Homer
Homer (grč. Ὅμηρος) je polulegendarni antički grčki pesnik koji je, po nekim pretpostavkama, živeo krajem 8. ili u 7. veku pne., čije je delo ostavilo neizbrisiv trag na razvoj zapadne civilizacije. Prema legendama, bio je slep i odrastao u jednim od jonskih gradova. Ispevao je Ilijadu i Odiseju, dva najvažnija epa antičke grčke književnosti.
Savršena [[Epika|ep bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo. Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. i d. dolaze ahejski poslanici k Ahileju s molbom da se pomiri s Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza jer je pevač spomenuo i njega u pesmi.
Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga.
Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi ("sašivači" pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.
_-_Homer_and_his_Guide_(1874).jpg)
U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku kojega natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (starogrčki: Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, {{|Certamen Homeri et Hesiodi}}). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer:
- Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ' ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι
- Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo
- Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν.
- majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata.
- Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες
- Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa
- Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων.
- od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar.
Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima.
Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193-1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi.
Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi:
- Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου·
- Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι.
Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i uantici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme.
Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima posve izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost.
Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme tzv. epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, tzv. kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata.
Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva "homersko pitanje". Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma "Boj žaba i miševa" (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme "Margit" (Μαργίτης = budala) i "Kerkopi" (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.
Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani "rastavljači" (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama.
U moderno doba zahvatilo je tzv. homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Hédelin d'Aubignac. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675-1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba.
Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Augusta Wolfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Wolfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Wolfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Wolfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. vek. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici.
- Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lachmann). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači preradivali i proširivali. Lachmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lachmann je ipak pokazao da se moraju analizirati same pwsme ako se želi doći do pravog rezultata.
- Teorija o jezgri (zastupnik Gottfried Hermann). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici preradivali i proširivali dok nisu od nekadašnje "Prailijade" i "Praodiseje" postale sadašnja Ilijada i Odiseja.
- Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Wilhelm Nitzsch). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka.
- Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirchhoff). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica.
- Teorija o jedinstvencj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obradeni.
Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epima, kao i u drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje.
Svaki od ova dva pa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv "pevanje" za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv "knjiga" jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova.
.jpg)
Ilijada je pesma o Iliju (Troji). Tokom desete godine trojanskoga rata izbila je žestoka svađa između Agamemnona, vrhovnoga vođe svih Ahejaca koji učestvuju u ratu, i mladoga tesalskog vođe Ahileja. Agamemnon je oteo Ahileju zarobljenicu Briseidu, koju je Ahilej silno voleo. Ahilej plane gnevom i neće više da učestvuje u borbi sa svojim četama Mirmidonaca. Njegova majka, morska boginja Tetida, dobija Zevsovo obećanje da će osvetiti nepravdu koja je nanesena njenom sinu. Međutim, Agamemnon, kojeg u snu vara Zevs, odlučuje nastaviti borbu bez Ahilejeve pomoći. Pre konačne bitke za Troju on želi da ispita raspoloženje vojske. U skupštini predlaže da se vrate kući. Narod, suprotno Agamemnonovom očekivanju, juri veselo ka lađama, ali ga umiruje Odisej koji na grubi način ućutkuje Tersita i podseća narod na proročanstvo prema kojem je Troji suđeno da nakon desetogodišnjeg opsedanja propadne. Kad su se obe vojske poređale na bojnom polju, predloži Hektor, najhrabriji trojanski junak, da se dovrši rat u dvoboju između lepoga Parisa koji je oteo Helenu i spartanskoga kralja Menelaja, Agamemnonova brata, koji je digao oružje udruženih Ahejaca protiv Troje da bi opet zadobio svoju liepu ženu.
