Парламентарни систем

Парламентарни систем или парламентаризам је назив за друштвено-политичко уређење у коме је извршна власт неке земље чврсто повезана, односно подређена законодавној власти коју чини парламент. То значи да парламент бира извршну власт (коју обично води шеф владе), те је у случају изгласавања неповјерења способан замијенити. Зависно од тога да ли је шеф државе монарх или предсједник парламентарни систем може бити: Уставна монархија и Парламентарна република. Парламентарни систем се разликује од предсједничког у коме је начелно оштро извршена диоба власти, односно извршна и законодавна власт су међусобно одвојене. Својствени хибрид постоји у тзв. полупредсједничком систему.

Историја

Од давнина, када су друштва била племенска, постојали су савети или старешина чије су одлуке процењивале сеоске старешине. На крају, ови савети су полако еволуирали у модеран парламентарни систем.

Први парламенти датирају из Европе у средњем веку: тачније 1188. године Алфонсо IX, краљ Леона (Шпанија) сазвао је три државе у Кортесу Леона.^[1]^[2] Рани пример парламентарне владе развио се у данашњој Холандији и Белгији током Холандске побуне (1581), када су суверену, законодавну и извршну власт преузеле Сталешке државе Холандије од монарха, шпанског краља Филипа II. Савремени концепт парламентарне владе појавио се у Краљевини Великој Британији између 1707. и 1800. године, заједно са његовим савремеником, парламентарним системом у Шведској између 1721. и 1772. године.

У Енглеској је Симон де Монфор упамћен као један од очева представничке власти по сазивању два позната парламента.^[3]^[4]^[5] Први, 1258. године, лишио је краља неограничене власти, а други, 1265. године, укључио је обичне грађане из градова.^[6] Касније, у 17. веку, Парламент Енглеске је био пионир неких идеја и система либералне демократије који су кулминирали Славном револуцијом и усвајањем Повеље о правима 1689.^[7]^[8]

У Краљевини Великој Британији, монарх је, теоретски, председавао кабинетом и бирао министре. У пракси, неспособност краља Џорџа I да говори енглески довела је до тога да је одговорност за председавање кабинетом припала водећем министру, дословно премијеру или првом министру, Роберту Волполу. Постепена демократизација парламента са проширењем бирачког права повећала је улогу парламента у контроли владе и одлучивању од кога би краљ могао тражити да формира владу. До 19. века, Закон о великој реформи из 1832. довео је до парламентарне доминације, при чему је његов избор неизбежно одређивао ко је премијер и какав је изглед владе.^[9]^[10]

Карактеристике

Парламентарни систем може бити или дводомни, са два дома парламента (или домова) или једнодомни, са само једним парламентарним домом. Дводомни парламент се обично састоји од директно изабраног доњег дома са овлашћењем да одреди извршну владу, и горњег дома који се може именовати или бирати кроз другачији механизам од доњег дома.

Типови

Научници који изучавају демократију, као што је Аренд Лијфарт, разликују две врсте парламентарних демократија: Вестминстерски и Консензус систем.^[11]

Вестминстерски систем

Вестминстерска палата у Лондону, Уједињено Краљевство. Вестминстерски систем потиче из Британског парламента.

Вестминстерски систем се обично налази у Заједници нација и земљама које су биле под утицајем британске политичке традиције.^[12]^[13]^[14] Ови парламенти имају тенденцију да имају више контрадикторан стил дебате и пленарна седница парламента је важнија од одбора. Неки парламенти у овом моделу се бирају коришћењем плуралног система гласања (већински изворни систем), као што су Уједињено Краљевство, Канада и Малезија, док други користе неки облик пропорционалне заступљености, као што су Ирска и Нови Зеланд. Представнички дом Аустралије бира се коришћењем гласања са тренутним утицајем, док се Сенат бира пропорционалном заступљеношћу путем једног преносивог гласа. Без обзира на то који систем се користи, системи гласања имају тенденцију да дозвољавају бирачима да гласају за именованог кандидата, а не за затворену листу.

Систем консензуса

Зграда Рајхстага у Берлину, Немачка. Консензус систем се користи у већини западноевропских земаља.

