Пређи на садржај

Савез комуниста Југославије

Извор: Wikipedija
Савез комуниста Југославије
сл. Звеза комунистов Југославије
мак. Сојуз на комунистите на Југославија''
Лидер Јосип Броз Тито (најзначајнији)
Оснивач Проф. Филип Филиповић
Слоган Пролетери свих земаља, уједините се!
Основана 1919. (Први конгрес СРПЈ(к))
1920. (Други конгрес КПЈ)
Наследник Социјалистичка партија Србије, Социјалдемократска партија Хрватске, Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјални демократи, Социјадемократски савез Македоније, Демократска партија социјалиста Црне Горе
Седиште Београд, Србија
Држава Југославија
Званичне новине Борба
Млади огранак Савез комунистичке омладине Југославије, Савез пионира Југославије
Идеологија комунизам
марксизам-лењинизам
титоизам
Политичка позиција љевица,[1] екстремна љевица[2]
Међународно чланство Коминтерна (до 1943.)
Коминформ (до 1948.)
Боје   црвена,   жута
СФРЈ

Чланак је дио серије:
Политика и управа
СФРЈ

Друге државе
погледај • разговор • уреди

Комунистичка партија Југославије (КПЈ; сл. Комунистична партија Југославије, мак. Комунистичка партија на Југославија), од 1952. године Савез комуниста Југославије (СКЈ; сл. Звеза комунистов Југославије, мак. Сојуз на комунистите на Југославија), је била комунистичка партија у Југославији.

КПЈ је основана 1919. године као најснажнија КП на Балкану[3], под називом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (СРПЈ(к)).[4] Након великог успеха на изборима, забрањена је и десеткована полицијском репресијом већ крајем 1920. године.[3]

Од 1918. до 1928. године трајао је "драматски период" партијског живота, трагично раздоб­ље крвавих судара са двором и генералатом, а исто тако разорне "фракцијске борбе" између љевице и деснице унутар партијских редова.[5] Упркос томе, илегална КПЈ до 1928. године одржава своја прва четири конгреса, а онда у наредних 20. година не одржава ниједан. У периоду без конгреса (1928-1948) дошло је до "ригидне стаљинизације КПЈ", која кулминира са ликвидацијом ЦК Милана Горкића 1937. и именовањем Јосипа Броза за генералног секретара 1940. године.[3]

Током другог светског рата од 1941. до 1945. године, КПЈ је предводила народнооослободилачки партизански покрет, који је поразио фашистичке силе Осовине и њихове домаће сараднике, ослободивши Југославију. Од 12.000 предратних чланова КПЈ, у рату је погинуло 9.000.[6]

Након ослобођења, партија је брзо учврстила своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела социјализам и једнопартијски систем у новој Југославији. Партија, на чијем челу је од 1937. до 1980. године био Јосип Броз Тито, је била прва комунистичка партија на власти у историји комунистичког покрета која се отворено супротставила заједничкој политици коју је диктирао Совјетски Савез и била је избачена из Информбироа 1948. године, када је Стаљин оптужио Тита за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки, партија је променила име у Савез комуниста Југославије и усвојила политику радничког самоуправљања и независног комунизма, познату као титоизам.

Југословенско друштво је од аграрног постало индустријско друштво, партија радника и сељака постала је партија средњих слојева, створено је социјалистичко грађанство, а пораст потрошње и животног стандарда пацификовао је етничке напетости. Уз све то, „створен је спољнополитички идентитет“ заснован на политици несврстаности, који је постао „значајан стуб југословенске државне идеје“.[6]

Доживотни председник Тито је умро 1980. године. Партија се распала јануара 1990. године, на свом Четрнаестом конгресу, а убрзо затим је дошло до грађанског рата и распада Југославије.

Конгрес уједињења

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Први конгрес СРПЈ(к)
Делегати Првог конгреса СРПЈ(к) испред зграде некадашњег хотела Славија, Београд 1919. година.

Крајем XIX и почетком XX века у готово свим југословенским земљама оснивају се радничке партије. Први светски рат је ушао у раднички покрет као прихватање основних смерница Друге Интернационале о супростављању рату и ратним опасностима. Победа Октобарске револуције 1917. била је подстицај за дубља револуционарна кретања. 1918. године је формирана Југославенска комунистичка група при Руској кому­нистичкој партији (бољшевика), чији је секретар био Владимир Ћопић.[7] Исте године је у Русији основана Комунистичка партија Срба, Хрвата и Слове­наца.

Револуционарно буђење маса у Југославији проширује се под утицајем повратника из Октобарске револуције из Русије и револуције у Мађарској 1919. године.

У време стварања Краљевине СХС, у децембру 1918. године, руководства социјалдемократских партија Србије и Босне и Херцеговине дала су иницијативу за уједињење радничких организација у новој држави. Конгрес уједињења социјалдемократских партија и организација, одржан у Београду од 20. до 23. априла 1919. године.

На Конгресу је био присутно 432 делегата која су заступали 130.000 организованих припадника класног радничког покрета из свих крајева земље. Конгрес је донео одлуку о стварању Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) (СРПЈ(к)) - изјаснио се за револуцију и диктатуру пролетаријата и за приступање Комунистичкој интернационали. Усвојен је Статут партије, сличан статутима ранијих социјалдемократских партија. Изабрано је руководство партије, а за председника, односно секретара израбрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић.[8]

У новоосновану Партију ушли су на том Конгресу у целини Српска социјалдемократска странка, Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјалдемократска партија Далмације и део чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније.

Тада је уз учествовање истих делегата одржан и Конгрес синдикалног уједињења, који се изјаснио за јединство синдикалног покрета и изабрао Централно радничко синдикално веће Југославије (ЦРСВЈ). Одржана је и Конференција жена социјалисткиња која је прихватила програм СРПЈ(к). У Загребу је 10. октобра 1919. године основан Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) који је такође усвојио програм СРПЈ(к).

Изборни успех и забрана

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Обзнана
Проф. Филип Филиповић, један од оснивача КП Југославије и њен први секретар, изабран за градоначелника Београда 1920. године, коме није дозвољено да преузме функцију.
Светозар Делић, комунист, изабран за градоначелника Загреба 1920. године, коме није дозвољено да преузме функцију.

На Другом конгресу КПЈ, одржаном од 20. до 25. јуна 1920. године у Вуковару, усвојен је први програм Партије, у којем су излажене идејно-политичке основе и циљеви револуционарне борбе и промењено је име партије у Комунистичка партија Југославије. За нове секретаре партије изабрани су Филип Филиповић и др Сима Марковић.

На општинским изборима у марту и августу 1920. партија је освојила многе градове (Београд, Загреб, Осијек, Скопље, Ниш и др.), а на изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, добила је 59 мандата, од укупно 419 посланичких мандата чиме је постала треће странка по броју посланика у Скупштини. Гледајући по данашњим државама КПЈ је свој најбољи резултат имала у Црној Гори с 38 % гласова, потом у Србији с 15 % док је у Босни и Херцеговини, Хрватској и Словенији освојила по мање од 10 % гласова. У лето 1920. године КПЈ је имала преко 65.000 чланова, уједињени синдикати око 210.000, а уједно је победила на изборима, освојила власт у граду Београду иако ће јој потом краљ забранити формирање градске власти.

Сматрајући Комунистичку партију за претњу, краљ Александар је, оптужујући КПЈ да припрема преврат, искористио сукобе са жандармеријом и војском у штрајковима рудара Босне и Херцеговине и Словеније, те је објавио „Обзнану“, тј. наредио је да се до доношења Устава забрањује свака комунистичка активност.

Чим је усвојен нови устав, Скупштина је 2. августа 1921. године донела "Закон о заштити државе", којим је комунистичка активност квалификована као злочиначка. У образложењу тог закона КПЈ је оптужена као кривац за неуспели атентат на регента Александра и атентат на министра полиције Милорада Драшковића.

Прогон партије и фракцијска борба

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Сукоб леве и десне фракције у КПЈ
Насловна страница цензурисаних Радничких новина из 1920. године.
Триша Кацлеровић, секретар КПЈ, говори на скупу у Крагујевцу против Обзнане.
Група комуниста и напредних радника једног електричарског предузећа у Београду 1924. године.

У лето 1921. године су похапшени посланици КПЈ у парламенту.[9] Забрана партије и хапшење комунистичког вођства задало је озбиљан ударац КПЈ. У то вријеме постојало је три руководства КПЈ — једно изабрано на Вуковарском конгресу, које је било углавном у затвору, затим Замјенички извршни одбор у илегали у земљи, и треће, Извршни одбор формиран у Бечу, као Загранични биро.[10]

У илегали су почеле фракцијске борбе у КПЈ. Убрзо је конституисана Лева фракција унутар КПЈ, која је успоставила везу са Комунистичком радничком партијом Немачке (оцепљеном од КП Немачке), у намери да раскринкају "опортунистичку политику Треће интернационале."[11] Сима Марковић, вођа десне фракције, је радио у независним синдикатима са седиштем у Београду, сматрајући да је забрана КПЈ пролазна и да има места за рад.[9] Истовремено, на четвртом конгресу Коминтерне 1922. године, говорници су критиковали вође КПЈ који су били "посветили сву своју пажњу изборној победи", запостављајући комунистичке методе класне борбе.[11]

Београд је био центар десне фракције, док је Загреб био центар леве фракције, и традиционално највеће партијске организације.[9] Вође љевице су били Ђуро Цвијић, Камило Хорватин, Коста Новаковић, Триша Кацлеровић, Аугуст Цесарец, Моше Пијаде, Павле Павловић, Рајко Јовановић, Владимир Ћопић и други.[12][13] На челу деснице стајали су др Сима Марковић, Лазар Стефановић, Миливоје Каљевић, Љуба Радовановић, Живота Милојковић, Михајло Тодоровић и други.[13][14]

Централни комитет КПЈ одлучио је да се уз забрањену КПЈ оснује једна легална радничка партија преко које би комунисти водили борбу против буржоаске власти. У јануару 1923. одржана је у Београду земаљска конференција на којој је основана Независна радничка партија Југославије (НРПЈ). Партија је у то време имала 1.000 чланова и издавала је своје новине „Оковани радник“. Кроз дебату (1923.) у Независној радничкој партији Југославије, КПЈ је поставила основе своје политике у националном питању.[6]

Дискусија око националног питања и државног уједињења вођена је током 1920-их година "између одвојених пар­тијских група подједнако страствено", а у њој учеству­ју готово сви истакнути партијски функционари (Сима Марковић, Рајко Јовановић, Ђуро Цвијић, Камило Хорватин, Анте Цилига, Аугуст Цесарец, Триша Кацлеровић и други). Дискусија се кретала у оквиру зачараног круга: како "без пуне демокрације нема рјешења националнога пи­тања", како "без рјешења националнога питања нема демокрације, ни социјалистичке ни лењинистичке".[5] Главна питања су била да ли је Краљевство СХС контрареволуционарни нус-продукт првог свјетског рата, створен од побједоничких Великих сила као протубољшевички кордон, или је резултат процеса "хисторијског настајања једне нове нације", то јест да ли се у случају настанка Краљевине СХС ради о окупацији бившег аус­тријског подручја или о ослобођењу из аустријског роп­ства по једној побједничкој династији.[5]

Децембра 1923, на Трећој земаљској конференцији Независне радничке партије Југославије, донета је Резолуција која истиче да је основни узрок заоштравања националних супротности у Краљевини СХС наслеђе колонијалне политике српске буржоазије из балканских ратова у Македонији и против Албаније, и њена хегемонистичка политика у Држави СХС.[15] Констатовано је да је Краљевина СХС "држава у којој владајућа класа једне нације угњетава остале нације".[15]

На Трећој земаљској конференцији КПЈ (сијечња 1924) усво­јена је линија љевичара, али је руководство било компромисно — саставље­но од представника обе фракције, што је још више погоршало стање у Партији.[14]

18. јула 1924. у Резолуцији Централног одбора НРПЈ прокламује се право на самоопредељење свих нација Југославије, а за њихов каснији слободни споразум у Федерацији радничко-сељачких република Балкана. НРПЈ оцењује да "један од првих задатака у том правцу јесте борба против српског шовинизма".[15]

Због свега тога дужност је Партије да са организацијама радних маса угњетених нација води заједничке отворене борбе за право на отцепљење, односно да помаже покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава како Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, тако и ради ослобођења Албанаца.[15]

– Резолуција КПЈ о националном питању, од 25. новембра 1924.

КПЈ је водила одлучну борбу за право самоопредељења свих угњетених нација, при том наглашавајући половичност таквих мера и подсећајући да је једино истинско решење националног питања стварање Балканске федерације.[15] Са овим становиштима супротним унитаризму и сепаратизму – КПЈ је постала једина општејугословенска снага.[6] Као одговор на појачану активност 1924. године забрањен је рад НРПЈ.

У руководству Партије створене су две групе-фракције, чији је сукоб слабио снагу Партије.

