Arhitektura neoklasicizma

Veliko pozorište u Varšavi

Zamak u parku u Varšavi

Arhitektura neoklasicizma — arhitektonski stil, stvoren neoklasicističkim pokretom, koji je počeo sredinom 18. veka. U svom čistom obliku to je stil, koji uglavnom potiče iz antične arhitekture, Vitruvijanskih principa i dela italijanskog arhitekte Andrea Palladia.

U inostranoj istoriografiji termin „neoklasicizam” odnosi se na klasični pravac u arhitekturi i umetnosti poslednje trećine XVIII - prve trećine XIX veka, za razliku od klasicizma XVII veka, kao i kasnijim obraćanjima ka klasičnim idealima. U Rusiji stilovi ovih epoha nazivaju se "klasicizam XVIII veka" i "Aleksandarski klasicizam" ili "ampir" (u Rusiji i u Francuskoj), a termin "neoklasicizam" odnosi se samo na smer arhitekture i likovne umetnosti kasnih 1900-1910-ih, kao i 1920-ih i 1930-1950-ih (na engleskom - Neoclassical Revival). U zadnje vreme primećena je tendencija prelaska na međunarodnu terminologiju.

Klasicizam je umetnički pravac u arhitekturi, koji je nastao u Francuskoj na kraljevskom dvoru „Kralja sunca“ Luja XIV odakle se proširuje. Prva faza se naziva „barokni klasicizam“ zbog upotrebe baroknih elemenata u njemu. Klasicizam se trudi da se odvoji od baroka i rokokoa i da postane umereniji i jednostavniji. U doba Napoleona Bonaparta se naziva ampir koji je preuzimao elemente iz antičke Grčke i renesanse i davao je naglaske na razum i razumljivost u stvaranju. U njemu se smatra da se pojedinac mora podvrgavati društvu. Klasicizam je u najvećem zamahu u doba apsolutnih monarhija u Evropi. Podržavali se se klasične forme koje su bile inspirisane uzokima iz antike.

Istorija

Intelektualno neoklasicizam je bio simptom želje za povratkom ka „čistoći“ rimske umetnosti, nejasnijoj percepciji („idealu“) umetnosti antične Grčke i, u manjoj meri, klasicizmu renesansa iz XVI veka, koji je takođe bio izvor akademske arhitekture baroka.

Mnogi arhitekte neoklasicizma početka XIX veka nalazili su se pod uticajem crteža i projekata Etjena-Lui Bulje i Klod-Nikolja Ladua. Brojni grafički crteži Bulje i njegovih učenika pokazuju slobodnu geometrijsku arhitekturu, koja imitira večnost Univerzuma. Postoji veza između ideja Bulje i koncepta uzvišenog, koji je stvorio Edmund Borke. Ladu je zainteresovao karakter arhitekture: tvrdio je, da zgrada treba odmah da prenosi svoju funkciju posmatraču. Takve ideje porađaju „arhitekturu koja govori“.

Paladijanizam

Uobern-Ebbi, sprojektovan Henri Flitkroftom, učenikom Ričarda Bojlja, u stilu engleskog paladijanizma

Povratak klasičnijim arhitektonskim oblicima kao reakcija na stil rokoko može se primetiti u pojedinačnoj arhitekturi Evrope početka XVIII veka, koja je najjače predstavljena u paladijskoj arhitekturi georgianske Britanije i Irske.

Stil baroko nikad nije bio podpuno engleski. U prvoj četvrtini XVIII veka bile su objavljene četiri važne knjige, koje su naglasile jednostavnost i čistoću klasične arhitekture: «Vitruvius Britannicus» (Kolen Kempbel, 1715), "Četiri knjige Paladio o arhitekturi" (1715), «De Re Aedificatoria» (1726) i "Projekti Inigo Džonsa ... sa pojedinačno dodatnim konstrukcijama" (1727). Najpopularniji su postali četiri dela "Vitruvius Britannicus" Kolena Kempbela. Knjiga je sadržala arhitektonske gravire poznatih britanskih zgrada, inspirisane poznatim arhitektima od Vitruvija do Paladio. Napočetku u knjizi su uglavnom bili predstavljeni radovi Inigo Džonsa, ali u sledećim delovima bili su takođe crteži i dijagrame Kempbela i drugih arhitekata XVIII veka. Paladijska arhitektura se čvrsto utvrdila u Britaniji XVIII veka.

