Лопе Агирре

Лопе Агирре (шпањолски:Лопе де Агуирре) (рођен око 1510. - умро 27. листопада 1561.) био је баскијско-шпањолски конквистадор у Јужној Америци. Добио је надимак Ел Лоцо, (луђак). Агирре је најпознатији по својој завршној експедицији, низ ријеку Амазону, у потрази за митским Ел Дорадом. На почетку је био мали чиновник експедиције, али касније се побунио и стекао контролу над њом, те се затим побунио и против шпањолског краља Филипа II. До краја експедиције, Агирре је био поражен и убијен. Од тада, он је сматран симболом окрутности и издаје у колонијалној шпањолској Америци, те је постао антијунак у књижевности, филму и другим подручјима умјетности.

У Шпањоској

Агуирре је рођен око 1510. у долини Араотз (долине и засеоку припадају Оñатију), у близини Арантзазуа у покрајини Гипускоа, дијелу Шпањолске Баскије. Он је био син неког племића, вјеројатно из обитељи судских службеника. Агирре је био у својим двадесетима и живио у Севилли кад се Хернандо Пизарро вратио из Перуа и донио блага Инка, надахњући Агирреа да крене његовим стопама.

У Новом свијету

Агуирре вјеројатно се пријавио у експедицији од 250 људи изабраних под Родригом Бураном. Он је стигао у Перу 1536. или 1537. У Цузцу, Агирре је, међу осталим активностима, био задужен за обуку пастуха. Као конквистадор, међутим, убрзо је постао злогласан због свог насиља, окрутности и побуне.

Године 1544., Агуирре је био на страни првог поткраља Перуа, Бласца Нúñеза Веле, који је стигао из Шпањолске с налозима за проведбу нових закона, сузбијањем парцела, и ослобађањем домородаца. Многи од конвистадора су одбијали проведбу тих закона, који су им забрањивали искориштавање Индијанаца. Агирре је, међутим, судјеловао у завјери с Мелцхором Вердугом како би ослободили поткраља (који је био заточен на отоку Сан Лорензо) , и на тај начин се окренуо против Гонзала Пизарра (вође фракције противника поткраља и нових закона). Након неуспјелог покушаја, побјегли су из Лиме на Цајамарцу и почели окупљати људе за помоћ бану . У међувремену ,поткраљ је побјегао, захваљујући оидоруАлварезу у Тумбесу те је формирао малу војску, мислећи да ће се подићи читаву земљу земљу под краљевском заставом. Поткраљев отпор Пизарру и његову замјенику Францисцу де Царвајалу, злогласном " демону Анда " ће трајати двије године, док није поражен у Аñаqуиту 18. сијечња 1546.

Агирре и Мелцхор Вердуго (покрштени Жидов ) су отишли на подручје данашње Никарагве пловећи до Трујилла са 33 људи. Вердуго је промакнуо у чин сатника Родрига де Есqуивела и Нуñа де Гузмáна, Агирреа у чин часничког намјесника те П. Хенао у цонтадора. Хенао ће касније судјеловати у експедицији Педро де Урсу у Омагуа и Ел Дорадо. Међутим, године 1551. , Агирре се вратио у Потосí (тада још увијек дио Боливије , данас дио Перуа ). Судац Францисцо де Есqуивел га је дао ухитити и оптужити за кршењу закона о заштити Индијанаца. Судац је одбацио Агирреове примједбе и његове тврдње о племству и осудио га на јавно шибање. Рањеног поноса, Агирре је чекао до краја сучеве мандата. Бојећи се Агирреове одмазде, судац је побјегао, стално мијењају своје пребивалиште.

Агирре је наставио потјеру пјешке Есqуивелом све до Лиме, Qуита те затим до Цузца . У три године је прешао 6000 км пјешице, босоног, на трагу Есqуивелу. Војници су слиједили са занимањем ову тврдоглаву потјеру. Коначно, Агирре га је нашао у Цузцу, у управитељевој вили. Есqуивел је дријемао у књижници а Агирре му је пререзао сљепоочнице. Заштићен од пријатеља који су га скривали, побјегао је из Цузца, нашавши уточиште с рођаком у Гуаманги.

Године 1554., када је требало сузбити побуну Хернáндеза Гирóна , Алонзо де Алварадо је осигурао опрост за свакога тко је био уврштен у његову војску и био повезан с Агирреом. Агирре борио и био рањен у битци код Гирон против Цхуqуинга , што је резултирало у неизљечивим шепањем који би га удаљило од његових субораца.

Потрага за Ел Дорадом

Заједно са својом кћери се придружио се године 1560. експедицији Педра де Урсúе низ ријеке Мараñóн и Амазону са 300 Шпањолаца и стотину домородаца. Стварни циљ Урсúе био је послати ветеране из негдашњих перуанских грађанских ратова далеко користећи мит о Елдораду као мамац како би их одвукао од изазивања невоља. Годину дана касније, он је судјеловао у збацивању и убијању Урсúе и његовог насљедника Фернанда де Гузмáна, у којем је на концу успио. Он и његови људи стигли су до Атлантика (вјеројатно ријеке Ориноцо), уништавајући домородачка села на путу. 23. ожујка 1561., Агирре позвао 186 капетана и војника да потпишу акт којим би га прогласили принцем Перуа, Тиерра Фирма и Чилеа.

Он је наводно изјавио године 1561:

Ја сам Божји гњев,
Принц слободе,
Господар Тиерра Фирме и провинција Чилеа

Године 1561. он је запосјео Исла Маргарита и брутално потискивао било какво противљење својој власти, убивши гувернера и многе невине људе. Кад је прешао на копно у покушају заузимања Панаме, његовом отвореном бунту против шпањолске круне дошао крај. Био је окружен у Барqуисимету, Венезуела, гдје је убио властиту кћер, Елвиру, "јер нетко кога сам толико волио не би требао доћи у кревет незграпних људи". Такођер је убио неколико сљедбеника који су га намјеравали ухватити. На је концу био заробљен и упуцан на смрт. Агирреово је тијело расјечено на четвртине и разаслано по разним градовима диљем Венезуеле.

У популарној култури

Агирреов лик је приказан у филму два пута: у алегоријским филму Агуирре, гњев Божји из 1972. са Клаусом Кинскијем у насловној улози, те у филму Ел Дорадо из 1988. са Омером Антонуттијем у насловној улози.

Агирреова је несретна пловидба тема књиге Степхена Минте из 1995. под насловом Агуирре: Тхе Ре-Цреатион оф а Сиxтеентх-Центурy Јоурнеy Ацросс Соутх Америца, у којем Минта иде траговима експедиције.

Агуирре је такођер приказан у образовној видео игри Тхе Амазон Траил.