Ankilozirajući spondilitis
| Ankilozirajući spondilitis | |
|---|---|
lat. | Spondylitis ankylosans |
 | |
| Ankilozirajući spondilitis vratnog dela kičme | |
| Specijalnost | Reumatologija |
| Klasifikacija i eksterni resursi | |
| ICD-10 | M08.1, M45 |
| ICD-9 | 720.0 |
| OMIM | 106300 |
| DiseasesDB | 728 |
| MedlinePlus | 000420 |
| eMedicine | radio/41 |
| MeSH | D013167 |
Ankilozirajući spondilitis ili ankilopoezni spondilartritis je hronična, seronegativna, progresivna zapaljenska bolest lokomotornog sistema. Najčešće započinje u krsno-bedrenom zglobu, a potom se širi na zglobove, ligamente i druge vezivne formacije kičmenog stuba. U kasnijim stadijumima oboljenje zahvata i periferne zglobove, a takođe se javljaju manifestacije na očima i strukturama kardiovaskularnog, respiratornog i gastro-intestinalnog sistema.[1][2]
Bolest se nakon nekoliko godina završava okoštavanjem svih vezivnih struktura i ankilozom zglobova, tako da kičmeni stub postaje jedinstven okoštali blok (stanje poznato kao „bambusov štap“).[3]
U stručnoj literaturi se sreću i drugi nazivi za ovo oboljenje: Behtereva bolest (lat. morbus Bechterewi), Behterev sindrom, Mari-Štrimpel bolest, reumatoidni spondilitis itd.
Bolest je 5 do 7 puta češća kod muškaraca nego kod žena. Najčešće se javlja u uzrastu između 15. i 30. godine života.[1] Opšta učestalost ankilozirajućeg spondilitisa je oko 0,25%.[2]
Kao i kod većine sličnih oboljenja, uzrok nastanka nije u potpunosti poznat. Značajnu ulogu igra genetika, ali se takođe govori o udruženom dejstvu genetskog i hormonskog činioca u etiopatogenezi bolesti. Pojedina istraživanja ukazuju da ankilozirajući spondilitis mogu izazvati i infektivni agensi (kao npr. enterobakterije) ili pak fizičke traume.[1] Istraživanja iz osamdesetih godina su pokazala da je ova bolest u gotovo 100% slučajeva povezana sa antigenom HLA-B27. Osobe koje nose taj antigen češće oboljevaju od ankilozirajućeg spondilitisa nego osobe koje ga nemaju.[4]
Oboljenje najčešće počinje bolom u krstima, koji je najintenzivniji nakon mirovanja (naročito ujutru), a smanjuje se posle razgibavanja. Bol je obostran i širi se iz krsnog predela duž jedne ili obe natkolenice. Bolnu senzaciju prati i osećaj ukočenosti, ali se nikada ne javlja utrnulost. Sa napretkom bolesti progredira i simptomatologija, tako da se bolne senzacije šire i na gornji deo kičmenog stuba. Bolesnik ima bolove u leđnom delu kičme i pod rebarnim lukovima, uz osećaj stezanja u grudima (posebno pri izdisaju). Na kraju biva zahvaćen i vratni deo kičmenog stuba, tako da pacijent oseća jake bolove uz prilično ograničene pokrete u svim pravcima. Tok bolesti je spor i obično se posle 10 do 25 godina završava ankilozom zglobova.[1] Kod oko 5% pacijenata dolazi do nastanka invaliditeta.[2]
Samo u teškim oblicima ankilozirajućeg spondilitisa javlja se i poremećaj opšteg stanja organizma u vidu povišene temperature, malaksalosti i gubitka telesne težine. Kod oko 20-40% bolesnika javljaju se i promene na očima (akutni iritis), a u 3,5 % slučajeva promene na kardiovaskularnom i drugim sistemima.[2]
Dijagnoza se postavlja uglavnom na osnovu rendgenskih snimaka. Značajan je i podatak o postojanju ankilozirajućeg spondilitisa ili neke druge spondiloatropatije kod bliskih srodnika, kao i nalaz HLA-B27 antigena. Za ispitivanje savitljivosti slabinskog dela kičme koristi se tzv. Šoberov test.[5] Jedan od pokazatelja bolesti može biti i Menelov znak, tj. bol u krsno-bedrenom zglobu pri pasivnoj nagloj hiperekstenziji butine.
