Србија у југославенским ратовима

Територије Републике Хрватске и Босне и Херзеговине под контролом српских снага.

Историја Србије у југословенским ратовима обухвата период историје Србије од десет година - који је започео са ратовима у у Словенији и Хрватској 1991. године, а завршио са косовским ратом 1999, односно прешевским конфликтом 2001. године. Србија је на самом почетку тих догађаја била део бивше, односно тзв. крње Југославије, а од 1992. до 2003. новостворене Савезне Републике Југославије.

Сама територија Србије - уз изузетак неколико артиљеријских и минобацачких напада на погранична мјеста и градове 1991. и 1993. године - је остала поштеђена ратних операција све до почетка косовског рата, односно бомбардовања од стране НАТО-пакта 1999. године. Међутим, Србија је од самог почетка суделовала у ратовима у Хрватској и БиХ, прво преко српских резервиста, регрута и официра који су служили ЈНА, затим преко разних добровољачких и паравојних формација, односно војне, логистичке, обавјештајне и техничке подршке даване оружаним формацијама самопроглашених српских ентитета у Хрватској и БиХ - Републике Српске и Републике Српске Крајине.

Циљ Хрватске и Босне и Херцеговине био је стицање неовисности, док су ЈНА, српски побуњеници и паравојне формације - под организацијом и командом србијанског предсједника Слободана Милошевића - имале циљ задржати та подручја под контролом Београда провођењем "етничког чишћења" несрпског становништва, у првом реду Бошњака и Хрвата и посљедично створити двије нове српске државе на територијама двају осамостаљених република. Подршка сецесионизму босанскохерцеговачких и хрватских Срба је била званична политика србијанских власти под чијом доминацијом се налазио и савезни апарат. За свој коначан циљ у случају дисолуције савезне државе, Милошевић и његови савезници су поставили стварање јединствене, национално хомогене српске државе на развалинама Југославије, која би обухватила територије Србије, Црне Горе, Републике Српске Крајине и Републике Српске.

Србија под Милошевићем се још од 1992. године у међународној, а поготово западној, јавности сматрала одговорном за покретање и даље вођење ратова, односно у оквиру њих извршених ратних злочина, а што је довело до међународних санкција УН у периоду 1992-1996. године, те изолације СРЈ која је имала далекосежне негативне економске, политичке и културне посљедице.

Иако је Србија упорно покушавала да докаже да није била у рату, некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије (ВЈ), генерал Момчило Перишић је 2011. године осуђен на 27 година затвора због гранатирања Сарајева и напада на Загреб.

За улогу Србије у југословенским ратовима се у Хрватској и БиХ користи израз великосрпска агресија.

Позадина

Овај чланак је дио серије Хисторија Србије

Средњовјековна Србија

Рашка

Српско Царство

Моравска Србија

Битка на Косову

Српска Деспотовина

Османска Србија

Смедеревски санџак

Аустријска Србија

Први српски устанак

Други српски устанак

Модерна Србија

Кнежевина Србија

Краљевина Србија

Србија у Првом свјетском рату

Краљевина Југославија

Недићева Србија

СФРЈ

Србија у југословенским ратовима

СР Југославија

Србија и Црна Гора

Република Србија

Хисторија Војводине

Хисторија Косова

О судбини Југославије имају право да одлучују само народи те Југославије, јер Југославију нису створиле републике него народи (…) Што се тиче српског народа, он жели да живи у једној држави. Зато је свака подела на више држава, која би одвојила делове српског народа који живе у оквиру више суверених држава, по нашем мишљењу неприхватљива, односно – да будем прецизнији – на то не може ни да се помишља.

– Председник Републике Србије Слободан Милошевић о жељи српског народа да живи у јединственој држави (Данас, 15. јануара 1991)

Наш став је савршено јасан. Ми се залажемо за обнову српске државе на Балкану, државе која ће ујединити све српске земље: данашњу српску федералну јединицу, српску Македонију, српску Црну Гору, српску Босну и српску Херцеговину, српски Дубровник, српску Далмацију, српску Лику, српски Кордун, српску Славонију и српску Барању.

– Војислав Шешељ, предсједник Српског четничког покрета о Великој Србији у интервјуу часопису “Трибуна”, 1. октобар 1990.

У новој југословенској држави биће најмање три федералне јединице: Србија, Црна Гора и уједињена босанскохерцеговачка и книнска област. Ако босански муслимани желе да остану у новој југословенској држави, моћи ће да остану. Ако буду хтели да се отцепе, морају знати да ће ... држава босанских муслимана бити са свих страна окружена српском територијом.

– Потпредсједник странке Михајло Марковић на конгресу Социјалистичке партије Србије 9. листопада 1991. у Пећи.

