Хенри III Плантагенет

За другу употребу, погледајте страницу Хенри III.

Хенри III Плантагенет
Хенри III Плантагенет
Лични подаци
Датум рођења	(1207-10-01)1. октобар 1207.
Место рођења	Замак Винчестер, Енглеска
Датум смрти	16. новембар 1272.(1272-11-16) (65 год.)
Место смрти	Вестминстер, Енглеска
Породица
Супружник	Елеонора од Провансе
Потомство	Едвард I Плантагенет, Маргарета од Енглеске, Беатрис Енглеска, Едмунд Грбави, Катарина од Енглеске
Родитељи	Јован без Земље Изабела Анголемеска
Династија	Плантагенет
Краљ Енглеске
Период	28. октобар 1216 − 16. новембар 1272.
Претходник	Јован без Земље
Наследник	Едвард I Плантагенет

Хенри III или Хенрик III (енгл. Henry III of England; Замак Винчестер, 1. октобар 1207 — Вестминстер, 16. новембар 1272) је био енглески краљ (1216—1272), наследивши свог оца Јована. Хенријева владавина је обележена сукобом са баронима, а посебно са Симоном Монфором. На престолу га је наследио син Едвард I.

Малолетни краљ

Син је Јована без Земље. Након очеве смрти крунисан је 1216. са девет година. Подржали су га барони, који су били позвали француског престолонаследника Луја VIII да свргну Јована без Земље. Хенријеви регенти су одмах пристали да владају према Великој повељи слободе, коју је Јован без Земље најпре био под принудом потписао, а онда одбио да је прихвати.

Регенти су владали земљом до 1227. уместо малолетног Хенрија.

Побожан краљ

Хенри III се искрцава у Аквитанији, слика из 15. века (Bibliothèque Nationale, MS fr. 2829, folio 18)

Када је Хенрик постао пунолетан, настојао је обновити краљевски ауторитет, угледајући се на француски аутократски модел. Био је изузетно побожан, тако да је често каснио на путовања због инсистирања да присуствује црквеним службама и неколико пута дневно. Био је обузет култом Едварда Исповедника, краља који је владао до 1066. Едвард Исповедник је основао Вестминстерску опатију. Због тога је Хенрик позвао француске архитекте из Ремса да реновирају Вестминстерску опатију у готичком стилу. Централни део Вестминстерске опатије постаје гроб Едварда Исповедника. Вестминстерска палата, која се налазила крај Вестминстерске опатије постаје највећи церемонијални простор краљевства и ту се састаје савет племића.

Барони присиљавају краља да потпише Оксфордске прописе

Хенрик је финансирао папин рат на Сицилији, да би добио титулу за свог млађег сина Едмунда. Многи барони су почели сматрати да тиме иде стазама свога оца Јована без Земље. Симон Монфор је постао вођа барона, који су захтевали да краљ поштује Велику повељу слободе и да преда још власти баронском већу. Седам барона је присилило Хенрија да 1258. пристане на Оксфордске прописе, по којима се укида апсолутистичка монархија и власт се предаје већу од 15 барона, који би владали. Осим тога постојао би парламент, који би се састајао три пута годишње да надзире рад већа.

Хенрик је добио 1262. папину булу, по којој је изузет од заклетве, коју је дао при доношењу Оксфордских прописа. Пре избијања рата обе стране су биле прихватиле да француски краљ Луј IX арбитрира. У јануару 1264. Луј IX је пресудио да су Оксфордски прописи незаконити и да су према томе ништавни.

Други баронски рат

Симон Монфор није прихватио арбитражну одлуку, него је кренуо у рат против Хенрија. Две стране, ројалисти и барони, су тиме кренуле у грађански рат, назван Други баронски рат. Хенри је поражен у бици код Луиса 14. маја 1264, а после тога су он и његов син Едвард су стављени под кућни притвор. Хенри је отада био само симболички краљ. Симон Монфор је наставио владати Енглеском без икакве краљевске контроле. Симон Монфор створио је први парламент за који су грофовије и општине бирале своје представнике. Гласали су они који су прелазили одређени имовински праг. Барони, који су у почетку подржали Монфора, почели су сумњати да је отишао предалеко.

Хенријев син Едвард I је успео да побегне из кућног притвора 1265. и повео је ројалисте против Монфора. Ројалисти су победили 4. августа 1265. у бици код Евшама. Ројалисти су имали 4 пута више војника. После битке уследила је жестока освета, која није била примерена дотада углавном витешким војскама. Симон Монфор је убијен, након што се предао. Том битком завршено је раздобље витештва у Енглеској. Дотада су витези ретко били убијани у бици. Најчешће би били заробљавани и ослобађани откупом. Престолонаследник и будући краљ Едвард I је побио већину племића, иако су се настојали предати.

Лик Хенрија III на његовом ковчегу у Вестминстерској опатији.

Породично стабло

16. Фулк I Јерусалимски

8. Жофруа Плантагенет, гроф Анжуа

17. Ерменгарда Анжујска

4. Хенри II Плантагенет

18. Хенри I

9. Матилда од Енглеске

19. Матилда од Шкотске

2. Јован без Земље

20. Вилијам IX Аквитански

10. Вилијам X Аквитански

21. Филипа Тулуска

5. Елеонора од Аквитаније

22. Амори I, виконт од Шатлроа

11. Енора од Шатлроа

23. Дангероса од Лил Бушара

1. Хенри III Плантагенет

24. Wulgrin II Taillifer, Count of Angoulême

12. William VI (Taillefer IV), Count of Angoulême

25. Panica de la Marche

6. Ејмери Анголемески

26. Raymond I, Viscount of Turenne

13. Marguerite de Turenne

27. Matilda de la Perche

3. Изабела Анголемеска

28. Луј VI

14. Петар I Куртене

29. Аделаида од Савоје

7. Алиса од Куртенеа

30. Reinald of Courtenay

15. Елизабет Куртене

31. Hedwig du Donjon

Литература

• Encyclopedia Britannica. 
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд.