Борис I

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Борис I Михаило
Датум рођења 852.
Место рођења непознато
Место смрти непознато
Гроб манастир код Преслава
Титула кнез Бугарске
Период 852.–889.
Претходник Пресијан
Наследник Владимир од Бугарске
Порекло
Династија Крумска династија могућа и Дуло династија
Отац Пресијан
Мајка непознато
Породица
Супружник Марија
Деца Владимир
Гаврило
Симеон I
Ана

Борис I или понекад Михаило (буг. Борис I; Михаил) је био владар Бугарске између 852. и 889. године.

Име и титуле

[уреди | уреди извор]

Борис је 864. прихватио хришћанство и на свом крштењу је као врховни хришћански чин узео име свог кума, византијског цара Михаила III, па се понекад у историјским истраживањима назива и Борис-Михаило.

Једини директни запис Борисове титуле се може наћи у Балшинском запису који је написан код данашњег албанског села Балши. Тамо је назван архонт Бугарске што се обично преводи са цар, а у 10. веку је назван кназем.[1] Из бугарским записима Борис је обично називан књазем, а током трајања другог бугарског царства- Цар.[2] Према другим теоријама Борис је имао следеће титуле: кан[3]Грешка код цитирања: Почетка ознака <ref> није исправно обликована или садржи неисправан назив, цар[4] или књаз[5]. Мада друга теорија негира да је имао титулу кан, јер се титула кан није употребљавала још од кана Аспаруха.[6]

Криза у централној Европи

[уреди | уреди извор]

Од почетка 9. века почело је у Европи да се осећа ривалство између Католичке цркве у Риму и Православне цркве у Константинопољу. Када се је Карло Велики прогласио за цара Франачког царства папа је одмах прекинуо све политичке односе са Византијом и због тога је био подржан од стране Франака. После Верденског споразума 843. године, Источна Франачка (касније Немачка) је почела да води агресивнију политику у Европи. Почели су да шире своју државу ка истоку међу Словене, а папа их је збого овога подржао, јер је међу Словене видео нове католичке поданике. Као одговор на ова освајања Мојмир I је ујединио све словенске кнезове и оформио Великоморавску кнежевину. Његов наследник Ратислав се је борио против Немаца.[7] Обе државе су покушавале да имају добре односе са Бугарском због њене велике војне надмоћи.

Војни походи

[уреди | уреди извор]

Борис је био син и наследник Пресијана. Године 852. шаље дипломате у Источној Франачкој како би потврдио мир из 845. године.[8][9] Када је наследио свог оца имао је велику војску и силу да нападне Византију, али није напао.[10] Због тога му Византијци дају малу регију на југоистоку звану Странџа.[11] Мир није потписан, и ако су обе стране привремено промениле своје делегације. Године 854. моравски кнез Ратислав му помаже у борби против Источне Франачке. Према неким изворима неки франачки феудалци су нахушкали Бориса да нападне Лудвига I.[12] Бугарско-словенска кампања је била катастрофа и Лудвиг је брзо поразио бугарску војску и напао саму Бугарску.[13] У исто време Хрвати почињу рат са Бугарском и нападају је. Према неким изворима сматра се да је Лудвиг платио Хрватима да нападну Бугарску, како би они замајавали Бориса, док се усредсреде на Велику Моравску.[14] Пошто Борис није имао никаквог успеха, обе стране су потписале мир и повукле преостале војске.[15] Због војних акција и мира који су потписали Борис и Лудвиг, Ратислав је морао да се бори против Франака сам. Конфликт са Византијом је започео 855.-866. Пловдив и неке тврђаве на Црном мору су зазузете од стране Михаила III.[16][17]

После смрти Властимира око 850. године, његови синови су поделили српске земље. Борис одлучује да нападне српске земље. Циљао је да смањи утицај Византије на ове мале српске земље. Кампања је неуспела, јер су Срби заробили његовог сина Владимира и дванаест великих бољара.[18][19] Борис се је нагодио са Србима и даровао их је, да би они ослободили његовог сина.[20]

I поред свих ратних неуспеха Борис је ипак сачувао своје царство.