Tako su na umetnički način predstavljena dvojica odgovorna za rat, i otvorena je čitava pozadina radnje s njenim prethodnim događajima i idejnim uzrocima. Na sličan se način pojavljuje pred našim očima i stari Prijam, otac Hektorov i Parisov. On se nalazi na kuli svoga grada. Pored njega stoji Helena i pokazuje mu pojedine ahejske junake. Helena je pravi i prvi uzrok čitave nesreće jer zbog nje besni rat već desetu godinu, ali čari njene lepote deluju i na stare Prijamove drugove, koji kažu da nije čudno što Ahejci i Trojanci već dugo trpe nevolje zbog takve lepote — žene. U međuvremenu odvija se dvoboj između Menelaja i Parisa kojega njegova zaštitnica Afrodita spasava od sigurne smrti. Trojanski saveznik Pandar ranjava iz zasjede Menelaja i time krši utvrđeni ugovor. Rasplamsala se bitka (prva u Ilijadi, knjige V—VII). Oseća se da Trojanci kao verolomnici moraju u toj borbi proći gore. Ahejci zaista i pobeđuju. Među njima se odlikuje izvanrednim junaštvom Diomed, a pomaže mu boginja Atena. On ranjava Afroditu i Aresa, zaštitnike Trojanaca. Hektor trči u grad majci Hekabi i moli je neka pode s ostalim trojanskim ženama u hram do boginje Atene i neka je ublaže molitvama. Na povratku susreće kod Skejskih vrata svoju ženu Andromahu i mladog sina Astijanakta. Tu prisustvujemo dirljivom susretu i oproštaju u kojem izbijaju slutnje o Hektorovoj skorašnjoj smrti i velika žalost zbog strašnih ratnih posledica. U tužnim Andromahinim rečima vidimo sigurnu Hektorovu smrt i propast Troje. Kad se Hektor vratio na bojno polje, prekida nakratko borbu izazivajući na dvoboj ahejske junake. Njegov izazov prihvata Ajant, sin Telamonov. No i taj dvoboj ostaje nerešen jer je noć prekinula borbu. Zaključeno je primirje za vreme kojega se na obe strane sahranjuju poginuli. Ahejci utvrđuju bedem oko svoga tabora. Sledećeg dana dolazi do druge bitke, koja traje čitav dan (knjiga VIII) i završava se nesrećno po Ahejce jer su ih bogovi napustili. Pobednici Trojanci utabore se na polju nedaleko od Ahejaca i porazmeste straže. Postupno se ispunjava Zevsovo obećanje. Ahejci su kažnjeni zbog uvrede nanesene Ahileju. Tu se na izraziti način završava deo epa koji se može smatrati prvim delom, a obuhvata knjige I—VIII.
Agamemnon, nateran grižnjom savjesti, šalje, na Nestorov savet, u noći poslanstvo Ahileju. Odisej, stariji Ajant, Feniks i dva glasnika dolaze Ahileju s molbom da zaboravi uvredu i pođe u boj. No Ahilej je neumoljiv. U istoj noći polaze u trojanski tabor Odisej i Diomed. Ujutro dolazi do žestoke bitke. To je u Ilijadi treća bitka, koja uz promenljivu sreću obuhvata knjige XI—XVIII. U bekstvo naterani Ahejci dobijaju pomoć od Posejdona i Here koja je ženskom lukavošću uspela uspavati svoga božanskog muža Zevsa na gori Idi. Kad se Zevs probudio, dosuđuje opet pobedu Trojancima. Oni navaljuju na ahejske lađe sa željom da ih zapale. U toj opasnosti udovoljava Ahilej molbi druga Patrokla, daje mu svoje oružje, te Patroklo polazi u boj na čelu Mirmidonaca. Patroklo potiskuje Trojance i progoni ih do gradskih zidina, gde gine proboden Hektorovim oružjem. Zameće se žestoka borba oko Patroklovog mrtvog tela. Oružje Ahilejevo oduzima mrtvom junaku Hektor, a Patroklovo telo otima Ajant uz pomoć drugova i odnosi ga ka brodovima. Tu izbija na videlo Ahilejeva bol te on bez oružja u prvom sumraku svojim snažnim glasom tera u bijeg Trojance. Tako se završava drugi deo epa koji obuhvata knjige IX—XVIII.
U trećem i poslednjem delu (knjige XIX—XXIV) pripoveda se o Ahilejevom povratku u borbu i njegovoj osveti mrtvoga Patrokla. Kad se naoružao sjajnim oružjem, koje mu je izradio Hefest, i pomirio se s Agamemnonom koji mu je vratio voljenu Briseidu, kreće on u bojnu vrevu. Počinje četvrta i poslednja bitka u Ilijadi (knjige XX—XXII), u kojoj učestvuju, uz Zevsovo dopuštenje, i nebo i zemlja, ljudi i bogovi. Ahilej pobjeđuje Eneju, ubija mnoge neprijatelje, dolazi do vrata Ilija, gde i Hektor beži pred njim. Tri puta goni ga Ahilej oko gradskih zidina. Na kraju se Hektor, jer mu je već sudbina zapečaćena, zaustavlja, prihvata borbu i gine pred očima svojih dragih. Sa zidina gleda i Andromaha kako pobednik Ahilej povlači o kola privezano mrtvo telo njenog muža ka ahejskim lađama. Osveta je jedina misao koja je zaokupila Ahileja. Svečanim igrama slavi on Patroklov pogreb. U poslednjoj knjizi, punoj pravih ljudskih osećaja, dolazi u noći stari kralj Prijam Ahileju i moli ga za mrtvo tijelo svoga sina.
U prvoj rečenici I knjige vidimo da je glavni predmet Ilijade srdžba Ahilejeva (μῆνιν...Πηληιάδεω Ἀχιλῆος) sa svojim kobnim posledicama. Taj bi predmet sam po sebi bio monoton i činio bi samo jednu Ahileidu. Zato je on postavljen na širu podlogu — sudbinu dve vojske, a u toj se sudbini naslućuje propast Ilija (Troje). Oni koji su pomišljali da je Ilijada bila u svome začetku neka vrsta Ahileide, tj. pričanje srdžbe, koju je neki sabirač proširio i obogatio epizodama iz trojanskoga rata, nisu se obazirali na umetničku vrednost, ideje i osećaje koji prožimaju čitavo delo. Samo je pravi pesnik mogao zamisliti onu širinu u kojoj su isprepletani niti najrazličitijih obrata. Takozvane epizode koje obogaćuju Ilijadu nisu veštačke. One zapravo grade čitavo delo. Ako se izuzmu očigledni umeci od nekoliko grupa stihova, nema delova koji bi se mogli oduzeti a da se ne naškodi organskoj celini ili idejnom i umetničkom jedinstvu dela. Svaka epizoda za sebe ima svrhu da izazove određeni psihološki učinak. Srdžba Ahilejeva, kao osnovni predmet, čini kompoziciju Ilijade jedinstvenom jer se sva radnja odvija u njenoj uzročnoj vezi. Na početku I knjige nailazimo na svađu izmedu Ahileja i Agamemnona i na Zevsovo obećanje da će osvetiti povređenog junaka. Odatle izvire niz nevolja po Ahejce. Nakon poslanstva Ahileju (IX knjiga) doživljava ahejska vojska velike poraze. Pri kraju (knjige XVIII—XIX) pomiruje se Ahilej s Agamemnonom. Sada se okreće ratna sreća te u boju pada najhrabriji trojanski branilac. Čitavo je, dakle, delo u svim glavnim delovima neprekidno povezano s Ahilejevom srdžbom. Time dobija Ilijada simetričan, povezan i jedinstven izgled. To idejno jedinstvo puno je patnje i dinamike. Jedan od glavnih pokretača snažne radnje jeste Ahilejeva ljubav prema otetoj Briseidi i gnev na Agamemnona. Gotovo nimalo ne zaostaje po važnosti i snazi ni drugi motiv — velika žalost i iskrena bol za mrtvim prijateljem Patroklom. Patroklova je smrt pomirila Ahileja s Agamemnonom i probudila u njemu živu želju za osvetom. Jednako je važan i motiv pun iskrenoga ljudskog osećaja — Ahilejevo poštovanje Prijamove starosti koje ga nagoni da vrati starcu Hektorovo mrtvo telo. Sva grozota prethodnih borbi smiruje se pričanjem posmrtnih počasti, iskazanih trojanskom junaku koji je pao u borbi za slobodu svoje domovine.
Radnja Ilijade obuhvata u svojoj dramatičnosti mali broj dana, tj. oko 50, a sadrži 4 bitke. U delu preovlađuju idejno-psihološki motivi, opšti ljudski interesi koje je pesnik znao odlično začiniti bogatstvom mašte. Neprekidno se smenjuju surovi, krvavi i strašni prizori s blažim, ljupkim, a ponekad i idiličnim prizorima (na Idi u Herinu krilu usnuli Zevs). Pesnik je na umetnički način isprepleo ljudsko i božansko, ozbiljno i smešno, a ne nedostaju ni realistički prizori (Tersit). Izvanredno oprezno pesnik dira žice ljubavi i mržnje, radosti i žalosti. Umetnost takve vrsti može biti plod samo pravoga pesničkog genija.
Nakon razorenja Troje vratili su se svi grčki junaci svojim kućama iako je svakoga od njih na različiti način dostigla određena sudbina. Jedino Odisej luta po morima i ne može stići u domovinu Itaku jer ga progoni Posejdon. U desetoj godini njegova lutanja (deset godina rata i deset godina lutanja = dvadeset godina izbivanja iz domovine) nalazimo ga na jednom ostrvu, daleko od domovine, u rukama nimfe Kalipse, koja hoće da ga zadrži za muža. Tada se bogovi sakupljaju u skupštinu i za vreme Posejdonova izbivanja odlučuju da se Odisej vrati kući. Atena, njegova zaštitnica, dolazi na Itaku i savetuje njegovog sina Telemaha da izgrdi prosce koji proseći ruku njegove majke Penelope uništavaju i bestidno troše Odisejev imetak. Pored toga savetuje ga i da pođe na put da pita za oca. Telemah saziva skupštinu naroda i tuži se na prosce. Nakon toga polazi na put u lađi koju mu pribavlja boginja Atena. Ona ga prati na putu u liku Mentora, staroga Odisejevog prijatelja. Najprije dolazi Telemah u Pilos starome Nestoru, a odatle ide u Spartu Menelaju. Oni ga ljubazno primaju, pričaju mu o Odiseju, ali mu ne znaju reći gde se Odisej nalazi i je li još u životu.
Pesnik dobro zna gde je Odisej, ali završava taj prvi deo koji čini neku vrstu uvoda u njegovo djelo (knjige I—IV). Završivši prvi deo, prenosi nas pesnik strelovitom brzinom na Kalipsino ostrvo Ogigiju. Tu nalazimo Hermesa koji je došao po nalogu bogova da objavi nimfi njihovu odluku o Odisejevom povratku. Odisej gradi splav i polazi na put, all Posejdon, neprekidno ljut što mu je oslepio sina Polifema (jedan od Kiklopa), šalje strašnu oluju koja razbije Odisejev splav. Brodolomac Odisej bačen je na obalu nepoznate zemlje — ostrvo Feačana. Nausikaja, kćerka feačkoga kralja Alkinoja, odlazi sa sluškinjama da pere rublje u blizinu morske obale. Tu nalazi Odiseja u bednom stanju, rado mu pruža pomoć i odvodi ga u grad. Alkinoj ga prima u kraljevskoj palati, gde Odisej okružen gostoljubivošću i ljubaznošću uživa u svečanostima, plesu i pesmi srećnoga feačkog naroda. Slepi pevač Demodok medu ostalim pesmama peva i pesmu o trojanskom ratu. Odisej, sagnut nad čašom, ne može se uzdržati suza, jer je pevač i njega spominjao, te otkriva svoje ime. Da bi ugodio radoznalosti svojih dobročinitelja, pripoveda im o svojim lutanjima koja obuhvataju knjige IX-XII.
Na vrlo živ i dramatičan način doznajemo iz usta samoga Odiseja sve ono što je video i pretrpeo nakon razorenja Troje do dolaska Feačanima. Doznajemo o čudesnim zgodama kod Lotofaga i Kiklopa, gde mu je Polifem pojeo neke drugove, zatim o boravku kod čarobnice Kirke koja mu pretvara drugove u svinje, i nadalje, o poseti carstvu mrtvih, o gostoljubivosti Eola, boga vetrova, o zavodljivim Sirenama, o prolazu izmedu Scile i Haribde, o klanju goveda boga Helija koji ga kažnjava smrću poslednjih drugova, i o dolasku na Kalipsino ostrvo. Ovde se završavaju u isti mah i Odisejevo pričanje i drugi deo Odiseje (knjige V—XII).
