. Ideja slavenske uzajamnosti priznavaće posebnost svakog slavenskog naroda i jezika, a u prvi plan će isticati potrebu da svi Slaveni, kao pripadnici bliskih naroda sarađuju i uzajamno se pomažu, pre svega u oblasti kulture. U skladu sa ovakvim svojim ubeđenjima, Šafárik je pokušao da osnuje i novu granu arheologije - slavensku arheologiju.

Godine 1826. postaje dopisni član Učenog društva iz Krakova (polj. Towarzystwo Naukowe Krakowskie), a godinu dana kasnije i član Varšavskog društva prijatelja nauke (polj. Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk).

Svoje radove je pisao na češkom i nemačkom. U njegovo vreme još nije izvršena konačna standardizacija slovačkog književnog jezika a među slovačkim intelektualcima nije ni postojao jedinstven stav o potrebi standardizovanja slovačkog. Situacija je u tom pogledu bila dosta polarizovana. Na jednoj strani su bili čehoslovakisti na čelu sa Jánom Kollárom, koji su smatrali da su Slovaci deo jedinstvenog čehoslovačkog naroda, i da kao takvi treba da za svoj književni jezik prihvate ranije standardizovan češki. Na drugoj strani su bile pristalice standardizacije zasebnog slovačkog književnog jezika na čelu sa Ľudovítom Štúrom a pre njega Antonom Bernolákom. Šafárik je pokušavao da zauzme pomirljiv stav između ove dve suprotstavljene struje, i bio je pristalica upotrebe slovakiziranog češkog jezika, kao književnog jezika Slovaka. U zbirci tekstova Glasovi o potrebi jedinstva književnog jezika za Čehe, Moravljane i Slovake (češ. Hlasowé o potřebě jednoty spisowného jazyka pro Čechy, Morawany a Slowáky), koju je priredio Ján Kollár 1846. godine, Šafárik upućuje kritiku, donekle ublaženu, Ľudovítu Štúru zbog njegovog rada (započetog 1843. godine) na standardizaciji slovačkog književnog jezika. Iako nije video potrebu za zasebnim književnim jezikom Slovaka, Šafárik je smatrao da su Slovaci i Česi dva zasebna etniciteta, što eksplicitno navodi u svom delu Historija slavenskih jezika i književnosti svih dijalekata.

Detinjstvo i mladost (1795—1815)

P. J. Šafárik je poreklom iz istočne Slovačke, iz siromašnog mesta Kobeliarovo. Njegov otac Pavel je u mladosti bio učitelj, a kasnije je, najverovatnije iz finansijskih razloga postao evangelički pastor u Kobeliarovu. Šafárikova majka Katarína, rođena Káres (slov. Katarína Káresová), bila je poreklom iz siromašne porodice, koja je pripadala nižem plemstvu. Mladi Šafárik je osnovno obrazovanje stekao u kući, od oca, a kasnije u periodu od 1806. do 1810. godine, pohađao je gimnaziju najpre u mestu Rožnjava a zatim, od 1808. u obližnjoj Dobšini. U Dobšini je završio tri razreda za dve godine sa odličnim uspehom i dobro savladao latinski, nemački i mađarski jezik.

Završivši gimnaziju u Dobšini, iscrpeo je mogućnosti školovanja u zavičaju, pa godine 1810. odlazi u Kežmarok. Tamo provodi sledeće četiri godine studirajući na Evangeličkom liceju, gde sluša filozofiju, teologiju i mađarsko pravo.

Znanje koje je sticao na predavanjima, nadograđivao je samostalnim istraživanjem, u čemu mu je pomagala bogata biblioteka liceja, ali i knjige i časopisi koje je sam kupovao. Tokom studija se družio sa poljskim, srpskim i rusinskim studentima, što je uticalo na njegovu slavensku orijentaciju, kao i na njegovo književno, a naročito pesničko stvaralaštvo. Razvio je ljubav prema slovačkom i češkom a zatim i prema svim drugim slavenskim jezicima. Vremenom dolazi do stava, da su svi slavenski jezici ustvari dijalekti jednog jedinstvenog slavenskog jezika.

Po preporuci direktora ili nekog od profesora Šafárik je kao izvanredan student dobio 1812. godine mesto privatnog učitelja u porodici Davida Goldbergera.

