Идеологија

Појам идеологија (француски: идéологие, од два појма поријеклом из грчког, ἱδέα [идéа] и λόγος [лóгос]) скован је крајем XVIII. стољећа. Добива различита значења код разних мислилаца у XIX. и XX. стољећу.

Данас се користи у два основна значења.

• Често има вриједносно негативно обиљежје, означавајући искривљену, лажну свијест, односно искривљену слику стварности прилагођену нечијим вреднотама и интересима.
• Постоје и неутрална значења у духу функционализма:
  • сустав идеја које заступа неки појединац или група, или
  • проучавање идеја и сустава идеја разних појединаца и група.

Рјечничко значење у српскохрватском језику

У српскохрватском језику се наводи низ значења појма "идеологија". Наводи се неутрално и негативно значење, те везаност уз скупину или уз појединца.

1. Проучавање идеја и рад на идејама.
2. У политици:

• примјењено мишљење, укупност појмова и конструкција у различитим облицима свијести, усмјерених на изравно остваривање и практично дјеловање;
• разговорно: криво или екстремно схваћање и тумачење какве идеје (у фразама: "задојен идеологијом", "засљепљен идеологијом" исл.).

1. Укупност филозофских, друштвених, политичких, моралних, религиозних итд. идеја својствених једном раздобљу или

једној друштвеној скупини (нпр: "просвјетитељска идеологија", "грађанска идеологија", "милитаристичка идеологија" итд.).

1. Разговорно:

• пука теорија о чему, отуђена од животне праксе;
• животно опредјељење ("нечија особна идеологија").

Енглески језик: само неутрално значење

Традиција кориштења појма "идеологија" у негативном, па и погрдном значењу потјече из француског, одакле је ушла у њемачки (па је тако користе и Марx и Енгелс и друге еуропске језике. Иако је у енглески језик ријеч "идеологy" такођер ушла из француског, а у текстовима марксиста појављује се и негативно значење, сувремени енглески рјечници наводе само неутрално значење.

Оxфорд Адванцед Леарнер'с Дицтионарy наводи за "идеологy":

• идеје (односно скуп идеја) које чине основу неке економске или политичке теорије, или које подржава нека група или особа.

Мицрософтова Енцарта Wорлдс Енглисх Дицтионарy даје шири опис и разликује два значења:

1. Сустав друштвених вјеровања: пажљиво организирани сустав вјеровања, вреднота и идеја које чине основу социјалне, економске или политичке филозофије или програма.
2. Оријентациони сустав вјеровања (меанингфул белиеф сyстем"): скуп вјеровања, вреднота и увјерења који усмјерава начин на који појединац или група као што је друштвена класа мисли, дјелује и разумијева свијет.

Енцyцлопаедиа Британица (15тх едитион) наводи такођер неутралну дефиницију.

Извори: Бацон и просвјетитељство

Претеча модерне теорије идеологија је Францис Бацон (1561-1626) са својим разматрањима о идолима. Његова четири "идола" описују разне облике "искривљење свијести" (предрасуда, обмана), те се и данас често спомињу.

Слично француски просвјетитељи XVIII. вијека, мада још не знају за појам идеологија, користе сличне термине за обиљежавање негативних идеја: скуп догми и предрасуда које су у служби привилегираних сталежа, чему треба супротставити сигурно, на искуству засновано знање.

Сензуализам: учење о идејама (осјетима)

Крајем XVIII. вијека група француских мислилаца којима је на челу Дестутт де Трацy назива своју филозофију идеологијом (Идéологие), а себе саме идеолозима (идéологуес); појам је сковао де Трацy 1796. Њихова филозофија - сензуализам - је радикална варијанта емпиризма. Идеологија је "учење о идејама", међутим појам "идеја" код њих није везан уз духовност. Све идеје потјечу из осјета (сензација), који дају основу и грађу читавој нашој спознаји. Осјети се међусобно спајају и долазе у различите односе, преко мозга као органског центра, чиме се стварају сложене "идеје".

