Мирна реинтеграција хрватскога Подунавља
Мирна реинтеграција хрватског Подунавља уобичајени је назив за процес повратка окупираних подручја источне Славоније, Барање и западног Сријема у уставно-правни поредак Републике Хрватске. Раздобље мирне реинтеграције, за чије је провођење Вијеће сигурности УН-а установило посебну Пријелазну управу УН-а у источној Славонији (УН Транситионал Аутхоритy ин Еастерн Славониа, односно УНТАЕС), завршило је 15.1. 1998., када је хрватско Подунавље (односно источна Славонија, Барања и западни Сријем) враћено у састав Републике Хрватске.
Географска обиљежја
[уреди | уреди извор]Хрватско Подунавље или Источна Хрватска је назив којим се у новије вријеме означава хрватско државно подручје који регионално одговара подручју источне Славоније, Барање и западног Сријема.[1] У географском смислу то је простор омеђен на сјевероистоку хрватско-маџарском границом, на истоку ријеком Дунавом. Гледано с хрватске стране то је та тзв. линија разграничења која дијелом иде ријеком Дравом, заобилази Осијек, спушта се до Ернестинова и преко Нуштра избија на Липовац.[2] То је дио источнохрватске равнице, увјетно хомогене регије правог панонског простора Хрватске, која се одликује врло високим ступњем јединствености рељефне структуре, еколошке средине и хисторијско-географског развоја. Цијелом својом дужином то се подручје наслања на ријеку Дунав, која чини природну границу према Србији.[3] Најзначајније господарско, културно и административно средиште овог дијела Хрватске је град Вуковар.[2]
Управно-територијално дефинирање појма хрватско Подунавље је нешто сложеније. Према неким ауторима, најасније, најпотпуније и најточније би се могло дефинирати као простор бивших опћина Бели Манастир, Осијек, Вуковар и Винковци.[3] У хрватским изворима користе се и термини Осјечко-барањска и Вуковарско-сријемска жупанија. Доласком Источне Славоније и Барање под надлежност УН-а (подручје под заштитом УНПРОФОР-а), та зона се у западним изворима најчешће назива Источна Славонија или Сектор Исток ("Е") и обухваћа сљедеће опћине или њихове дијелове: Бели Манастир, дијелови опћине Осијек источно од града Осијека, Вуковар и дио села на источном дијелу опћине Винковци. У српским изворима, то се подручје назива "сремско-барањска област".[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Због своје изнимне геополитичке и геостратешке важности, прометног положаја те господарских и људских потенцијала, хрватско је Подунавље било особитним циљем српске агресије на Републику Хрватску. Цијело је Подунавље било поприште ратне агресије која је за посљедицу имала изнимно велика људска страдања те присилно расељавање становништва.[3]
Дјеловање међународне заједнице у Републици Хрватској, особито УН-а кроз мисије УНПРОФОР-а и УНЦРО-а између 1992. и 1995. године, није остварило задовољавајуће резултате. Нису, наиме, испуњени најважнији циљеви тих мисија: није успостављен потпун мир и трајни прекид оружаних борби, ниједан прогнаник није се вратио својему дому на тада окупираном подручју Републике Хрватске. УНПРОФОР и УНЦРО де фацто су одржавали само статус qуо, што је заправо било својеврсно међународно признање резултата агресије и етничкога чишћења.[4] Такођер, изразито радикална и непомирљива стајалишта тадашњих представника побуњених Срба у Хрватској, који су, поучени од београдског режима, одбијали свако политичко рјешење које је подразумијевало цјеловитост хрватскога државног подручја (па чак и План З-4, који је у бити подразумијевао политичку и територијалну аутономију Срба у Хрватској, тј. "државу у држави"), нису ишла у прилог заустављању рата, успостави мира те проналажењу праведних и трајних одговора на сва отворена питања. Због тих опћих околности, Хрватска је у четири године србијанске агресије морала, унаточ противљењима из међународне заједнице (особито из британско-француских кругова) и неких унутархрватских политичких и друштвених чимбеника, а потакнута неучинковитошћу међународних мировних снага, поступно војно ослобађати своје државно подручје.[4]
Војно-редарственим акцијама "Бљесак" и "Олуја" Хрватска је вратила око 12 тисућа четворних километара западне Славоније, Бановине, Кордуна, Лике и сјеверно-далматинскога залеђа. Хрватска је у интервалу од само три мјесеца успјела повратити окупирана подручја, тзв. УНПА сектора "Запад", "Сјевер" и "Југ". Под српским надзором остало је само хрватско Подунавље (Сектор "Исток").