Dana 14. 12. iste godine umire njegova majka, a njegov otac se nešto kasnije ženi drugi put.

Studije u Kežmarku Šafárik je apsolvirao 1814. godine, završivši sva tri kursa: filozofski, političko-pravni i teološki.

Univerzitetske studije (1815—1817)

1815. godine, posle jednogodišnjeg pedagoškog rada nastavio je, po želji svoga oca, školovanje na Univerzitetu u Jeni, gde je studirao teologiju.

U ovom nemačkom gradu je, živeći veoma skromno, proveo dve godine. Ovde se pored studija, bavio i pesničkim stvaralaštvom, a rezultat toga je sedamnaest pesama napisanih u periodu 1815—1816. godine, koje su izašle u Beču.

Tri semestra studija u Jeni bila su vrlo značajna u formiranju Šafárika kao naučnika. U Jeni je savladao kritičke metode naučnog istraživanja i stekao temeljnu metodološku pripremu za naučni rad. Posle tri semestra otišao je iz Jene nerado, ali ipak sa svedočanstvom koje je izdao prorektor Danzo. Razlozi za njegov preuranjeni odlazak objašnjavaju se na dva načina, ili administrativnom zabranom austrijskih vlasti mladićima iz Ugarske da studiraju u Nemačkoj ili problemima finansijske prirode. Vraća se u Slovačku preko Leipziga i Praga (u kome se zadržao mesec dana).

Bratislavski period (1817—1819)

Tokom leta 1817. godine Šafárik dobija ponudu Gašpara Kubínyja iz Požuna (današnja Bratislava), da bude privatni učitelj njegovog sina Ladislava. Ponudu je prihvatio, jer je porodica Kubíny bila uticajna u krugovima vezanim za naučni i kulturni život Ugarske, a i zbog činjenice da mu je ovakvo postavljenje omogućavalo naučni rad. Kubínyjevi su jako dobro nagrađivali njegove usluge, smatrali su ga za porodičnog prijatelja, među Šafárikom i njima vladali su skoro familijarni odnosi.

Pedagoški rad u Požunu se za Šafárika završio sredinom leta 1819. godine. Sledi odlazak iz tih krajeva, što će Slovaci i Česi smatrati svojim gubitkom. Odlazi u Novi Sad a poslednje dane pre toga provodi u rodnom kraju, u koji se kasnije neće vraćati.

Novosadski period (1819—1833)

Šafárik je svojim dolaskom za direktora gimnazije, u Novi Sad doneo evropski duh i slavensko bratstvo. Povezao se sa tadašnjom srpskom inteligencijom, pokrenuo mnoga kulturna pitanja i uspostavio sveslavenske veze. Bio je poznanik arhimandrita šišatovačkog Lukijana Mušickog, Jovana Hadžića, Platona Atanackovića, Georgija Magaraševića i drugih. Funkciju direktora gimnazije preuzeo je posle svečanog govora, koji je održao na latinskom jeziku. U govoru je izneo historiju gimnazije, govorio je o profesorima i njihovim dužnostima a zatim o svojim pedagoškim pogledima na koncepciju škole. Upoznao je prisutne sa predlogom reformi, koje je planirao da sprovede.

U novosadskoj gimnaziji Šafárik je na funkciji direktora proveo punih pet godina. Kao direktor imao je jako ambiciozne planove. Njegova koncepcija se sastojala u stvaranju gimnazije prema klasičnim grčkim uzorima. Odmah po dolasku na dužnost napravio je manje izmene u programu, i uveo i proširio predmete u vezi sa crtanjem i slikanjem. Inicirao je i prikupljanje knjiga za buduću biblioteku gimnazije. Prilikom inauguracije rekao je da će sam da predaje matematiku (algebru i geometriju), fiziku, logiku, retoriku, poeziju, stilistiku. Predavao je i jezike: latinski i nemački a kasnije, po stupanju na snagu mađarizatorskih zakona, i mađarski jezik kao nastavni predmet.

