Vestalke
Vestalke (Vestales) su u starom Rimu bile sveštenice boginje Veste.
Vestalke je birao vrhovni sveštenik (Pontifex Maximus) još dok bi bile devojčice od šest do deset godina. Pretpostavlja se da su najpre to bile članice kraljevske porodice. Kasnije se zahtevalo da to budu kćeri slobodnih građana, da imaju oba živa roditelja, a da nemaju nikakve fizičke ili mentalne nedostatke. U početku ih je bilo dve, potom četiri, a onda i šest. U prvo vreme je njihova služba trajala pet, a kasnije 30 godina i za sve to vreme nisu smele da izgube nevinost, jer u suprotnom bi bile kažnjene tako što bi ih žive zakopali u blizini Kvirinalskih vrata na Campus Sceleratusu. Međutim, nakon službe imale bi pravo na udaju.[1]
Prvih deset godina bi bile pripremane za službu i obučavale bi ih starije vestalke, koje su već službovale treću deceniju. Drugih deset godina bi se starale o kultu. Službu su obavljale ćuteći. Glavni zadatak im je bio održavanje večite vatre, jer su smatrane domaćicama državnog ognjišta. Ukoliko bi se vatra ugasila greškom vestalke, bila bi kažnjena šibanjem. Takođe, donosile bi vodu sa izvora Kamene u glinenim posudama, koja se koristila u obredima. Na čelu vestalki je bila Velika vestalka (Virgo Vestalis Maxima), a živele su u Vestinom atrijumu na Forumu.[1]
Vestalke su uživale velika prava. Osim što su imale počasna mesta na svim javnim igrama, svedočile su bez zakletve i mogle su da oslobode osuđenika na smrt. Međutim, ukoliko bi neko uvredio vestalku, bio bi osuđen na smrt.[1]
Kosu su češljale na poseban način i nosile su belu odeću, a prilikom žrtvovanja su pokrivale glavu belim velom (suffibulum).[1]
U likovnoj umetnosti prikazivano je samo pet vestalki, jer je šesta uvek bila pored državnog ognjišta.[1]
