Цаглиари

Цаглиари; Цомуне ди Цаглиари
	Колаж атракција градаКолаж атракција града
; Застава	; Грб
	Координате: 39°14′Н 9°3′Е / 39.233°Н 9.050°Е
Држава	Италија
Регија	Сардинија
Метрополитански град	Цаглиари
	Власт
- Градоначелник	Паоло Труззу
	Површина
- Укупна	85 км²
Висина	4 м
	Становништво (2011)
- Град	149.883
Временска зона	УТЦ+1 (УТЦ+2)
Поштански број	09100
Позивни број	070
	Службене странице; www.цомуне.цаглиари
Карта
	Цаглиари цласс=нотпагеимаге\| Цаглиари на карти Италије

Цаглиари (фон. Каљари, сардински: Цастедду, латински: Царалис) је главни град Цаглиаријског метрополитанског подручја и регије Сардиније у Италији. Град је 2011. имао 149.883 становника.^[1] Метрополитански Цаглиари заједно с предграђима (Елмас, Ассемини, Цапотерра, Селаргиус, Сесту, Монсеррато, Qуартуцциу, Qуарту Сант'Елена) и још 15 насеља броји свеукупно 453.728 становника.

Географија

Цаглиари лежи на сјеверном крају Цаглиаријског заљева, на југу Сардиније.^[2] Скевероисточно од града леже обронци масива Геннаргентуа, док се на сјеверозападу простире највећа оточка равница Цампидано. Средњовјековни центар града лежи на дугом уском брежуљку, положеном у смјеру сјевер-југ, највјероватније на истом мјесту на којем се налазила картажанска акропола. С друге стране, западни дио града и кварт Марина у доњем граду, вјеројатно се простиру на терену некадашњег римског града Царалиса, што потврђују остаци великог римског амфитеатра и велика некропола.^[2]

Клима

Цаглиари има типичну средоземну климу с дугим, топлим и сушним љетима, те кратким и кишним зимама.

Климатолошки медијани за Елмас у Цаглиарију (аеродром), 5 м, 1981–2010
Мјесец	јан-сиј	феб-вељ	мар-ожу	апр-тра	мај-сви	јун-лип	јул-срп	ауг-кол	сеп-руј	окт-лис	нов-сту	дец-про	година
Апсолутни максимум (°Ц)	21,0	22,4	26,2	29,0	34,6	39,0	43,6	41,4	35,4	31,8	26,4	23,4	43,6
Средњи максимум (°Ц)	14,4	15,0	17,1	19,5	23,8	28,2	31,4	31,7	27,9	23,7	18,8	15,5	22,3
Средња дневна (°Ц)	9,9	10,2	12,1	14,5	18,4	22,5	25,6	25,9	22,7	18,9	14,3	11,1	17,2
Средњи минимум (°Ц)	5,4	5,5	7,2	9,4	13,1	16,8	19,7	20,2	17,5	14,1	9,9	6,8	12,2
Апсолутни минимум (°Ц)	−4,8	−3,0	−2,2	−0,4	4,8	8,8	11,8	12,6	9,0	5,0	−2,0	−3,4	−4,8
Преципитација (мм)	41	40	34	42	21	10	3	8	36	49	63	50	397
Релативна влажност (%)	79	77	75	73	71	67	65	65	71	77	79	80	73,3
Број сунчаних сати	150	163	209	218	270	311	342	321	243	209	150	127	2713
Извор: Метео Цлимат,^[3] Сервизио Метеорологицо^[4] и WеатхерБасе^[5]

Климатолошки медијани за Елмас у Цаглиарију (аеродром), 5 м, 1971–2000
Мјесец	јан-сиј	феб-вељ	мар-ожу	апр-тра	мај-сви	јун-лип	јул-срп	ауг-кол	сеп-руј	окт-лис	нов-сту	дец-про	година
Средњи максимум (°Ц)	14,3	14,8	16,5	18,6	22,9	27,3	30,4	30,8	27,4	23,1	18,3	15,4	21,7
Средња дневна (°Ц)	9,9	10,3	11,8	13,8	17,7	21,8	24,7	25,2	22,3	18,4	13,8	11,0	16,7
Средњи минимум (°Ц)	5,5	5,8	7,1	8,9	12,4	16,2	18,9	19,6	17,1	13,7	9,3	6,6	11,8
Преципитација (мм)	50	53	40	40	26	12	4	8	35	53	58	49	428
Број сунчаних сати	136	139	186	213	270	288	335	310	246	198	147	127	2595
Извор: Сервизио Метеорологицо^[6] и Хонг Конг Обсерваторy (сунчани сати)^[7]

Етимологија

Цастедду на сардинском значи замак.

Хисторија

Антика

Цаглиари је вјероватно настао још за прахисторије, али се његово основање везује уз Феничане.^[2] Грци су га знали под именом Цардлис, а Римљани као Царалис. Царалис је био најзначајнија утврда Картаге, коју су Римљани заузели за Другог пунског рата (218–211. пне).^[2] Најверојатније је постао римска колонија и добио пуна права за владавине Јулија Цезара у 1. вијеку пне. За Римског Царства Царалис је постао најважнији град на отоку, највише захваљујући својој одличној природној луци у којој је био стациониран дио флоте из Мизенума.^[2] У граду је највјероватније столовао римски гувернер, од 4. до 5. вијека, а у то доба био је чвориште свих сардинских цеста.^[2]

Средњи вијек

Након пропасти Западног Римског царства град и цијели оток опустошли су Вандали у 6. вијеку. Касније је Цаглиари као и читав оток дошао под власт Бизанта. Када су муслимани 827. освојили Сицилију, тотално су одрезали Тиренско море од Бизанта, па су Цаглиари и цијела Сардинија били препуштени самима себи. За раног средњег вијека постао је пријестолница истоименог гуидицата Цаглиарија.^[2] Позицију административног центра и бискупског средишта задржао је и у каснијим вијековима. Године 1258. њиме је завладала Република Писа, а од 14. вијека шпањолски Арагонци. Од 1718. отоком и градом завладала је савојска династија,^[2] па су и своје краљевство назвали Пијемонт-Сардинија.

Новије доба

Лука Цаглиари је од давнина била велика база ратне морнарице, а у граду се налазила и велика база ратне авијације. Град је тешко бомбардиран од стране савезичке авијације за вријеме Другог свјетског рата, па је изгубио ту функцију.^[2] Од 1859. Цаглиари је био сједиште Цаглиаријске провинције која је 2016. укинута и њена ужа зона замијењена Цаглиаријским метрополитанским подручјем.

Знаменитости

Највећа знаменитост у средњовјековном старом граду је романичка катедрала Санта Цецилиа, изграђена од 1257. до 1312. и темељно реконструирана између 1669. и 1702. године, која још увијек има два оргинална портала на трансепту. У граду се налазе и остаци писанских фортификација, торњеви Сан Панцразио (1305) и Елефанте (1307), затим археолошки музеј и ректорат универзитета који је основан 1606. године. У доњем граду, у кварту Вилланова (источно од Марине) налази се ранокршћанска базилика Сан Сатурнино (заправо СС. Цосма е Дамиано), изграђена од 5. до 6. вијека и темељно реконструирана у 12. вијеку.^[2]