Славонија

Славонија је историјска и географска област у данашњој Хрватској. Назив области потиче од општег латинског назива за земљу Словена (лат. Sclavonia). Просторни опсег Славоније се током историје мењао у складу са геополитичким променама на ширем подручју између речних токова Саве и Драве. Првобитни просторни опсег Славоније обликован је у време постојања средњовековне Бановине Славоније, из које се развила нововековна Краљевина Славонија. Током 18. века, појам Славоније је постепено сужен на данашњу географску област, која лежи између доњих токова Драве и Саве. Ова област је пољопривредно најразвијенији део данашње Хрватске.

Славонија
Положај данашње Славоније у оквиру Републике Хрватске
Највећи градови	Осијек, Славонски Брод
Држава	Хрватска
Административна јединица	Осјечко-барањска жупанија Вуковарско-сремска жупанија Пожешко-славонска жупанија Бродско-посавска жупанија Вировитичко-подравска жупанија Бјеловарско-билогорска жупанија Сисачко-мославачка жупанија

За друге употребе, погледајте страницу Славонија (вишезначна одредница).

Назив

Обласни назив (хороним) Славонија у том облику потиче од општег латинског назива за земљу Словена (лат. Sclavonia / Slavonia), a уже регионално значење се усталило стварањем Бановине Славоније. Домаће славонско становништво је употребљавало и изворни назив Словиње, који се одржао у локалној употреби све до 18. века.

Историја

Положај Бановине Славоније у оквиру Краљевине Угарске у 13. веку

Остаци Хрватске и Славоније у време највећег турског напредовања (1593)

Положај Осјечке области у оквиру Краљевине СХС (1922—1929)

Главни чланци: Панонски Словени, Посавска кнежевина и Бановина Славонија

Током историје, појам Славоније се мењао, како по пространству које је обухватао, тако и по свом геополитичком значењу. Недуго након досељавања Словена на подручје јужне Паноније (Панонија Савија и Панонија Секунда), ове области су потпале под врховну власт Авара. Словенско становништво ових области припадало је скупини Панонских Словена. Током франачко-аварских ратова крајем 8. и почетком 9. века, на овим просторима је створена посебна словенска држава - Посавска кнежевина, која је признавала врховну власт Франачког царства. Главни град ове словенске кнежевине је био Сисак. Словенско становништво ове области се на челу са својим кнезом Људевитом Посавским побунило против франачке власти, али овај устанак је на крају био угушен. Потом је у овој области владао кнез Ратимир, а средином 9. века читаво подручје је укључено у састав шире словенске кнежевине којом су владали Прибина и Коцељ.

Крајем 9. века, за време владавине кнеза Браслава, у ову област су почели да упадају Мађари. Током читавог 10. и 11. века, шире подручје између речних токова Драве и Саве било је поприште честих сукоба између суседних држава: Источнофраначког краљевства, Мађарске кнежевине и Хрватске краљевине. Крајем 11. века у овој области је успостављена мађарска власт, на челу са кнезом Алмошем, што је представљало међукорак ка потпуном укључивању читавог подручја у састав Краљевине Угарске. У то време је основана и Загребачка бискупија, која је обухватала читаву област тадашње Славоније. У раздобљу од 13. до 15. века, на овом подручју је постојала посебна управна област - Бановина Славонија, која је обухватала три жупаније: Загребачку, Крижевачку и Вараждинску. Земаљским пословима у овој угарској покрајини управљали су славонски бан и славонски сабор. Крајем 15. века, угарски владари су у своју краљевску титулу унели и помен Славоније, чиме је озваничено уздизање ове бановине на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).

Као јужни огранак Панонских Словена, становници средњовековне Славоније су током раздобља угарске власти успели да очувају своју етничку посебност, за разлику од северног дела Панонских Словена, у прекодравским областима, који су током времена највећим делом мађаризовани, иако су се трагови њихове племенске и језичке посебности очували у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије. Као потомци јужног дела Панонских Словена, становници средњовековне Славоније, односно стари Славонци, очували су своју народну посебност све до раног нововековног раздобља, када су потпали под удар хрватизације.

