Prijeđi na sadržaj

Peripetija

Izvor: Wikipedija
Miloš Đurić o Sofoklovoj tragediji, koju Aristotel uzima za primer pri objašnjavanju peripetije, kaže:
"Ova drama, u stvari, i nema radnje, jer se tragička radnja dogodila pre; cilj drame nije događanje tragičke radnje, nego prikazivanje njenih posledica, a to su: preokret i prepoznavanje. Tu nema prizora u kojima roditelji prepoznavaju decu, deca roditelja, sestre braću, nego sam junak drame prepoznaje samoga sebe, i to prepoznavanje razvija se iz samoga karaktera junakova".

Miloš N. Đurić, u komentaru uz: Aristotel, O pesničkoj umetnosti,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988, str. 106.

Peripetija (starogrčki: περιπέτεια = "obrt", "preokret") jeste ona faza u dramskoj radnji u kojoj dolazi do promene okolnosti ili do neke prekretnice.

Aristotel u Poetici kaže: "Preokret (peripetija) jeste okretanje radnje u protivno od onoga što se namerava, a to se, kao što kažemo, vrši po verovatnosti ili nužnosti". Prema Aristotelu, efekti prepoznavanja (anagnorizma) u tragediji najviše dolaze do izražaja kad je prepoznavanje povezano s preokretom, naime: "najlepše prepoznavanje biva onda kad u isti mah nastaje i preokret".[1]

Klasičan primer peripetije, koji navodi i Aristotel, nalazi se u Sofoklovom Kralju Edipu. Do peripetije dolazi pri kraju tragedije, kad glasnik donosi Edipu vest o njegovom ocu. U tragediji, Edipu je sudbinski preodređeno da ubije svoga oca i oženi se vlastitom majkom. Njegovi roditelji, Laj i Jokasta, pokušavaju da preduprede ostvarenje tog proročanstva tako što ga šalju daleko od Tebe, misleći da će biti ubijen, no on zapravo preživi i odgoje ga korintski kralj Polib i njegova žena, Meropa. Sad dolazi glasnik i obaveštava Edipa da je Polib umro prirodnom smrću, zbog čega Edip u prvom trenutku trijumfuje nad proročanstvom. No ironija je u tome što već u sledećoj sceni, na osnovu izjave jednog starog pastira, "koji dolazi da obraduje Edipa i da ga oslobodi od straha zbog matere",[2] Edip shvata da mu Polib nije bio ni otac niti bilo kakav krvni rod, da je zapravo Lajev sin, da je ubio svog pravog oca, Laja, i oženio se svojom vlastitom majkom.[3] Ovde se peripetija i anagnorizam događaju istovremeno, što ima "najveći mogući efekat", jer Edip je "primio udarac odozgo, kao da su ga udarili bogovi ili sudbina; on se transformiše iz moćnoga i pomalo arogantnoga kralja Tebe u lik čistog jada".[4]

Zanimljiv primer peripetije srećemo u drami Miroslava Krleže Gospoda Glembajevi, gde u 3. činu, posle smrti Ignjaca Glembaja, barunica Kasteli-Glembaj, uživajući u svom položaju materijalno osigurane udovice sa društvenim ugledom, neobavezno ćaska sa svojim pastorkom i bivšim ljubavnikom, da bi, saznavši poraznu istinu da je i njen deo imovine propao, egzaltiranim vređanjem Glembajevih i glembajevštine izazvala i svoju smrt.[5]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Aristotel, Poetika, 1452a (prev. Miloš N. Đurić).
  2. Aristotel, Poetika, 1452a (prev. Miloš N. Đurić).
  3. Sofokle, Kralj Edip, 1110 sqq.
  4. Martin M. Winkler, Oedipus in the Cinema, Arethusa, 2008, str. 57.
  5. Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Peripetija".