Орање-Нассау
| Орање-Нассау | |
|---|---|
 | |
| Земља | Холандија, Енглеска, Шкотска, Ирска, Луксембург, Оранге, Нассау |
| Титуле | Краљеви Низоземске, Војводе од Нассау-Дилленбурга, Принчеви Орање, Владари бројних провинција Низоземске републике, Краљеви Енглеске, Шкотске и Ирске, Војводе од Нассау-Диетза, Војводе од Нассау-Орања, Војводе од Нассау-Орање-Фулде, Војводе од Лимбурга, Велики војводе Луксембурга 1815-1890 |
| Оснивач | Wиллем Орански |
| Тренутни поглавар | Wиллем-Алеxандер |
| Оснивање | 1544. |
Орање-Нассау је име кнежевске династије која добила име по средњовјековној Кнежевини Оранге из Провансе у јужној Француској и по њемачкој грофовији Нассау. Та династија одиграла је важну улогу у хисторији Низоземске, у којој су и данас насљедни монарси. [1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Династија Орање / Оранге
[уреди | уреди извор]Кнежеви провансалског града Оранге, успјели су се осамосталити након распада феудалног Арлешког Краљевства. [1]Од су већ од 12. вијека постали вазали Светог Римског Царства, па су се рано почели називати принчевима. Кад је 1530. умро Пхилиберт де Цхалон, посљедњи владар Кнежевине Оранге, њега је наслиједио син његове сестре Клаудије - Ренé Нассау, који је 1538., након смрти свог оца Хендрика III, из њемачке династије Нассау-Дилленбург-Бреда, наслиједио не само сва његова њемачка имања, већ и раштркане посједе по Низоземској. Кад је Ренé умро 1544, оставио је све своје наслове свом млађем нећаку Wиллему Оранском званом шутљиви. [1]
Wиллем Орански био је вођа низоземске побуне против Шпањолске од 1568. до своје смрти - 1584, а био је и владар (стадтхолдер) у четири побуњене провинције. [1]То је био почетак једне од традиција Низоземске републике да је позиција - провинцијских владара постала монопол кнежева из династије Орање - Нассау, уз подршку дуговјечне партије Орање, састављене од племића, ортодоксних калвинистичких првака, занатлија и сељака, која се оштро противила дотадашњем ривалском низоземском племству. Даровите орањске владаре (стадтхолдере) 16. и 17. вијека, наслиједили су у 18. вијеку њихови далеко мање ефикасни насљедници, па је посљедњи орањски владар након пропасти републике побјегао у Енглеску 1795. [1]
Његов син титуларни принц Орање, постао је низоземски принц - 1814, а од 1815. постао је и краљ под именом Wиллем I од Низоземске. [1]Он и његови насљедници, Wиллем II и Wиллем III, такођер су били и Велики војводе Луксембурга, и титуларни причеви Орање, као насљедни владари низоземског трона. Кад је након смрти краља Wиллем III - 1890. мушка лоза Орање изумрла, тадашња низоземска краљица Wилхелмина одредила је 1908. да је могу наслиједити и принчеви и принцезе из династије Оранге-Нассау. [1]
Династија Нассау
[уреди | уреди извор]Нассау је име хисторијске регије у Њемачкој, и племићке династије, која је кроз бројне вијекове дала бројне владаре. Данашњи монарси Низоземске и Луксембурга потјечу из те династије. [2]
Подручје Нассау налазило се гдје је данас западни дио њемачке савезне државе Хессена и округ града Wестерwалд у држави Порајње-Фалачка. ријека Лахн дијелила је Нассау угрубо на два дијела, на југ гдје је масив Таунус и сјевер са Wестерwалдом. [2]
У 12. вијеку дотад мали локални грофови Лауренбурга успјели су се домоћи власти над околицом града Нассауа. Wалрам који је умро 1198. био је први члан те династије који је узео титулу гроф од Нассауа. Његови унуци подијели су његову баштину, Wалрам II. узео је јужни дио Нассау, а Отто I. сјеверни дио. [2]
Wалрамонска грана Нассау
[уреди | уреди извор]Син Wалрама II. Адолф Нассау, био је њемачки краљ од 1292. - 1298. Адолфови потомци, су након његове смрти подијелили њихове земље, а до краја 18. вијека Wалрамово насљедство је било подијељено између двије породичне гране Нассау - Wеилбург и Нассау - Усинген. [2]Наполеонска Француска заузела је Wалрамове земље западно од Рајне - 1801. Након тог су се 1803. обје породичне гране (Нассау - Wеилбург и Нассау - Усинген) - ујединиле и добиле знатне територијалне уступке и право на проширења од Француске. Wалраминска грана династије - Нассау ушла је у наполеонску Рајнску Конфедерацију - 1806., па је морала уступити дио својих територија Великом војводству Берг, али јој је то надокнађено територијалним додатцима, углавном на рачун отонске гране - Нассау. Управо тад се Wалрамомонска грана - Нассау прогласила војводама. Кад је 1816. изумрла грана - Усинген, - Wиллиам Wеилбург постао је једини војвода од Нассауа. Али како је његов насљедник војвода Адолф, подржавао губитничку аустријску страну у Аустро-пруском рату (1866.), изгубио је своје војводство од Прусије, а она је од његових земаља оформила своју провинцију Хессен-Нассау. [2]
Оттонова грана Нассау
[уреди | уреди извор]I потомци Отта I. су се такођер разгранали и исподијелили у бројне гране, али се један породични огранак успио домоћи до великих посједа у Низоземској, они су постали познати као грана - Нассау-Дилленбург-Бреда. Након смрти посљедњег владара ове гране 1544., нећак Wиллем Нассау (будући Wиллем Орански), наслиједио је низоземску кнежевину Орање, па су се чланови те линије од тад звали принчеви Орање-Нассау. [2]Wиллем Орански био је и оснивач династије насљедних владара (стадхолдера) који су били истакнути у Низоземској у 16., 17. и 18. вијеку. Кад је -1702. Wиллемова изравна мушка лоза изумрла, након смрти краља Wиллиама III Енглеског, сви Оттонски посједи у Низоземској и Њемачкој прешли су у руке грофа Јохана Wиллема Фриса из отонске гране - Нассау-Диетз. Та грана успјела је поновно ујединити њемачке посједе разједињене током 18. вијека. [2]