Пиштољ

Пиштољ је назив за стрељачко оружје које се користи једном руком, и најчешће служи за непосредну самообрану, а рјеђе за уништење непријатељске живе силе.

Типови пиштоља

Пиштољи се обично дијеле на:

пиштоље с једним метком (који се данас најчешће употребљавају за спорт и лов);
пиштоље с више цијеви (од којих је најпознатији Деррингер)
револвере
полуаутоматске пиштоље
аутоматске пиштоље.

Етимологија

Израз "пиштољ" потјече од француске ријечи пистоле (или пистолет), за коју се сматра да је могла настати из три различита извора:

Из чешког пистоле која потјече од чешке ријечи пíшťала за фрулу, што је могући опис хуситског ватреног оружја).
Од града Пистоиа у Италији, гдје је слична оружја 1540-их израђивао мајстор Цамиллио Веттелли.
Од ријечи писталло која је у средњовјековном француском означавала јабуку балчака на седлу, гдје су то оружје обичавали држати коњаници.

Хисторија

Пиштољи су се као посебно оружје развили из пушака, односно појавили у Европи и Азији крајем 15. вијека. Од њих су се углавном разликовали по краткоћи цијеви, мањој тежини и домету, а првенствено су били намијењени припадницима коњице. Европске коњице су с временом управо примитивним пиштољима прилагодили посебну, а и прилично комплицирану тактику звану караколирање.

Развој пиштоља је кроз сљедећа четири вијека готово у потпуности пратио развој пушака, што се првенствено односило на механизме за опаљивање. Први пиштољи су се имали глатке цијеви, а муницијом, односно оловним зрнима су се пунили сприједа. Опаљивање се вршило паљењем барутног пуњења кроз рупу на стражњем дијелу оружја.

Као и код пушака, то се чинило путем фитиља, затим посебних механизама за производњу искри које би упалиле барутно пуњење, па су тако пиштољи одговарали пушкама колашицама, а касније кремењачама. Слично као и код пушака, у 17. и 18. вијеку се уводе фишеци за држање барутног пуњења, а касније и механизми опаљивања који користе каписле. Такви примитивни пиштољи се данас врло често колоквијално називају кубурама.

Развој металургије у 19. вијеку доводи до стварања сувремених метака, као и настојања да се повећа брзина паљбе. Прво се започело с вишецијевним пиштољима, од којих је најпознатији Деррингер, да би се 1830-их развили револвери који метке испаљују из добоша. Револвери се брже пуне и брже испаљују метке од класичних пиштоља, те стјечу доминацију и популарност која ће трајати све до 20. вијека.

У 19. вијеку се експериментира с брзометним пиштољем који користе магацине, а касније посебне оквире с више метака, најчешће у дршци цијеви. Механизам опаљивања који омогучује аутоматско пуњење метка у затварач касније доводи до стварања првих полуаутоматских пиштоља који се некада колоквијално називају аутоматским пиштољима иако нису представљали аутоматско оружје у правом смислу ријечи.

Полуаутоматски пиштољи су дуго времена били мање поуздани, прецизни и имали слабији домет у односу на револвере, али се та ситуација промијенила иза другог свјетског рата. Већина војски тада почиње користи полуатоматске пиштоље, а развијају се и први аутоматски пиштољи. Најновији развој пиштоља односи се на кориштење пластике и композитних материјала који омогућавају мању тежину, али и лакше скривање што изазива проблеме везане уз сигурност, поготово зрачног промета.

Повезано

Вањске везе