Započinje treći, najduži i najvažniji deo (knjige XIII—XXIV), u kojem se odmotavaju niti dva prethodna dela. Izlaže se Odisejev i Telemahov povratak na Itaku i osveta koju izvršava Odisej na proscima. Pre svega, Odisej se, prebačen čudesnom feačkom lađom, iskrcava na rodnom ostrvu. Atena ga pretvara u starca prosjaka i takvog ga prima njegov svinjar Eumej. Neprepoznati Odisej doznaje od njega sve što se događa u njegovu domu (knjige XIII—XIV). U isto se vreme srećno vraća i Telemah iako su mu prosci postavili zasedu. I Telemah dolazi najpre Eumeju. Tu se Odisej otkriva sinu te oni stvaraju plan kako će poubijati prosce (knjige XV—XVI). Sutradan napušta Telemah Eumeja i odlazi u grad — u roditeljski dom. Za njim polazi u prosjaka prerušeni Odisej. U kraljevskom dvoru mora on trpeti svakojaka poniženja i napade prosaca. Dolazi i do borbe s prosjakom Irom kojega su prosci podbunili protiv Odiseja. Penelopa razgovara s mužem, ali ga ne prepoznaje. Ona ga pita ima li kakve vesti o Odiseju. Nepoznati prosjak (Odisej) priča da ga je video i uverava je da će joj se muž vratiti. Međutim, prepoznaje ga njegova dojilja, stara Eurikleja, po ožiljku na nozi kad mu je prala noge. Niže se prizor za prizorom. U dvor dolazi i čestiti govedar Filetije kojemu se Odisej otkriva. Konačno se pružila prilika za osvetu (knjige XXI—XXII). Penelopa obećava ruku onome od prosaca koji najlakše nategne ogromni Odisejev luk i odapne strelu kroz uha dvanaest sekira. No nijedan od prosaca ne uspe ni da nategne luk, a kamoli da odapne strelu. Svoju snagu iskušava i nepoznati prosjak, no za njega ne vredi Penelopino obećanje. Prosjak s lakoćom nategne luk i prostreli sekire. Čas osvete je kucnuo. Odisej daje znak sinu i vernim slugama Eumeju i Filetiju, koji prilaze na njegovu stranu. Započinje pokolj obesnih prosaca. Razvija se prava bitka. Kažnjeni su ne samo prosci nego i sluškinje i sluge koji su bestidno postupali s prosjakom. Odisej je izvršio osvetu i postao gospodarem svoje kuće. No to nije dovoljno. Pesma se ne sme završiti s prizorom tolike okrutnosti — ubijanjem. Kao što u Ilijadi, nakon Ahilejeve osvete prijatelja Patrokla, sledi još pomirenje s Prijamom i opis pogrebnih svečanosti, tako sledi i u Odiseji za Odisejevom osvetom vedar epilog (knjige XXIII—XXIV), određen da stiša strasti. Dok Hermes prati u Had duše prosaca, Odisej daje oduška svojim porodičnim osećanjima. Otkriva se vernoj ženi Penelopi i odlazi na selo starome ocu Laertu, gde se izvršava potpuno pomirenje s rodbinom poubijanih prosaca.
