Јован Илкић
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Јован Илкић (Земун, 1857 — Нежидер, 1917) био је српски архитекта.[1] Он је је знатно утицао на развој архитектуре у Србији у последњој четвртини 19. и почетком 20. века. Реализовао је око сто пројеката.[2]
| Јован Илкић | |
|---|---|
 архитекта Јован Илкић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. март 1857. |
| Место рођења | Земун, Аустријско царство |
| Датум смрти | 22. јануар 1917. (59 год.) |
| Место смрти | Нежидер, Аустроугарска |
Биографија
уредиРођен је у трговачкој породици у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалну гимназију, а затим се уписао на студије архитектуре код Теофила Ханзена на Академији лепих уметности. Дипломирао је 1883. године.[1] До августа исте године био је запослен у Ханзеновом бироу за граћење Парламента у Бечу, а затим је дошао у Србију, на позив краља Милана Обреновића, да доврши радове на уређењу Старог двора.[1] По доласку у Србију запослио се у Министарству грађевина где је радио као контрактуални инжењер од 1883. до 1899. године и као редовни инжењер од 1900. до 1910. године.
У Мађарску је отишао 1910. године и током 1911. и 1912. године радио је на изградњи комплекса фабрике Пелман у Будимпешти.[1] У Београд се вратио 1912. године.
Стварао је у класичном и српском националном стилу и одлично је баратао и необароком, неокласицизмом, романтизмом и сецесијом.[3]
Сматра се да је као изузетно плодан градитељ успео да оствари стотинак пројеката.
Пројекти
уредиПројектовао је многа значајна здања у Београду:
- кућу Алексе Крсмановића на Теразијама 31 (1885),
- кућу Милана Пироћанца у Француској 7 (око 1885),
- кућу Милорада Павловића у Краља Петра 13-15 (око 1890),
- Официрски дом у Краља Милана 48 (1895, са Милорадом Рувидићем),
- зграду Министарства војске у Кнеза Милоша 35 (1895), зграда је страдала у Априлском бомбардовању а срушена 1945. године,
- Дом Друштва Светог Саве у Цара Душана 13 (1889/1890),
- Народну скупштину (1902—1936),
- зграду осигуравајућег друштва Rossija (данас хотел Москва) (1906) у сарадњи са санкт петербургским архитектима.
Међу значајна Илкићева дела у Србији спадају и
- црква Свете Тројице у Параћину (1894),
- зграда Начелства и зграда Окружног суда у Ваљеву (почетак 20. века),
- звоник и припрата старе цркве Светог Духа у Крагујевцу (1907) и др.
Јован Илкић је био ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча. Имали су петоро деце: синове Павла и Ђорђа-Ђуру и ћерке Ангелину, Јелисавету-Елу и Јованку. Њихов син Павле био је, такође, архитекта и довршио је здање Народне скупштине у Београду, започето према очевом пројекту.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в г „Умро је архитекта Јован Илкић”. Фондација Српски легат (на језику: српски). 2017-01-22. Приступљено 2022-01-18.
- ^ „RTS :: Nešto drugo :: Jovan Ilkić – arhitekta koji je oblikovao izgled evropskog Beograda”. www.rts.rs. Приступљено 2024-01-24.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Јован Илкић – архитекта који је обликовао изглед европског Београда”. www.rts.rs. Приступљено 2022-04-27.
Литература
уреди- Алфиревић, Ђорђе. Експресионизам у српској архитектури. Београд: Орионарт, 2016.
- Дивна Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981.
- Миодраг Јовановић, Теофил Ханзен, „ханзенатика“ и ханзенови српски ученици, Зборник за ликовне уметности Матице српске 21, Нови Сад 1986, 235-258.
- Александар Кадијевић. (1997). Један век тражења националног стила у српској архитектури. Средина XIX – средина XX века. Београд. ISBN 978-86-395-0339-0.
- Љиљана Милетић-Абрамовић. (2002). Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000. Београд. ISBN 978-86-7594-005-0.
- Драгиња Маскарели, „Илкићев пројекат за Епархијски дом у Нишу – пример неовизантијских стремљења у новијој српској архитектури“, in: Ниш и Византија. Зборник радова I, Ниш 2003, 141-152. ISBN 978-86-7455-575-0.
- Драгиња Маскарели, Хотел „Москва“ у Београду, ДаНС 55, Нови Сад 2006, 70-71.
