Соња Сајзор

Транс феминисткиња и квир икона.

Соња Сајзор (Шабац, 26. јануар 1993) српска је транс феминисткиња и мултидисциплинарна визуелна уметница, ди-џеј и дарквејв певачица.

Цитати

уреди

„Не желим да будем „видљива” док ходам улицом, желим да будем безбедна.[1]


„Транс питање је класно питање. Питање сиромаштва и бескућништва је кључно за транс ослобођење.[2]


„Силоватељи углавном нису мамлази који искачу из жбуња у по ноћи, него мушкарци који су провели дуго времена трудећи се да стекну поверење жртве и да створе услове да не можеш да вриштиш и да се опиреш зато што се плашиш да ће последице тога што си вриштала и опирала ће бити десет пута горе него сам чин силовања.[3]


„Транс жена која жели да уђе у медицинску транзицију није „жена заробљена у телу мушкарца” исто као што особа која жели да смрша није „мршава особа заробљена у телу дебеле особе”. Ми јесмо наша тела. И сходно томе, свако од нас треба да има право на комплетну телесну аутономију над истим.[4]


„То што нас закон штити од дискриминације на послу, у школи, од стране станодавца, послодавца и слично, јесте корисно искључиво људима из виших класа који су у финансијској могућности да ангажују адвоката и да кривично гоне оне који су њихова права нарушили, а бескорисно за оне који припадају радничкој класи, или пак живе испод границе сиромаштва и немају новца да ураде исто, нити могу да издвоје време за подугачке судске процесе због тога што раде два или три посла да би преживели.[5]


„Битно је истаћи да су прајд отпочеле тамнопуте транс жене које су биле приморане на секс рад јер су биле сиромашне. Данас, педесет година касније, прајд не чини пуно ни за транс жене, ни за тамнопуте људе ни за секс раднице које су законом прогоњене зато што су сиромашне.[6]


„На интернету сви хоће да спасу свет, али нико неће да помогне мами да се оперу судови.[7]


„Трансродне особе прати мноштво стигми. Приликом запошљавања, особа мора да прође кроз процес легитимисања. У том моменту, уколико трансродна особа још увек не испуњава услове за промену имена и ознаке пола у документима, долази до присилног аутовања: особа мора да објасни зашто она изгледа као жена, а у документима је мушки пол/име и обрнуто. У тој фази разговора, послодавци често мењају тон, губе интерес и престају да разматрају опцију да ту особу запосле. Што због личних предрасуда и нетрпељивости, што због страха око администрације и безбедости.[8]


„Ја сам уметница по жељи, а активисткиња по потреби.[9]


„Мислим да је моје стваралаштво другачије јер се ја не трудим да будем оригинална или јединствена, већ дајем постојећој публици нешто што истински воле. Ја правим онакву журку на какву бих волела сама отићи. Пуштам музику какву бих волела чути. Радим перформансе какве бих волела видети.[10]


Референце

уреди