Tokom prve dve godine boravka u Novom Sadu stanovao je kod bogatog građanina Servickog. Godine 1821. Šafárik je zamoljen od strane Toše Stratimirovića (1778—1832), sinovca mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića, veleposednika iz porodice Stratimirović iz Kulpina, pokrovitelja slovačke kulture, da preuzme brigu o obrazovanju njegovog sina Miloša. U porodici Stratimirović bila je tradicija da se za obrazovanje i vaspitanje sinova, angažuju privatni učitelji iz redova obrazovanih ljudi, uglavnom Slovaka evangelika. U znak zahvalnosti, dobio je na raspolaganje deo kuće u Novom Sadu, gde je stanovao a za hranu se brinula posluga, koju su plaćali njegovi stanodavci. Šafárik je Milošu držao časove u gradu, ali je posećivao i imanje Stratimirovića u Kulpinu, gde je radio na svojim naučnim delima.

Dana 17. 6. 1822. godine se oženio 19-godišnjom Júlijom Ambrózy. Rođena je u Velikoj Kikindi 19. 11. 1803. godine a njeni roditelji su bili poreklom iz Slovačke. Kako navode njegovi biografi, Šafárikova supruga je bila jako inteligentna i temperamentna osoba, a govorila je i četiri slavenska jezika: slovački, srpskohrvatski, češki i ruski, te je svome suprugu mnogo pomagala u radu.

Šafárikova karijera je ozbiljno ugrožena 1824. godine, kada su austrijske vlasti zabranile Srpskoj pravoslavnoj crkvi zapošljavanje evangeličkih intelektualaca iz Ugarske u gimnazijama i u svojim službama. Šafárik je predstavljao izuzetak, s tim da više nije mogao biti direktor. Ipak, tada počinju da mu se događaju razne poteškoće a finansijski problemi se gomilaju.

Tokom novosadskog perioda je bračni par Šafárik dobio petoro dece. Pošto više nije bio direktor, Šafárikova primanja su se smanjila i to upravo u vreme kada mu je novac bio preko potreban, jer su mu se intenzivno rađala deca. Pokušavao je da nađe profesorsko mesto u Slovačkoj, ali iz različitih razloga nije prihvatio neke prilično dobre ponude. U to vreme radi na sakupljanju materijala i izdavanju slovačkih narodnih pesama. U ovom periodu nastaje i njegovo najpoznatije delo Historija slavenskih jezika i književnosti svih dijalekata.

U Novom Sadu Šafárik je sakupio mnogo raznovrsnog materijala, koji je kasnije, tokom boravka u Pragu, koristio za svoj rad. Podatke je prikupljao koristeći privatne biblioteke bogatijih građana Novog Sada, fruškogorskih manastira i Mitropolijsku biblioteku u Sremskim Karlovcima. Dosta materijala dobio je od Lukijana Mušickog i drugih ličnosti iz kulturnog i javnog života, sa kojima se susretao ili vodio prepisku.

Dana 22. 12. 1832. godine daje ostavku na mesto profesora, a 6. 4. 1833. godine napušta Novi Sad. Posle neuspelog pokušaja da dobije mesto profesora i bibliotekara u Rusiji, odlazi na poziv prijatelja preko Budimpešte i Požuna u Prag.

Praški period (1833—1861)

Spomen ploča u Pragu

Šafárik sa porodicom stiže u Prag 4. 5. 1833. godine. On tada pokušava da pre svega obezbedi svoju porodicu, ali i da stekne mogućnosti za svoj naučni rad. Ovde će, između ostalog biti upravnik (od 1841. godine) a kasnije (od 1848.) direktor Univerzitetske biblioteke a uređivaće i časopise „Muzejník“ (časopis češkog Narodnog muzeja) i „Světozor“. Od svojih čeških prijatelja dobijaće iznos od 380 zlatnika godišnje, kako bi svoje radove pisao isključivo na češkom. Sve vreme boravka u Pragu, a naročito tokom 40-tih godina, egzistencija Šafárikovih zavisiće od tog novca. Porodica će se proširiti, dobiće još dece. Sa druge strane naučni rad biće glavni smisao Šafárikovog života tokom boravka u Pragu.

Revolucionarne 1848. godine uglavnom je prikupljao materijale za knjige iz oblasti historije starih Slavena. Te godine postao je direktor Univerzitetske biblioteke u Pragu i profesor slavenske filologije na praškom Univerzitetu, ali je 1849. podneo ostavku na ovo drugo i ostao je samo šef Univerzitetske biblioteke. Razlog za ostavku bilo je njegovo učešće tokom revolucije 1848—1849. na Prvom sveslavenskom kongresu u Pragu u junu 1848. godine. Jedan je od glavnih organizatora ovog kongresa, a prisutni poslanici su ga cenili kao "slavenskog apostola". Ovime je postao sumnjiv za austrijske vlasti. Tokom apsolutističkog perioda nakon poraza revolucije, živeo je povučeno i proučavao posebno staru češku književnost i staroslavenske tekstove i kulturu.