Идеолози гаје оптимистичко увјерење да ће знаност о идејама ослободити људе од предрасуда и припремити их за врховништво разума, за друштво основано на рационалности и знаности. У Де Трацyјевом учењу и дјеловању заступљена су четири чимбеника, који се и данас наводе у дефиницији појма "идеологија":

• сустав објашњења свијета,
• програм дјеловања,
• јавно дјеловање за проведбу програма, те
• истицање посебне улоге интелектуалаца.

Де Трацyјева "идеологија" је била службена доктрина Француске Републике у доба Директорија, 1795.-1799. Средишњу улогу имао је Национални институт којег је основао и водио де Трацy. Комбинирајући вјеру у особну слободу и у рационално државно планирање, идеолози су имали знатан утјецај на духовни живот, политику и образовање. Иако је то кратко трајало, тај спој либералних и етатистичких концепција и данас је снажно присутан у концепцијама француских странака и политичара.

Де Трацy у књизи Лес éлéментс д'идéологие (1801.) каже да опћу науку о идејама можемо назвати именима: идеологија, опћа граматика или логика. »Ову знаност можемо назвати идеологија, уколико обраћамо пажњу само на предмет; опћа граматика, уколико водимо рачуна само о средству, те логиком уколико имамо у виду само циљ. Ма какво јој име дали, она нужно садржи ова три дијела, јер не можемо се бавити ниједним од њих а да се не бавимо и са друга два. Идеологија је по мом мишљењу генерички термин, јер знаност о идејама укључује у себи знаност о њиховом изражавању и знаност о њиховом извођењу.«

Идеолози су критиковали све дотадашње филозофије, називајући их метафизичким. Све духовне знаности и практичке дисциплине (етика, политика, одгој идр.) они радикално реинтерпретирају, настојећи суставно градити од осјетилне основе.

У XX. стољећу, логички позитивисти на једнак начин настоје изградити све знаности почевши од основних, опажајних чињеница.

Термин идеологија добива ново, погрдно значење када је Наполеон филозофе који су се критички односили према његовим цезаристичким и освајачким потхватима поспрдно назвао "идеолозима", у смислу стерилних теоретичара, чије теорије немају везе с реалношћу. Преузевши власт, Наполеон је испрва подржавао "идеологе", али од 1802. маргинализирањем Института сузбија њихов утјецај. Касније ће чак и свој пораз у Русији 1812. приписати њиховом негативном утјецају.

Марx и Енгелс: искривљена свијест

Код Марxа и Енгелса идеологија је сустав идеја повезан с владајућом класом и владајућим друштвено-економским односима, усмјерен на оправдање постојећег поретка (у њихово доба, капиталистичког). Као и код просвјетитеља, идеологије неминовно приказују стварни свијет искривљено: представљаљу лажну свијест.

Марx и Енгелс уводе међутим важан појам фетишизма свијести, који је карактеристика идеологија: свијет идеја замишља се као самосталан, неовисан о материјалној и друштвеној основи. Заступници постојећег поретка и владајућих класа заиста вјерују у своје идеје, оне су разрађене у сложен сустав чију лажност није једноставно показати. То нису напросто "догме и предрасуде" за које се лако може увидјети да су лажне, чим им се супротставе "исправне" идеје; илузија просвјетитеља да је то могуће израз је њихове буржуаске идеологије. Умјесто пуке "борбе идеја" потребна је сложена анализа стварности и организирана друштвена (класна) борба да се стварност промјени.