Или федерација по мери Србије и Срба, или Србија као национална држава на територијама где Срби живе.

– Академик Сима Ћирковић о српском националном програму

Половином 1980-их Српска академија наука и уметности доноси Меморандум САНУ, који износи становиште да су Срби дискриминисани у Југославији и да се над њима врши геноцид од стране Албанаца на Косову. Након тога долази до бујања српског национализма и таласа организованих протеста Срба и Црногораца широм земље. Под притиском демонстрација, долази до рушења власти Војводине, Косова и Црне Горе, и њихове смене људима оданим Слободану Милошевићу. Тиме је Србија стекла контролу над 4 од 8 гласова у федералном председништву и контролу над Савезом комуниста Југославије, што јој је омогућило превласт у савезним органима власти.

Српски националисти су означили прву Југославију као највећу катастрофу Србије, сматрајући кобном грешком што је тадашња српска елита пристала на заједничку југословенску државу, умјесто да је искористила повољне историјске околности у периоду након Првог свјетског рата и створила Велику Србију. Током југословенских ратова 1990-их, српски политичари су заступали уједињење Срба путем ревизије граница, насупрот настојањима међународне заједнице за очувањем постојећих граница југословенских република. Великосрпском идејом су били прожети главни чиниоци српске политике (укључујући СПС, СРС и СПО).

Методе изазивања рата

Британски повјесничар и новинар Ноел Малцолм анализира методе које је Србија употребила ради изазивања рата у Хрватској, те касније у Босни и Херцеговини. Он сматра да су у Хрватској су употријебљене три методе, једна опћа и двије посебне. Опћа је метода била да се српско пучанство подбуни непрекидним бомбардирањем дезинформацијама и изазивањем страха преко јавних гласила и локалних политичара. Сваки лош потез Туђманове власти (нпр. наредба да се скину имена улица исписана ћирилицом) приказан је као акт "усташког" терора. Друга је метода стандардна и може се наћи у свим приручницима о герилском ратовању: то је техника "компромитирања цијелог села" којом су се служили француски покрет отпора, Вијетконг и небројени други герилски покрети. Та техника предвиђа изазивање инцидената - на примјер, оружани напад на аутобус пун хрватских полицајаца - како би се изазвале оштре санкције или одмазда, па се онда оружје подијели сељацима и каже им се да це их полиција све скупа напасти. Кад наоружана полиција стигне, није тешко заметнути оружани сукоб, и наједном је цијело село, које је до тада било неутрално, на страни побуњеника. Трећа је метода једноставан и сасвим прозиран трик: изазову се озбиљни инциденти, а онда се замоли војска да интервенира као непристран арбитар, кад је већ потпуно јасно да је војска (ЈНА) одана Београду, те да је на страни Милошевића и Срба. Ноел Малцолм се тренутно налази на челу Одбора повјереника Босанског института у Лондону, а служи и као предсједник Англо-албанског удружења.

Писац и академик САНУ Добрица Ћосић, идеолог српског национализма те први предсједник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године, најављује у јануару 1991. насилни сценариј, за случај да дође до „отцепљења“ Хрватске и Словеније:

Србија нема разлога и право да спречава Хрвате и Словенце да се отцепе, али само на својим етничким територијама. Ако то чине анексијом српских етничких територија, биће завојевачи и изазивачи рата. Српски народ данас има све разлоге да живи у једној држави.

– Добрица Ћосић

Наоружавање Срба

"Српске аутономне области" 1991. и 1992. године, настале у побуни против власти Босне и Херцеговине.

ЈНА је илегално наоружавала српске побуњенике у другим републикама. Велику забринутост је изазвао податак изнесен у српњу 1991. да се редовито потајно доставља оружје босанским Србима према договору Милошевића, српског министра унутарњих послова Михаља Кертеса и воде босанске СДС Радована Караџића. Тај је податак потврдио предсједник савезне владе на одласку, Анте Марковић, објавивши садржај снимљеног телефонског разговора у којем је Милошевић обавијестио Караџића да це му сљедецу пошиљку оружја предати генерал Никола Узелац, командант гарнизона ЈНА у Бањој Луци. До краја 1991. године Срби у Босни и Херцеговини, пре свега присталице СДС-а, су већ били "наоружани до зуба".

Српске аутономне области

"Српска аутономна област" (скраћено САО) је назив за српске парадржавне творевине у Хрватској и Босни и Херцеговину, у току процеса распадања Југославије. Иза оснивања САО-а стајала је Српска демократска странка и режим у Београду.

У Хрватској је крајем 1990. године основана САО Крајина, да би почетком 1991. биле основане још САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Све САО у Хрватској су се ујединиле у Републику Српску Крајину. На исти начин су током септембра 1991. године и у БиХ оформљене српске аутономне области, и то Аутономна регија Крајина, САО Семберија, САО Романија и САО Херцеговина, које су се 9. јануара 1992. године ујединиле у Српску Републику Босну и Херцеговину.

