Руска православна црква
Руска православна црква (рус. Русская православная церковь) или Московски патријархат (рус. Московский патриархат), јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на петом мјесту у диптиху.[6][7]
| Руска православна црква Русская православная церковь | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Оснивање | 988. |
| Аутокефалност | 1448. |
| Канонско признање | канонски призната |
| Предстојатељ | патријарх московски и све Русије Кирил[1] |
| Сједиште | Москва |
| Канонска јурисдикција |  Русија Украјина Белорусија Молдавија Азербејџан Казахстан Киргистан Летонија Литванија Таџикистан Туркменистан Узбекистан Естонија Јапан Кина |
| Аутономне цркве | Самоуправне цркве: Украјинска православна црква Летонска православна црква Православна црква Молдавије Естонска православна црква Руска православна загранична црква Аутономне цркве: Кинеска православна црква Јапанска православна црква |
| Календар | јулијански календар |
| patriarchia.ru | |
| Статистика | |
| Архијереја | 290 |
| Епархија | 224 |
| Манастира | 788 |
| Вјерника | око 110 милиона[2][3][4][5] |
На њеном челу стоји патријарх московски и све Русије.
Назив
уредиРуска православна црква званично постоји од покрштавања Руса у Кијеву за вријеме великог кнеза Владимира (988). Своју аутокефалност као митрополија је стекла 1448, а достојанство патријаршије 1589. године. Током тзв. синодалног периода (1721—1917) помјесна црква није имала званични назив већ је најчешће била позната као Православна руска црква или Руска православна црква (рус. Православная Российская Церковь или Российская Православная Церковь), а некада и као Православна грчко-руска црква (рус. Православная Греко-Российская Церковь).[н. 1]
Устројство
уредиУстројство Руске православне цркве је прописано Уставом Руске православне цркве, који је дефинише као „многонационалну помјесну аутокефалну цркву која се налази у вјерском јединству и молитвено-канонском заједницом са другим помјесним православним црквама“.
Од 17. маја 2007. године, након потписивања Акта о канонској заједници између Руске православне цркве и Руске православне заграничне цркве, Руска православна загранична црква је постала самоуправна јединица Руске православне цркве. У канонској зависности од Руске православне цркве се налази аутономна Јапанска православна црква и Кинеска православна црква.
Према Уставу Руске православне цркве, највиши органи црквене власти су Помјесни сабор, Архијерејски сабор и Свети синод на челу са патријархом, који врше законодавну, извршну и судску власт у оквиру својих надлежности.
Помјесни сабор може сазвати Архијерејски сабор или у изузетним случајевима патријарх и Свети синод. Помјесни сабор бира патријарха.
Архијерејски сабор чине сви епархијски и викарни архијереји. Према Уставу, сазива се једанпут у четири године. Архијерејски сабор је највиши црквени суд; суд прве и последње инстанце при догматским и канонским одступањима у раду патријарха московског и све Русије.
Патријарх је поглавар Руске православне цркве и има титулу „Његова светост патријарх московски и све Русије“. Он је први међу епископима Руске православне цркве, и његово име се спомиње на свим богослужењима у храмовима Руске православне цркве. Он је непосредни епархијски архијереј града Москве (Московска епархија) док се Московска област налази под непосредном управом патријарховог намјесника — митрополита крутицког и коломенског (Московска митрополија). Патријарх има општецрквене управне надлежности: заједно са Светим синодом сазива Архијерејски сабор, а у изузетним случајевима и Помјесни сабор, и предсједава на њима. Он сноси одговорност за извршавање одлука сабора и Светог синода, издаје указе о именовању епархијских архијереја, руководилаца синодалних установа, викарних архијереја, ректора духовних школа и других лица која именује Свети синод. Патријарх награђује архијереје титулама и највишим црквеним одличјима, награђује клирике и лаике црквеним признањима. Он је архимандрит (настојатељ) Тројице Сергијеве лавре и многих других манастира.