Њемачка идеологија

Свој младалачки спис Њемачка идеологија (1846.) Марx и Енгелс започињу указивањем на фетишизам свијести: »Људи су досад непрестано стварали криве предоџбе о самима себи, о томе што су, или што би требало да буду. Своје односе уређивали су према својим предоџбама о богу, о нормалном човјеку итд. Производи њихове главе прерасли су њихову главу. Они, творци, поклекли су пред својим творевинама.« (Рани радови, стр. 357) Ове реченице описују закључке до којих су дошли филозофи младохегеловци, које Марx и Енгелс прихваћају и разрађују у појму отуђења, али немилосрдно исмијавају идеји младохегеловаца да се са погрешним предоџбама које људи имају може обрачунати у самим мислима, у филозофији. »Ниједном од ових филозофа није уопће пало на памет да постави питање о вези њемачке филозофије с њемачком стварношћу, о вези њихове критике с њиховом властитом материјалном околином.« (стр. 364)

Марx и Енгелс постављају себи питање о тој повезаности, потакнути материјалистичком теоријом Лудwига Феуербацха и својим бављењем политичком економијом; одмах слиједи и одговор: идеје које људи о себи имају посве су увјетоване »стварним животним процесом«.

Умјесто испразног кретања у кругу самих идеја и "идејне борбе", треба се позабавити њиховим претпоставкама. »Претпоставке с којима ми почињемо нису произвољне, нису догме, то су стварне претпоставке, од којих се може апрстрахирати само у машти. То су стварне индивидуе, њихова дјелатност и њихови материјални животни увјети како затечени, тако и њиховим властитим дјеловањем створени. Ове претпоставке могу се, дакле, констатирати чисто емпиријским путем.« (стр. 364)

Овдје Марx и Енгелс формулирају учење, које ће касније бити названо хисторијски материјализам. »Одређене индивидуе, које на одређени начин производе, ступају у одређене друштвене и политичке односе. (…) Друштвено уређење и држава стално произлазе из животног процеса одређених индивидуа; али ових индивидуа, не таквих, какви би могли изгледати у својим или туђим предоџбама, него какви су у стварности, тј. како дјелују и материјално производе. (…) Исто вриједи и за духовну производњу, како се она испољава у језику политике, закона, морала, религије, метафизике итд. једног народа. Људи су произвођачи својих предоџби, идеја итд., али стварни, дјелатни људи, какви су увјетовани одређеним развитком својих производних снага и њима одговарајућих односа. (…) Магловите слике у мозгу људи нужни су сублимати материјалног процеса њихова живота, везаног за материјалне претпоставке, који се даде установити помоћу искуства. Морал, религија, метафизика и остала идеологија и њима одговарајући облици свијести не могу даље задржати привид своје самосталности. Они немају хисторије, немају развитка, него људи који развијају своју материјалну производњу и свој материјални однос, мијењају заједно с овом својом стварношћу и своје мишљење и производе свога мишљења. Не одређује свијест живот, него живот одређује свијест.« (стр. 370-371)

Приказом »активног процеса живота« на мјесто идеологија ступа »стварна позитивна наука«. Хисторија престаје бити »збир мртвих чињеница као код емпиричара (…) или имагинарна активност имагинарних субјеката као код идеалиста«, а филозофија губи свој самостални »медиј егзистенције«. (стр. 371)

Функције идеологије

Функције идеологије произлазе из карактера услова у којима је настала. Стога свака идеологија носи и одређена својства која одређују и модалитете њених функција. С обзиром на карактер идеологије могуће је издвојити њене двије глобалне функције:

• позитивна и
• негативна.

Позитивна функција очитује се у томе када идеологија посредује као позитиван фактор у друштвеном развоју - покретач друштвеног напретка, док се негативна функција очитује као демотивацијско и ретроградно дјеловање идеологије у друштву, а посебно у реакционарном и конзервативном смислу.

