Жан Кокто

Жан Кокто
Жан Кокто
	Жан Кокто, 1923.
Лични подаци
Датум рођења	5. јул 1889.
Место рођења	Мезон Лафит, Француска
Датум смрти	11. октобар 1963. (74 год.)
Место смрти	Ми ла Форе, Француска
Књижевни рад
Најважнија дела	Les enfantes terribles; La Machine infernale
Потпис
	Средња школа Кондорсет

Жан Кокто (фр. Jean Cocteau; Мезон Лафит, 5. јул 1889 — Ми ла Форе, 11. октобар 1963)^[1] био је француски песник, романописац, драматичар, сликар, дизајнер, режисер и боксерски тренер. Као експериментатор прошао је кроз све фазе модерне уметности – кубизам, дадаизам, надреализам, а по разноликости опуса сматра се корифејем француског духа ("Орфеј“, „Страшна деца“, „Петао и Арлекин“).^[2] Члан Француске академије постао је 1955, на позицији бр. 31. у периоду 1955−1963. Новине Национални посматрач су сугерисале да је „од уметничке генерације чија је смелост изнедрила уметност двадесетог века, Кокто био најближи томе да буде ренесансни човек“.^[3]

Он је најпознатији по романима Le Grand Écart (1923), Le Livre blanc (1928), and Les Enfants Terribles (1929); позоришним представама Људски глас (1930), Паклена машина (1934), Грозни родитељи (1938), Писаћа машина (1941) и Двоглави орао (1946); и филмовиma Крв песника (1930), Ужасни родитељи (1948), Лепотица и звер (1946), Орфеј (1950) и Орфејев тестамент (1960), који уз Крв песника и Орфеја чини такозвану орфичку трилогију. AllMovie га је описао као „једног од најуспешнијих и најутицајнијих филмских стваралаца авангарде.“^[4] Кокто је, према Анет Инсдорф, „оставио иза себе масу радова без премца по њиховим разноврсностима уметничког израза.“^[3]

Иако је његово дело обухватало много различитих медија, Кокто је инсистирао на томе да себе назива песником, класификујући велику разноликост својих дела – песама, романа, драма, есеја, цртежа, филмова – као „поезија“, „романескна поезија“, „позоришна поезија“, „критичка поезија“, „графичка поезија“ и „филмска поезија“.^[5]

Биографија

Родио се у месту Мезон Лафит, малом градићу близу Париза, од оца Жоржа и мајке Ежени. Његова породица била је угледна у париским круговима. Отац му је био адвокат и аматерски сликар који је починио самоубиство кад је Жан имао само 9 година. Од 1900. до 1904. године, Кокто је похађао средњу школу Кондорсет, где је упознао и започео везу са школским колегом Пјером Даргелосом, који ће се поново појављивати у Коктовом делу, „Жан Кокто: Еротски цртежи.“^[6] Он је отишао од куће са петнаест година. Свој први том песама, Аладинову лампу, објавио је са деветнаест година. Кокто је убрзо постао познат у боемским уметничким круговима као Неозбиљни принц, што наслов књиге коју је објавио у двадесет и другој години. Едит Вортон га је описала као човека „коме је сваки велики стих поезије био излазак сунца, сваки залазак сунца темељ Небеског града...“^[7]

Упркос својим достигнућима на готово свим књижевним и уметничким пољима, Кокто је увек истицао да је првенствено песник те да је његов опус поезија. О њему је похвално говорила и америчка списатељица Едит Вартон. Са 19 година, Жан је објавио прву збирку песама насловљену "Аладинова светиљка".

Кућа Жана Коктоа, данас претворена у музеј

Био је цењен члан заједнице авангардних уметника на Монпарнасу, посебно јер је водио боемски живот. У својим раним двадесетим годинама, био је јако продуктиван. Руски импресарио Сергеј Дјагиљев изазвао га је да напише нешто за позориште. Изјавом "Изненади ме!" бацио је рукавицу Жану. Он је изазов прихватио, а резултат је био балет "Парада": Дјагиљев је био продуцент, костиме и сценографију урадио је Пабло Пикасо, а музику је компоновао Ерик Сати. Дело није било добро прихваћено, а у самој радњи осећао се надреализам. Име правца надреализам сковао је писац Гијом Аполинер.

Касније је Кокто писао:

Да се није појавио Аполинер, са својом обријаном лобањом, ожиљком на слепоочници и завојем око главе, даме би нам биле ископале очи укосницама.