1926. године Москва је поверила руководство КПЈ десној фракцији.[16] У Бечу је од 17. маја до 22. маја 1926. одржан Трећи конгрес КПЈ. На Трећем партијском конгресу постигнуто је привидно измирење између леве и десне фракције, а за секретара је изабран Сима Марковић. Али размимоилажења су трајала и после конгреса. Током 1926. и 1927. године, према речима Цилиге, ово руководство се толико искомпромитовало да је одржан Пленум ЦК КПЈ који је распустио стари Политбиро и изабран нов, у коме се налазило више левичара. Али тројка из Коминтерне (Бухарин, Горкић и Мануилски) су поништили одлуку ЦК КПЈ и распустили нови Политбиро.[16] Бухарин и Стаљин су у то време напустили теорију о ослобођењу потлачених, па је следствено српска десна фракција превладала у КПЈ.[17]

1927. године, када је поново избио конфликт око национаног питања, Сима Марковић је смењен и на његово место је постављен Ђуро Цвијић, представник умереније леве фракције, повезан са синдикатима.[17] Загреб је тих година постао "утврђење" леве фракције. Коминтерна је настојала да уз помоћ Чижинског бољшевизира КПЈ формирањући паралелни центар КПЈ у Москви.[17]

Антифракцијска линија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Отворено писмо Коминтерне члановима КПЈ
Јосип Броз у затвору 1928.

25. и 26. фебруара 1928. године одржана је Осма загребачка партијска конференција која је значајна јер је на њој победила линија против фракционаштва у КПЈ, а међу најактивније »антифракционаше« треба убројити Ђуру Ђаковића, Благоја Паровића, Јосипа Броза и друге.[18] На конференцији је одгласана тзв. Титова резолуција (са 27 гласо­ва, 3 против и 1 устегнут) којом су оштро осуђене и лева и десна фракција у КПЈ.

Са конференције је упућено писмо Коминтерни како би она својим ауторитетом подупрла иницијативу загребачке партијске организације у уклањању фракционаштва у КПЈ. Извршни комитет Комунистичке интернационале (ИК-КИ), два мјесеца касније, маја 1928, својим је Отворе­ним писмом оцијенио побједу Титове резолуције као до­каз за пријелом са јаловим интелектуалнополитичким над­мудривањем у Партији која се, по ријечима ИККИ, пре­творила у "дискусиони клуб", потиснувши у позадину сва жива питања стварне политичке борбе.[5]

У Партији коју је већ годинама била парализирала фракцијска подвојеност уз нестајање партијске дисциплине, гдје Политички секрета­ријат не само да није оправдао повјерење него се изоли­рао од пролетерских маса, појавила се Титова резолуција као представник оних партијских елемената који ће Парти­ју извести из очајног банкротираног стања на рубу рас­кола и расула, обновити њене подроване кадрове и ство­рити дисциплинирану авангарду под барјаком пролетерског јединства и солидарности.[5]

– Мирослав Крлежа

1928. године Коминтерна је упутила у Југославију групу "инструктора" да међу партијским чланством раде на спровођењу „Отвореног писма Коминтерне члановима КПЈ“. Припадник тадашње опозиције, Анте Цилига ову групу назива насумично скупљеним авантуристима, каријеристима и "бандитима који никада нису имали никакве везе са југословенским покретом", уз неколико часних радника међу њима као што је Ђуро Ђаковић.[19]

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Мартиновић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. На овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе.[20]

У то време, број чланова партије је драстично опао, од некадашњих 60.000 на свега 3.000 у 1928. години.[11] Према другим проценама, КПЈ је 1928. године имала свега 1000 активних чланова.[9]

Завођење диктатуре и оружани отпор

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Шестојануарска диктатура и Оружани отпор шестојануарској диктатури

Политичка криза која је настала након убиства у Скупштини, утицала је да краљ Александар 6. јануара 1929. године изврши државни удар, укине Устав из 1921, распусти Народну Скупштину и заведе диктатуру, која је значила обрачун са левичарским покретима и партијама. Осим вођа, хапшени су, подвргавани тортури, осуђивани на вишегодишње робије и убијани су бројни чланови и симпатизери КПЈ.[6]

Полицијски снимак убијених секретара СКОЈ-а Јанка Мишића и Мије Орешког који су пали у сукобу са полицијом 27. јула 1929. у Самобору.

КПЈ је позвала народ да се оружано супростави диктатури. Прва половина 1929. године је обележена серијом оружаних окршаја између комуниста и полиције.[21] Малобројни комунисти су узалуд покушавали да покрену масе на "оружани устанак" путем изолованих уличних борби.[21] Ова тактика КПЈ је изазвала неизбежне одмазде југословенске полиције, током којих су убијене и ухапшене многе вође комуниста. Свело се на то да су наоружани фанатици и полицајци сачекивали једни друге у мрачним уличицама.[9] Штавише, у том периоду секташки сукоби додатно су дестабилизовали КПЈ, радикализујући револуционарно лево крило ка "чишћењу партије од свих опортунистичких отпадника".[22]

За сваког члана она (Партија) мора све да буде. Интересима Партије он мора да потчини цео свој живот, рад, занимање, породичне везе, намештење, личну слободу, иметак и све дохотке – једном речју – све. Интерес Партије треба да буде полазна и завршна тачка у целокупном дјеловању и животу сваког партијског члана. Неограничена приврженост револуцији, фанатичка пожртвованост, приправност да се за Партију учине највеће жртве и поднесу најтеже неприлике, незгоде и муке, жилава истрајност окорелог револуционара, који је убеђен у неизбежност победе – све су то особине које су данас неопходне свакоме партијском члану више него ма када досада.[23]

– Из партијског гласила Пролетер, 1929.

Влада генерала Петра Живковића после овог позива је кренула свим средствима да уништи КПЈ. У то време, многи од "инструктора" послатих из Москве су брзо напустили Југославију, укључујући и главног међу њима, Горкића, који је био идеолог.[19] У оружаним борбама са полицијом убијени су Ђура Ђаковић, политички секретар КПЈ, Никола Хећимовић, секретрар Црвене помоћи, као и чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Риста Самарџић, Божо Видас Вук, Брацан Брацановић и седам узастопних секретара СКОЈ-а.

