Пређи на садржај

Атропат

Извор: Wikipedija

Атропат (перз. Атарепâта или Атурпат; „Чувар ватре“[1], грч. Аτρоπάτης; Атропатес[2]) је био перзијски племић[3] који је тијеком друге половице 4. вијека пне. служио перзијског владара Дарија III. Кодомана, потом Александра Македонског на мјесту сатрапа Медије[1], да би на крају створио независну династију и државу названу по њему (Атропатена). Хисторичар Диодор назива га „Атрап“ (Атрапес)[4], док Квинт Курције Руф користи погрешно[1] име „Арсак“ (Арсацес)[5].

Политички живот

[уреди | уреди извор]

Позадина

[уреди | уреди извор]

О раној Атропатовој каријери мало је познато, но зна се како су му родитељи били зороастријци, односно сљедбеници учења пророка Заратустре. То се може ишчитати из његовог имена Атропат што значи „Чувар ватре“; ватра је била зороастријски симбол, а један од Заратустриних синова такођер се звао Атропат[3]. Атропатова обитељ је вјеројатно била врло богата и утјецајна, будући како је он служио као сатрап Медије која је била једна од најважнијих покрајина Перзијске Монархије[3].

У перзијској служби

[уреди | уреди извор]

Атропат је служио као један од генерала у перзијској војсци тијеком битке код Гаугамеле (331. пне.)[1], гдје је предводио један од најважнијих контингената Даријеве војске. Битка је завршила македонском побједом, након чега се Перзијска Монархија више није могла опоравити.

Тијеком зиме исте године, Атропат је примио Дарија III. у главном медијском граду Екбатани, гдје је перзијски велики краљ покушао окупити нову војску за борбу против Александра Македонског који се након освајања Перзеполиса приближавао према сјеверу[3]. Дарије III. Кодоман се потом повукао према истоку гдје су га 330. пне. убили бактријски сатрап Бес и његови савезници.

У македонској служби

[уреди | уреди извор]

Након Даријеве смрти Атропат се одлучио предати Александру, који га је примио због пријатељске политике према перзијском племству у којима је видио пријеко потребне савезнике (примјери су Артабан II. и Мазеј). Александар је одлучио задржати Атропата на мјесту сатрапа Медије[6][7], унаточ томе што је ту позицију претходно намијенио Оксидату који се показао непоузданим[1].

Град Екбатана (модерни Хамадан) је због своје стратешке важности представљала везу између Мезопотамије односно Медитерана и источних сатрапија, што је подразумијевало како ју је Александар морао оставити на чување неком врло поузданом. Атропат се таквим и показао; када је Александрова десна рука Парменион убијен у Екбатани, Атропат је успијевао одржати мир и стабилност у земљи. Године 324. пне. Атропат је ухитио Баријакса који се представљао као нови краљ Медијаца и Перзијанаца, те га је заробљеног испоручио Александру приликом посјете Пасаргаду, религијској метрополи Перзије[3].

Атропат је путовао заједно са Александром у Сузу, гдје се његова кћи удала за Пердику, једног од најважнијих македонских генерала[8]. Тијеком јесени и зиме 324./323. пне. Атропат је понудио Александру необични дар од сто ратница Амазонки, чиме га је желио орасположити након смрти његовог блиског пријатеља Хефестиона који је умро недуго након доласка у Екбатану. Ипак, хисторичар Аријан у својим дјелима[9] изражава сумњу у истинитост ове приче[2].

Пола године касније, Александар је умро а македонски генерали (дијадоси) између себе су подијелили освојене сатрапије приликом састанка у Трипардису (320. пне.). Медија је њиховом одлуком подијељена; јужни дио који је контролирао пут између истока и запада припао је Македонцу Питону, док је сјеверни дио остао под окриљем Атропата[1][3][10]. Грчки хисторичари након овог догађаја више не спомињу Атропата[3], због чега се чини како није играо значајнију улогу тијеком ратова дијадоса.