U težim slučajevima mogu se naći sledeće laboratorijske promene: ubrzana sedimentacija eritrocita, blaži oblici anemije i povećana koncentracija fibrinogena, C-reaktivnog proteina, α2-globulina i γ- globulina krvi.[2]
Do sada nije ustanovljena terapija koja bi zaustavila napredovanje bolesti. Lečenje je simptomatsko, a najčešće se propisuju nesteroidni antiinflamatorni reumatici koji smanjuju bol i ukočenost. Preparati koji se najčešće propisuju su indometacin i fenilbutazon, ali se koriste i diklofenak, ibuprofen, ketoprofen, itd. Glikokortikoidi se koriste samo za lokalno upaljene zglobove.
Bitan aspekt lečenja predstavlja fizikalna terapija, koja u velikoj meri može smanjiti bol i ukočenost i poboljšati opšte stanje bolesnika. Posebno se preporučuje kineziterapija. Hirurško lečenje se primenjuje kada postoji veće oštećenje zglobova kuka i kolena ili kada postoji velika deformacija kičmenog stuba.[1]
Dokazano je da redovno praktikovanje vežbi zauzima centralno mesto u lečenju ove bolesti. Vežbe treba da budu prilagođene svakom bolesniku. Neke može da radi i sam, ali mu je za neke neophodna pomoć. Te vežbe se onda izvode u centrima za rehabilitaciju ili zdravstvenim ustanovama, a naučene vežbe se mogu izvoditi kod kuće. Potrebno ih je raditi svakog dana, po jednom ili dva puta u trajanju od 15-20 minuta. Zapravo, ove vežbe je potrebno uključiti u navike iz svakodnevnog života, kao što je, na primer, održavanje lične higijene. Cilj ovih vežbi je očuvanje pravilnog stava, posebno karlice, kao i stimulisanje rada pojedinih zglobova, najviše ramena i kukova. Vežbe se izvode u položaju na leđima, „četvoronoške“ i u sedećem stavu[4].
Sam pacijent može da doprinese poboljšanju svog stanja ukoliko se pridržava saveta lekara. U ovom slučaju, lekari savetuju promenu navika pacijenta prilikom svakodnevnih aktivnosti, profesionalnih aktivnosti i odmora[4]:
- U zavisnosti od napretka same bolesti, pacijent može samo da promeni svoj režim popodnevnog odmaranja (u tom slučaju se preporučuje 1-2 sata popodnevnog odmora) ili u poodmakloj fazi da bude zadržan u bolnici gde će se primenjivati odgovarajuća terapija. Prilikom odmora, izvanredno je važno da pacijent leži potpuno ravno, na leđima ili potrbuške. Takva navika sprečava razvitak lošeg stava. Ležaj pri tome treba da bude umereno tvrd i bez jastuka[4].
- Tople obloge ublažavaju bol i ukočenost. Steznici i pojasevi se preporučuju u retkim, težim slučajevima, jer je važno da se što više razvijaju mišići i na prirodan način zadrži dobar položaj tela[4].
- Ukoliko je moguće, kako prilikom obavljanja profesionalnih, tako i prilikom kućnih obaveza, pacijent treba da izbegava rad u pognutom stavu. Takođe, prilikom sedenja, karlica treba da bude opružena[4].
- Kako bolest napreduje, pacijent može da izgubi i značajan deo telesne težine. Zato je i uvođenje novog režima ishrane veoma važan. Potrebno je uzimati proteinski bogatu hranu (meso, riba, jaja, sir), kao i voće i povrće zbog vitamina[4].