Према разини формирања опсега и карактера утицаја могуће је издвојити најмање три разине функција идеологије:

• Први ниво је онај гдје се идеологија схваћа и користи као инструмент изражавања припадности одређеној друштвеној групи, одређеној класи, странци итд.
• Други ниво је употреба идеологије у социјално-класном и статусном разликовању и повезивању унутар класе, тј. социјалне стратификације друштва.
• Трећи ниво је посредовање идеологије у друштвеним и политичиким промјенама и то:
  1. реформе класног или социјалног сустава и политичке власти.
  2. радикална измјена класних односа, социјалног сустава и постојећег облика власти.
  3. очување статуса qуо у друштвеним односима, заштита и одржање постојећих институција и модела власти у друштву.
• Четврти ниво је посредничка и инструментална улога идеологије у политичком организирању друштва и облика власти кроз форме политичке борбе (надметања) и политичког дјеловања: од организирања у политичке странке и друштвене групе за притисак до организирања политичког надметања на изборима, затим освајања или задржавања позиција власти и доношења кључних политичко-правних (законских) и материјалних одлука значајних за читаво друштво.

На свим споменутим нивоима основна карактеристика идеологије јест тежња да се, управо, тај облик идеологије презентира и наметне као доминантан, универзалан и сврсисходан, уз истовремено критичко и искривљено представљање других идеолошких концепција и могућности у друштву. С обзиром на то и конкретне функције које има или може имати идеологија, те њене манифестирајуће облике, можемо разликовати неколико типова идеологије :

1. Прво, идеологија друштвене групе (нпр. бирокрације, технокрације, нације, итд.)
2. Друго, идеологија класе (владајуће или субординиране класе)
3. Треће, идеологија професије (политичара, манагера, правника, умјетника, радника, итд.)
4. Четврто, страначка идеологија (грађанске, демократске, социјалистичке, комунистичке, фашистичке, националне, религијске странке, партија, итд.)
5. Пето, индивидуалистичке (неиздиференциране) идеологије (идеологије неорганизираних појединаца, научника, умјетника, и др.)

С обзиром на јавну позицију (положај) идеологије могу бити:

• владајуће
• периферне или субординиране

С обзиром на начин постизања циља:

• реформистичке
• револуционарне.

Према садржају идеологије могу бити:

• реакцијске
• конзервативне
• прогресивне (либералне)
• радикалне.
  • Реакцијске идеологије су оне које теже повратку на старо или сугерирају друштвени склоп, друштво, модел друштвених односа који је заснован на елементима неслобода, репресије, дискриминације итд.
  • Конзервативне идеологије су оне које теже задржавању статус qуо у друштву.
  • Прогресивне (либералне) идеологије одликују се тежњом превазилажења традиционалног у корист друштвених промјена и иновација.
  • Радикалне идеологије теже корјенитој, тоталној промјени друштва и повијесно-критичком разумијевању људске праксе.

Парето: идеологије као "дериват"

Талијански економист и социолог Вилфредо Парето развио је тзв. позитивистичко учење о идеологијама. Људи се у својем друштвеном дјеловању руководе осјећајима, расположењима и хтијењима, који су разнолики и промјенљиви; али они увијек настоје свом дјеловању дати привид логичности, досљедности и кохерентности. То се њихово настојање деривира у суставу политичко-свјетоназорских вредновања, која називамо идеологијама. Различите друштвене елите руководе се разним идеологијама у своје друштвеном дјеловању.

Тхеодор Геигер проширио је примјену паретоових појмова, користећи појам деривација за свако теоријско оправдање афективних и животних ангажмана. Појединци развијају такве теорије (идеологије), али да бисмо схватили како су оне "деривиране" морамо узети у обзир и њихово друштвено окружење: менталитет друштва или друштвене скупине у којој дјелују, превладавајуће "душевне диспозиције", доминантан "социо-психолошки карактер".

Карл Маннхеим: социологија знања

Насупрот позитивистичкој теорији, другачији приступ проблему идеологија развијен је у социологији знања, коју су засновали Маx Сцхелер и Карл Маннхеим. Маннхеим је развио тзв. "тотални појам идеологије": треба имати храбрости да као идеолошка проматрамо не само противничка стајалишта него начелно сва, па и властита. Тим поступком, од обичног учења о идеологији настаје социологија знања. Свако мишљење у духовним наукама је идеолошко, тј. везано уз конкретну егзистенцију, увјетовано и релативно. Идеологија изражава "тоталну свијест" неке епохе или групе.