Горкић и друге вође Коминтерне су хладнокрвно жртвовали десетине и стотине људских живота да прикрију своје дезертерство и докажу да су радили и борили се против реакције.[19]

– Анте Цилига

"Кукавичлук и издаја" које су показали лидери Коминтерне током шестојануарске диктатуре су изазвали огромно незадовољство међу југословенским револуционарима у Москви, особито међу левом фракцијом.[19] С друге стране, крајем 1929. године вође КПЈ Филип Филиповић и Јован Малишић су били мета жестоке критике Коминтерне, због тенденције развоја подземне југословенске партије ка пучизму, а на штету фабричког организовања.[21] Коминтерна је тражила ново руководство да заустави фракцијске сукобе и обнови организацију.[22] Августа 1930. године Антун Маврак је позван у Москву и именован за организационог секретара КПЈ.[24] Коминтерна је сменила Малишића са дужности политичког секретара КПЈ, поставивши Филиповића за председника Централне руководеће инстанце.[25]

На првом састанку Политбироа 26-27 јула 1930, Филиповић је изнео "отрежњујући извештај". Партијски апарат је био толико страдао да више нису постојали канали комуникације са регионалним руководствима.[9] Јула 1930. године Коминтерна је саопштила да је слоган о "оружаном устанку" био потпуно погрешно схваћен у Југославији.[9] Фокус је стављен на организацију илегалних синдиката, док су они који захтевају тренутни оружани устанак проглашени терористима у партијској штампи.[26]

У априлу 1932. године Коминтерна је искључила Антуна Маврака из КПЈ.[24] 1932. године и Филиповић је смењен, а Коминтерна је на чело привременог руководства КПЈ поставила Јосипа Чижинског.[25]

До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђуро Пуцар, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.

У периоду оружаног отпора и репресије, број чланова партије је наставио драстично да опада, на свега 400 активних чланова крајем 1929. године, односно на 200 чланова до 1932.[27]

Међутим, у отпору диктатури, комунисти су на крају те деценије израсли у малобројну али чврсто организовану конспиративну партију, која је имала „строги кодекс вредности и понашања“ у чијој су сржи били спремност на жртве и унутрашња солидарност.[6]

Подршка усташком покрету

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Сарадња комуниста и усташа 1930-их
Група политичких осуђеника у лепоглавској казниони.

Након дрезденског конгреса КПЈ је подржавала разне националистичке покрете против српске превласти, укључујући Косовски комитет,[28], ВМРО и усташе.[29] Комунисте и усташе зближавала је чињеница да су били политички револуционари, извргнути жестоком прогону диктаторског режима. Раних 1930-их година, заједничка тема комуниста и усташа била је борба против великосрпске диктатуре. Тих година партијско гласило "Пролетер" агитује против српских чиновника, жандара и полиције ("Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом!"[30]) и тражи хрватску националну слободу "против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара".[31].

У јулу 1932. године Коминтерна је издала директиву југословенским комунистима да помажу хрватске, словеначке, македонске и црногорске "националне револуционаре".[32]

У септембру 1932. усташе организују тзв. "Велебитски устанак", односно напад на неколико жандармеријских станица. Тада КПЈ прогласом у партијском органу Пролетер »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.[33] КПЈ у истом прогласу поручује да се комунисти боре против националног и социјалног потлачивања, за самоодређење потлачених народа до отцејепљења. Због тога они узимају активног учешћа у усташком покрету, везујући национално ослободилачку борбу усташа са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.[34] Три мјесеца касније, службени орган Пролетер за вељачу-ожујак 1933. потврђује раније ставове ЦК КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну "национално-револуционарном покрету".[34]

КПЈ је покушала да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист »Хрватски пут«, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи.[35] Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу.[34] По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.[35]

Полицијски терор који је услиједио након оружане побуне зближио је хрватске комунисте и усташе. Пролетер из вељаче 1933. објављује велики чланак под насловом "За помоћ и ослобођење политичких и војних осуђеника" у којем се залаже за ослобађање свих политичих затвореника из "великосрпских затвора", укључујући бројне заточене усташе.[34]

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује »злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије«, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације.[36] Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. О сурадњи свједочи и публикација Робија - записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936.

Заокрет ка антифашизму и народном фронту

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Антифашизам и Народни фронт
Пролетер, илегално гласило КПЈ.

Драматичан Хитлеров успон 1930-их постао је највећи проблем комунистичком покрету. Коминтерна обуставља рат против социјалдемократије и "буржоаских" партија као највећег непријатеља, и почиње са окупљањем свих сила против фашизма.[32]

24. и 25. децембра 1934. године у Љубљани је одржана Четврта земаљска конференција на којој је донета Резолуција о националном питању, којом је КПЈ иступила "против разбијања садашњег државног подручја Југославије, јер хоће то преуређење да постигне мирним путем, на основу националне равноправности".[37] Политбиро изабран на конференцији чинили су: Милан Горкић, Благоје Паровић, Јосип Броз, Камило Хорватин и Адолф Мук.[25] Од петорице изабраних, једино је Броз успео дочекати крај Велике чистке у КПЈ жив и на слободи.

Пошто Центрани комитет, који се налазио у инострансву, није могао ефикасно да утиче на рад партијских организација, средином 1935. године образован је Земаљски биро ЦК као оперативни орган у земљи, који је придонео чвршћем повезивању и усмеравању активности партије. Крајем 1935. КПЈ је имала око 3.000 чланова.

Да би спречио ширење револуционарног покрета, режим је појачао прогоне против КПЈ. Крајем 1935. уследила је полицијска провала у којој је до марта 1936. ухапшено 950 чланова КПЈ, међу којима и највећи део руководства у земљи.

У складу са одлуком Коминтерне о преласку руководства КПЈ у земљу и о његовом формирању из редова људи који су израсли у самом покрету, одлучено је да Јосип Броз, члан Политбироа ЦК, оде на рад у земљу. Током 1937. године унутар КПЈ су формиране Комунистичка партија Хрватске и Комунистичка партија Словеније.

КПЈ тих година прихвата политику народног фронта и нови курс Коминтерне да је фашизам највећи непријатељ. Истовремено усташе, под утјецајем фашистичке Италије и нацистичке Њемачке, развијају снажно антикомунистичку идеологију. Већ 1937. Комунистичка партија Хрватске у свом прогласу осуђује ставове „франковачко-фашистичке демагогије о независној хрватској држави“, која жели „да хрватском народу умјесто једног јарма наметне други, још гори јарам Рима и Берлина.“

Шпански грађански рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Шпански грађански рат и Југословенски шпанци
Југословенски борци 1937. у Шпанији. У првом реду стоје: трећи с лева (са хартијом у руци) Роберт Доманy, командант батерије и пети с лева Коча Поповић.

„Борба херојског шпанског народа није само борба која ће имати за резултат побједу или пораз демократије само у Шпанији, него је то почетак оружаног сукоба фашизма и демократије читавог света.“[38]

– Проглас ЦК КПЈ, 23. октобра 1936.

КПЈ била је главни и могло би се казати једини организатор у Краљевини Југославији у пружању помоћи републиканској Шпанији у борби против побуњеника и фашизма.[38] Шпански су догађаји у 1936. и 1937. години централно и најважније питање КПЈ.[38] Антифашистички добровољци су у Шпанију одлазили искључиво илегално у чему су неретко били осујећивани. Југословенска влада је по сваку цену настојала да онемогући одлазак њених држављана у рат у Шпанију.

