Јован Оливер

Јован Оливер (рођен око 1310. године, умро после 1356. године) био је српски велможа који је у доба Стефанa Душана (краљ 1331—1345, цар 1346—1355) владао областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара (данас Северна Македонија) са титулама великог војводе, севастократора и од проглашења Српског царства деспота. Био је један од најзначајнијих Душанових војсковођа током његових освајања Македоније и Тесалије, да би у време Царства био један од најмоћнијих властелина. За свог живота је подигао своју задужбину манастир Лесново код Злетова у коме је и сахрањен. После његове смрти, његове поседе су међусобно разделили околни српски великаши (Мрњавчевићи и Дејановићи) током распада српског царства, тако да за његових шест синова није остало ништа на управу.

Јован Оливер
Јован Оливер, ктиторски портрет из манастира Лесново
Лични подаци
Датум рођења	1310.
Датум смрти	1356.
Породица
Супружник	Марија Палеолог
Претходник	Градислав Војшић
Наследник	Дејан

Порекло и породица

Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

Јован Оливер је био син властелина Грчина који је имао поседе негде у краљевини Србији. Није познато да ли је Грчин имао још деце осим Оливера. Сам Оливер је био ожењен Маром (Аном Маријом) са којом је имао седморо деце: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера, али су сви они у тренутку његове смрти били малолетни, тако да су његови поседи раздељени између суседних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.

Оливерова улога у држави Душана Силног

Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била наследна и носиле су је војсковође. Он је већ 1342. имао значајан положај, јер је био један од присутних на састанку одржаном током јула у Приштини, на коме је склопљен пакт између Душана и византијског претендента Јована Кантакузина (1347—1354). Он и Вратко су предводили српске снаге које су помагале Кантакузину у неуспешним опсадама Сера. Због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. са делом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао веран сарадник Душана Силног о чему сведоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова, посвећеног архангелу Михаилу.

Није познато када и како је Оливер умро, али се то догодило вероватно непосредно после Душанове смрти, јер се његово име не помиње, у каснијим дешавањима у којима је дошло до распада српског царства током владавине цара Уроша (1355—1371).

Види још

• Српско царство
• Јован Кантакузин

Литература

• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
• Pirivatrić, Srđan (2013). „The Byzantine titles of Jovan Oliver: A contribution to the issues of their origin and chronology”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 50 (2): 713—724. 

Спољашње везе

Медији везани за чланак Јован Оливер на Викимедијиној остави

• Српски владари (Грчинић)