Pređi na sadržaj

Solilokvijum

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Glumac Kristofer Voken izvodi monolog u pozorišnoj predstavi Harliberli iz 1984. godine

Solilokvijum od latinskog solo „sebi” + loquor „pričam”, množina soliloquies)[1] monolog je upućen samom sebi, misli izgovorene naglas bez obraćanja drugome.[2][3]

Solilokvijumi se koriste kao sredstvo u drami kako bi lik dao publici do znanja šta misli, direktno se obraćajući ili govoreći im u poverenju,[4] potpuno ili delom.[5] Engleska renesansna drama koristila je monologe s velikim učinkom;[4] na primer, solilokvijum „Biti, ili ne biti” je središte Šekspirovog Hamleta.[6][7] Monolozi su uobičajeni u nizu dramskih medija (drame, filmovi,[8] itd), kao i u nedramskim medijima kao što je poezija.[9]

Slična književna sredstva

[uredi | uredi izvor]

Monologi su slični pesmama, epifanijama i drugim, po tome što uključuju jedan 'glas' koji govori, ali među njima postoje razlike. Na primer, monolog uključuje lik koji svoje misli i osećanja prebacuje sa sobom i sa publikom bez da se obraća bilo kojem od likova. Monolog su misli osobe izgovorene naglas.[10] Monolozi se takođe razlikuju od apostrofa, u kojima se govornik ili pisac obraća zamišljenoj osobi, neživom predmetu ili ideji.[11] Nastranice se razlikuju od pređašnjih formi ne samo po dužini (jer su kraće), već i po tome što ih drugi likovi ne čuju čak ni u situacijama u kojima bi logično trebalo (npr. dva lika se upuštaju u dijalog koji je prekinut tako što jedan od njih isporučuje nastranicu).[11]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

U antičkom grčkom pozorištu, iz koga su porekle zapadne drame,[12] konvencionalnom pravilu tri glumca je prethodilo pravilo dva glumca, kojem je prethodila konvencija u kojoj bi se samo jedan glumac pojavio na sceni, zajedno sa horom.[13] Poreklo monologa kao dramskog sredstva, dakle, nije ukorenjeno u dijalogu. Umesto toga, obrnuto je; dijalog je evoluirao iz monologa.

Antičko rimsko pozorište je imalo ekstenzivne monologe, češće od starogrčkog ili modernog pozorišta.[14] Jedna od ključnih svrha ovih monologa bila je da ukažu na prolazak značajne količine vremena (koje bi bilo dosadno da se odigra u realnom vremenu) unutar scena. Ova vrsta monologa se naziva povezujućim monologom.[15] Druge vrste monologa su uključivale „ulazne monologe“[15] i izlazne monologe.[16] U svakom od ovih slučajeva primarna funkcija je ukazivanje na protok vremena.[15]

Od renesansnog pozorišta nadalje, monolozi su se uglavnom fokusirali na likove koji koriste prošireni govor da bi ispunili svoju dramatičnu potrebu. Postmoderno pozorište, s druge strane, često prihvata performativne aspekte monologa, čak do te mere da osporava granicu između portretisanja karaktera (npr. glume) i autobiografskih govora.[17]

Tipovi

[uredi | uredi izvor]
Primer dramskog monologa Rafaela Baronezija.

Unutrašnji monolozi uključuju lik koji eksternalizira svoje misli tako da publika može svedočiti iskustva koja bi inače bila uglavnom unutrašnja. Nasuprot tome, dramski monolog uključuje jedan lik koji razgovara sa drugim likom.[18] Monolozi se takođe mogu podeliti na po osnovi aktivnih i narativnih monologa. U aktivnom monologu lik koristi svoj govor da postigne jasan cilj. Narativni monolozi jednostavno uključuju lik koji priča priču i često se mogu identifikovati po činjenici da su u prošlom vremenu.[19]

Audicije

[uredi | uredi izvor]