Портрет Жана Коктоа, шпанског сликара Федерика де Мадраса и Очое из периода између 1910. и 1912. године

Снимио је 6 надреалистичких филмова: „Крв песника“, „Орфеј“, „Орфејев тестамент“, „Лепотица и звер“, и други. Репутација филмског ствараоца донела му је касније и пријатељство са глумцем под именом Жан Маре. Ти филмови касније су утицали на филмски жанр познат као Француски нови талас. Писао је дела и за Едит Пијаф, с којом је био и велики пријатељ.

Упознао је младог писца именом Ремон Радиге, којег је ослободио војне службе, и помогао му издати прва дела. Често су се дружили, ишли на путовања и одморе. Данас се сумња да је између њих двојице постојала некаква хомосексуална веза, иако за те тврдње нема доказа. Ремонова изненадна смрт 1923. године, схрвала га је па се одао опијуму.

Његова најпознатија књига, „Les enfantes terribles“, написана је у једној недељи.

Био је бисексуалац. Имао је неколико пролазних веза са женама. Деце није имао, иако је касније једног дечака усвојио. Наводно је, од 1918. до своје смрти 1963, био Велики мајстор Сионског приората.

У збирци мемоара „The White Book“, за коју је написао предговор и урадио илустрације, песник опширно приповеда своју сексуалну аутобиографију призивајући слику која му се урезала у сећање још док је био дете: три тамна младежа на поцрнелом, смеђем, нагом телу Циганчића који седи у крошњи дрвета. Ова слика мушког анђела дивљих очију који лебди над земљом, стално га је пратила и од самог почетка конституисала његову жељу. Он описује сусрете са морнарима; ти инциденти датирају из тајанственог периода у коме је, тада још увек малолетни Кокто, заплашен својим лако стеченим раним успесима, побегао у Вију Порт, сиротињску четврт на доковима Марсеља, и живео тамо неко време као пропалица лаког морала.

Био је члан Француске академије од 1955. до смрти, а током живота је добио још низ признања. Умро је у свом дворцу од срчаног удара 11. октобра 1963. године, припремајући радио-емисију у знак сећања на Едит Пијаф. Када је чуо да је она тога дана издахнула, ускликнуо је: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Пијаф је мртва, ја могу да умрем!”). Сахрањен је у свом врту.

Филмографија

Година	Оригинални назив	Енглески назив
1932	Le Sang d'un poète	The Blood of a Poet
1946	La Belle et la Bête	The Beauty and the Beast
1948	L'Aigle à deux têtes	The Eagle with Two Heads
1948	Les Parents terribles	The Terrible Parents, a.k.a. The Storm Within
1950	Orphée	Orpheus
1960	Le Testament d'Orphée	The Testament of Orpheus

Дела

Поезија

1909 : La Lampe d'Aladin
1910 : Le Prince frivole
1912 : La Danse de Sophocle
1919 : Ode à Picasso - Le Cap de Bonne-Espérance
1920 : Escale - Poésies (1917—1920)
1922 : Vocabulaire
1923 : La Rose de François - Plain-Chant
1925 : Cri écrit
1926 : L'Ange Heurtebise
1927 : Opéra
1934 : Mythologie (објављено са десет литографија Ђорђа де Кирика)
1939 : Énigmes
1941 : Allégories
1945 : Léone
1946 : La Crucifixion
1948 : Poèmes
1952 : Le Chiffre sept - La Nappe du Catalan (у сарадњи са Жоржом Уњеом)
1953 : Dentelles d'éternité - Appoggiatures
1954 : Clair-obscur
1958 : Paraprosodies
1961 : Cérémonial espagnol du Phénix - La Partie d'échecs
1962 : Le Requiem
1968 : Faire-Part (постхумно)

Романи и приче

1919 : Le Potomak (коначно издање 1924)
1923 : Le Grand Écart - Thomas l'imposteur (роман)
1928 : Бела књига
1929 : Дерлад
1940 : La Fin du Potomak
2012 : La Croisière aux émeraudes (постхумно)