Михаило Марковић, редовни члан САНУ и потпредседник Социјалистичке партије Србије, одговарајући на питање о могућности и легитимности нових разграничења унутар Југославије и историјској легитимности и утемељености „САО Крајине, Славоније, Барање и западног Срема“, у интервјуу “Политици” од 31. августа 1991. казати сљедеће: „Постојеће унутрашње границе у Југославији могу бити легитимне само ако су засноване на етничким и историјским темељима. Крајина, источна Славонија, Барања и западни Срем не могу припадати Хрватској ни по једном, ни по другом критеријуму... Народи који то желе отићи ће, они који то не желе остаће у Југославији. Југославија мора утврдити своју нову државну границу — јер у овом тренутку ми смо ваљда једина држава на свету која на великом делу свог простора нема државну границу. Та нова државна граница мора у Хрватској ићи линијом разграничења српског и хрватског народа...“ Објашњавајући „српско југословенство“, Марковић каже да „оно остаје наше опредељење, а они који се и даље залажу за југословенство са Хрватима и Словенцима су људи ‛смањених способности’ да уче из искуства“, односно „неинтелигентни“.

У рујну 1991. године, "Српске аутономне области", којих је тад у БиХ било четири, затражиле су од ЈНА да их, након низа локалних инцидената и пушкарања, "заштити", иако су оне, захваљујуци помоћи ЈНА, већ биле изванредно добро наоружане. ЈНА је одмах ступила у акцију: једна колона од стотину возила кренула је у западну Херцеговину, друга се колона запутила у центар за везу у Невесињу, а 5000 војника упућено је из Сарајева у Херцеговину. До краја мјесеца рујна, ове су постројбе успоставиле "границе" "Српске аутономне области (САО) Херцеговине".

Улога Србије у југословенским ратовима

Територије Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине под окупацијом српских снага 1991-1995.

Војска Југославије је обезбеђивала логистичку помоћ широких размера ВРС и СВК. Логистичка помоћ обухватала је нарочито велике количине пешадијске и артиљеријске муниције, гориво, резервне делове, обуку и стручну помоћ.

– Из пресуде начелнику генералштаба ВЈ Момчилу Перишићу

У вријеме распада југословенке федерације, политичко руководство Србије и војно руководство ЈНА сматрали су да је ЈНА „војск[а] оних који желе да остану у Југославији, а најмање је: Србија, српски народ плус Црна Гора“. На састанку 11. јула 1991. године Вељко Кадијевић, председник Србије Слободан Милошевић, делегат Црне Горе Бранко Костић и делегат Србије Борисав Јовић говорили су о смени Словенаца и Хрвата са челних позиција у ЈНА јер, како су навели, „они сада имају своје државе и своје војске које су у сукобу са нашом“.

Контролу над ЈНА преузимао је Слободан Милошевић, на првом месту преко свог утицаја на делегате Србије, Црне Горе, Косова и Војводине у Председништву СФРЈ, а затим и преко утицаја на савезног секретара народне одбране Вељка Кадијевића и начелника Генералштаба ЈНА Благоја Аџића, као челних људи оружаних снага.

16. марта 1991. године, на састанку који је одржао са председницима скупштина општина Републике Србије, Милошевић отворено пријети насиљем оним републикама које желе напустити југословенску федерацију:

Овде је у питању распад Југославије. Тенденција је да се она разбије на више самосталних држава на бази интереса руководстава појединих република... На питањима интереса Србије и српског народа, очекујем да неће бити страначких сукоба... Ми морамо обезбедити јединство ако желимо да као највећа и најбројнија република диктирамо даљи ток догађаја. То су питања граница, суштинска државна питања. А границе као што знате, увек диктирају јаки, никад не доктирају слаби. Према томе, основно је да морамо бити јаки. Да бисмо били јаки, морамо бити јединствени на овим нашим националним интересима, а све ове друге наше разне размирице и разлике можемо да оставимо за после, када решимо ова основна и суштинска питања наших националних интереса... Ми због тога, а и због опасности да, када су се други наоружали, и ми били дуго времена голоруки, морамо подићи степен наше борбене готовости. Ја сам наредио мобилизацију резервног састава милиције. Даље, ангажовање у формирању нових снага милиције, а Влада је добила задатак да припреми одговарајуће формације које ће нас учинити у сваком случају безбедним, односно учинити способним да бранимо интересе наше републике, српског народа изван Србије... Ако треба да се тучемо, богами ћемо да се тучемо. А надам се да неће бити толико луди да се са нама туку. Јер ако не умемо добро да радимо и привређујемо, бар ћемо знати добро да се тучемо.