Током читавог средњовековног и раног нововековног раздобља, Славонија се према западу простирала све до реке Сутле, а њен тадашњи западни део се називао Горња Славонија (лат. Sclavonia superior), обухватајући простор од Сутле до Илове, док се преостали део од реке Илове према истоку називао Доња Славонија (лат. Sclavonia inferior). Тек након Бечког рата (1683—1699), појам Славоније је постепено сужен на дотадашњу Доњу Славонију, која је сачувала славонско обласно име, док је некадашња Горња Славонија преименована у Северну Хрватску.

Иако је Краљевина Славонија била управно повезана са Краљевином Хрватском у лику заједничког бана (од 1476. године) и заједничког сабора (од 1558. године), државно-правни статус Краљевине Славоније (лат. Regnum Sclavoniae) се очувао све до 1867. године, када је извршено њено државно-правно спајање са Краљевином Хрватском, чиме је створена јединствена Краљевина Хрватска и Славонија. Током аустроугарског раздобља, на подручју славонских жупанија се развило регионално славонство, које се испољавало у виду залагања за очување земаљске посебности Славоније у односу на Хрватску. Ова настојања су крајем 19. и почетком 20. века покушали да искористе угарски државници, међу којима се истицао Карољ Куен-Хедервари, који је као хрватско-славонски бан (1883—1903) пружао отворену подршку свим поборницима славонства.

Након стварања Краљевине СХС (1918), појавила се замисао о стварању посебне славонске управне области, са Осијеком као главним градом. Ова замисао је спроведена у склопу преуређења државне управе, када је Краљевина СХС подељена на управне области. Том приликом је створена и посебна Осјечка област, која је обухватала читаву савремену Славонију. Осјечка област је постојала до 1929. године, када је извршено ново преуређење државне управе. Тада је читава Славонија укључена у састав новостворене Савске бановине.

Током НОБ-а (1941—1945), постојала је замисао да се у оквиру Хрватске као будуће федералне јединице у новој Југославији створи и посебна аутономна јединица Славонија, те је стога већ током 1943. године основан и посебни Обласни народноослободилачки одбор Славоније. Међутим, ово тело је укинуто 1945. године, недуго по окончању рата, пошто је замисао о аутономији Славоније сузбијена од стране поборника унитарног уређења новостворене федералне јединице, која је названа Народна Република Хрватска. Привремена обнова обласне самоуправе у Славонији извршена је током 1949. године, када је створена нова Осјечка област, позната и као Славонска област, Међутим, ова административна јединица је била кратког века, пошто је укинута већ током 1951. године.

Након стварања независне Републике Хрватске (1991—1992), поједини регионални покрети и странке (Hrvatski demokratski sabor Slavonije i Baranje) су се у склопу планова о регионализацији државне управе залагали за стварање Славоније као посебне јединице са својим обласним сабором, али ове замисли су одбачене, пошто је славонско аутономаштво означено као опасно по очување државног јединства Хрватске.

Привреда

Мапа данашње Славоније и западног Срема

На пољопривредним површинама узгајају се већином житарице (пшеница и кукуруз), индустријско биље (шећерна репа, уљарице, крмно биље и дуван), те у нешто мањој мјери воће (јабуке, крушке, шљиве). У источном дијелу развијено је и виноградарство. У сточарској производњи превладава говедарство и свињогојство. Развијено је и рибарство.

Славонске шуме пружају важан извор дрвне грађе. Искориштавање шума, које је започело још средином 19. вијека, и данас је врло активно, али због неразвијености процеса обраде, не представља посебно профитабилну индустријску грану.

Становништво

Географска карта данашње Славоније, са Барањом и западним Сремом

Већину данашњег становништва Славоније чине Хрвати, док су Срби највећа етничка мањина. Према попису становништва из 2011. године, свега 133 становника се изјаснило као Славонци.

