Генерална скупштина Уједињених народа
Генерална скупштина Уједињених нација (УНГС) је једна од пет главних органа Уједињених нација. Чине је све земље чланице Уједињених нација и састају се на редовним годишњим заседањима које сазива председник изабран од већине представника.
Као једино тело УН-а у коме све земље чланице имају представнике, Скупштина служи као форум чланицама на којима расправљају о питањима међународног права и доносе одлуке о даљем функционисању организације.
Организација
[уреди | уреди извор]Редовно годишње заседање Генералне скупштине обично почиње трећег уторка у септембру и завршава се средином децембра, са избором председника Генералне скупштине на почетку сваког заседања. Опште заседање почиње када када се све чланице појаве на заседању у року од 6 дана. Традиционално, Генерални секретар се први обраћа скупштини, а затим и председник скупштине и бразилски представник. Прво заседање је одржано 10. јануара 1946. у Средишњој дворани Венсминстерске палате у Лондону којој је присуствовало 51 земља.
За изгласавање на Генералној скупштини о важним питањима – расправе о миру и безбедности; реизбор чланова органа; приступање, суспензија, и искључење чланица; буџетска питања – потребна је двотрећинска већина присутних чланица на заседању. Остала питања се изгласавају простом већином. Свака чланица има по један глас. Осим изгласавања новог буџета, између осталог и ниво пореза за чланице, скупштинске резолуције нису обавезујуће за чланице. Скупштина даје препоруке по било ком питању које се тиче УН, осим по питањима мира и безбедности које су у надлежности Савета безбедности. Систем једна земља, један глас теоретски омогућава земљама које чине 8% светске популације да изгласају резолуцију са двотрећинском већином.
Током 1980их, Скупштина је постала место дијалога на релацији Север-Југ - расправе по питањима односа између индустријских земаља и земаља у развоју. Ова питања су постала значајна због убрзаног раста и промене састава чланства УН. Током 1945, Уједињене нације су имале 51 члана. Сада има 191, од којих више од две трећине чине земље у развоју. Због њихове бројности, земље у развоју су често у могућности да одређују теме дневног реда заседања (преко коорднисаних група као што је Г77), карактер расправа, и коначне одлуке. За многе земље у развоју, УН представља извор њиховог дипломатског утицаја и место за изградњу међународних односа.
Специјална заседања
[уреди | уреди извор]Специјално заседање може бити сазвано на захтев Савета безбедности Уједињених нација, већине чланица УН, или ако је већина забринута због политике једне од чланица. Специјално заседање је одржано у октобру 1995. како би се обележила 50. годушњица УН. Друго специјално заседање је одржано у септембру 2000. године како би се прославио улазак у нови миленијум; на њему су у први план истакнути Миленијумски циљеви развоја. Следеће специјално заседање (Светски самит 2005) је одржано септембра 2005 како би се обележила 60. годишњица УН; на њему је процењен напредак везан за Миленијумске циљеве развоја, и расправљано о предлогу Кофија Анана везан за реформу УН, под називом У већој слободи.
Скупштина може предузети мере за очување међународног мира ако Савет безбедности није у могућности, обично због неслагања сталних чланица. Резолуција „Уједињење за мир“, усвојена 1950, овлашћује Скупштину да сазове хитна специјална заседања како би се усвојиле опште мере деловања – укључујући и употребу оружаних снага - у случају прекида мировних споразума. Две трећине чланица мора одобрити усвајање оваквих препорука. Хитна специјална заседања под оваквим околностима су одржана у десет наврата. Два најскорија, у 1982. и 1997. години, обе сазване као одговор на ратне опреације Израела. На деветом је разматрана ситуација у окупираним арапским територијама после проширења Израела на Голанску висораван. Десето заседање је сазвано због окупације Источног јерусалима и бавило се питањима Палестинских територија.
На првом специјалном заседању Генералне скупштине 1947, Освалдо Аранха, представник бразилске делегације у УН-у, започео је традицију која се сачувала до данас на коме је први говорник на овом значајном међународном форуму увек из Бразила.
Реформа Генералне скупштине
[уреди | уреди извор]Дана 21. марта 2005, Генерални секретар Кофи Анан представио је извештај, У већој слободи, на коме се критикује Генерална скупштина због толиког фокусирања на добијање консензуса да је усвајала већ застареле резолуције. Такође је критиковао скупштину због представљања пропширног и превоше општег дневног реда, уместо да се фокусира на „главна питања дана, као што је међународна миграција и дуго расправљану, свеобухватну резолуцију о тероризму“. Анан је препоручио измене дневног реда генералне скупштине, структуре комитета, и процедура; јачање улоге и ауторитета председника; јачање цивилног друштва; и успостављање механизма за преиспитивање одлука комитета. Анан је подсетио чланице УН-а на њихову одговорност за извршење реформи, ако желе да остваре напредак ка већој ефикасности УН [1].