Маннхеим међутим одбацује "релативизам" (скептицизам) који би могао бити посљедица оваквог става. Могућ је напредак спознаје кроз анализу повијесних и друштвених увјетованости, за које он користи термин релационизам.

Корелат појму идеологије код Маннхеима је појам утопије: идеологија је сустав мишљења усмјерен заштити поретка, али из себе саме она ствара утопију као транцендирање тог оквира; утопија може бити идејни основ за револуцију, која руши затечени поредак.

Свако је мишљење о друштву и духу друштвено увјетовано; захтјев за објективном спознајом истине не може се никада задовољити. Ниједно посебно мишљење, ниједна посебна "идеологија", не може претендирати да је исправније од других. Једини који се идеалу објективне спознаје могу донекле приближити по Маннхеиму су "слободно лебдећи интелектуалци" који се стриктно суздржавају од судјеловања у друштвеним и политичким борбама, те стално проводе знанствено-социолошку самоконтролу властитих идеја.

Крај Идеологије

Идеологије су се схваћале као облик секуларне религије који захтијева вјеру и крајње ирационалне стилове мишљења.

Тезу о крају идеологије изнио је амерички социолог Даниел Белл у књизи Крај идеологије (1960). Доказивао је да су идеологије 19. стољећа на Западу исцрпљене с тријумфом социјално заинтересираног, либералног прагматизма и опадањем екстремистичких идеологија, посебно оних које су засноване на априорном схваћању истине и монистичком резонирању - идеологија постаје неважна.

Критичари су упозорили да је теза о крају идеологије такодер идеолошка, јер је изражавала специфична кретања и интересе у 1950-им и 1960-има и давала им посебно тумачење и смјер.

Сломом комунизма, идеја краја идеологије добива нов замах. Францис Фукуyама у есеју "Крај повијести?" из 1989., образлажући идеју о крају повијести, доказује да завршава раздобље великих идеологија и идеолошких сукоба и тврди да је један скуп идеја (западни либерализам) побиједио други (марксизам-лењинизам). За Фукуyаму, "крај повијести" значи заправо крај темељне идеолошке расправе. Фукуyама је такођер доживио бројне критике, с разних страна. Његове тезе проглашене су апологијом тријумфирајућег капитализма у доба распада СССР-а и пропасти комунистичких сустава.

Каснији развој свјетских прилика учинио је Фукуyамину тезу о апсолутном идејном тријумфу либералног капитализма неувјерљивом. Међу теоријски дубоким критикама истиче се она Дерридаова у његовом дјелу Сабласти Марxа. Дерридаово истицање еманципаторске мисли подсјећа на Маннхеимово истицање значаја појма утопије, повезане са идеологијама.