Питање хрватског Подунавља рјешавало се на маргинама Даyтонске мировне конференције 1995. године у чијој је жижи било питање окончања сукоба у БиХ. У успоредби с осталим проблемима политичких преговора питање реинтеграције Источне Хрватске било је једно од најсложенијих. Ипак, слиједом околности постигнуто је размјерно једноставно и брзо рјешење. Увидјевши погубност своје дотадашње политике и одлучност Хрвата да војним путем ослободе све окупиране дијелове своје државе, водство побуњених Срба на преосталом дијелу окупиранога државног подручја РХ тек је након "Олује" и пораза Војске Републике Српске у БиХ пристало на понуђене приједлоге и мирно рјешење сукоба. Тако је 12.11. 1995. потписан "Темељни споразум о мирној реинтеграцији тога подручја у уставно-правни поредак Републике Хрватске". Поред мировних посредника свој потпис на споразум о мирној реинтеграцији ставили су Хрвоје Шаринић у име хрватске владе те Милан Милановић у име српске стране.
Ердутски споразум, који је због низа уступака побуњеним Србима изазвао незадовољство прогнаних Хрвата с тога подручја, потврдио је досљедност хрватске политике у настојању да, чак и уз болне компромисе, проблеме с побуњеним Србима рјешава преговорима и мирним путем. Споразум о мирној реинтеграцији источне Славоније, Барање и западног Сријема у састав Републике Хрватске потврдило је 23.11. 1995. и Вијеће сигурности УН-а (Резолуција 1023). Вијеће сигурности УН-а (Резолуција 1037, од 15.1. 1996.) установило је посебну “Пријелазну управу УН-а у источној Славонији” (УН Транситионал Аутхоритy ин Еастерн Славониа, односно УНТАЕС). На чело Пријелазне управе дошао је амерички генерал Јацqуес Паул Клеин.
Основне претпоставке за успјешну проведбу процеса мирне реинтеграције укључивале су, међу осталим, сљедећа подручја дјеловања: демилитаризацију подручја (разоружање до тада прилично бројног и добро опремљеног српског корпуса), успоставу пријелазних полицијских снага, почетак разминирања, поступно стварање озрачја о неизбјежности и незаустављивости мирне реинтеграције међу локалним Србима, реинтеграцију друштвених и господарских структура, особито школства, здравства, прометне, комуникацијске и комуналне инфраструктуре, пилот-пројект повратка у насеља тзв. Сријемског трокута. Особито важни за успјех цијеле мисије и осигурање увјета за повратак хрватских прогнаника били су локални избори одржани 13.4. 1997. године. Њима је до краја успостављен политички сустав једнак ономе на другим дијеловима хрватскога територија. Осим тога, Срби су добили могућност изабрати своје легитимне представнике у тијелима локалне власти и самоуправе.
Службено, процес мирне реинтеграције завршио је 15.1. 1998. године.
Демографија
[уреди | уреди извор]У УН-овом сектору Исток (хрватско Подунавље) према попису становништва из 1991. године живјело је око 194.000 људи, од чега 45% Хрвата и 35% Срба. Поткрај 1995. године број житеља на том подручју процјењиван је на 120.000 до 150.000, углавном Срба, од чега готово 50.000 избјеглица из западне Славоније и Крајине, пристиглих након операција Бљесак и Олуја.[1]
Повезано
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 1,2 Алберт Бинг, Пут до Ердута. Положај Хрватске у међународној заједници 1994.-1995. и реинтеграција хрватског Подунавља, Сцриниа Славоница, Вол.7 Но.1 Рујан 2007.
- ↑ 2,0 2,1 „Земљописна обиљежја Хрватског подунавља”. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-13. Приступљено 2010-08-05.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Дражен Живић, Прогнано становништво из хрватског Подунавља и проблеми његовог повратка (1991. – 2001.), Хрватски географски гласник, Вол.65 Но.1 Липањ 2003.
- ↑ 4,0 4,1 Објављен зборник МИРНА РЕИНТЕГРАЦИЈА ХРВАТСКОГА ПОДУНАВЉА