Википедија

Савана

мешовити шумско-травнички екосистем
За друге употребе, погледајте страницу Савана (вишезначна одредница).

Саване су травне заједнице тропског и суптропског поднебља, са ретким дрвећем и грмљем, које се биогеографски простиру између области тропских кишних шума и пустиња. Типичан пример су саване у источној Африци, са својим разноликим животињским светом и препознатљивом вегетацијом (нарочито по високим акацијама са пљоснатом крошњом). Савана би у дословном преводу значила „широка равница“.[1][2][3]

Типична тропска савана у северној Аустралији која показује високу густину дрвећа и правилан размак карактеристичан за многе саване
Саване се налазе углавном у Средњој и Јужној Америци, тропској Африци, јужној Азији и северној Аустралији

Разграничења у односу на степе и сушне шуме се постављају на разне начине. У поређењу са травним стаништима умерених подручја, саване су изузетно разноврсне. У неким је дрвеће ретко и врло удаљено, док у другим ствара ретке шуме, које се постепено развијају у шумска подручја. Дрвеће снажно утиче на животиње саване, јер им пружа разноврсну исхрану која обухвата дрво, лишће, цвет и семе, а истовремено омогућава заклон и место за размножавање многим животињама које живе изнад тла.[4] Равнотежа између дрвећа и трава је врло осетљива и најчешће зависи од животиња.На пример, слонови уништавају дрвеће тако што га савијају и руше како би допрли до лишћа. Са друге стране, они дрвећу помажу да се размножава, јер са храном уносе семење које пролази кроз цревни канал, и са изметом-идеалним медијумом за раст семена-бива избачено. Сисари који брсте често уништавају дрвеће откидајући младице пре него што се развију. И ватра контролише раст дрвећа,а њен утицај је још снажнији на местима где дрвеће расте густо.[4]

Саване одржавају отворене крошње упркос великој густини дрвећа.[5] Често се верује да саване карактеришу широко размакнута, раштркана стабла. Међутим, у многим саванама, густина дрвећа је већа и дрвеће је правилније распоређено него у шумама.[6][7][8][9] Јужноамеричке саване сераду сенсу стрикто типа и густог серада обично имају густину дрвећа сличну или већу од оне која се налази у јужноамеричким тропским шумама,[6][8][9] са саванама у распону од 800–3300 стабала по хектару (стабала/ha) и суседне шуме са 800–2000 стабала/ha. Слично, гвинејска савана има 129 стабала/ha, у поређењу са 103 за приобалне шуме,[7] док склерофилне шуме источне Аустралије имају просечну густину дрвећа од приближно 100 по хектару, што је упоредиво са саванама у истом региону.[10]

Саване такође карактерише сезонска доступност воде, при чему је већина падавина ограничена на једну сезону; оне су повезане са неколико типова биома и често су у прелазној зони између шуме и пустиње или пашњака. Саване покривају око 20% Земљине површине.[11]

Дистрибуција

уреди
 
Национални парк Тарангире у Танзанији, типична сушна савана

Многи травнати предели и мешовите заједнице дрвећа, жбуња и трава описани су као саване пре средине 19. века, када се усталио концепт климе тропске саване. Кепенов систем класификације климе био је под јаким утицајем ефеката температуре и падавина на раст дрвећа, а његове сувише поједностављене претпоставке су резултирале концептом класификације тропске саване, што је довело до тога да се сматра формацијом „климатског климакса“. Уобичајено значење за описивање вегетације сада је у сукобу са поједностављеним, али широко распрострањеним значењем климатског концепта. Дивергенција је понекад узроковала да области као што су велике саване северно и јужно од река Конго и Амазона буду искључене из мапираних категорија савана.[12]

Назив „јаловина“ (енгл. Barrens) се користи скоро наизменично са саваном у различитим деловима Северне Америке. Понекад се савана средњег запада описивала као „пашњак са дрвећем“. Различити аутори дефинишу доње границе покривености дрвећа саване као 5–10%, а горње границе се крећу од 25–80% површине.[13]

Два фактора заједничка за сва саванска окружења су варијације падавина из године у годину и шумски пожари у сушној сезони. У Америци, нпр. у Белизу, Централна Америка, вегетација саване је слична од Мексика до Јужне Америке и Кариба.[14]

У многим великим тропским областима, доминантни биом (шума, савана или травњак) не може се предвидети само климом, пошто историјски догађаји такође играју кључну улогу, на пример, активност пожара.[15] У неким областима, заиста, могуће је да постоји више стабилних биома.[16]

Годишња доба у савани

уреди

На пространим афричким равницама смењују се два годишња доба. Лето је кишовито и влажно. Тада се савана зелени од високе траве и олисталог дрвећа. Зима је веома топла и без падавина, па је све суво. Тада дрвеће збацује лишће а траве се суше и прелазе у фазу мировања, која траје до следећег лета. Током влажног, летњег периода, животиње које се хране биљкама ретко пате због недостатка хране, док у сувом, зимском периоду, постоји велика опасност од умирања због глади, па се тада многе животиње селе у потрази за храном и водом.[4]