Литература

• Тхе Неw Енцицлопаедиа Британица, 15тх едитион.
• Хрватска енциклопедија
• Маннхеим, Карл: Идеологија и утопија, Београд: Нолит, 1978. (Прво издање на њемачком 1965.)
• Марx, Карл и Енгелс, Фриедрицх: Рани радови, Загреб: Напријед, 1985. (7. издање. Прво издање 1953.)
• Нохлен, Диетер (ур.): Политолошки рјечник. Држава и политика, Осијек–Загреб–Сплит: Пан Либер, 2001. (Оригинал на њемачком, 1. изд. 1991, 4. изд. 1996.)
• Алтхуссер, Лоуис (1971) 'Идеологy анд Идеологицал Стате Аппаратусес' Ленин анд Пхилосопхy анд Отхер Ессаyс Монтхлy Ревиеw Пресс ИСБН 1-58367-039-4
• Беллони, Цлаудио, Пер ла цритица делл’идеологиа. Философиа е сториа ин Марx, Мимесис, Милано-Удине 2013.
• Дунцкер, Цхристиан (Хг.) Идеологиекритик Актуелл – Идеологиес Тодаy. Бд. 1. Лондон 2008,[1] Архивирано 2009-12-13 на Wаyбацк Мацхине-у. ИСБН 978-1-84790-015-9
• Цхристиан Дунцкер Архивирано 2006-07-11 на Wаyбацк Мацхине-у: Критисцхе Рефлеxионен Дес Идеологиебегриффес, 2006, ИСБН 1-903343-88-7
• Еаглетон, Террy (1991) Идеологy. Ан интродуцтион, Версо, ИСБН 0-86091-319-8
• Јацqуес Еллул. Пропаганда: Тхе Форматион оф Мен'с Аттитудес. Транс. Конрад Келлен & Јеан Лернер. Неw Yорк: Кнопф, 1965. Неw Yорк: Рандом Хоусе/ Винтаге 1973
• Фрееден, Мицхаел. 1996. Идеологиес анд Политицал Тхеорy: А Цонцептуал Аппроацх. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-829414-6
• Феуер, Леwис С. (2010) Идеологy анд Идеологистс. Писцатаwаy, НЈ: Трансацтион Публисхерс.
• Гриес, Петер Хаyс. Тхе Политицс оф Америцан Фореигн Полицy: Хоw Идеологy Дивидес Либералс анд Цонсервативес овер Фореигн Аффаирс (Станфорд Университy Пресс, 2014)
• Хаас, Марк L. (2005) Тхе Идеологицал Оригинс оф Греат Поwер Политицс, 1789-1989. Цорнелл Университy Пресс, ИСБН 0-80147-407-8
• Хаwкес, Давид (2003) Идеологy (2нд ед.), Роутледге, ИСБН 0-415-29012-0
• Јамес, Паул; Стегер, Манфред (2010). Глобализатион анд Цултуре, Вол. 4: Идеологиес оф Глобалисм. Лондон: Саге Публицатионс. 
• Лукáцс, Георг (1919–23) Хисторy анд Цласс Цонсциоуснесс [2]
• Малесевиц, Синиса анд Иаин Мацкензие (ед). Идеологy афтер Постструцтуралисм. Лондон: Плуто Пресс.
• Маннхеим, Карл (1936) Идеологy анд Утопиа Роутледге
• Марx, Карл ([1845-46] 1932) Тхе Герман Идеологy [3]* Миногуе, Кеннетх (1985) Алиен Поwерс: Тхе Пуре Тхеорy оф Идеологy, Палграве Мацмиллан, ИСБН 0-312-01860-6
• Минар, Давид M. (1961) "Идеологy анд Политицал Бехавиор", Мидwест Јоурнал оф Политицал Сциенце. Мидwест Политицал Сциенце Ассоциатион.
• Муллинс, Wиллард А. (1972) "Он тхе Цонцепт оф Идеологy ин Политицал Сциенце." Тхе Америцан Политицал Сциенце Ревиеw. Америцан Политицал Сциенце Ассоциатион.
• Оwен, Јохн (2011) "Тхе Цласх оф Идеас ин Wорлд Политицс: Транснатионал Нетwоркс, Статес, анд Региме Цханге, 1510-2010", Принцетон Университy Пресс, ИСБН 0-691-14239-4
• Пинкер, Стевен. (2002) Тхе Бланк Слате: Тхе Модерн Дениал оф Хуман Натуре Неw Yорк: Пенгуин Гроуп. ИСБН 0-670-03151-8
• Сорце Келлер, Марцелло. “Wхy ис Мусиц со Идеологицал, Wхy До Тоталитариан Статес Таке Ит Со Сериоуслy: А Персонал Виеw фром Хисторy, анд тхе Социал Сциенцес”, Јоурнал оф Мусицологицал Ресеарцх, XXVI(2007), но. 2-3, пп. 91–122.
• Стегер, Манфред Б.; Јамес, Паул (2013). „‘Левелс оф Субјецтиве Глобализатион: Идеологиес, Имагинариес, Онтологиес’”. Перспецтивес он Глобал Девелопмент анд Тецхнологy 12 (1–2.). 
• Зизек, Славој (1989) Тхе Сублиме Објецт оф Идеологy Версо. ИСБН 0-86091-971-4
• Тхеодор W. Адорно: Беитраг зур Идеологиенлехре. 1954, Ин: Созиологисцхе Сцхрифтен I. Сухркамп Тасцхенбуцх Верлаг, 1995, ИСБН 3-518-27906-8.