Након позива Коминтерне свим интернационалцима да се прикључе ослободилачком рату шпанског народа на Пиринеје, велики је био одзив припадника КПЈ. Главна база за регрутовање бораца била је у Паризу. На Пиринејским пољима се борило 1.700 југословенских добровољаца, од чега је 700 погинуло, а већина је пребегла у Француску после победе Франкове армије. Пред Мадридом је погинуо (или је ликвидиран) и Благоје Паровић, члан ЦК КПЈ и политички комесар 13. интернационалне бригаде.

Стаљинистичка чистка

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: КПЈ током Велике чистке
Милан Горкић, генерални секретар ЦК КПЈ, Титов претходник и једна од бројних жртава Стаљинових чистки.

Размере стаљинистичке чистке у КПЈ су биле монструозне.[3] Процењује се да је током Велике чистке убијено око 600[39]-700[40] чланова Комунистичке партије Југославије, укључујући велики број оснивача и готово целокупно дотадашње руководство.[3][39]

У Москви су стрељани сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и актуелни Милан Горкић, осим Трише Кацлеровића, који се на време повукао из политике. Поред тога, стрељана су и два секретара СКОЈ-а, као и велики број руководилаца КПЈ, чланова ЦК и Политбироа.[39] Нарочито је сликовит пример тадашњег генералног секретара КПЈ Милана Горкића. Он је из Париза позван у Москву на реферисање. Предочена му је оптужба на преко седамдесет страна која га оптужује да је ковао планове против ЦК КПЈ. Горкић је затворен и ликвидиран.

Након сече дотадашњег југословенског руководства, Тито је подржан од Коминтерне за шефа Комунистичке партије Југославије. Ликвидацијом ЦК Милана Горкића 1937. и именовањем Јосипа Броза за генералног секретара 1940. године (а не 1937, како се тврдило у службеним легендама) кулминира период ригидне стаљинизације КПЈ.[3]

Ове далекосежне промене спроведене су без изјашњавања чланства и сазивања конгреса, пуким партијским превратом и физичким ликвидацијама конкурената.

По завршетку чистке, сазвана је Пета земаљска конференција КПЈ, на којој је потврђено ново Брозово руководство. Пета конференција је одржана од 19. до 23. октобра 1940. године у предграђу Загреба. Основни закључци су били да је конференција разрадила политичку линију КПЈ у условима Другог светског рата. Конференција је изгласала нови Централни комитет од 29 чланова и 9 кандидата за чланове, а за генералног секретара је изабран Јосип Броз Тито.

У периоду када је Тито консолидовао Партију, чланство се удвостручило - од 1,500 чланова јесени 1937. године до 3,000 чланова маја 1939.[41] До септембра 1939, СКОЈ је имао 17.800 чланова.[41][42] У време Пете земаљске конференције крајем 1940. године, КПЈ је нарасла на 7.000 чланова.[42][43]

Други светски рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Народноослободилачки покрет, Братство и јединство и Народноослободилачка борба Југославије

Јер јужнославенски комунисти су били дубоко идеалисти; они вјерују у семоизљечиво својство друштва, у основну регенерацију човјечанства радом - и предлажу смрт фашизму и рађање федералне демокрације са све пратећим држављанством и образовањем у чему виде довољан потицај за оно што сматрају да су природне врлине човјека. Праведно друштво би била њихова награда.[44]

– Басил Давидсон

Окупација и устанак

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Устанак у окупираној Југославији
Устанак у окупираној Југославији повела је КПЈ 1941. године.
Ратко Митровић говори на збору у ослобођеном Чачку, октобра 1941.
Стрељање комуниста у Ћуприји, септембра 1941. године.

Првих дана маја 1941. године у Загребу је одржано партијско саветовање на коме је Централни комитет Комунистичке партије Југославије оценио је да су унутрашњи догађаји наметнули да се на ширем форуму партијског актива размотре мартовски и априлски догађаји и донесу одговарајуће одлуке за даљи развитак ослободилачке и револуционарне борбе радничке класе и народа Југославије.[45]

Након Немачког напада на СССР, 22. јуна 1941. године, Тито сазива хитну седницу Политбироа ЦК КПЈ у Београду на којој је Централни Комитет издао проглас народина Југославије у коме га позива на оружану борбу против Немаца.

»У име слободе и националне независности Комунистичка партија Југославије позива све родољубиве народне елементе да се уједине у борби против заједничког непријатеља — фашистичког окупатора и домаћих издајника ... учинимо да наша земља буде окупатору гробница, а не база за његово снабдјевање!«[46]

На седници Политбиро ЦК КПЈ одржаној 4. јула 1941. године у вили Владислава Рибникара у Београду, одлучено је да се од саботажа и диверија пређе на општи устанак; да партизански рат буде основна форма развијања устанка. На састанку су присуствовали: Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо и Иво Лола Рибар. На том састанку оформљен је Главни штаб партизанских одреда Југосавије првенствено од најужег руководства Политбироа. У Главни штаб за Србију су при том ушли: Сретен Жујовић, Бранко Крсмановић, Филип Кљајић Фића, Никола Груловић и Родољуб Чолаковић.

Уследили су седмојулски пуцњи у Белој Цркви код Ваљева и почетак устанка у Србији. Већ прве године рата, КПЈ имала значајне губитке међу својим члановима. Тако су у 1941. страдали: Ратко Митровић, Божидар Аџија, Марко Орешковић Крнтија, Милан Благојевић, Раде Кончар, Драгојло Дудић и многи други.

Кад смо ми стигли у Одред, скоро сви борци били су чланови Партије или СКОЈ-а, да би касније били у убедљивој мањини. Комунистичка партија је била врло популарна и поштована, многи су желели да јој се придруже. Али, Партија је била кадровска и строго селективна. За пријем у њу требало је много доказа о идеолошкој блискости и, изнад свега, доказане спремности на жртву.[47]

– Мирко Тепавац

Стварање органа власти

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: АВНОЈ
Саопштење о стрељењу комуниста у Београду у Панчеву 1942. године.

Након повлачења са слободне територије у Србији, Политбиро је одржао састанак у Дренови, близу Пријепоља, 7. децембра 1941. Тито је под утиском пораза у Србији понудио своју оставку, али она није била прихваћена. На састанку је олучено да се забрањује постојање паралелних војних формација на слободној територији и да се води оружана борба са четницима.

После састанка почело је заоштравање класне борбе. Почела су секташтва и левичарска скретања. Тако је дошло до крвавих одмазди над партизанским борцима и народом на Каменој Гори, близу Нове Вароши. Ова скретања су се наставила и у Црној Гори и Херцеговини. Долазило је до масовних стрељања без пресуда.

У ослобођеној Фочи, донесени су „Фочански прописи“. Под утисаком међународних дешавања, Партија је организовала Прво заседање АВНОЈ-а у ослобођеном Бихаћу. Тада је АВНОЈ донео сијасет важних одлука за будуће уређење Југославије.