– Изводи из стенографских бележака са састанка председника Републике Слободана Милошевића и потпредседника Народне скупштине Републике Србије са председницима скупштина општина Републике Србије, 16. март 1991. године

У октобру 1991. године Председништво СФРЈ се свело на четири члана (тзв. крње Председништво), јер су се из тог тела повукли делегати Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније. Од тада, у „крњем Председништву“ остали су – Борисав Јовић као делегат Србије, Бранко Костић из Црне Горе, Југослав Костић из АП Војводине и Сејдо Бајрамовић из АП Косова. Они су се скоро свакодневно састајали са председницима Црне Горе и Србије, Момиром Булатовићем и Слободаном Милошевићем, савезним секретаром за народну одбрану Вељком Кадијевићем и начелником Генералштаба ЈНА Благојем Аџићем. На тим састанцима су разматрали ситуацију у СФРЈ. Борисав Јовић и Слободан Милошевић су Вељку Кадијевићу давали упутства о томе на који начин да ангажује оружане снаге СФРЈ.

Српска власт негира било какву повезаност званичне Србије са ратовима у Хрватској и БиХ. Међутим, пред Међународним судом за ратне злочине се покушава доказати тачна улога и одговорност Србије у овим сукобима.

Бившем начелнику генералштаба ВЈ Момчилу Перишићу се на терет ставља да је био одговоран за материјалну и логистичку помоћ Војсци Републике Српске и Српској војсци Крајине; Хашко тужилаштво даље наводи да је ВЈ обезбеђивала и плаћала официрски кадар ВРС и СВК, укључујући бенефиције и унапређења. Према оптужници, ово обезбеђивање официра ВЈ вршено је тајно, како би се прикрила умешаност СРЈ у сукобе у Хрватској и БиХ, чиме су кршене резолуције Савета безбедности Уједињених нација.

Даље се наводи да је у новембру 1993. Момчило Перишић при Генералштабу ВЈ основао кадровске центре с посебном наменом, како би се прикрило обезбеђивање и плаћање официра у Босни и Хрватској. Ти центри су познати као „30. кадровски центар” за припаднике ВЈ који су служили у ВРС и „40. кадровски центар” за припаднике ВЈ који су служили у СВК.

Тужилаштво је доказивало да је Перишић остваривао ефективну контролу над Војском Републике Српске и Српском војском Крајине тако што је пружао финансијску, логистичку, кадровску и другу подршку ВРС и СВК и имао право да одлучује о унапрјеђењима и престанку службе оних њихових припадника који су у редове тих војски упућени посредством 30. и 40. кадровског центра ВЈ. Према оптужници, ове војске биле су дио Војске Југославије на чијем је челу тада био генерал Перишић. Бивши југославенски предсједник, Зоран Лилић, свједочећи пред Трибуналом у Хаагу, испричао је да је у новембру 1993. потписао наредбу о формирању 30. кадровског центра, те да су “просечна месечна давања за 30. кадровски центар била 1.600.000 немачких марака. Од 1993. до 1997. годишње смо плаћали око осам милиона евра за тај центар.”

Такође, тужитељство Трибунала у Хаагу је у оптужници против челних људи Ресора државне безбедности Републике Србије, Јовице Станишића и Франка Симатовића Френкија, тврдило да су они кроз учешће у удруженом злочиначком подухвату (УЗП), починили злочине у Српској аутономној области Крајина и Српској аутономној области Источна Славонија, Барања и Западни Срем у Хрватској, као и у опћинама Бијељина, Босански Шамац, Добој, Сански Мост, Трново и Зворник у Босни и Херцеговини. Заједнички циљ тог УЗП-а био је присилно и трајно уклањање већине несрба, Хрвата у Хрватској, те босанских Муслимана и босанских Хрвата, с великих подручја у Хрватској и Босни и Херцеговини. 

Станишић и Симатовић се, такођер, терете да су планирали, наредили и/или на други начин помагали и подржавали планирање, припрему или извршење кривичних дјела наведених у оптужници.

Међу појединцима који су учествовали у УЗП-у, и тиме значајно доприносили остварењу циља тог подухвата, били су оптужени Јовица Станишић и Франко Симатовић, затим Слободан Милошевић, Вељко Кадијевић, Благоје Аџић, Ратко Младић, Радмило Богдановић, Радован Стојичић, Михаљ Кертес, Милан Мартић, Горан Хаџић, Милан Бабић, Радован Караџић, Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, Мићо Станишић, Жељко Ражнатовић, Војислав Шешељ, и други припадници српских снага.