U svojoj 61. godini Šafárik se razboleo, počeo je da pati od raznih fobija. Patio je i od depresije, iako više nije imao materijalnih poteškoća i nije morao da brine o porodici. Depresija je bila uzrok njegovog skoka u reku Vltavu 23. 5. 1860. godine. Bio je spašen, a ceo slučaj je izazvao mnogo uzbuđenja u javnosti.

Početkom oktobra 1860. godine daje otkaz na mesto direktora univerzitetske biblioteke. Car Franc Jozef I prihvata njegov otkaz svojeručno mu napisavši pismo sa odgovorom, pri čemu mu daje penziju u iznosu pune plate. U to vreme Šafárik se kreće samo uz pomoć štapa i zdravlje ga naglo napušta.

Umro je 26. 6. 1861. godine. Sahranjen je u Pragu, na evangeličkom groblju Karlín. Godine 1900. njegovi posmrtni ostaci su preneti na najveće praško groblje - Olšansko groblje (češ. Olšanské hřbitovy). Na njegov grob postavljen je prvobitni kameni sarkofag sa epitafom na staroslavenskom jeziku: „V krasnih mira sego v’spital sa esti et junosti svojeje“.

Bibliografija

Poezija

• Loučení s Můzou – "Rastanak sa muzom"
• Zdání Slavomilovo – "Pričinjenje Slavomilovo"
• Ode festiva…, (Levoča, 1814), oda baronu Ondreju Marijašiju, patronu Evangeličkog liceja u Kežmarku
• Tatranská múza s lýrou slovanskou, (Levoča, 1814) – "Tatranska muza sa lirom slavenskom", zbirka pesama inspirisana klasičnom evropskom književnošću toga vremena (Friedrich Schiller) i slovačkim narodnim predanjima (Juraj Janošik)