У прекретној години Другог светског рата (1943), Партија се налази пред великим искушењима. Проживљава велике немачке офанзиве у Босни и Црној Гори. У револуционарној 1943. Главни Штаб је изгубио још једног свог члана. На Гламоч Пољу је погинуо Иво Лола Рибар, само неколико дана пре Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу.

На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу 29–30. новембра 1943. године, донете су кључне одлуке за устрој нове Југославије, договорена је обнова земље на федералним основама, забрањен је краљу повратак у земљу, а Тито је проглашен за маршала.

Међународно признање

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Друго заседање АВНОЈ-а

У 1944. години Партија се труди да што више омасови народни покрет. Долазе и војне мисије, признавање нове Југославије и почетак ослобођења земље. I у овој години, Партија губи велики број својих чланова. Тако је страдао генерал Франц Розман Стане. По уласку у Србију погунуо је заменик команданта Друге пролетерске бригаде Миодраг Миловановић Луне.

У завршној години рата, Партија ради на организацији и раду земље после ослобођења. Сурово се обрачунава са петоколонашима и народним непријатељима. У том периоду губи још једног члана Политбироа. На прелазу у ослобођени Београд погинуо је члан Главног Штаба Народнослободилачке војске Иван Милутиновић. На крају године смртно је страдао генерал Петар Драпшин, а на Косову је убијен Секретар месног комитета КП Косова и Метохије Миладин Поповић.

29. новембра 1945. године народно председништво проглашава, у Уставотворној скупштини, Федеративну Народну Републику Југославију и с том одлуком дефинитивно укида у Југославији монархију на челу са Петром II Карађорђевићем и целом династијом Карађорђевића.

Партија се окреће изградњи земље. Најважније питање које се пред њом постављало јесте било питање аграрне реформе.

Сукоб са Информбироом

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Раскол Тита и Стаљина, Информбиро, Титоизам и Голи оток
Јосип Броз Тито, ратни вођа КПЈ и доживотни председник Југославије.

Почетак разлаза између КПЈ и СКП(б) започет је резолуцијом Информбироа 1948. у Букурешту. Још пре доношења резолуције, КПЈ је искљичила из Политбироа Сретена Жујовића Црног и Андрију Хебранга јер су се окренули против петогодишњег плана за изградњу земље и јер су се залагали да треба у свему следити Совјетске принципе.

Јединственост КПЈ према резолуцији Информбироа је показана на Петом конгресу у Београду. На овом Конгресу Југословенски ЦК се бранио од Информбировских клевета и исказао жељу да се са још већом снагом изгради социјализам у земљи.

У великој дворани Војнопешадијског училишта, исто оној у којој је 1946. одржано суђење Дражи Михаиловићу, окупило се 21. јула 1948. 2.344 делегата изабраних од 468.175 чланова КПЈ, колико их је било у јулу 1948. године.

Конгрес је заседао шест дана. Избор за нови ЦК је био последњег дана. Изборна комисија на челу са Милошем Минићем је прогласила резултате гласања око поноћи. За Тита је гласало 2.318 делегата, а само је 5 делегата је било против тј. прихватило Стаљинову линију. Тако је ново поверење добио стари ЦК, са Титом на челу.

Јануара 1949. одржан је III Пленум ЦК КПЈ на коме је дата пуна подршка КПЈ у даљем изграђивању социјализма у земљи.

Након друге резолуције Информбироа (ИБ)-а у Будимпешти 1949. КПЈ је још више клеветана у земљама источног Лагера.

Поједини њени чланови су проглашавани троцкистима, шпијунима, агентима и петоколонашима. Дошло је до великих кадровских промена у партији. У време борбе са Информбироом (1948-1956), евидентирано је 55.663 лица која су се изјаснила за Стаљинову линију. Сукоб са информбироом је доста коштао КПЈ. Долазило је до искључивања, одузимања ордена, споменица, заслуга, избацивања са посла и затварања.

Биланс сукоба КПЈ са ИБ-ом изгледа овако: За Резолуцију Информбироа су се изјаснила 2.616 политичка функционера, 3 члана Политбироа ЦК КПЈ (Жујовић, Хебранг, Нешковић), 8 чланова ЦК КПЈ, 16 чланова ЦК републичких КП, 50 чланова обласних комитета и 733 члана среских комитета. За Резолуцију Информбироа су се определила 28.880 учесника Народноослободилачког рата и 4.153 припадника Југословенске армије.

На основу југословенских података од 468.175 чланова КПЈ и 51.612 кандидата за члана КПЈ, за Резолуцију Информбироа изјаснило се 55.000 комуниста.[48] Сви "информбировци" су били искључени из партије, а 16.312 лица су била подвргнута репресалијама и затворени у специјалне концентрационе логоре на острвима Јадранског мора - Голи оток и Гргур.[48]

Сукоб са Информбироом ставио је Партију на највећа искушења до тада.

Савез комуниста Југославије

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Социјалистичка Федеративна Република Југославија, МАСПОК и Чистка либерала у Србији
Послератна зграда ЦК КПЈ, до пресељења у нову зграду на Новом Београду (данас Историјски музеј Србије).
Преживели чланови Радног председништва Пете земаљске конференције, сликани новембра 1952. године, за време одржавања Шестог конгреса КПЈ у Загребу. С лева на десно - Ђуро Пуцар Стари, Моша Пијаде, Јосип Броз Тито, Спасенија Цана Бабовић и Едвард Кардељ.
Нова зграда ЦК, данас пословни центар Ушће на Новом Београду.
Графит логотипа и слогана СКЈ

У јеку борбе са Информбироом, у Загребу је од 2. до 7. новембра 1952. био одржан Шести конгрес КПЈ, на коме је дата оцена искуства борбе против Стаљина, а такође је изречена и критика стаљинизма као друштвеног система. На Конгресу је КПЈ утврдила основни правац друштвеног развоја на основама самоуправљања. У исто време започето је мењање револуционарне организације у складу са новим друштвеним условима и потреби при преласку на самоуправљање. Конгрес је усвојио извештај Тита и константовао да увођење раничког самоуправљања у предузећима има одлучујући значај за даљи развој и учвршћивање социјалистичке демократије у земљи. Конгрес је предложио да Народни фронт прерасте у јединствену и активну масовну политичку организацију Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ). Конгрес је решио да Комунистичка партија Југославије промени назив у Савез комуниста Југославије, по Савезу између комунистичких Партија коју је некад предлагао Лењин.

После привремене стабилизације партије, долази нова бура. Због својих чланака у листу Нова мисао, Милован Ђилас је скренуо пажњу на себе. Овакви чланци су имали превише либералистички карактер и критику комунизма.