Галерија

уреди
  • Галерија саване
  •  
    Афрички лешинари, попут сивоглавог супа са висине посматрају богатство дивљег света
  •  
    Жирафин необично високи домет учинио је да већина дрвећа у саванама добије облик кишобрана
  •  
    Птице попут нојева бораве у саванама где трчање представља ефикасан начин бекства
  •  
    Гепард напада на отвореном,па његова способност убијања зависи више од брзине него од снаге
  •  
    Термити односе биљне материје под земљу и доприносе обнављању виталних супстанци
  •  
    Савана у Аустралији
  •  
    Савана у Америци
  •  
    Савана у Африци
  •  
    Слон у афричкој савани
  •  
    Лав у афричкој савани
  •  
    Антилопа
  •  
    Зебре
  •  
    Тигар у савани, илустрација

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Anderson, Roger A., Fralish, James S. and Baskin, Jerry M. editors.1999. Savannas, Barrens, and Rock Outcrop Plant Communities of North America. Cambridge University Press.
  2. ^ McPherson, G. R. (1997). Ecology and management of North American Savannas. Tucson, AZ: University of Arizona Press.
  3. ^ Werner, Patricia A.; B. H. Walker; P. A Stott (1991). „Introduction”. Ур.: Patricia A. Werner. Savanna Ecology and Management: Australian Perspectives and Intercontinental Comparisons. Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-632-03199-3. 
  4. ^ а б в David Burnie, Dorling Kindersley Limited, London, 2001
  5. ^ Alexandro Solórzano, Jeanine Maria Felfili 2008”Comparative analysis of the international terminaoolgy for cerrado” IX Symposio Nacional Cerrado 13 a 17 de outubro de 2008 Parlamundi Barsilia, DF
  6. ^ а б Manoel Cláudio da Silva Jánior, Christopher William Fagg, Maria Cristina Felfili, Paulo Ernane Nogueira, Alba Valéria Rezende, and Jeanine Maria Felfili 2006 “Chapter 4. Phytogeography of Cerrado Sensu Stricto and Land System Zoning in Central Brazil” in “Neotropical Savannas and Seasonally Dry Forests: Plant Diversity, Biogeography, and Conservation” R. Toby Pennington, James A. Ratter (eds) 2006 CRC Press
  7. ^ а б Abdullahi Jibrin 2013 “A Study of Variation in Physiognomic Characteristics of Guinea Savanna Vegetation” Environment and Natural Resources Research 3:2
  8. ^ а б Erika L. Geiger, Sybil G. Gotsch, Gabriel Damasco, M. Haridasan, Augusto C. Franco & William A. Hoffmann 2011 “Distinct roles of savanna and forest tree species in regeneration under fire suppression in a Brazilian savanna” Journal of Vegetation Science 22
  9. ^ а б Scholz, Fabian G.; Bucci, Sandra J.; Goldstein, Guillermo; Meinzer, Frederick C.; Franco, Augusto C.; Salazar, Ana. 2008 “Plant- and stand-level variation in biophysical and physiological traits along tree density gradients in the Cerrado”, Brazilian Journal of Plant Physiology
  10. ^ Tait, L 2010, Structure and dynamics of grazed woodlands in North-eastern Australia, Master of Applied Science Thesis, Central Queensland University, Faculty of Science, Engineering and Health, Rockhampton.
  11. ^ Sankaran, Mahesh; Hanan, Niall P.; Scholes, Robert J.; Ratnam, Jayashree; Augustine, David J.; Cade, Brian S.; Gignoux, Jacques; Higgins, Steven I.; Le Roux, Xavier (децембар 2005). „Determinants of woody cover in African savannas”. Nature (на језику: енглески). 438 (7069): 846—849. Bibcode:2005Natur.438..846S. ISSN 0028-0836. PMID 16341012. S2CID 4344778. doi:10.1038/nature04070. 
  12. ^ David R. Harris, ур. (1980). Human Ecology in Savanna Environments . London: Academic Press. стр. 3, 5–9,12,271–278,297–298. ISBN 978-0-12-326550-0. 
  13. ^ Roger C. Anderson; James S. Fralish; Jerry M. Baskin, ур. (1999). Savannas, Barrens, and Rock Outcrop Plant Communities of North America. Cambridge University Press. стр. 2–3. ISBN 978-0-521-57322-1. 
  14. ^ David L. Lentz, ур. (2000). Imperfect balance: landscape transformations in the Precolumbian Americas . New York City: Columbia University Press. стр. 73–74. ISBN 978-0-231-11157-7. 
  15. ^ Moncrieff, G. R., Scheiter, S., Langan, L., Trabucco, A., Higgins, S. I. (2016). The future distribution of the savannah biome: model-based and biogeographic contingency, Philos. T. R. Soc. B, 371, 2015.0311, 2016. link.
  16. ^ Staver, A.C., Archibald, S., Levin, S.A. (2011). The global extent and determinants of savanna and forest as alternative biome states. Science 334, 230–232. link.