Србија у рату у Хрватској

Између 1991. и 1995., Милан Мартић је био на положајима министра унутарњих послова, министра обране и предсједника самопроглашене "Српске Аутономне Области Крајина" (САО Крајина), која је касније преименована у "Републику Српску Крајину" (РСК). Закључено је да је тијеком тог раздобља судјеловао у удруженом злочиначком подухвату у који је био укључен и Слободан Милошевић, а чији је циљ био стварање уједињене српске државе путем почињена широко распрострањене и суставне кампање злочина против несрба који су живјели у подручјима у Хрватској и Босни и Херцеговини која су требала постати дијелом такве државе.

– Међународни кривични суд за бившу Југославију, у својој пресуди против Милана Мартића

Вуковар у рушевинама 1991.

У Хрватској је 1991. године букнуо сукоб између хрватских војних, полицијских и паравојних снага с једне, те паравојних снага побуњених хрватских Срба, односно снага Републике Српске Крајине, које је подржавала Југославенска народна армија, а касније Србија. Српске снаге су заузеле 14.760 км² или 26% хрватског територија. Један страни коментатор је написао у рујну 1991: "Чини се да је стратешки циљ да се повежу разни џепови српских подручја тако да се Хрвати измеду њих отјерају терором и застрашивањем."

Према подацима тужилаштва Суда за ратне злочине на простору бивше Југославије, у Хрватској је само 1991. године око 220.000 Хрвата било протерано са територија под контролом српских снага, са подручја Крајине и Источне Славоније. Међу починиоцима прогона, убистава, депортација и присилног премештања су, према доказима тужилаштва, биле и јединице које је основала, обучавала, финансирала и на друге начине помагала Државна безбедност Србије. Међу њима су 'аркановци', 'мартићевци', 'Шкорпиони', као и јединица позната под више имена – 'френкијевци', 'Црвене беретке', 'Јединица за антитерористичка дејства' и 'Јединица за специјалне операције'“. Поред ових формација, у августу 1991. године у Хрватску је од стране СДБ Србије (тј. МУП-а Србије, чији је СДБ био саставни дио) упућен и Драган Васиљковић, познатији као Капетан Драган, који је био ангажиран на обуци специјалне јединице МУП-а САО Крајине. Судским пресудама је утврђено да расељавања Хрвата и других несрба није било узгредна посљедица ратних дејстава, већ примарни ратни циљ српског руководства.

1995. године Република Хрватска је повратила контролу над територијама које су држали Срби, и тада су, за вријеме акције "Олуја", хрватске војне снаге и Специјална полиција починили велики број злочина над цивилним становништвом, и протерали готово целокупно српско становништва с подручја Крајине.

Србија у рату у Босни и Херцеговини

Иако су србијанске власти тврдиле да Србија није у рату, представници међународне заједнице су сматрали да то није истина. 15. маја 1992. године, Савјет безбједности Уједињених нација је у резолуцији број 752 захтијевао да одмах престану сви облици спољног мијешања у Босни и Херцеговини од стране јединица ЈНА и да се те јединице повуку, ставе под контролу републичке владе или распусте и разоружају. Но, готово сво наоружање ЈНА је остављено побуњеним Србима, а не босанској влади, како су Уједињене Нације захтевале.

Срби у БиХ добили су готово целокупно наоружање, муницију, минско-експлозивна средства, гориво, резервне делове, храну и друга материјална средства од ЈНА, која је декретом Председништва СФРЈ од 4. маја 1992. године престала да постоји. ЈНА је у БиХ изместила на сигурне просторе више од 90% наоружања, убојних средстава свих врста и друге опреме и све је то предато Републици Српској, која је тиме наоружала своју војску.

– Генерал ЈНА Милутин Кукањац

Према документима Тужилаштва МКСЈ, ЈНА је приликом „лажног повлачења из Босне” 1992. године оставила око 70.000 комада оружја, као и муницију са ознакама СР Југославије, чије су чауре пронађене у Сребреници. Готово све време рата, Војска Југославије и ВРС су имале многе заједничке капацитете, укључујући и јединствени систем веза и радарски систем. Зоран Лилић, бивши предсједник СРЈ, свједочећи пред Хашким трибуналом на суђењу Слободану Милошевићу, средином јуна 2003. године, испричао је да је у вријеме његовог претходника Добрице Ћосића “функционисало тело по имену Државни савет које је усаглашавало ставове око вођења државне политике, а окупљало је представнике Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине”. На веома важној шестој седници Врховног Савета Одбране СРЈ 9. децембра 1992. године, расправљало се о вођењу рата у Босни и Херцеговини. Тада је Ристо Матовић, начелник Управе за стратегијске студије и политику одбране, известио Слободана Милошевића да је на босанскохерцеговачким фронтовима ангажовано „око 1800 старешина Војске Југославије“. Иако је Милошевић то покушавао да сакрије, Уједињене Нације су знале шта се дешава:

Два су корака које би Савезна Република Југославија могла сада да преузме и која би, по мом мишљењу, имала изузетно позитивно дејство: прекид сваког снабдевања од стране Војске Југославије армије босанских Срба и помоћ трупама УН да затворе границе СРЈ према Босни и Херцеговини.