На III Пленум Савеза комуниста Југославије у Београду јануара 1954. Пленум је донео одлуку да је Милован Ђилас водио линију супротну политичкој линији читавог Савеза, да је унео забуну у јавности и нанео озбиљну штету комунистима и читавој земљи, да се лично изоловао из читавог савеза и својим радовима утирао пут ка разбијању идејног и организационог јединства Савеза комуниста Југославије, па је зато Милова Ђилас искључен из ЦК СКЈ, удаљен са свих функција и кажњен последњом опоменом. Касније је на састанку основне организације у београдском рејону у коме живи искључен и из Партије.

Након стабилизације односа са Совјетским Савезом и завршетка дуготрајне борбе са Информбироом, Савез комуниста Југославије наставља са учвршћивањем своје линије.

Седми конгрес СКЈ одржан је у Љубљани априла 1958. године у присуству 1.795 делегата. Конгрес је истакао да је развијање друштвеног самоуправљања један од главних задатака комуниста. Седми конгрес је усвојио нови Програм Савеза комуниста, који је означио циљеве за које се боре комунисти Југославије у спољној и унутрашњој политици.[49]

Децембра 1964. године у Београду је одржан Осми конгрес СКЈ, који је дао свестрану анализу резултата и успеха, стабилности и тешкоћа у развитку југословенске земље. На њему су постављене идејне основе и створени предуслови за привредну и друштвену реформу.

Јула 1966. године одржан је Брионски пленум ЦК СКЈ који је искључио Александра Ранковића и Светислава Стефановића због злоупотреба Службе државне безбедности. У Београду је марта 1969. године одржан Девети конгрес СКЈ, на којем је главни реферат поднео Тито. На овом конгресу доминирала су питања у вези са спровођењем привредне и друштвене реформе у Југославији. У спољној политици СКЈ, ће се убудуће борити за учвршћивање независности, поштовања суверенитета и за равноправне односе међу народима и државама.

СКЈ се налази у озбиљној кризи 1970, 1971. и 1972 године. Појава МАСПОК-а у Хрватској и рађање либералистичких идеја у Србији су почели да из темеља љуљају читав СКЈ. Након првих појава националистичких схватања у Хрватској, дошло је до реакције у ЦК СКЈ ради сузбијања оваквих појава.

Марко Никезић, смењени председник ЦК СК Србије

О овим променама у Хрватској говорила је Савка Дабчевић-Кучар. Она је поднела реферат у коме је подржавана таква линија од стране ЦК Савеза комуниста Хрватске. На 22 седници ЦК СКХ Савка Дапчевић је потврдила да је масовни покрет у Хрватској део политике Савеза комуниста Хрватске. За консолидацију политичке ситуације у земљи значајна је 21. Седница Председништва СКЈ у Карађорђеву где је Тито осудио овакве промене у Хрватској. После овога своје оставке су поднели Савка Дабчевић, Милош Жанко, Мика Трипало, Пера Пиркер, Марко Копртл и Јанко Бобетко. Такође је одлучено да се са досадашњих функција смене досадашњи председник и потпредседник ЦК Загреба Срећко Бијелић и Драгутин Харамија, а за новог председника ЦК СКХ изабрана је Милка Планинц.

Дијаментрално супротно од националистичких скретања у Хрватској у Србији су се појавиле либералистичке струје у најужем руководству ЦК Србије. Акцент је био на економији тј. либералнијем економском моделу, већим овлашћењима директора привредних субјеката. Наравно то је било у супротности са радничким и друштвеним самоуправљањем . Главни представници били су: председник ЦК СКЈ Марко Никезић, Секретар СКС др Латинка Перовић, Председник Покрајинског комитета ЦК Војводине Мирко Чанадановић и секретар Милош Радојичић. Под великим притисцима, сви поменути су поднели оставке на своје функције и чланство у Савезу комуниста. После тога је уследила велика „чистка“ међу привредницима у Србији и велики број директора фирми, успешних привредника је смењен. То је имало озбиљне последице на економски развој Србије. Уместо Никезића и Перовићеве изабрани су др Тихомир Влашкалић и Никола Петровић.

Маја 1974. године у Београду је одржан Десети конгрес СКЈ на коме је главни реферат поднео Тито. Конгрес је усвојио реферат и дао једнодушну подршку даљем учвршћењу равноправности, братства и јединства народа и народности и још већу афирмацију спољне несврстане политике.

Једанаести конгрес СКЈ је одржан у Београду јуна 1978. године. Тито подноси реферат „Савез комуниста Југославије у борби за даљи развитак социјалистичке самоуправне и несврстане Југославије“. Конгрес је обавезао комунисте да морају бити свуда где се одвија политичка и самоуправна активност радних људи и грађана.

Криза и распад Савеза комуниста

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Четрнаести конгрес СКЈ и Распад СФРЈ
Слободан Милошевић, председник Централног комитета Савеза комуниста Србије говори на 14. конгресу СКЈ.

После Титове смрти (1980), Савез комуниста Југославије, вербално, на све начине покушава да очува јединство. Сви се заклињу у Тита. Колективно руководство које је дошло на место Тита је разједињено и свако гледа пре свега интересе републике коју представља.

Деведесетих година долази до најтеже кризе и коначног краја. Последњи покушај очувања јединства покушан је на XIV ванредном конгресу СКЈ у Београду 1990. године. На конгресу се водила оштра полемика између представника делегата Србије и Словеније. Делегати из Србије, предвођени Милошевићем, су предлагали јединствени СКЈ, док су делегати Словеније захтевали лабавији савез тј. стварање Савеза радничких савеза комуниста. Након два дана вербалног рата између Срба и Словенаца 22. јануара 1990. у 22,30 председник Савеза комуниста Словеније Милан Кучан, пружа руку и поздравља Милана Панчевског, председавајућег и креће према излазу из дворане, заједно са 106 словеначких делегата, а недуго потом, после краћег убеђивања и консултација, а као знак подршке словеначком руководству, уследио је и излазак делегата из Савеза комуниста Хрватске предвођених својим председником Ивицом Рачаном.

Око поноћи 22. јануара 1990. конгресна дворана је испражњена. Тако се Савез комуниста Југославије политички дезинтегрисао и формално престао да постоји, а ускоро је почео распад СФРЈ и ратови с њим повезани.