Литература

уреди
  • Werner, Patricia A.; B. H. Walker; P. A Stott (1991). „Introduction”. Ур.: Patricia A. Werner. Savanna Ecology and Management: Australian Perspectives and Intercontinental Comparisons. Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-632-03199-3. 
  • Abell, R., M. Thieme, C. Revenga, M. Bryer, M. Kottelat, N. Bogutskaya, B. Coad, N. Mandrak, S. Contreras-Balderas, W. Bussing, M. L. J. Stiassny, P. Skelton, G. R. Allen, P. Unmack, A. Naseka, R. Ng, N. Sindorf, J. Robertson, E. Armijo, J. Higgins, T. J. Heibel, E. Wikramanayake, D. Olson, H. L. Lopez, R. E. d. Reis, J. G. Lundberg, M. H. Sabaj Perez, and P. Petry. (2008). Freshwater ecoregions of the world: A new map of biogeographic units for freshwater biodiversity conservation. BioScience 58:403-414, [1].
  • Olson, D. M., Dinerstein, E., Wikramanayake, E. D., Burgess, N. D., Powell, G. V. N., Underwood, E. C., D'Amico, J. A., Itoua, I., Strand, H. E., Morrison, J. C., Loucks, C. J., Allnutt, T. F., Ricketts, T. H., Kura, Y., Lamoreux, J. F., Wettengel, W. W., Hedao, P., Kassem, K. R. (2001). Terrestrial ecoregions of the world: a new map of life on Earth. Bioscience 51(11):933-938, [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (17. септембар 2012).
  • Spalding, M. D. et al. (2007). Marine ecoregions of the world: a bioregionalization of coastal and shelf areas. BioScience 57: 573–583, [3].
  • Burgess, N., J.D. Hales, E. Underwood, and E. Dinerstein (2004). Terrestrial Ecoregions of Africa and Madagascar: A Conservation Assessment. Island Press, Washington, D.C., [4].
  • Thieme, M.L., R. Abell, M.L.J. Stiassny, P. Skelton, B. Lehner, G.G. Teugels, E. Dinerstein, A.K. Toham, N. Burgess & D. Olson. 2005. Freshwater ecoregions of Africa and Madagascar: A conservation assessment. Washington DC: WWF, [5].
  • Dinerstein, E., Olson, D. Graham, D.J. et al. (1995). A Conservation Assessment of the Terrestrial Ecoregions of Latin America and the Caribbean. World Bank, Washington DC., [6].
  • Olson, D. M., E. Dinerstein, G. Cintron, and P. Iolster. 1996. A conservation assessment of mangrove ecosystems of Latin America and the Caribbean. Final report for The Ford Foundation. World Wildlife Fund, Washington, D.C.
  • Olson, D. M., B. Chernoff, G. Burgess, I. Davidson, P. Canevari, E. Dinerstein, G. Castro, V. Morisset, R. Abell, and E. Toledo. 1997. Freshwater biodiversity of Latin America and the Caribbean: a conservation assessment. Draft report. World Wildlife Fund-U.S., Wetlands International, Biodiversity Support Program, and United States Agency for International Development, Washington, D.C., [7].
  • Abell, R.A. et al. (2000). Freshwater Ecoregions of North America: A Conservation Assessment Washington, DC: Island Press, [8].
  • Ricketts, T.H. et al. 1999. Terrestrial Ecoregions of North America: A Conservation Assessment. Washington (DC): Island Press, [9].
  • Krever, V., Dinerstein, E., Olson, D. and Williams, L. 1994. Conserving Russia's Biological Diversity: an analytical framework and initial investment portfolio. WWF, Switzerland.
  • Wikramanayake, E., E. Dinerstein, C. J. Loucks, D. M. Olson, J. Morrison, J. L. Lamoreux, M. McKnight, and P. Hedao. 2002. Terrestrial ecoregions of the Indo-Pacific: a conservation assessment. Island Press, Washington, DC, USA, [10].

Others:

  • Brunckhorst, D. 2000. Bioregional planning: resource management beyond the new millennium. Harwood Academic Publishers: Sydney, Australia.
  • Busch, D.E. and J.C. Trexler. eds. 2003. Monitoring Ecosystems: Interdisciplinary approaches for evaluating ecoregional initiatives. Island Press. 447 pages.
  • ASALE, RAE-; RAE. „macana - Diccionario de la lengua española”. «Diccionario de la lengua española» - Edición del Tricentenario (на језику: шпански). Приступљено 2019-11-18. 
  • Bancroft, Hubert H. (1882). „History of Central America. 1501–1530”. San Francisco: A.L. Bancroft & Co. стр. LXXIV. 

Спољашње везе

уреди
 
Савана на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савана&oldid=27923607”