Западноевропски парламентарни модел (нпр. Шпанија, Немачка) има тенденцију да има консензуснији систем дебате и обично има полукружне дебатне коморе. Системи консензуса имају већу тенденцију да користе пропорционалну заступљеност са отвореним партијским листама него законодавна тела Вестминстерског модела. Комитети ових парламената имају тенденцију да буду важнији од пленарне коморе. Парламенти неких западноевропских земаља (на пример, у Холандији, Луксембургу и Шведској) примењују принцип дуализма као облик поделе власти. У земљама које користе овај систем, посланици морају да поднесу оставку на место у парламенту након што буду именовани (или изабрани) за министра. Министри у тим земљама обично активно учествују у парламентарним дебатама, али немају право гласа.

Види још

Референце

^ „The Decreta of León of 1188 – The oldest documentary manifestation of the European parliamentary system”. UNESCO Memory of the World. 2013. Архивирано из оригинала 24. 6. 2016. г. Приступљено 21. 5. 2016.
^ John Keane: The Life and Death of Democracy, London 2009, 169–176.
^ Jobson, Adrian (2012). The First English Revolution: Simon de Montfort, Henry III and the Barons' War. Bloomsbury. стр. 173—4. ISBN 978-1-84725-226-5. Архивирано из оригинала 1. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.
^ „Simon de Montfort: The turning point for democracy that gets overlooked”. BBC. 19. 1. 2015. Архивирано из оригинала 19. 1. 2015. г. Приступљено 19. 1. 2015
^ „The January Parliament and how it defined Britain”. The Telegraph. 20. 1. 2015. Архивирано из оригинала 23. 1. 2015. г. Приступљено 28. 1. 2015.
^ Norgate, Kate (1894). „Montfort, Simon of (1208?-1265)”. Ур.: Lee, Sidney. Речник националне биографије. 38. London: Smith, Elder & Co.
^ Kopstein, Jeffrey; Lichbach, Mark; Hanson, Stephen E., ур. (2014). Comparative Politics: Interests, Identities, and Institutions in a Changing Global Order (4, revised изд.). Cambridge University Press. стр. 37—9. ISBN 978-1139991384. Архивирано из оригинала 30. 6. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020. „Britain pioneered the system of liberal democracy that has now spread in one form or another to most of the world's countries”
^ „Constitutionalism: America & Beyond”. Bureau of International Information Programs (IIP), U.S. Department of State. Архивирано из оригинала 24. 10. 2014. г. Приступљено 30. 10. 2014. „The earliest, and perhaps greatest, victory for liberalism was achieved in England. The rising commercial class that had supported the Tudor monarchy in the 16th century led the revolutionary battle in the 17th, and succeeded in establishing the supremacy of Parliament and, eventually, of the House of Commons. What emerged as the distinctive feature of modern constitutionalism was not the insistence on the idea that the king is subject to law (although this concept is an essential attribute of all constitutionalism). This notion was already well established in the Middle Ages. What was distinctive was the establishment of effective means of political control whereby the rule of law might be enforced. Modern constitutionalism was born with the political requirement that representative government depended upon the consent of citizen subjects.... However, as can be seen through provisions in the 1689 Bill of Rights, the English Revolution was fought not just to protect the rights of property (in the narrow sense) but to establish those liberties which liberals believed essential to human dignity and moral worth. The "rights of man" enumerated in the English Bill of Rights gradually were proclaimed beyond the boundaries of England, notably in the American Declaration of Independence of 1776 and in the French Declaration of the Rights of Man in 1789.”
^ Blick, Andrew; Jones, George (1. 1. 2012). „The Institution of Prime Minister”. History of Government Blog. Government of the United Kingdom. Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г.
^ Carter, Byrum E. (2015) [1955]. „The Historical Development of the Office of Prime Minister”. Office of the Prime Minister. Princeton University Press. ISBN 9781400878260. Архивирано из оригинала 19. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.
^ Lijphart, Arend (1999). Patterns of democracy. New Haven: Yale University Press.
^ Julian Go (2007). „A Globalizing Constitutionalism?, Views from the Postcolony, 1945–2000”. Ур.: Arjomand, Saïd Amir. Constitutionalism and political reconstruction. Brill. стр. 92—94. ISBN 978-9004151741. Архивирано из оригинала 1. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.
^ „How the Westminster Parliamentary System was exported around the World”. University of Cambridge. 2. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013.
^ Seidle, F. Leslie; Docherty, David C. (2003). Reforming parliamentary democracy. McGill-Queen's University Press. стр. 3. ISBN 9780773525085. Архивирано из оригинала 19. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.

