Пређи на садржај

Прва опсада Грозног

Извор: Wikipedija
Прва опсада Грозног
Сегмент Првог чеченског рата
Датум 31. децембар 1994 – 8. фебруар 1995
(мањи окршаји настављени до 6. марта 1995)
Локација Грозни, Чеченија
Исход руска Пирова побједа
Сукобљене стране
 Руска Федерација  Чеченска Република Ичкерија
Команданти и вође
Павел Грачев
Иван Бабичев
Анатолиј Квашњин
Вадим Орлов
Лев Рохлин
Владимир Шаманов
Николај Стасков
Виктор Воробјов
Иван Савин  † 		Аслан Масхадов
Турпал-Али Атгеријев
Шамил Басајев
Руслан Гелајев
Салман Радујев
Ахмед Закаyев
Снаге
60,000 (проц.) ---- 31. децембар:
укупно 38.000 људи (6000–10.000 при уласку у Грозни) 		2300[1] до 12.000[2] ---- 31. децембар:
службено до 1000[3] (5000 према процјенама из западних извора)
Жртве и губици
1784 погинулих, неколико стотина рањено или заробљено (службене бројке)
225–400 оклопних и других возила уништено[4][5] 		непознати
35.000 цивила, укључујући 5.000 дјеце[6]

Прва опсада Грозног, Јуриш на Грозни (рус. Штурм Грозного) или Прва битка за Грозни се одиграла крајем 1994. и почетком 1995. године када су, на почетку Првог чеченског рата руске војне снаге настојале заузети Грозни, главни град самопроглашене Чеченске Републике Ичкерије. Битка је започела на Стару годину 1994. године, када су руске снаге покушале свој циљ остварити изненадним продором оклопних колона у само средиште града, гдје се налазила предсједничка палача, односно сједиште сепаратистичког вође Џохара Дудајева. Међутим, већ након неколико сати се показало да су бранитељи, иако бројчано и технички инфериорнији, способни пружити ефикасан отпор, користећи боље познавање градског терена, али и тактику темељену на малим формацијама опремљеним ручним противтенковским бацачима; руске оклопне колоне су великим дијелом одсјечене и почесно уништене или присиљене на повлачење. Руске снаге су се биле присиљене прегрупирати и напад поновно отпочети тек након неколико дана, овај пут настојећи "очистити" улицу по улицу и кварт по кварт. При томе се масовно користила артиљерија при чему је град највећим дијелом потпуно разорен, те је страдао огроман број цивила. Руско напредовање је било изузетно споро, тако да је предсједничка палача заузета тек 19. јануара; Чечени су отпор наставили из јужног дијела града, који је напуштен тек 22. фебруара. Мање јединице под командом Шамила Басајева су наставиле с повременим нападима на руске циљеве у граду све до 8. марта, прије него што су се и оне повукле.

Иако је номинално постигла свој војнички циљ, руска је војна операција представљала потпуни фијаско у политичком и, прије свега, пропагандном смислу, јер је показала неспособност руских оружаних снага да обаве наизглед рутинску "антитерористичку" операцију против "шачице екстремиста". Умјесто тога су тек уз страховите жртве у људству и опреми освојена хрпа рушевина, те изазвано масовно страдање цивила, а готово цјелокупно чеченско становништво ставило на страну сепаратиста. Руске снаге су показале потпуни недостатак међусобне координације, односно елементарне ратне вјештине међу официрима, као и обучености међу војницима. Сепаратисти су, са друге стране, та збивања изузетно вјешто искористили у пропагандне сврхе не само да би на своју страну привукли симпатије муслиманског, али и западног свијета, него против рата почели окретати и руску јавност, прије свега бројне мајке руских војника, који су у правилу били рочници. Сам Грозни, односно руске снаге и положаји у граду,су током сљедећих мјесеци били предметом бројних герилских препада, па су тако у марту 1996. чак успјели привремено заузети дио, а у аугусту 1996. стално највећи дио града. Дотада је чак не само руска војска, него и предсједник Јељцин био толико деморализиран и обесхрабрен изгледним понављањем искустава из Прве опсаде Грозног да је пристао на Хасавјуртски споразум којим је прешутно признао независност Чеченије.

Трауматична искуства Прве опсаде Грозног су оставила тако снажан дојам на руску и међународну јавност да је 1999. године, на самом почетку Другог чеченског рата владало опће увјерење да ће руске акције бити ограниченог опсега и циљева, односно да се Руси неће усудити рискирати слично крвопролиће настојећи поновно заузети Грозни, те је настао велико изненађење када се када се то на крају догодило.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Далкхан Кхозхаев
  2. ↑ Руссиан Урбан Тацтицс: Лессонс фром тхе Баттле фор Грознy
  3. ↑ Давид Версус Голиатх:
  4. ↑ Н. Н. Новицхков, V. Yа. Снеговскиy, А. Г. Соколов анд V. Yу. Схварев, Россиyские воорузхеннyе силy в цхецхенском конфликте: Анализ, Итоги, Вyводy (Руссиан армед форце ин тхе цхецхен цонфлицт: Аналyсис, оутцомес анд цонцлусионс)
  5. ↑ Тхе Цхецхенс анд Урбан Оператионс
  6. ↑ http://www.caucasus.dk/publication1.htm

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Prva_opsada_Groznog&oldid=41325416”