Патријарх представља и заступа Руску православну цркву пред другим поглаварима помјесних православних цркава извршавајући одлуке сабора или Светог синода, а може представљати Цркву у своје име. Он такође представља и заступа Руску православну цркву пред највишим органима државне власти и другим световним властима. Московска патријаршија је установа Руске православне цркве који обједињује све структуре којима непосредно руководи патријарх.
Свети синод се састоји из предсједника — патријарха, девет сталних и пет привремених чланова — епархијских архијереја.
Састав Руске православне цркве укључује:
- две аутономне цркве - Јапанска православна црква и Кинеска православна црква;
- једна самоуправна црква са правима широке аутономије - Украјинска православна црква;
- четири самоуправне цркве - Православна црква Молдавије, Летонска православна црква, Естонска православна црква, Руска православна загранична црква;
- три егзархата - Белоруска православна црква, Патријарашки егзархат југоисточне Азије, Патријарашки егзархат западне Европе;
- два митрополијска округа - Казахстански митрополијски округ (Православна црква Казахстана), Средњоазијски митрополијски округ (Православна црква средње Азије).
Основна територијална јединица је епархија на чијем челу стоји епархијски архијереј и која обједињује све парохије и манастире на њеној територији. Границе епархија одређује Свети синод. Органи епархијске управе су епархијска скупштина и епархијски савјет, помоћу којих архијереј управља епархијом.
Основна организациона јединица црквеног устројства је парохија која се састоји из клира и лаика (парохијана) обједињених у један храм. На челу парохије стоји настојатељ храма кога поставља епархијски архијереј. Органи парохијске управе су: парохијска скупштина на чијем челу стоји настојатељ храма, парохијски савјет (извршни орган, потчињен парохијском сабору и састоји се из предсједника — црквеног старца, његовог помоћника и благајника) и ревизорска комисија.
Види још
уредиНапомене
уредиРеференце
уреди- ^ Voronov, Theodore (13. 10. 2001). „The Baptism of Russia and Its Significance for Today”. orthodox.clara.net. Архивирано из оригинала 18. 4. 2007. г. Приступљено 12. 7. 2007.
- ^ „Religions in Russia: a New Framework”. www.pravmir.com. Архивирано из оригинала 25. 12. 2012. г. Приступљено 25. 12. 2012.
- ^ „Number of Orthodox Church Members Shrinking in Russia, Islam on the Rise - Poll”. www.pravmir.com. Архивирано из оригинала 30. 5. 2013. г. Приступљено 25. 12. 2012.
- ^ „Russian Orthodox Church | History & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). 3. 9. 2023.
- ^ Brien, Joanne O.; Palmer, Martin (2007). The Atlas of Religion (на језику: енглески). Univ of California Press. стр. 22. ISBN 978-0-520-24917-2.
- ^ „I. Общие положения – Русская православная Церковь”. Приступљено 5. 3. 2015.
- ^ Hanna, Alfred. „Union Between Christians”.
Литература
уреди- А. В. Карташев, Очерки по истории Русской церкви. Париж, 1959;
- Митр. Макарий (Булгаков), История Русской церкви, т. I-XII. Санкт-Петербург, 1864-1886. (переизд. Москва, 1996);
- Русская Православная Церковь 988-1988: Очерки истории, т. I-II. Москва, 1988;
- Н. Д. Тальберг, История Русской церкви. Jordanville 1959; М. В. Толстой, История Русской церкви. Москва, 1991;
- Г. Фло-ровский, Пути русскаго богословия. Париж, 1937.
- Tomos for Ukraine: rocking the Moscow foundation
- Russian Orthodox Church severs ties with Ecumenical Patriarchate
- Daniel, Wallace L (2006). The Orthodox Church and Civil Society in Russia. .
- Evans, Geoffrey, and Ksenia Northmore‐Ball (2012). „The Limits of Secularization? The Resurgence of Orthodoxy in Post‐Soviet Russia.”. Journal for the Scientific Study of Religion. 51 (4): 795—808.
- Garrard, John and Carol Garrard (2008). Russian Orthodoxy Resurgent: Faith and Power in the New Russia..
