Пређи на садржај

Ружа

С Википедије, слободне енциклопедије

Rosa
Временски распон: еоценданашњост
Црвена ружа
Rosa rubiginosa
Научна класификација e
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Rosaceae
Потпородица: Rosoideae
Род: Rosa
L.
Врсте

Види Списак врста из рода Rosa

Синоними
  • Hulthemia Dumort.
  • ×Hulthemosa Juz. (Hulthemia × Rosa)

Ружа (лат. Rosa sp.) је род дрвенастих биљака из породице ружа (Rosaceae). Узгаја се због лепих мирисних цветова и до данас постоје многи хибриди и култивари ружа који се међусобно разликују по боји и изгледу цвета, мирису и постојању трнова. Постоји велики број дивљих ружа, чији се плод (шипак, шипурак) богат витамином Ц користи у исхрани и за припрему чајева. Од око 100 врста рода ружа у Србији расте двадесетак. Србија и југ Француске су најбоља поднебља за гајење ружа.[1]

Ружа се поред своје лепоте и мириса као украсно цвеће користи у: козметици, медицини и кулинарству.

Ботаника

[уреди | уреди извор]

Лишће је наизменично поређано на стаблу. Код већине врста дуго је 5-15 центиметара и перастог је облика, са 5-9 лисна залиска; залисци обично имају зупчасту ивицу, а често и неколико мањих трнова на доњем делу стабљике. Већина ружа је листопадна, али постоје и неке врсте (углавном из југоисточне Азије) које су зимзелене или скоро зимзелене биљке.

Еволуција

[уреди | уреди извор]

Најстарији остаци ружа потичу из касноеоценске формације флорисант у Колораду.[2] Руже су биле присутне у Европи у раном олигоцену.[3]

Данашње баштенске руже потичу из Кине из 18. века.[4] Међу старим кинеским баштенским ружама, група Олд Блаш је најпримитивнија, док су новије групе најразноврсније.[5] Најбоље време за садњу баштенских ружа је јесен, међутим, ако је зима топла, може и касније током јесени.[6]

Систематика

[уреди | уреди извор]

Род Rosa се дели на следеће подродове:

  • Hulthemia
  • Hesperrhodos
  • Platyrhodon
  • Rosa (дели се на секције)
    • Banksianae
    • Bracteatae
    • Caninae
    • Carolinae
    • Chinensis
    • Gallicanae
    • Gymnocarpae
    • Laevigatae
    • Pimpinellifoliae
    • Rosa
    • Synstylae

Ред Rosa се састоји од 140-180 врста подељених у четири подрода:[7]

Употребе

[уреди | уреди извор]

Ружа у козметици

[уреди | уреди извор]
Млади листови руже
Гераниол (C
10
H
18
O
)

Ружа се у козметици користи најчешће као етерично уље или се мирис (екстракт) додаје у парфеме, шампоне или разне креме.

Парфеми руже се праве од ружиног уља (који се назива и атар руже), које је мешавина испарљивих етеричних уља добијених парном дестилацијом згњечених латица ружа. Повезани производ је ружина вода која се користи за кување, козметику, медицину и верске праксе. Техника производње је настала у Персији,[8] а затим се проширила кроз Арабију и Индију, а недавно и у источну Европу. У Бугарској, Ирану и Немачкој користе се дамаске руже (Rosa × damascena 'Trigintipetala'). У другим деловима света Rosa × centifolia се обично користи. Уље је провидно бледо жуте или жуто-сиве боје. 'Rose Absolute' се екстрахује растварачем са хексаном и производи тамније уље, тамно жуте до наранџасте боје. Маса екстрахованог уља је око једног трихиљадитог до шестохиљадитог дела тежине цветова; на пример, за производњу једног грама уља потребно је око две хиљаде цветова.

Главни састојци атара ружа су мирисни алкохоли гераниол и L-цитронелол и камфор руже, чврста супстанца без мириса састављена од алкана, која се одваја од ружиног уља.[9] β-Дамасценон такође значајно доприноси мирису.

Руже у кулинарству

[уреди | уреди извор]

У кулинарству ружа често служи као зачин али се у неким крајевима (Бугарска) прави слатко или џем од руже а као посластица најпознатији је ратлук са укусом руже.

Ружа у медицини

[уреди | уреди извор]

Ружа (нарочито дивља ружа шипак) се раније (и данас) користила за чајеве против разних тегоба а данас се састојци руже и шипка користе за прављење лекова.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стевановић, Драгољуб. „Благо у баштама и расадницима”. Politika Online. Приступљено 2021-04-04. 
  2. ^ DeVore, M. L.; Pigg, K. B. (јул 2007). „A brief review of the fossil history of the family Rosaceae with a focus on the Eocene Okanogan Highlands of eastern Washington State, USA, and British Columbia, Canada”. Plant Systematics and Evolution (на језику: енглески). 266 (1-2): 45—57. ISSN 0378-2697. doi:10.1007/s00606-007-0540-3. 
  3. ^ Kellner, A.; Benner, M.; Walther, H.; Kunzmann, L.; Wissemann, V.; Ritz, C. M. (март 2012). „Leaf Architecture of Extant Species of Rosa L. and the Paleogene Species Rosa lignitum Heer (Rosaceae)”. International Journal of Plant Sciences (на језику: енглески). 173 (3): 239—250. ISSN 1058-5893. doi:10.1086/663965. 
  4. ^ „The History of Roses - Our Rose Garden - University of Illinois Extension”. Web.extension.illinois.edu. Приступљено 2021-02-26. 
  5. ^ „Genetic relationships and evolution of old Chinese garden roses based on SSRs and chromosome diversity - Scientific Reports”. Nature. 13. 11. 2017. Приступљено 2021-02-26. 
  6. ^ florasavetnik (2024-08-29). „Baštenska ruža-Ranunkulus”. Floraekspres (на језику: српски). Приступљено 2024-10-08. 
  7. ^ Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN 978-3319906973. 
  8. ^ Nikbakht, Ali (2004). „A study on the relationships between Iranian people and Damask rose (Rosa damascena) and its therapeutic and healing properties”. researchgate. „The origin of Damask rose is the Middle East and it is the national flower of Iran. Rose oil usage dates back to ancient civilization of Persia. Avicenna, the 10th century Persian physician, distilled its petals for medical purposes and commercial distillery existed in 1612 in Shiraz, Persia. 
  9. ^ Stewart, D. (2005). The Chemistry Of Essential Oils Made Simple: God's Love Manifest In Molecules. Care. ISBN 978-0-934426-99-2. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]