– Писмо специјалног изасланика УН Сајруса Венса председнику СРЈ Добрици Ћосићу, 11. априла 1993. године

Четрнаестог новембра 1993. године Генералштаб Војске Југославије саставио је Директиву за употребу Војске Југославије, Војске Републике Српске и Српске војске Крајине, означену као државна тајна, у којој се говори о стварању јединствене српске државе као и о јединственим оружаним снагама у чији састав су улазиле ове три војске, а која је носила тајни назив: План Дрина. Из документа је више него јасно да је команда била заједничка, да су се планови доносили у Београду, те да је Војска Југославије била директно инволвирана у ратове у Хрватској и БиХ. У потпису је предсједник Врховног савета одбране СРЈ Зоран Лилић. На документу, заведеном под редним бројем 75-2, печат је Генералштаба Војске Југославије.

Директива за употребу Војске Југославије, Војске Републике Српске и Српске војске Крајине, сачињена је у Београду 15. новембра 1993. године у Генералштабу Војске Југославије. Овај документ, који има печат државне тајне, детаљно говори о стварању јединствене српске државе као и о јединственим оружаним снагама у чији састав су улазиле ове три војске. На крају Директиве се наводи да ће се разрада Плана употребе заједничких оружаних снага вршити под тајним називом: Дрина. Директива је ступила на снагу 31. новембра 1993. године, а у потпису је предсједник Врховног савета одбране Савезне Републике Југославије Зоран Лилић.

Поред наведеног, тужитељство Хаашког трибунала терети начелника РДБ-а Јовицу Станишића и његовог замјеника Франка Симатовића да су руководили финансирањем, обуком, логистичком подршком и другим врстама значајне помоћи или подршке специјалним јединицама ДБ-а Републике Србије и другим српским снагама које су учествовале у чињењу злочина у Хрватској и БиХ. Према наводима из оптужнице, током дужег временског периода Станишић и Симатовић су непрекидно слали снаге и пружали им подршку, нису их упутили да се уздрже од чињења противправних дјела и нису престали с попуном снага на терену које су чиниле противправна дјела. 

Од марта 1992. па континуирано до 1995. године, српске снаге, а нарочито специјалне јединице ДБ-а Републике Србије, починиле низ злочина у општинама Бијељина, Босански Шамац, Добој, Сански Мост и Зворник, напале их и преузеле контролу над њима, и починиле злочине у Трнову.

Радован Караџић је пред Народном скупштином Републике Српске маја 1994. године изјавио: "Без Србије не би било ништа, немамо ми те ресурсе и не би могли да ратујемо." Генерал-пуковник Момчило Перишић, начелник Генералштаба Војске Југославије (ВЈ) од 1993. до 1998. године, био је оптужен пред Трибуналом у Хаагу због тога што је:

Спомен гробље жртвама опсаде Сарајева у Старом Граду.

Од августа 1993. до новембра 1995. [Момчило Перишић је] помагао и подржавао планирање, припрему и извршење војне кампање артиљеријског и минобацачког гранатирања и снајперског деловања по цивилним подручјима Сарајева и против његовог цивилног становништва, у којој су убијене и рањене хиљаде цивила ... Те злочине су делом планирали, подстицали, наређивали, починили и помагали припадници 30. кадровског центра Генералштаба ВЈ, укључујући, између осталих, генерала Ратка Младића, команданта ВРС ... Као припадници 30. кадровског центра ВЈ, ти и други официри умешани у те злочине добијали су плате од ВЈ. Чинове које су имали и који су им омогућавали да буду на положајима власти потребним да би се планирали, подстакли, наредили, починили и на друге начине помогли и подржали горенаведени злочини верификовала је и регулисала ВЈ.

– Оптужница против начелника Генералштаба ВЈ Момчила Перишића

Генерал Перишић је, у првостепеној пресуди изреченој септембра 2011. године, осуђен на 27 година затвора због гранатирања Сарајева, јер је Војсци Републике Српске (ВРС) пружао помоћ у артиљеријским и снајперским нападима на цивиле у Сарајеву 1992.-1995. тако што их је снадбевао великом количином оружја, те им давао плате и бенефиције, затим убиства око 7.000 босанских Муслимана и премештања становништва Сребренице у јулу 1995. године, те стога што није спречио и казнио починиоце ракетних напада на Загреб у мају 1995, у којем је погинуло седам цивила, јер је доказано да је имао ефективну контролу над Српском војском Крајине. Међутим, другостепено жалбено вијеће Трибунала у Хаагу је уважило жалбу његових бранилаца и Перишић је правомоћно ослобођен у фебруару 2013.