- Kahla, Elina. "Civil Religion in Russia." Baltic worlds: scholarly journal: news magazine (2014). online
- McGann, Leslie L (1999). „The Russian Orthodox Church under Patriarch Aleksii II and the Russian State: An Unholy Alliance?” (PDF). Demokratizatsiya. 7 (1).
- Papkova, Irina (2007). „The Russian Orthodox Church and political party platforms”. Journal of Church and State. 49 (1): 117—34.
- Papkova, Irina; Dmitry P. Gorenburg. (2011). „The Russian Orthodox Church and Russian Politics: Editors' Introduction.”. Russian Politics & Law. 49 (1). : 3–7. introduction to special issue
- Pankhurst, Jerry G.; Alar Kilp (2013). „Religion, the Russian Nation and the State: Domestic and International Dimensions: An Introduction”. Religion, State and Society. 41 (3): 226—43.
- Payne, Daniel P. (2010). „Spiritual Security, the Russian Orthodox Church, and the Russian Foreign Ministry: Collaboration or Cooptation?”. Journal of Church and State. 52 (4): 712—727. JSTOR 23922384. doi:10.1093/jcs/csq102. online]
- Richters, Katja (2014). The Post-Soviet Russian Orthodox Church: Politics, Culture and Greater Russia.
- Billington, James H (1970). The Icon and the Axe: An Interpretative History of Russian Culture.
- Bremer, Thomas (2013). Cross and Kremlin: A Brief History of the Orthodox Church in Russia.
- Cracraft, James (1971). The Church Reform of Peter the Great.
- Ellis, Jane (1988). The Russian Orthodox Church: A Contemporary History.
- Freeze, Gregory L. (1985). „Handmaiden of the state? The church in Imperial Russia reconsidered.”. Journal of Ecclesiastical History. 36 (1): 82—102. S2CID 162154300. doi:10.1017/S0022046900023964. : 82–102.
- Freeze, Gregory L. (1996). „Subversive Piety: Religion and the Political Crisis in Late Imperial Russia”. The Journal of Modern History. 68 (2): 308—350. JSTOR 2124666. S2CID 145407659. doi:10.1086/600768. in JSTOR]
- Freeze, Gregory L. (1989). „The Orthodox Church and Serfdom in Prereform Russia”. Slavic Review. 48 (3): 361—387. JSTOR 2498993. S2CID 164004251. doi:10.2307/2498993. in JSTOR]
- Freeze, Gregory L. (1974). „Social Mobility and the Russian Parish Clergy in the Eighteenth Century”. Slavic Review. 33 (4): 641—662. JSTOR 2494505. S2CID 163590572. doi:10.2307/2494505. in JSTOR]
- Freeze, Gregory L. The Parish Clergy in Nineteenth-Century Russia: Crisis, Reform, Counter-Reform (1983)
- Freeze, Gregory L. (1983). „A case of stunted Anticlericalism: Clergy and Society in Imperial Russia”. European History Quarterly. 13 (2): 177—200..
- Freeze, Gregory L (1977). Russian Levites: Parish Clergy in the Eighteenth Century.
- Gruber, Isaiah (2012). Orthodox Russia in Crisis: Church and Nation in the Time of Troubles.; 17th century
- Hughes, Lindsey. (1998). Russia in the Age of Peter the Great. стр. 332–56.
- Kizenko, Nadieszda (2000). A Prodigal Saint: Father John of Kronstadt and the Russian People. This highly influential holy man lived 1829–1908.
- Kozelsky, Mara (2010). Christianizing Crimea: Shaping Sacred Space in the Russian Empire and Beyond..
- de Madariaga, Isabel. (1981). Russia in the Age of Catherine the Great. стр. 111–22.
- Mrowczynski-Van Allen, Artur, ed (2015). Apology of Culture: Religion and Culture in Russian Thought.
- Pipes, Richard. Russia under the Old Regime (2nd ed. 1976) ch 9
- Strickland, John (2013). The Making of Holy Russia: The Orthodox Church and Russian Nationalism Before the Revolution.
- Freeze, Gregory L. (2008). „Recent Scholarship on Russian Orthodoxy: A Critique”. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. 2 (2): 269—278. S2CID 144710723. doi:10.1353/kri.2008.0145.