Након Александрове смрти

[уреди | уреди извор]

Атропатов каснији живот познат је из зороастријске хисторијске оставштине, која наводи како су припадници те религије прогањани у доба Александрове владавине. Неки од њих (међу њима и сам Атропат) били су лојални македонски сљедбеници, док су неки пружали отпор туђинцу. Зороастријска „Књига Арде Вираф“ из 3. или 4. вијека пне. спомиње:

Одвратни и поремећени злодух, у циљу да одврати људе од ове религије, потакнуо је Александра (...) да дође у нашу земљу Иран те донесе рат и разарање; он је такођер убио иранског владара (Дарија), уништио главни град Перзеполис и цијелу монархију, те их пустио да пропадају. I ова религија, односно цијела Авеста и њени текстови писани у крављој кожи златном тинтом, која је била похрањена у архивима у Стакхар Папакану и (...), спаљена је од стране Александра. Он такођер побише неке високе свећенике и суце, Маге и чуваре религије, стручњаке и мудраце из земље Ирана. Он исто баци мржњу и раздор између нашег племства и становништва из земље Ирана.[11]

Данас се точно не зна какви су текстови спаљени, будући како се већина зороастријских учења читала из Авесте која је писана у каснијем раздобљу. Постоји могућност како је убијањем зороастријских свећеника нестала већина усмене предаје, али и писаних текстова.

Након што је покорена монархија била подијељено између дијадоса, Атропат је остао један од аутохтоних владара. Чини се како је одиграо важну улогу у спашавању зороастријанаца, будући како „Књига Арде Вираф“ даље наводи:

Након тога, створена је опћа збуњеност и раздори између становништва Ирана, једно за другим. I тако нису имали ни господара, ни владара, ни старјешине, ни високе свећенике који бијаху упознати са религијом, због чега постајаху скептични у односу према Богу; бројне религије и вјеровања, закони и норме владаше нашом земљом, све до времена када дођоше благословљени и бесмртни Атаропад-и Марспендан, на чијим се грудима према Денкарду лијевао растопљени мјед.[11]

Денкард је једна од авестиних прича, која у данашњем облику датира из средњег вијека те садржава текстове који не спомињу ништа о „лијевању мједа на грудима“, што је очито била староиранска фраза за срдачност и честитост[3]. Аутор „Књиге Арде Вираф“ очито приповиједа о својеврсном облику древне легенде, но она свакако може упућивати на то како је Атропат био велики заштитник свог народа[3], о чему свједочи и како се земља којом је владао стољећима касније звала „Медија Атропатена“[2] или краће „Атропатена“[1]. Атропатова династија владала је преко пола тисућљећа (о чему је писао и Страбон[12]); прво као независни владари, затим као селеукидски, те коначно арсакидски вазали. Династијски бракови са владајућим Партима нису били ријеткост[13].

Овај назив преживио је од старог вијека; Арсакиди и Сасаниди користили су иначицу „Атурпатакан“ која је касније постала коријеном за назив модерне државе Азербејџан, односно истоимене иранске покрајине Азарбајџан[14].

Везе

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Атропат (Атропатес), енциклопедија Ираница, M. L. Цхаумонт
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 „Атропат (Атропатес), АнциентЛибрарy.цом”. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-05. Приступљено 2009-08-14. 
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 „Атропат (Ливиус.орг, Јона Лендеринг)”. Архивирано из оригинала на датум 2007-10-29. Приступљено 2009-08-14. 
  4. ↑ Диодор са Сицилије: Библиотхеца хисторица, XVIII. 3.
  5. ↑ Квинт Курције Руф: Хисториае Алеxандри Магни, VIII. 3.
  6. ↑ Аријан: „Александрова Анабаза“, III. 8.
  7. ↑ Аријан: „Александрова Анабаза“, IV. 18.
  8. ↑ „Александар Велики: Вјенчања у Сузи (Ливиус.орг)”. Архивирано из оригинала на датум 2016-08-26. Приступљено 2013-06-13. 
  9. ↑ Аријан: „Александрова Анабаза“, VII. 13.
  10. ↑ Атропат (енциклопедија Британница)
  11. ↑ 11,0 11,1 „Религијско угњетавање у Александрово доба - Књига Арда Вираф, I.-XVII. (Ливиус.орг)”. Архивирано из оригинала на датум 2013-04-03. Приступљено 2013-06-13. 
  12. ↑ Страбон: „Географија“, XI. 13.
  13. ↑ Азербејџан - III. Предисламска хисторија (енциклопедија Ираница, К. Сцхиппманн)
  14. ↑ Азербајџан - I. Географија (енциклопедија Ираница, X. де Планхол)

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Atropat&oldid=41301952”