Крштење

[уреди | уреди извор]
Покрштавање Бугара

Из непознатих разлога Борис је био заинтересован за хришћанство. Године 863. је хтео да од Лудвига прими групу свештеника и да се покрсте. Међутим, касније те године Византија је напала Бугарску током временских непогода и тада је Борис прихватио да се покрсти по Византијским обичајима и да да Тракију (то је у ствари Загора коју је Борис повратио исте године).[21] Почетком 864. године Борис се је тајно крстио у Плиски заједно са својом породицом и део племића.[22] Цар Михаило III му је био кум, а он је узео име Михаило.[23] Међутим у Балшинском запису пише:„... крштен је арконт Бугарски Борис, назван је Михаило, јер је народу дао Бог, година:6374 (866.) (лат. евафтисте о архон Булгариас Борис о метономастхеис Михаил син то ек Тхеу дхедхомено ав то етхнеи тоус с т о д) После његовог крштења његовим стопама су кренули и други бугарски племићи, а после њих и остатак народа.

Међутим, нису сви подржавали ширење хришћанства у Бугарској, па су се неколико угледних бољара побунила против Михаила. Михаило је сурово угушио побуну и убио 55 бољара заједно са њиховим породицама.[23]

Бугарска црква

[уреди | уреди извор]

У исто време када је био крштен, Борис (сада Михаило) тражио је начин да стекне аутокефалност од константинопољског патријаха Фотија. Фотије је био огорчен на Бориса, па је Борис хтео више репутације код папе.[24] Борис је послао дипломате код Папе Николе I 866. Са дугом листом о томе како водити једну цркву. Добио је 106 одговора о томе како водити религију, политику, обичајима и закону. Папа је неко време затворио око контроверзног питања о аутокефалности Бугарске и послао је мисионаре да крсте Бугаре по западним обичајима. Ово је изнервирало Фотија и он је написао дугу литургију 867. о томе како се одбацују сва крштења која обаве западни мисионари.[25]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Бакалов, Георги. Средновековният български владетел. (Титулатура и инсигнии), София 1995, с. 144, 146, Бобчев, С. С. Княз или цар Борис? (към историята на старобългарското право). Титлите на българските владетели, Българска сбирка, XIV, 5, 1907, с. 311
  2. ↑ Бакалов, Георги. Средновековният български владетел..., с. 144-146
  3. ↑ 12 мита в българската история
  4. ↑ http://www.infobulgaria.info/interviews.php?lang=1&cat=0&itm=68 Архивирано 2007-11-02 на Wаyбацк Мацхине-у Българската християнска цивилизация е обединила 40% от Европа
  5. ↑ Златарски, Васил [1927] (1994). „История на Българската държава през Средните векове, т.1, ч.2“, Второ фототипно издание, София: Академично издателство „Марин Дринов“. ИСБН 954-430-299-9.
  6. ↑ „Гербов, К. Канасубиги е "княз", а не "хан" или "кан" - Омуртаг и Маламир са били князе преди Борис”. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-06. Приступљено 2012-01-12. 
  7. ↑ К. Грот, Моравия и Мадяры, Петроград, 1881, стр. 108 и сл.
  8. ↑ Рудолфи Фулден. анналес, ан. 852
  9. ↑ Пертз, Мон. Герм. СС, I, п. 367: легатионес Булгарорум Сцлаворумqуе ет абсолвит
  10. ↑ Генесиос, ед. Бон., п. 85—86
  11. ↑ V. Н. Златарски, Известия за българите, стр. 65—68
  12. ↑ Дüммлер, каз. съч., I, стр. 38
  13. ↑ Мигне, Патрол. гр., т. 126, цап. 34, цол. 197
  14. ↑ К. Грот, Известия о сербах и хорватах, стр. 125—127
  15. ↑ Цонст. Порпхyр., Де админ, имп., ед. Бон, цап. 31, п. 150—151
  16. ↑ Гјузелев, п. 130
  17. ↑ Булгариан хисторицал ревиеw, в.33:но.1-4, п.9.
  18. ↑ Ф. Раçки, Доцумента хисториае Цхроатие етц., Загреб, 1877, п. 359.
  19. ↑ П. Шафарик, Славян. древн., II, 1, стр. 289.
  20. ↑ Цонст. Порпхyр., ибид., цап. 32, п. 154-155
  21. ↑ Фине, пп. 118-119
  22. ↑ Андерсон, Гералд Х. (1999). Биограпхицал Дицтионарy оф Цхристиан Миссионс. Wм. Б. Еердманс Публисхинг. стр. 80. ИСБН 0802846807. 
  23. ↑ 23,0 23,1 Андерсон, 1999, п.80
  24. ↑ Дуффy, Еамон (2006). Саинтс анд Синнерс: А Хисторy оф тхе Попес. Yале Университy Пресс. стр. 103. ИСБН 0300115970. 
  25. ↑ Дуффy, 2006, п. 103

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Претходник:
Пресијан 		Владари Бугарске Наслједник:
Владимир од Бугарске
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Boris_I&oldid=41411439”