• Лоуис Алтхуссер: Идеологие унд идеологисцхе Стаатсаппарате. 1977, ИСБН 3-87975-109-9.
• Хансјöрг Баy, Цхристоф Хаманн (Хрсг.): Идеологие нацх ихрем ‚Енде‘: Геселлсцхафтскритик зwисцхен Марxисмус унд Постмодерне. Wестдеутсцхер Верлаг, 1995, ИСБН 3-322-94214-7.
• Мануел Бецкер: Идеологиегелеитете Диктатурен ин Деутсцхланд. Зу ден wелтансцхаулицхен Грундлаген им Дриттен Реицх унд ин дер ДДР. Боувиер, Бонн 2009, ИСБН 978-3-416-03272-8.
• Террy Еаглетон: Идеологие. Еине Еинфüхрунг. Стуттгарт 2000, ИСБН 3-476-01783-4.
• Јüрген Хабермас: Wиссенсцхафт унд Тецхник алс Идеологие. 18. Ауфлаге. 2003, ИСБН 3-518-10287-7.
• Стуарт Халл: Идеологие, Идентитäт, Репрäсентатион. Хамбург 2004, ИСБН 3-88619-326-8.
• Герхард Хауцк: Еинфüхрунг ин дие Идеологиекритик. ИСБН 3-88619-209-1.
• Маx Хоркхеимер: Идеологие унд Ханделн. Ин: Критисцхе Тхеорие дер Геселлсцхафт. Банд IV.
• Ханс Келсен: Ауфсäтзе зур Идеологиекритик. (мит еинер Еинл. хрсг. вон Ернст Топитсцх). Неуwиед 1964.
• Лео Кофлер: Созиологие дес Идеологисцхен. 1975, ИСБН 3-17-001958-9.
• Јорге А. Ларраин: Тхе Цонцепт оф Идеологy (Модерн Ревивалс ин Пхилосопхy). 1992, ИСБН 0-7512-0049-2.
• Курт Ленк (Хрсг.): Идеологие – Идеологиекритик унд Wиссенсцхафтссозиологие. ИСБН 3-593-33428-3.
• Ханс-Јоацхим Лиебер: Идеологие: еине хисторисцх-сyстематисцхе Еинфüхрунг. Верлаг Ф. Сцхöнингх, 1985, ИСБН 3-506-99232-5.
• Херберт Марцусе: Дер еиндименсионале Менсцх. ИСБН 3-423-34084-3.
• Карл Маннхеим: Идеологие унд Утопие. 8. Ауфлаге. 1995, ИСБН 3-465-02822-8.
• Карл Марx, Фриедрицх Енгелс: ин Марx-Енгелс-Јахрбуцх 2003. Дие Деутсцхе Идеологие. ИСБН 3-05-003837-3.
• Карл Поппер: Дие Оффене Геселлсцхафт унд ихре Феинде. ИСБН 3-16-145951-2 (Банд 1), ИСБН 3-8252-1725-6 (Банд 2).
• Јан Рехманн: Еинфüхрунг ин дие Идеологиетхеорие. Хамбург 2008, ИСБН 978-3-88619-337-0.
• Курт Саламун: Идеологие унд Ауфклäрунг: Wелтансцхауунгстхеорие унд Политик. Бöхлау, 1988, ИСБН 3-205-05126-2.
• Бригитте Сцхлиебен-Ланге: Идéологие: Зур Ролле вон Категорисиерунген им Wиссенсцхафтспрозеß. (Сцхрифтен дер Пхилосопхисцх-хисторисцхен Классе дер Хеиделбергер Академие дер Wиссенсцхафтен 18) C. Wинтер Университäтсверлаг, Хеиделберг 2000, ИСБН 3-8253-0917-7.
• Ернст Топитсцх: Вом Урспрунг унд Енде дер Метапхyсик. Wиен 1958; Готтwердунг унд Револутион. Мüнцхен 1973; Еркеннтнис унд Иллусион. Хамбург 1979; Хеил унд Зеит. Еин Капител зур Wелтансцхауунгсаналyсе. Тüбинген 1990.
• Славој Жижек: Тхе Сублиме Објецт оф Идеологy. Версо Боокс, Лондон/ Неw Yорк 1989, ИСБН 0-86091-256-6.
• Славој Жижек (Хрсг.): Маппинг Идеологy. Версо, Лондон/ Неw Yорк 2012, ИСБН 978-1-84467-554-8.
• Н. Бобровников. (1933). „Идеология”. у: гл. ред. Шмидт, Отто Юльевич. Большая советская энциклопедия: В 65 томах. 27 (Зерновые — Империализм) (1-е изд изд.). М: Большая Российская энциклопедия. стр. 452—463. 
• Введенский, Борис Алексеевич, ур. (1952). „Идеология”. Большая советская энциклопедия: в 51 томе. 17 (Земля — Индейцы) (2-е изд изд.). М: Большая Российская энциклопедия. стр. 333—337. Архивирано из оригинала на датум 2016-04-25. Приступљено 2015-04-28. 
• Жижек, Славой. Возвышенный Объект Идеологии. — М.: «Художественный журнал», 1999. — ИСБН 5-901116-01-1
• Логинов Алексей Валерьевич. Идеология как проблема социальной онтологии Архивирано 2016-03-05 на Wаyбацк Мацхине-у : Дис. … канд. филос. наук : 09.00.11 : Екатеринбург, 2004 136 ц. РГБ ОД, 61:04-9/557
• Макаренко В. П. Главные идеологии современности. Ростов н/Д.: Феникс. — 2000.