Литература

Bliss, Edwin (1993). The Standard Code of Parliamentary Procedure (Third изд.). New York: McGraw-Hill, Inc. стр. xx. ISBN 0-07-062522-0. „The term 'Robert's Rules of Order' is commonly used today as a synonym for parliamentary procedure.”
Robert III, Henry M.; et al. (2011). Robert's Rules of Order Newly Revised In Brief (2nd изд.). Philadelphia, PA: Da Capo Press. стр. 5. ISBN 978-0-306-82019-9.
Robert, Henry M.; et al. (2011). Robert's Rules of Order Newly Revised (11th изд.). Philadelphia, PA: Da Capo Press. стр. xxxiii—xxxiv. ISBN 978-0-306-82020-5.
>Government, Canadian (2011). „Parliamentary Procedure – General Article – Compendium of Procedure Home – House of Commons. Canada”. parl.gc.ca. Архивирано из оригинала 04. 02. 2010. г. Приступљено 15. 2. 2011.
Buonomo, Giampiero (2014). „Il nodo dell'autodichia da Ponzio a Pilato”. Golem Informazione. Архивирано из оригинала 2016-03-24. г. Приступљено 2016-04-11.
Sturgis, Alice (1993). The Standard Code of Parliamentary Procedure (Third изд.). New York: McGraw-Hill, Inc. стр. 16. ISBN 0-07-062522-0.
Robert, Henry (2020). Robert's Rules of Order Newly Revised (12th изд.). New York: Public Affairs, Hachette Book Group. ISBN 978-1541736696.
Robert, Sarah (1981). Robert's Rules of Order Newly Revised (1981 изд.). Glenview, Illinois: Scott Foresman and Company. стр. preface, pg. ix. ISBN 0-673-15471-8.
Patnode, Darwin (1989). Robert's Rules of Order the Modern Edition. New York: The Berkley Publishing Group. ISBN 0-425-11690-5.
Sturgis, Alice (1988). The Standard Code of Parliamentary Procedure. New York: McGraw-Hill, Inc. ISBN 0-07-062522-0.
Patnode, Darwin (1989). Robert's Rules of Order The Modern Edition. New York: The Berkley Publishing Group. стр. 17. ISBN 0-425-11690-5.
Sturgis, Alice (1988). The Standard Code of Parliamentary Procedure (Third изд.). New York: McGraw-Hill, Inc. стр. xxi - "To the Reader" preface, by Edwin C. Bliss. ISBN 0-07-062522-0.
Connolly, Brian (17. 11. 2021). „Amazon Best Sellers Rank: Everything You Need to Know in 2022”. JungleScout. Jungle Scout. Приступљено 9. 3. 2022.
Robert, Henry (2020). Robert's Rules of Order Newly Revised (12th изд.). New York: Hachette – Public Affairs. ISBN 978-1541736696.
Robert, Henry (2020). Robert's Rules of Order Newly Revised in Brief (3rd изд.). New York: Hachette Book Group, Inc. ISBN 978-1541797703.
Patnode, Darwin (1989). Robert's Rules of Order The Modern Edition. New York: The Berkley Publishing Group. ISBN 0-425-11690-5.
Robert, Henry (2017). Robert's Rules of Order: The Original Manual. New York: Clydesdale. ISBN 978-1945186400.
Sturgis, Alice (2000). The Standard Code of Parliamentary Procedure (Fourth изд.). New York: McGraw-Hill, Inc. ISBN 978-0071365130.
Demeter, George (2001). Demeter's Manual of Parliamentary Law and Procedure (Blue Book изд.). Schaumburg, IL: American Institute of Parliamentarians. ISBN 978-0942736052.
National Conference of State Legislatures (2000). Mason's Manual of Legislative Procedure. Denver, CO: NCSL. ISBN 1-58024-116-6.
Duverger, Maurice (септембар 1996). „Les monarchies républicaines” [The crowned republics] (PDF). Pouvoirs, revue française d'études constitutionnelles et politiques (на језику: француски). бр. 78. Paris: Éditions du Seuil. стр. 107—120. ISBN 2-02-030123-7. ISSN 0152-0768. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 10. 2018. г. Приступљено 10. 9. 2016.
Frosini, Justin Orlando (2008). Ferrari, Giuseppe Franco, ур. Forms of State and Forms of Government. Giuffrè Editore. стр. 54—55. ISBN 9788814143885. Архивирано из оригинала 19. 8. 2020. г. Приступљено 13. 11. 2016 — преко Google Books.