Od glumaca u pozorištu, a ponekad i na filmu i televiziji, može se tražiti da izvedu monologe na audicijama. Audicijski monolozi pokazuju sposobnost glumca da pripremi komad i izvede predstavu.[20] Ovi komadi su obično ograničeni na dva minuta ili manje i često su upareni sa kontrastnim monologom: komičnim i dramatičnim; klasičnim i savremenim. Izbor monologa za audiciju[21] često zavisi od predstave ili uloge.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Soliloquy | drama”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-03. 
  2. ^ Hasegawa, Yoko (2010). Soliloquy in Japanese and English. Amsterdam: John Benjamins Pub. Co. стр. 2. ISBN 978-90-272-8753-3. OCLC 697617483. 
  3. ^ Adam, Abdulaziz M. (2015-09-10). Soliloquies as a Dramatic Technique in Advancing the Plot In Shakespeare's Play Hamlet (Теза) (на језику: енглески). Sudan University of Science and Technology. Архивирано из оригинала 15. 09. 2022. г. Приступљено 21. 07. 2023. 
  4. ^ а б Braunmuller, A. R.; Hattaway, Michael (2003). The Cambridge companion to English Renaissance drama (2nd изд.). Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. стр. 23. ISBN 0-521-82115-0. OCLC 50761151. 
  5. ^ „What is a Soliloquy?: Definitions and Examples”. Oregon State Guide to English Literary Terms (на језику: енглески). 2022-09-16. Приступљено 2022-09-16. 
  6. ^ „Soliloquy - Definition and Examples of Soliloquy”. Literary Devices (на језику: енглески). 2020-10-31. Приступљено 2021-06-03. 
  7. ^ Selleck, Nancy (2020-12-15). „Interpersonal Soliloquy: Self and Audience in Shakespeare and Augustine”. English Literary Renaissance. 51 (1): 63—95. ISSN 0013-8312. S2CID 229181829. doi:10.1086/711602. 
  8. ^ „The Greatest Movie Speeches/Monologues of all time!”. IMDb. Архивирано из оригинала 1. 4. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2018. 
  9. ^ „Dramatic Monologue: An Introduction”. Victorianweb.org. 2003-03-10. Архивирано из оригинала 7. 8. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  10. ^ „Soliloquy – Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary”. Merriam-webster.com. Архивирано из оригинала 6. 7. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  11. ^ а б „The Tragedy of Romeo and Juliet by William Shakespeare”. Pleasanton.k12.ca.us. Архивирано из оригинала 2. 9. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  12. ^ The origins of theater in ancient Greece and beyond : from ritual to drama. Csapo, Eric., Miller, Margaret Christina. Cambridge: Cambridge University Press. 2007. стр. 1–32. ISBN 9780521836821. OCLC 70335135. 
  13. ^ Kuritz, Paul (1988). The Making of Theatre History. ISBN 978-0-13-547861-5. Приступљено 27. 5. 2014. 
  14. ^ Henry W. Prescott (јануар 1939). „Link Monologues in Roman Comedy”. Classical Philology. 34 (1): 1—23. JSTOR 264065. S2CID 162249208. doi:10.1086/362195. 
  15. ^ а б в Henry W. Prescott (април 1939). „Link Monologues in Roman Comedy”. Classical Philology. 34 (2): 116—126. JSTOR 264823. S2CID 224792284. doi:10.1086/362225. 
  16. ^ Henry W. Prescott (јануар 1942). „Exit Monologues in Roman Comedy”. Classical Philology. 37 (1): 1—21. JSTOR 264367. S2CID 162389976. doi:10.1086/362568. 
  17. ^ Geis, Deborah R. (децембар 1993). Postmodern theatric(k)s: monologue in contemporary American drama. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10467-3. Приступљено 27. 5. 2014. 
  18. ^ „monologue (drama and literature) - Encyclopædia Britannica”. Britannica.com. Архивирано из оригинала 12. 8. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  19. ^ „Monologue Information”. Angelfire.com. Архивирано из оригинала 28. 10. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  20. ^ „Audition Monologues”. Ace Your Audition. Архивирано из оригинала 14. 7. 2010. г. 
  21. ^ „Monologues from Movies & Plays”. Daily Actor. 4. 10. 2018. Архивирано из оригинала 25. 4. 2023. г. Приступљено 5. 10. 2018. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Solilokvijum&oldid=28491508”