Вањске везе

• Њемачка Идеологија - Слободна Југославија Архивирано 2007-09-29 на Wаyбацк Мацхине-у
• Марксизам - СлоYу Архивирано 2007-09-29 на Wаyбацк Мацхине-у
• Идеологy Студy Гуиде
• Идеологy Ресеарцх Архивирано 2006-12-02 на Wаyбацк Мацхине-у
• Идеологy Qуиз- Детерминес yоур политицал идеологy
• Тхе Перверт'с Гуиде то Идеологy: Хоw Идеологy Седуцес Ус—анд Хоw Wе Цан (Трy то) Есцапе Ит
• Идеологy Студy Гуиде
• Лоуис Алтхуссер'с "Идеологy анд Идеологицал Стате Аппаратусес"
• Идеологy анд Сyмболиц Поwер: Бетwеен Алтхуссер анд Боурдиеу
• Херберт Сцхнäделбацх: Wас ист Идеологие? Версуцх еинер Бегриффсклäрунг. (ПДФ; 421 кБ) Ин: Дас Аргумент. 50/1969.
• Јоцхен Вогт: Идеологиекритик. Архивирано 2007-09-29 на Wаyбацк Мацхине-у Ин: Дерс. (Хрсг.): Еинладунг зур Литературwиссенсцхафт. Ессен 2003.
• Диетер Wолф: Wие дер Wарен- унд Гелдфетисцх ден Зусамменханг вон геселлсцхафтлицхем Сеин унд Беwусстсеин бестиммт. (ПДФ-Датеи, 245 КБ)