Naučna dela

• Promluvení k Slovanům, (Beč, 1817) – "Govoreći Slavenima", delo inspirisano Johannom Gottfriedom von Herderom, poziv Moravljanima, Slovacima i Česima da sabiraju svoje narodne umotvorine
• Počátkové českého básnictví, obzvláště prozodie, (Požun, 1818) – "Počeci češkog pesništva, naročito prozodije", zajedno sa Františekom Palackým, gde se bavi pretežno tehničkim detaljima pesničkog stvaralaštva
• Novi Graeci non uniti ritus gymnasii neoplate auspicia feliciter capta. Adnexa est oratio Pauli Josephi Schaffarik, (Novi Sad, 1819)
• Písně světské lidu slovenského v Uhřích. Sebrané a vydané od P. J. Šafárika, Jána Blahoslava a jiných. 1–2, (Pešta, 1823–1827) – "Svetovne pesme naroda slovačkog u Ugarskoj. Sabrali i izdali P. J. Šafárik, Ján Blahoslav i drugi. 1 - 2"
• Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten, (Pešta, 1826) – "Historija slavenskih jezika i književnosti svih dijalekata", knjiga enciklopedijskog karaktera, prvi pokušaj sistematskog i celovitog prikaza slavenskih jezika. Ovde izlaže historiju jezika i književnosti svih Slavena, koje shvata kao jedan narod a pojedine jezike kao dijalekte.
• Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, (Budim, 1828) – "O poreklu Slavena prema Lorencu Surovjeckom", delo zamišljeno kao reakcija na tekst Surovjeckog, koje je preraslo u knjigu o prapostojbini Slavena.
• Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833 – "Pregled najnovije književnosti ilirskih Slavena do god. 1833."
• Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart (Pešta, 1833) – "Srpska čitanka ili historijsko i kritičko objašnjenje srpskog narodnog jezika", gde objašnjava karakter, poreklo i historijski razvoj srpskog jezika
• Národnie zpiewanky – Pisne swetské Slowáků v Uhrách, (Budim, 1834–1835) – "Narodna pevanja – Svetovne pesme Slovaka u Ugarskoj", zajedno sa Jánom Kollárom
• Slovanské starožitnosti, (Prag, 1837) – "Slavenske starine", njegovo životno delo, prva veća knjiga o slavenskoj historiji i književnosti, gde je objasnio da su Slaveni starosedelački narod u Evropi, poput ostalih evropskih naroda. Ovde opisuje poreklo i historijske okolnosti naseljavanja Slavena na osnovu obimnog izvornog materijala. Delo je imalo veliki odjek i uticaj na recepciju Slavena u svetu. Hteo je da napiše i drugi deo o kulturi Slavena, ali nije uspeo.
• Monumenta Illyrica, (Prag, 1839), delo o staroj knjižnjevnosti Južnih Slavena
• Die ältesten Denkmäler der böhmischen Sprache... , (Prag, 1840) – "Najstariji spomenici češkog jezika...", zajedno sa Františekom Palackým
• Slovanský národopis, (Prag, 1842) – "Slavenska etnografija", njegovo po značaju drugo delo, pokušaj celovitog prikaza slavenske etnografije. Sadrži osnovne podatke o pojedinim slavenskim narodima, naseljima, jezicima i etničkim granicama prikazanim na geografskoj karti. I ovde ponavlja tezu da su Slaveni jedinstven narod podeljen u podgrupe, koje naziva narodnim celinama.
• Počátkové staročeské mluvnice, (1845) – "Osnove staročeške gramatike"
• Juridisch – politische Terminologie der slawischen Sprachen Oesterreich, (Beč, 1850) – "Pravno – politička terminologija slavenskih jezika Austrije", rečnik napisan zajedno sa Karlom J. Erbenom
• Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském, (1847) – "Neke gramatičke forme u jeziku slavenskom"
• Památky dřevního pisemnictví Jihoslovanův, (Prag, 1851) – "Spomenici drevne pismenosti Južnih Slavena", sadrži značajne staroslavenske tekstove
• Památky hlaholského pisemnictví, (Prag, 1853) – "Spomenici pismenosti na glagoljici"
• Glagolitische Fragmente, (Prag, 1857) – "Glagoljički fragmenti", zajedno sa Konstantinom von Höflerom
• Über den Ursprung und die Heimat des Glagolitismus, (Prag, 1858) – "O poreklu i postojbini glagoljice"
• Geschichte der südslawischen Litteratur 1–3, (Prag, 1864–1865) – "Historija književnosti južnih Slavena 1–3", posthumno izdanje, priredio K. Jireček

Sačuvan je deo njegove korespondencije, koji nije uništio spaljivanjem.

Po Šafáriku su imenovani

• Univerzitet Pavla Jozefa Šafárika u Košicama.
• Šafárikova – ulica u mnogim slovačkim gradovima.
• Grad Šafárikovo u godinama 1948—1990, danas Tornalja.
• Osnovna škola P. J. Šafárika u Tornalji [1].
• Gimnazija P. J. Šafárik u Rožnjavi.
• Šafarikov trg (slov. Šafárikovo námestie), u Bratislavi.
• U Novom Sadu i Beogradu su po njemu imenovane ulice, kao i u mnogim slovačkim naseljima u Srbiji.
• Slovački kulturni centar Pavel Jozef Šafárik u Novom Sadu.

Literatura

• Članak je delom prema istoimenim člancima objavljenim na engleskoj, slovačkoj i češkoj Vikipediji
• Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925–1929.
• Významní Slováci v dejinách Kulpína, S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentík, Kulpin, 2009.
• SPOMENICA 1789-1989, 200 godina škole u Kulpinu, Miroslav Krivak, Kulpin, 1989.
• Mala enciklopedija Prosveta, 4. izdanje, Prosveta, Beograd, 1986, ISBN 86-07-00495-6, ISBN 86-07-00498-0

Spoljašnje veze

Pavel Jozef Šafárik na Wikimedijinoj ostavi

• Biografija na sajtu SANU Arhivirano 2016-03-05 na Wayback Machine-u
• Pavel Josef Šafařík (1795–1861) – bibliografie Arhivirano 2006-04-09 na Wayback Machine-u
• Pavel Jozef Šafárik : Geschichte der serbischen Literatur (Praha 1865)
• Slovanské starožitnosti oddíl dějepisný, okres druhý (Praha 1863)