Етнички састав по жупанијама

Подаци су из пописа становништва од 2001. године:

• Вировитичко-подравска: 89,47% Хрвати, 7,08% Срби, 0,27% Мађари, 0,25% Албанци, 0,10% Чеси
• Осјечко-барањска: 83,89% Хрвати, 8,73% Срби, 2,96% Мађари, 0,65% Словаци, 0,30% Роми, 0,29% Немци, 0,26% Албанци, 0,15% Словенци, 0,12% Бошњаци, 0,11% Црногорци
• Пожешко-славонска: 88,68% Хрвати, 6,54% Срби, 0,92% Италијани, 0,90% Чеси, 0,26% Мађари, 0,17% Албанци, 0,14% Словаци
• Бродско-посавска: 93,98% Хрвати, 3,02% Срби, 0,33% Роми, 0,21% Бошњаци, 0,18% Украјинци, 0,16% Албанци
• Вуковарско-сремска: 78,27% Хрвати, 15,45% Срби, 1,00% Мађари, 0,88% Русини, 0,65% Словаци, 0,56% Бошњаци, 0,24% Албанци, 0,23% Украјинци

Највећи градови

1. Осијек 114.616
2. Славонски Брод 64.612
3. Винковци 35.912
4. Вуковар 31.670
5. Ђаково 30.092
6. Славонска Пожега 28.201
7. Вировитица 22.618
8. Нашице 17.320
9. Жупања 16.383
10. Нова Градишка 15.833

Види још

• Славонци
• Панонски Словени
• Посавска кнежевина (Панонска кнежевина)
• Људевит Посавски
• Бановина Славонија
• Славонски сабор
• Краљевина Славонија
• Славонска војна крајина
• Краљевина Хрватска и Славонија
• Хрватска и Славонија (1918—1925)
• Срби у Славонији

