Душан Симовић
| Душан Симовић | |
|---|---|
 Душан Симовић 1942. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 28. октобар 1882. |
| Место рођења | Крагујевац, Србија |
| Датум смрти | 26. август 1962. |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
| Војна каријера | |
| Чин | Армијски генерал |
Душан Т. Симовић (Крагујевац, 28. октобар 1882 — Београд, 26. август 1962) је био српски војсковођа, армијски генерал Војске Краљевине Југославије, начелник Главног генералштаба, министар војске и морнарице, а после државног удара којим је збачена пронемачка влада и проглашења принца Петра II Карађорђевића за пунолетног постао је председник Министарског савета Краљевине Југославије и начелник Главног генералштаба. Носилац је више одликовања. У иностранству определио се за подршку НОП[1] и позвао друге да га подрже. После рата био је један од сведока против Драже Михајловића на његовом суђењу.
Биографија
Армијски генерал Душан Т. Симовић рођен је 28. октобра 1882. у Крагујевцу. Основну школу и два разреда гимназије је завршио у родном граду. Још као гимназијалац доста се интересовао за војне ствари и војнички позив. Због свог великог интересовања за војна питања, напушта гимназију и уписује војну академију у Београду. Војну академију је завршио 1900. године, када је произведен у чин артиљеријског потпоручника. Вишу школу Војне академије завршио је 1905, а генералштабну припрему 1912. године. У балканским ратовима 1912-1913 и Првом светском рату 1914—1918. показао се као одличан официр и у чин генералштабног мајора унапређен је 1913, а потпуковника 1915. године. На Солунском фронту је био командант Седмог пешадијског пука. Но, још на Солунском фронту, Симовић се интересовао за ваздухопловство и против-ваздушну одбрану. Сваким даном се све више занимао за радове Михаила Петровића, читајући његове извештаје у балканским ратовима, као и његове студије о ваздухопловству. Тако се преломио и одлучио да се после рата посвети ваздухопловству. Године 1918. одређен је за делегата Српске владе и Врховне команде код Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу. У периоду до почетка другог рата, посвећује се искључиво ваздухопловству.
Главнокомандујући ваздухопловних снага постаје 1936. и на том положају остаје све до 1938. када га је заменио генерал Милутин Недић. У међувремену, чин ваздухопловног генерала добија јануара 1938, а већ маја исте године постаје начелник Главног генералштаба све до 1940. године. На положају начелника Главног генералштаба је наследио генерала Милутина Недића. Као министар војни, залагао се за то да се у случају Немачког напада на Југославију пружи отпор који ће трајати све док се и савезници не придруже југословенској војсци, а у случају неуспеха да се војска повуче према Грчкој и тиме створи нови Солунски фронт. Оваква његова размишљања нису прихваћена, па је априла 1940. морао дужност начелника да преда генералу Петру Косићу. Активно је пратио ток збивања, а када је потписано приступање Југославије Тројном пакту, узео је учешћа, заједно са бригадним генералом Боривојем Мирковићем, пуковником Драгутином Савићем, ваздухопловним пуковником Стјепаном Буразовићем, генералштабним пуковником Миодрагом Лазићем и другим официрима у завери против владе Драгише Цветковића.
Кад је завршен војни пуч и срушено намесништво кнеза Павла, Симовић је изабран за новог председника владе, а поред тога припала му је и дужност начелника генералштаба по други пут. Но, Симовић није имао много времена да припреми војску за предстојећи рат. На дан венчања његове ћерке, Немци су напали Југославију 6. априла 1941. Симовић, као председник владе, и начелник генералштаба у Априлском рату имао је много проблема. Прво долази до издајства на фронту, а затим до распада владе, јер су неколицина министра, проосовински оријентисаних, поднела оставке. Симовић се са својом владом налази у Црној Гори, у Никшићу, где је 13. априла 1941. одржана последња седница владе пред одлазак из земље.
Симовић је поднео Краљу Петру II оставку на место шефа Генералштаба и предложио за то место армијског генерала Данила Калафатовића, тадашњег команданта позадине, који ће потписати капитулацију. Симовић одлази из земље 15. априла заједно са својом женом и братом. После дочека на аеродрому „Агренион“ у Атини, енглеским авионом одлази у Лондон. У иностранству остаје на месту председника владе све до чувене Каирске афере[тражи се извор], када је смењен 11. јануара 1942. У иностранству се определио за НОП, враћа се у Београд 1945. и учествује као сведок на суђењу Дражи Миахиловићу 1946. године. Као војни писац објавио је велики број књига и радова. Носилац је више одликовања, а за заслуге у ратовима Србије добио је два пута Карађорђеву звезду са мачевима четвртог стерпена, У Београду је остао до своје смрти. За живота је био ожењен Станом, ћерком Милорада Тадића, апотекара из Ваљева, и Фросине, домаћице.[2] Имали су сина и ћерку.
Референце
- ^ http://znaci.net/00001/53_38.pdf
- ^ Милорад Радојчић: „Бабићи из Ваљева“, стр. 44-45, у публикацији „Гласник“, број 44, Историјски архив Ваљево, 2010. године.
Литература
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
Види још
Спољашње везе