О извору наоружања ВРС-а од почетка рата до краја 1994. године, генерал Ратко Младић је у говору пред посланицима Народне скупштине Републике Српске априла 1995. навео сљедеће податке:

Од почетка рата до 31. децембра 1994. године утрошили смо укупно 9.185 тона пешадијске муниције. Из наше производње обезбеђено је 1.49 посто те муниције, 42,2 посто је стигло из материјалних резерви које је наследила ВРС и затекла у енклавама и касарнама бивше ЈНА, 47,2 посто из помоћи Војске Југославије, а 9,11 је увезено, односно купљено. Тренутно располажемо са 9,11 посто укупних потреба за 1995. За артиљеријску муницију утрошили смо 18.151 тону, од тога је 26,2 посто обезбеђено из производње, 39 посто из материјалних резерви, 34,4 је из помоћи Војске Југославије и 0,26 је из увоза. Тренутно располажемо са 18,36 посто овогодишњих потреба. За противавионску муницију утрошено је 1.336 тона. Од тога нисмо ништа имали из производње, то значи да нисмо произвели ниједну гранату, ниједан метак и 42,7 посто је дошло из материјалних резерви, 52,4 из помоћи Војске Југославије и 4,9 из увоза.

У геноциду у Сребреници је директно учествовала и паравојна формација "Шкорпиони", под контролом Министарства унутрашњих послова Србије. На суђењу Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, тужитељ Едwард Руссо је показао више докумената из којих се види да су на ратишту око Трнова, јула 1995. (када је и забиљежен видео-снимак егзекуције шесторице бошњачких младића из Сребренице), поред "Шкорпиона", учешће узеле и јединице "Кајман" и "Плави" из састава СДБ-а Србије, под командом Василија Мијовића. У свом исказу пред судом, ове је наводе потврдио Горан Стопарић, бивши припадник јединице "Шкорпиони". Стопарић је потврдио наводе из оптужнице да су "Шкорпиони" били под контролом Службе државне безбедности Србије чији је шеф тада био Станишић, а главни оперативац Симатовић.

Бројне аутобусе и камионе који су коришћени за депортације Сребреничана обезбиједили су аутопревозници из Србије ("7. Јули" Шабац, "Стрела" Ваљево, "Ракета" Ужице и други).

Фонд за хуманитарно право успио је прикупити податке за 30 лица из Сребренице и околине који су, након пада енклаве, покушали наћи спас у Србији. Они су ухапшени од стране службеника МУП-а задужених за контролу државне границе из Бајине Баште и Љубовије, затим предати натраг полицији у Братунцу, која их је изручила ВРС-у. Од укупно тридесет особа, посмртни остаци њих дванаесторице су пронађени и ексхумирани из масовне гробнице Глогова, шесторица су завршили у логору у Батковићу и данас су међу преживјелима, док се остали воде се као нестала лица и највјероватније су погубљени.

Такође, након пада енклаве Жепа (која је, као и сребреничка, била зона под заштитом Уједињених нација), крајем јула 1995. године, у Србију је преко ријеке Дрине пребјегло око 800 бошњачких мушкараца, махом припадника Армије БиХ, али и цивила, укључујући и више десетина малољетника. Припадници Војске Југославије (ВЈ) и Посебне јединице полиције (ПЈП) МУП-а Србије су их заробили и потом транспортовали у два логора: Шљивовица код Ужица (општина Чајетина) и Митрово поље (општина Александровац). Овдје су држани од августа 1995. до априла 1996. године; заточеници су пребијани, изгладњивани и сексуално злостављани, а за најмање четворицу (или петорицу) њих је утврђено да су убијени у овим логорима под контролом србијанских власти.

Коначно, посмртни остаци жртава злочина почињених током агресије на Босну и Херцеговину пронађени су на више локација на територији Републике Србије. Тако су, према подацима објављеним од стране Емзе Фазлић, гласноговорнице Института за нестале особе Босне и Херцеговине, посмртни остаци жртава геноцида у Сребреници пронађени и ексхумирани са подручја 25 општина на територији БиХ, као и седам општина на територији Србије, укључујући и Београд. Претходно, директор Института Амор Машовић је објавио да су посмртни остаци, то јест, тијела убијених у сребреничком геноциду пронађени на локацијама у 18 опћина у БиХ и седам у Србији. До јула 2019. године, на овим је локацијама пронађено најмање 7.119 комплетних или некомплетних посмртних остатака. Такође, у поводу 30. годишњице масакра у Приједору, Машовић је објелоданио да су посмртни остаци убијених житеља општине Приједор пронађени на 501 локацији, у укупно 73 масовне (примарне и секундарне) гробнице, и то на подручју десет општина и три државе - Босне и Херцеговине, Хрватске и Србије.