Литература

• Берић, Душан М. (1984). Славонска војна граница у револуцији 1848-1849. Загреб: Просвјета. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Карловачког мира до аустро-турског рата 1716-1718”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 55—61. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Пожаревачког мира до аустро-турског рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163—175. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216. 
• Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44. 
• Гавриловић, Славко (1996). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Gluhak, Alemko (2003). „Ime Slavonije”. Migracijske i etničke teme. 19 (1): 111—117. Архивирано из оригинала 19. 01. 2016. г. Приступљено 04. 06. 2024. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Gračanin, Hrvoje (2008a). „Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji”. Scrinia Slavonica. 8: 13—54. 
• Gračanin, Hrvoje (2008b). „Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78”. Povijest u nastavi. 6 (11): 67—76. 
• Gračanin, Hrvoje (2010). „Zagrebačko područje u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju”. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu. 43 (1): 143—151. 
• Gračanin, Hrvoje (2011). Južna Panonija u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju (od konca 4. do konca 11. stoljeća). Zagreb: Plejada. 
• Грујић, Радослав (1909). Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја. Нови Сад. 
• Дабић, Војин С. (1975). „Прилог проучавању ратне привреде у Хрватској, Славонији и Банској крајини од половине XVI до краја XVII века”. Историјски часопис. 22: 91—102. 
• Dabić, Vojin S. (1992). „Wanderungen der Serben nach Kroatien und Slawonien vom Anfang des XVI bis Ende des XVII Jahrhunderts”. Историјски часопис. 38 (1991): 43—76. 
• Дабић, Војин С. (1992). „Сеоба Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 265—281. 
• Дабић, Војин С. (1994). „Срби у Западној Славонији”. Чињенице о Западној Славонији. Пакрац: Регионално удружење Срба Западне Славоније. стр. 12—17. 
• Дабић, Војин С. (2007). „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 6: 7—123. 
• Дабић, Војин С. (2010). „Мала Влашка у Славонији: Насеља и становништво од краја XVII до половине XVIII века” (PDF). Српске студије. 1: 11—38. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 02. 12. 2018. 
• Дабић, Војин С. (2010). „Сумарни попис насеља, имовине и становништва Пакрачког, Субоцког, Забрдског и Подборског војводства у Малој Влашкој из 1721. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 31: 149—159. 
• Dabić, Vojin S. (2011). „The Habsburg-Ottoman War of 1716-1718 and Demographic Changes in the War-Afflicted Territories”. The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. стр. 191—208. 
• Дабић, Војин С. (2012). „Српска насеља у Славонији (16—18. век)”. Глас САНУ. 420 (16): 173—196. 
• Дабић, Војин С. (2013). „Војводство (властелинство) Подборје: Привредне прилике (1702—1750)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 87: 7—34. 
• Дабић, Војин С. (2014). „Морталитет и старосна структура српског становништва у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку: Пример православних парохија Вуковар, Итебеј и Дероњe” (PDF). Српске студије. 5: 13—33. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 25. 05. 2019. 
• Дабић, Војин С. (2015). „Војводство, властелинство и трговиште Пакрац од краја XVII до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 9: 31—56. 
• Дабић, Војин С. (2016). „Властелинство Сирач (1695—1763)”. Зборник о Србима у Хрватској. 10: 7—29. 
• Дабић, Војин С. (2020). Мала Влашка (Parva Walachia): Прилог историји српског народа у Славонији од XVI до XVIII века. Нови Сад: Матица српска. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Iveljić, Iskra (1987). „O nekim vidovima slavonstva u časopisu »Slavonac«” (PDF). Historijski zbornik. 40: 139—156. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 12. 2018. г. Приступљено 01. 03. 2019. 
• Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци. 
• Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске. 
• Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија. 
• Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске. 
• Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика. 
• Микавица, Дејан (2015). Српска политика у Хрватској и Славонији 1538-1918. Нови Сад: Филозофски факултет. 
• Pálffy, Gezá (2005). „Jedan od temeljnih izvora hrvatske povijesti: Pozivnica zajedničkog hrvatsko-slavonskog sabora iz 1558. godine”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU. 23: 47—61. 
• Петрановић, Бранко (1998). Историографске контроверзе. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Petrić, Hrvoje (2007). „Tko su "Slovenci" ili Slavonci u Hrvatsko-slavonskoj Vojnoj krajini tijekom 17. stoljeća”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 39: 23—38. 
• Petrić, Hrvoje (2009). „O Kranjcima i "Slovencima" ili Slavoncima (Slovincima) u Križevačkoj županiji te Varaždinskom generalatu od kraja 16. do početka 18. stoljeća”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 11: 30—47. 
• Petrić, Hrvoje (2012). Pogranična društva i okoliš: Varaždinski generalat i Križevačka županija u 17. stoljeću. Zagreb: Meridijani. 
• Петровић, Илија (1994). Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема. Нови Сад: Цветник. 
• Петровић, Илија (1996). Од вијећа до републике: Славонија, Барања и Западни Срем. Нови Сад: Цветник. 
• Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Szoldos, Attila (1998). „Hrvatska i Slavonija u kraljevstvu Arpadovića”. Povijesni prilozi. 17: 287—296. 
• Taube, Friedrich Wilhelm von (1777). Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien. 1. Leipzig. 
• Taube, Friedrich Wilhelm von (1777). Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien. 2. Leipzig. 
• Taube, Friedrich Wilhelm von (1778). Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien. 3. Leipzig. 
• Таубе, Фридрих Вилхелм фон (1998). Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема. Нови Сад: Матица српска. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Heka, Ladislav (2008). „Hrvatsko-ugarski odnosi od srednjega vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanje Slavonije”. Scrinia Slavonica. 8: 152—173. 
• Heka, Ladislav (2013). „Hrvatsko-ugarski javnopravni prijepori”. Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu. 63 (5-6): 1257—1292. 
• Шулетић, Небојша (2010). „Историографија о Србима у Хабзбуршкој монархији од почетка XVI до краја XVIII века (1991—2010)”. Домети српске и европске историографије у последње две деценије (1990—2009). Београд: Удружење наставника Доситеј Обрадовић. стр. 123—136. 
• Шулетић, Небојша (2015). „Становништво санџака Пакрац према попису из 1565. године”. Зборник о Србима у Хрватској. 9: 7—30. 

Спољашње везе

• Narodni odbor oblasti Osijek