Архив Централног комитета Савеза комуниста Југославије је после распада Југославије прешао у састав Архива Југославије, који је потом постао Архив Србије у Београду.[38]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Силвио Понс; Роберт Сервице (2012). А Дицтионарy оф 20тх-Центурy Цоммунисм. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-15429-9. 
  2. ↑ Крањц, Грегор Јосепх (2013). То Wалк wитх тхе Девил: Словене Цоллаборатион анд Аxис Оццупатион, 1941-1945. Торонто: Университy оф Торонто Пресс. стр. 37. ИСБН 9781442613300. 
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Жан-Жак Мари и Павлушко Имшировић – Предговор српскохрватском издању књиге „Троцкизам и троцкисти“. Полином, Београд 2011.
  4. ↑ сл. Социалистична делавска партија (комунистоа); мак. Социјалистичка работничка партија (комунисти)
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „е-новине.цом - Гоњен и уцијењен, солидан кандидат смрти”. Архивирано из оригинала на датум 2014-04-26. Приступљено 2014-07-24. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 „Латинка Перовић: Нови прилози за биографију једне земље”. Архивирано из оригинала на датум 2016-11-13. Приступљено 2013-11-05. 
  7. ↑ Петар Пожар, Југословени жртве стаљинских чистки (стр. 34), Београд, 1989.
  8. ↑ Историја СКЈ, 62-64. стр.
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 http://books.google.rs/books?id=857cMqogQY4C&pg=PA129&lpg=PA129&dq=Wreckage+or+Recovery:+A+Tale+of+Two+Parties&source=bl&ots=yTGYMN5o-Z&sig=urPuLJpzibFZy-SIa5tWOLC2oDM&hl=en&sa=X&ei=LPbQU-mWMKGc0QWW6IHQDA&ved=0CC8Q6AEwAg#v=onepage&q=Wreckage%20or%20Recovery%3A%20A%20Tale%20of%20Two%20Parties&f=false
  10. ↑ Петар Пожар, Југословени жртве стаљинских чистки (стр. 47-52), Београд, 1989.
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 АН АМБИГУОУС ЈОУРНЕY - Анте Цилига (1898-1992)
  12. ↑ http://books.google.rs/books?id=te6bAAAAMAAJ&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CHkQ6AEwETge
  13. ↑ 13,0 13,1 Петар Пожар, Југословени жртве стаљинских чистки (стр. 154-166), Београд, 1989.
  14. ↑ 14,0 14,1 Петар Пожар, Југословени жртве стаљинских чистки (стр. 19), Београд, 1989.
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 „Димитрије Богдановнић, Књига о Косову”. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-20. Приступљено 2013-11-04. 
  16. ↑ 16,0 16,1 Анте Цилига, Тхе Руссиан Енигма[мртав линк] (51-52)
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 Анте Цилига
  18. ↑ Петар Пожар, Југословени жртве стаљинских чистки (стр. 19), Београд, 1989.
  19. ↑ 19,0 19,1 19,2 19,3 Анте Цилига, Тхе Руссиан Енигма[мртав линк] (52)
  20. ↑ Историја СКЈ, 104-107. стр.
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 Геоффреy Сwаин, "Wрецкаге ор Рецоверy: А Тале оф Тwо Партиес," ин Маттхеw Wорлеy (ед.), Ин Сеарцх оф Револутион: Интернатионал Цоммунист Партиес ин тхе Тхирд Период. Палграве-Мацмиллан, 2004; пг. 131.
  22. ↑ 22,0 22,1 Сwаин, "Wрецкаге ор Рецоверy," пг. 132.
  23. ↑ Митра Митровић, Отписана (стр. 224), Нови Сад 2023.
  24. ↑ 24,0 24,1 Бранко Лазитцх wитх Милорад M. Драцхковитцх (едс.), Биограпхицал Дицтионарy оф тхе Цоминтерн. Неw, Ревисед, анд Еxпандед Едитион. Станфорд, ЦА: Хоовер Институтион Пресс, 1986; пг. 309.
  25. ↑ 25,0 25,1 25,2 https://www.znaci.org/00001/93_7.pdf
  26. ↑ Сwаин, "Wрецкаге ор Рецоверy," пп. 133-134.
  27. ↑ Јозо Томасевицх, Wар анд Револутион ин Yугославиа: 1941 - 1945 (стр. 37)
  28. ↑ http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/bogdanovic-kosovo_4.html
  29. ↑ http://www.left-dis.nl/uk/cileng.htm
  30. ↑ Пролетер, бр. 24, рујан 1932.
  31. ↑ Пролетер, бр. 26, рујан 1932.
  32. ↑ 32,0 32,1 Иво Банац, Wитх Сталин Агаинст Тито: Цоминформист Сплитс ин Yугослав Цоммунисм (стр. 61), Цорнелл Университy Пресс, 1988.
  33. ↑ Лист Пролетер, орган ЦК КПЈ, у броју од 28. децембра 1932. године.
  34. ↑ 34,0 34,1 34,2 34,3 Бруно Бушић, усташе и комунисти
  35. ↑ 35,0 35,1 Стаљински обрачун с југославенским партијским водством у СССР-у
  36. ↑ Шиме Бален: Присјећање на робијашку епозоду Антифашистичке фронте, у зборнику: "Антисемитизам, холокауст, антифашизам", Загреб: Жидовска опћина Загреб, 1996, стр. 210-213.
  37. ↑ Одлуке IV конференције
  38. ↑ 38,0 38,1 38,2 38,3 „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2016-07-06. Приступљено 2014-07-21. 
  39. ↑ 39,0 39,1 39,2 Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
  40. ↑ „Цинкањем и преко лешева до шефа КПЈ”. Архивирано из оригинала на датум 2013-09-30. Приступљено 2014-07-08. 
  41. ↑ 41,0 41,1 Пхyллис Аутy, Тито: А Биограпхy (стр. 162)
  42. ↑ 42,0 42,1 Историја СКЈ, 165. стр.
  43. ↑ http://www.britannica.com/EBchecked/topic/597295/Josip-Broz-Tito
  44. ↑ Басил Давидсон: ПАРТИСАН ПИЦТУРЕ "Фор тхе Соутх Слав цоммунистс wере профоундлy идеалист; тхеy белиевед ин тхе селф-хеалинг пропертиес оф социетy, ин тхе басиц регенератион оф манкинд бy wоркс—анд ин пропосинг тхе деатх оф Фасцисм анд тхе биртх оф федерал демоцрацy wитх алл итс цонцомитантс оф цитизенсхип анд едуцатион тхеy саw суффициент стимулус оф wхат тхеy хелд то бе тхе натурал виртуес оф ман. А јуст социетy wоулд бе итс оwн реwард."
  45. ↑ Историја СКЈ, 178-180. стр.
  46. ↑ Зб. НОР, V/л , 110.
  47. ↑ Мирко Тепавац: МОЈ ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ I МИР
  48. ↑ 48,0 48,1 Резолуција Информбироа и 1948. година у очима руски хисторичара и истраживача
  49. ↑ Историја СКЈ, 404-410. стр.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Savez_komunista_Jugoslavije&oldid=41895175”