Glavni je predmet dela povratak Odisejev na Itaku i osveta proscima. No taj bi predmet koji se odnosi na dogadaje desete godine, tj. na završetak Odisejevih lutanja, bio previše kratak da se oseti u punoj meri vrlina ovoga junaka. Zato je taj predmet obogaćen dramatikom događaja prethodnih deset godina, ali nam te dogadaje ne priča pesnik nego sam junak koji je lutao i trpeo. Kompozicija Odiseje slična je onoj u Ilijadi, ali je u većoj meri isprepletena. Kao što tema Ilijade ima jednu osnovnu epizodu — srdžbu Ahilejevu koja pada u desetu godinu trojanskoga rata, tako nam se i u Odiseji pripoveda upravo ono što se odnosi na poslednju godinu Odisejevih lutanja — povratak na Itaku i osveta proscima. Priča o povratku nije samo obogaćena pričanjem prethodnih dogadaja nego je povećana i pripovedanjem koje se izmenjuje i povezuje s osnovnom temom, tj. Telemahovom potragom za ocem. U Odiseji je, prema tome, zaplet u suštini mnogo složeniji od onoga u Ilijadi. Ta složenost dokazuje da imamo pred sobom vrlo veštog umetnika koji ume načas prekinuti a načas ponovo uzeti u ruke različite i složene niti svoje drame onako kako psihološki efekt zahteva. U kompoziciji Odiseje vidimo veliku tehničku veštinu spojenu s vrlo intimnom pesničkom toplinom. Gotovo je nemoguće pretpostaviti da bi, na primer, Telemahov put ili koji drugi dio epa bio tuđ originalnoj pesmi kad bi i naknadno bio umetnut. Zaplet u Odiseji je po svoj prilici zamislio onaj koji je stvorio, tj. pesnički obradio Odiseju jer i Telemahov put i pričanje prethodnih dogadaja očigledno služe glavnoj radnji. Osnovna se misao glavne radnje — povratak Odisejev i osveta — i pored svih prekida i digresija nikada ne gubi iz vida. Ta misao upravo sačinjava jedinstvo dela isto tako kao i u Ilijadi srdžba Ahilejeva. Jedinstvo u Odiseji je idejno, a sastoji se u čežnji junakovoj da se vrati, da dode u domovinu i među dragu porodicu. Kroz čitavo delo neprekidno nam je pred očima moralni lik junaka koji je po svojoj snazi, razboritosti i neuporedivoj upornosti dostojan da dostigne cilj — domovinu i porodicu, svete i drage stvari za koje je u njegovom srcu uvek tinjala iskra žive vatre.
Iako radnja Odiseje obuhvata vremensko razdoblje vrlo ograničenog broja dana (oko četrdeset), u njoj je radnja mirnija od one u Ilijadi. U Odiseji se ne osećaju u tolikoj meri vremenska brzina, mnoge strahote, ni strastvena srdžba, koliko promišljenost i mir koji dopušta digresije. Odisej, pravi umjetnik u strpljivosti, priprema postupno ali sigurno svoju osvetu. Opšti karakter pričanja više je bajka i roman nego herojski ep. Iz snažnoga ratničkog života u Ilijadi prenosi nas pesnik u Odiseji u intimnost kućnoga života. U Ilijadi prevladava moć kraljeva, a u Odiseji je ona u senci i čini se kao da je u propadanju. Taj utisak dobijamo iz opisa glavnih aristokratskih predstavnika — prosaca. Mnogo je veća pažnja i realistička snaga posvećena crtanju nižih društvenih slojeva. U 00Odiseji00 dolaze do punog izražaja sluge, nesretnici i oni ostali koje je društvo upropastilo — svinjar Eumej i govedar Filetije, prosjak Ir, dojilja Eurikleja i mnoštvo razvratnih sluškinja, pa i stari zapušteni pas koji, prepoznavši gospodara, ugine od prevelike radosti. Odiseja je drama mirnoga seoskog porodičnog života, isprepletena putovanjima i neobičnim doživljajima. U njoj vidimo u većoj meri ljude nego ratnike.
Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i oružanika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona nam pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala izmedu 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, daje nam ona dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje.
Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju nas na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade.
Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika izmedu dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epo, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se možemo odlučiti na to da ova dva epa razdvajamo jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati puna umetnička vrednost oba epa.
Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.
Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame "mrvicama s bogate Homerove trpeze". Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.
Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi dio (VII—XII). Vergilije je oponašao Homera ne samo u obradi pojedinih epizoda nego je, štaviše, prevodio čitave stihove, reči i izraze. Uticaj Homerovih dela može se naći i kod Ariosta, Torquata Tassa, pa i kod Ivana Mažuranića (Smrt Smail-Age Čengića). Veliki ruski pisac Nikolaj Gogolj proglasio je Odiseju najsavršenijim delom svih vekova, "riznicom detinjski lepoga". Ilijada i Odiseja pružaju uvek čitaocu veliki umetnički užitak. Kao dela trajne vrednosti prevedene su na sve kulturne jezike sveta.