Спољашње везе

[1] „The Decreta of León of 1188 – The oldest documentary manifestation of the European parliamentary system”. UNESCO Memory of the World. 2013. Архивирано из оригинала 24. 6. 2016. г. Приступљено 21. 5. 2016.

[2] John Keane: The Life and Death of Democracy, London 2009, 169–176.

[3] Jobson, Adrian (2012). The First English Revolution: Simon de Montfort, Henry III and the Barons' War. Bloomsbury. стр. 173—4. ISBN 978-1-84725-226-5. Архивирано из оригинала 1. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.

[4] „Simon de Montfort: The turning point for democracy that gets overlooked”. BBC. 19. 1. 2015. Архивирано из оригинала 19. 1. 2015. г. Приступљено 19. 1. 2015

[5] „The January Parliament and how it defined Britain”. The Telegraph. 20. 1. 2015. Архивирано из оригинала 23. 1. 2015. г. Приступљено 28. 1. 2015.

[dnb-6] Norgate, Kate (1894). „Montfort, Simon of (1208?-1265)”. Ур.: Lee, Sidney. Речник националне биографије. 38. London: Smith, Elder & Co.

[7] Kopstein, Jeffrey; Lichbach, Mark; Hanson, Stephen E., ур. (2014). Comparative Politics: Interests, Identities, and Institutions in a Changing Global Order (4, revised изд.). Cambridge University Press. стр. 37—9. ISBN 978-1139991384. Архивирано из оригинала 30. 6. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020. „Britain pioneered the system of liberal democracy that has now spread in one form or another to most of the world's countries”

[refIIP-8] „Constitutionalism: America & Beyond”. Bureau of International Information Programs (IIP), U.S. Department of State. Архивирано из оригинала 24. 10. 2014. г. Приступљено 30. 10. 2014. „The earliest, and perhaps greatest, victory for liberalism was achieved in England. The rising commercial class that had supported the Tudor monarchy in the 16th century led the revolutionary battle in the 17th, and succeeded in establishing the supremacy of Parliament and, eventually, of the House of Commons. What emerged as the distinctive feature of modern constitutionalism was not the insistence on the idea that the king is subject to law (although this concept is an essential attribute of all constitutionalism). This notion was already well established in the Middle Ages. What was distinctive was the establishment of effective means of political control whereby the rule of law might be enforced. Modern constitutionalism was born with the political requirement that representative government depended upon the consent of citizen subjects.... However, as can be seen through provisions in the 1689 Bill of Rights, the English Revolution was fought not just to protect the rights of property (in the narrow sense) but to establish those liberties which liberals believed essential to human dignity and moral worth. The "rights of man" enumerated in the English Bill of Rights gradually were proclaimed beyond the boundaries of England, notably in the American Declaration of Independence of 1776 and in the French Declaration of the Rights of Man in 1789.”

[9] Blick, Andrew; Jones, George (1. 1. 2012). „The Institution of Prime Minister”. History of Government Blog. Government of the United Kingdom. Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г.

[10] Carter, Byrum E. (2015) [1955]. „The Historical Development of the Office of Prime Minister”. Office of the Prime Minister. Princeton University Press. ISBN 9781400878260. Архивирано из оригинала 19. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.

[11] Lijphart, Arend (1999). Patterns of democracy. New Haven: Yale University Press.

[12] Julian Go (2007). „A Globalizing Constitutionalism?, Views from the Postcolony, 1945–2000”. Ур.: Arjomand, Saïd Amir. Constitutionalism and political reconstruction. Brill. стр. 92—94. ISBN 978-9004151741. Архивирано из оригинала 1. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.

[13] „How the Westminster Parliamentary System was exported around the World”. University of Cambridge. 2. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013.

[14] Seidle, F. Leslie; Docherty, David C. (2003). Reforming parliamentary democracy. McGill-Queen's University Press. стр. 3. ISBN 9780773525085. Архивирано из оригинала 19. 8. 2020. г. Приступљено 6. 6. 2020.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]