Jedna od najozbiljnijih komplikacija bolesti je oštećenje nervnog sistema, koje nastaje pri dislokaciji ili subluksaciji zgloba koji spaja vratni deo kičme i lobanju. Takođe, komplikacije mogu nastati usled osteoporotskog procesa kada se javljaju prelomi kičmenog stuba pri najmanjem udaru.[1] Veoma retko se može javiti i amiloidoza sa bubrežnim manifestacijama.[2]
Smatra se da je grčki lekar Galen prvi jasno napravio razliku između ankilozirajućeg spondilitisa i reumatoidnog artritisa, početkom 2. veka nove ere.[6] Znakovi ove bolesti su pronađeni tokom arheoloških istraživanja na egipatskoj mumiji staroj 5.000 godina.[7]
Stanje slično ovom opisao je anatom i hirurg Realdo Kolombo 1559. godine,[8] a prvi izveštaj o patološkim promenama na skeletu povezanim verovatno sa ankilozirajućim spondilitisom objavio je 1691. godine Bernard Konor.[9] Lekar Bendžamin Kolins Brodi je 1818. dokumentovao da ovu bolest prati iridis (oboljenje dužice oka).[10] Godine 1858. Dejvid Taker je objavio knjižicu u kojoj jasno opisuje pacijenta po imenu Leonard Trask, koji pati od nekoliko deformiteta kičmenog stuba.[11] Ovo je prvi dokumetovani slučaj ankilozirajućeg spondilitisa u SAD.
Tačno uspostavljanje dijagnoze bilo je moguće tek krajem 19. veka, kada su adekvatne opise bolesti dali neurofiziolog Vladimir Behterev u Rusiji 1893,[12] Adolf Štrimpel u Nemačkoj 1897.[13] i Pjer Mari u Francuskoj 1898. godine.[14]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „Ankilozirajući spondilitis”. Pristupljeno 28. 12. 2007.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 S. Stefanović i saradnici: Specijalna klinička fiziologija, III izdanje ("Medicinska knjiga“ Beograd-Zagreb, 1980.)
- ↑ Jiménez-Balderas FJ, Mintz G. (1993). "Ankylosing spondylitis: clinical course in women and men.". J Rheumatol 20 (12): 2069-72.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Jajić, I: Reumatske bolesti. 1989. Medicinska knjiga: Beograd-Zagreb, 1980.)
- ↑ Thomas E, Silman AJ, Papageorgiou AC, Macfarlane GJ, Croft PR. (1998). "Association between measures of spinal mobility and low back pain. An analysis of new attenders in primary care.". Spine 23 (2): 343-7.
- ↑ Dieppe P (1988). "Did Galen describe rheumatoid arthritis?". Annals of the Rheumatic Diseases 47: 84-87.
- ↑ Calin A. (1985). "Ankylosing spondilitis.". Clinics in Rheumatic Diseases 11: 41–60.
- ↑ Pierre Marie (1995). "Benoist M. - Historical Perspective". Spine 20: 849–852.
- ↑ Blumberg BS (1958). "?". Arch Rheum 1: 553.
- ↑ Leden I (1994). "Did Bechterew describe the disease which is named after him? A question raised due to the centennial of his primary report.". Scand J Rheumatol 23 (1): 42-5.
- ↑ Life and sufferings of Leonard Trask
- ↑ Bechterew W. (1893). "Steifigkeit der Wirbelsaule und ihre Verkrummung als besondere Erkrankungsform.". Neurol Centralbl 12: 426–434.
- ↑ Strumpell A. (1897). "Bemerkung uber die chronische ankylosirende Entzundung der Wirbelsaule und der Huftgelenke.". Dtsch Z Nervenheilkd 11: 338–342.
- ↑ Marie P. (1898). "Sur la spondylose rhizomelique.". Rev Med 18: 285–315.
- Klasifikacija reumatoloških bolesti Arhivirano 2006-10-03 na Wayback Machine-u
- Forum na ruskom jeziku (ru)
- The Ankylosing Spondylitis group (Australija) (en)
- Associazione Italiana per la Lotta alla Spondilite Anchilosante Arhivirano 2014-01-04 na Wayback Machine-u (Italija) (it)
- Deutsche Vereinigung Morbus Bechterew (Nemačka) (de)
- Spondylitis Association of America (SAD) (en)
- National Ankylosing Spondylitis Society (Velika Britanija) (en)
- Bath Ankylosing Spondylitis Disease Activity Index Calculator (en)
- Bath Ankylosing Spondylitis Functional Index Calculator (en)
- AS-Assist Arhivirano 2007-10-22 na Wayback Machine-u (en)
- KickAS (en)