Србија у Косовском рату

Током 1998. Ослободилачка војска Косова се омасовљује и започиње герилске борбе са српским снагама безбедности. Од марта 1998. српске снаге започињу артиљеријска дејства против албанских села под контролом ОВК. Борбе између специјалних јединица МУП Србије и ОВК, која је држала контролу над око трећином Косова, средином 1998. прерастају у Косовски рат. Оно што је започело као операција против ОВК се претворило у систематско етничко чишћење покрајине од њених албанских становника.

Полиција Србије и Војска Југославије су током НАТО бомбардовања 1999. године спроводиле координисане операције насиља над албанским становништвом с циљем да га протерају са Косова и тако одрже контролу Београда над покрајином. Српске власти су вршиле организована убиства, депортације и масовне прогоне косовских Албанаца, уз значајну употребу државних ресурса. Владине снаге су убиле на хиљаде цивила који нису били борци, укључујући жене и децу, ширећи страх и панику међу косовским Албанцима да би их натерали на одлазак. Хотимичне активности српских снага проузроковале су одлазак најмање 700.000 албанских избеглица с Косова у кратком временском периоду. Према статистици УНХЦР-а, укупан број избеглица с Косова је 9. јуна износио 862.979 особе.

Вишемесечна кампања убијања и депортација цивила је довела до подизања оптужнице против Слободана Милошевића и његових помагача у удруженом злочиначком подухвату, као и до суђења српским политичким и војним лидерима за ратне злочине на Косову.

Посљедице

Србија је водила рат са светом, а не само са Муслиманима и Хрватима… Рат је водила ‘сила лудила’, која је довела до параноидне самоизолације Србије и до фаталног пораза Србије, што је и највећи пораз у српској историји.

– Српски филозоф Радомир Константиновић

Србија без Косова

Срби у Хрватској су одбили план З-4, који им је нудио широку аутономију у оквиру Републике Хрватске. Притом, међународна ситуација по Србе се дефинитивно променила након масакра у Сребреници 11. јула 1995. године, што је довело до санкција УН против СРЈ. 4. августа 1995. године, Хрватска је спровела операцију Олуја која се завршила падом самопроглашене Српске Крајине и таласом српских избеглица. Од 30. августа до 14. септембра НАТО је бомбардовао српске положаје у БиХ, чиме је прекинута српска опсада Сарајева. У новембру исте године је потписан Дејтонски мировни споразум, којим је завршен рату у Босни и Херцеговини и којим је Србија коначно признала сувереност и територијални интегритет БиХ и Хрватске.

Неуспех прекрајања државних граница у југославенским ратовима је имао далекосежне последице по Србију и шири регион. Срби и држава Србија су током ратова, а касније и путем суђења за ратне злочине, стекли ужасну репутацију у светској јавности. Злочини почињени током југословенских ратова су поучили западне земље да много брже реагују у случају Косова. Убрзо након избијања рата на Косову 1998. и првих систематских покоља Албанаца, долази до НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, након чега је Србија изгубила контролу над том облашћу. Пар година касније, Црна Гора је напустила државну заједницу са Србијом. 17. фебруара 2008. парламент Косова, уз подршку ЕУ и САД, проглашава једнострану независност од Србије.

Историчарка Латинка Перовић је упозорила 2012. године да би Србија могла скупо да плати „демагогију и популизам” политичара, и закључила да се треба постићи консензус око европског правца и модернизације државе. Она је казала да је неопходно да се направи отклон према политици вођеној деведесетих година 20. века, што није учињено. Политичке странке углавном не желе да садашње стање у земљи виде као последицу политике 1990-их, иако су ти ратови уништили Србију, у којој се бележи демографски пад од 400.000 становника за 10 година, као и континуиран „одлив мозгова”.

„Мора се направити биланс те политике и поставити питање шта нас је довело до тога, односно да ли ће се држава развијати у дубину као модерна држава, или територијално у ширину. Србија ипак једном мора да одговори да ли ће и даље да замишља фиктивне границе државе или ће да гради реалну државу”.

– Латинка Перовић

Повезано

• Ратови у бившој Југославији
• Улога српских медија у југословенским ратовима
• Српска православна црква у југословенским ратовима
• Антиратни протести у Београду 1991.
• Удружени злочиначки подухват
• Етничко чишћење
• Велика Србија

Екстерни линкови

• Србија руководила ратом у Босни Архивирано 2015-09-23 на Wаyбацк Мацхине-у
• Перишић осуђен на 27 година затвора