Позориште, музика и балет

Плакат за балет Парада

1912 : Le Dieu bleu, музика Реналдо Ан, кореографија Мишел Фокин, костими и сценографија Леон Бакст
1917 : Parade, музика Ерик Сати, кореографија Леонид Масин, костими и сценографија Пабло Пикасо
1921 : Les Mariés de la tour Eiffel, музика Жорж Орик, Артур Онегер, Даријус Мијо, Франсис Пуланк и Жермен Тајфер
1922 : Antigone
1924 : Les Biches, музика Франсис Пуланк, кореографија Бронислава Нижинска, костими и сценографија Мари Лоренсен
1924 : Roméo et Juliette
1926 : Orphée
1930 : La Voix humaine
1934 : Паклена машина
Avril 1936 : L'École des veuves A.B.C.
1937 : Œdipe-roi. Les Chevaliers de la Table ronde
1938 : Les Parents terribles
1940 : Les Monstres sacrés
1940 : Le Bel Indifférent
1941 : La Machine à écrire
1943 : Renaud et Armide. L'Épouse injustement soupçonnée
1944 : L'Aigle à deux têtes
1946 : Le Jeune Homme et la Mort, ballet de Roland Petit
1948 : Théâtre I et II
1951 : Bacchus
1960 : Nouveau théâtre de poche
1962 : L'Impromptu du Palais-Royal
1971 : Le Gendarme incompris (постхумно, у сарадњи са Рајмоном Радигеом)

Поезија и критика

1918: Le Coq et l'Arlequin
1920: Carte blanche
1922: Le Secret professionnel
1926: Le Rappel à l'ordre – Lettre à Jacques Maritain – Le Numéro Barbette
1930: Opium
1932: Essai de critique indirecte
1935: Portraits-Souvenir
1937: Mon premier voyage (Around the World in 80 Days)
1943: Le Greco
1946: La Mort et les Statues (photos by Pierre Jahan)
1947: Le Foyer des artistes – La Difficulté d'être
1949: Lettres aux Américains – Reines de la France
1951: Jean Marais – A Discussion about Cinematography (with André Fraigneau)
1952: Gide vivant
1953: Journal d'un inconnu. Démarche d'un poète
1955: Colette (Discourse on the reception at the Royal Academy of Belgium) – Discourse on the reception at the Académie Française
1956: Discours d'Oxford
1957: Entretiens sur le musée de Dresde (with Louis Aragon) – La Corrida du 1er mai
1950: Poésie critique I
1960: Poésie critique II
1962: Le Cordon ombilical
1963: La Comtesse de Noailles, oui et non
1964: Portraits-Souvenir (posthumous; A discussion with Roger Stéphane)
1965: Entretiens avec André Fraigneau (posthumous)
1973: Jean Cocteau par Jean Cocteau (posthumous; A discussion with William Fielfield)
1973: Du cinématographe (posthumous). Entretiens sur le cinématographe (posthumous)

Референце

^ „Jean Cocteau”. britannica.com. Приступљено 29. 1. 2019.
^ „Jean Cocteau”. www.artnet.com. Архивирано из оригинала 19. 3. 2022. г. Приступљено 2021-12-29.
^ ^а ^б Foundation, Poetry (2021-12-28). „Jean Cocteau”. Poetry Foundation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 2021-12-29.
^ „Biography”. AllMovie. Архивирано из оригинала 5. 10. 2018. г. Приступљено 5. 10. 2018.
^ Francis Steegmuller „Jean Cocteau: A Brief Biography”. Jean Cocteau and the French Scene. Abbeville Press. 1984.
^ Guédras, Annie, ур. (1999). Jean Cocteau: Erotic Drawings. Köln: Evergreen. стр. 11. ISBN 3-8228-6532-X.
^ Wharton, Edith (17. 12. 2014) [1st pub. 1934]. „Chapter 11”. A Backward Glance. eBooks@Adelaide. Архивирано из оригинала 29. 8. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2016.

Литература

William Fifield (Summer—Fall 1964). „Jean Cocteau, The Art of Fiction No. 34”. The Paris Review. Summer-Fall 1964 (32). Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
Breton, André La Clé des champs. 1953. , p. 77. Paris: Éditions du Sagittaire.
Crucifixion translated into Bengali by Malay Roy Choudhury
Steegmuller, Francis (1970). Cocteau: A Biography. Boston: Atlantic-Little Brown & Company. ISBN 0-316-81219-6.
Williams, James S. (2008). Jean Cocteau . London: Reaktion. ISBN 978-1861893543.
Evans, Arthur B (1977). Jean Cocteau and his Films of Orphic Identity. Philadelphia: Art Alliance Press. ISBN 9780879820114.
Peters, Arthur King (1986). Jean Cocteau and His World. New York: Vendôme Press. ISBN 0865650683.
Tsakiridou, Cornelia A., ed. (1997). Reviewing Orpheus: Essays on the Cinema and Art of Jean Cocteau. Lewisburg, Pa.: Bucknell University Press. ISBN 0-8387-5379-5.
Album Cocteau. ISBN 2070118088. . Biographie et iconographie de Pierre Bergé. Bibliothèque de la Pléiade. Éditions Gallimard, 2006. .