U avangardi nove arhitektonske škole bio je "grof arhitekture" Ričard Bojl, treči grof Berlington; 1729 godine zajedno sa Viljamom Kentom on je projektovao "Čizik-haus". Ta kuća je postala reinterpretacijom paladijske vile Kapra, ali bila je očišćena od detalja i ukrasa XVI veka. Ovaj namerni nedostatak ukrasa bio je osobinom paladijanizma. 1734 godine Viljam Kent i lord Berlington su projektovali Holkhem-Halu u Norfolku - jedan od najboljih primera paladijske arhitekture Engleske. Glavni blok ove kuće prilično je ispratio uputstva Paladia za razliku od niskih, često odmaknutih, krila zgrada domaćinstva.

Ovaj klasicistički smer takođe se pokazao, mada u manjoj meri, u arhitekturi kasnijeg baroka u Parizu, na primer, u istočnom delu Luvra, koji je projektovao Klod Pero. To odstupanje je bilo primećeno i u Rimu na rekonstruisanoj fasadi Lateranske bazilike.

Neoklasicizam

Ka sredini XVIII veka pokret se proširio i obuhvatio širok spektar klasičnih uticaja, uključujući i one iz Drevne Grčke. Prelaz u neoklasicističku arhitekturu tradicionalno se računa od 1750-ih. Prvo se desio u Engleskoj i Francuskoj. Što se tiče Engleske: iskopavanja sira Vilijama Hamiltona u Pompejama i drugim mestima, uticaj velikih turneja i dela Viljama Čembersa i Roberta Adama su bili ključni u tome. U Francuskoj smer je pokrenula generacija francuskih studenata, koji su studirali u Rimu i nalazili se pod uticajem dela Johana Joahima Vinkelmana. Stil su takođe preuzeli progresivni krugovi u drugim zemljama, kao što su Švedska i Rusija.

Stari muzej, veduta nemačkog slikara, Karla Danielja Frejdanka

Rani centar neoklasicizma bila je Italija, posebno Napulj, gde su dvorski arhitekti poput Luiđi Vanviteli i Ferdinando Fuge restaurirali klasične, paladijske i manirističke forme u svojoj arhitekturi baroka (takav pokret se vidi i u kasnijim radovima dvorskog arhitekte Filipa Juvari u Torinu. Prateći njihov primer, Đovani Antonio Medrano počeo je graditi prve zaista neoklasicističke zgrade u Italiji 1730-ih. U isto vreme Alesandro Pompei je uveo neoklasicizam u Mletačku (Venecijansku) Republiku, izgradivši jedan od prvih lapidarija u Evropi u Veroni u dorskom stilu (1738). U istom periodu Toskani neoklasicističke elemente je predstavio arhitekta Jan Nikola Žado de Vilj-Isej, dvorski arhitekta Franca Stefana Lotaringije. Pod rukovodstvom Žado Gaspare Paoleti bio je razvijen originalan neoklasicistički stil, koji je pretvorio Firencu u glavni centar neoklasicizma na poluostrvu. U drugoj polovini veka neoklasicizam je takođe procvetao u Torinu, Milano (Đuzepe Permarini) i Trstu (Mateo Perč). U poslednja dva grada, kao i u Toskani, umereni neoklasicistički stil bio je povezan sa reformizmom vladajućih hapsburških prosvetljenih monarha. Međutim, stil rokoko ostajao je vrlo popularan u Italiji sve do Napoleonskih režima, koji su doneli novi arheološki klasicizam, koji je bio primljen kao politička izjava mladim, naprednim, gradskim italijanima sa republikanskim sklonostima.

Primerom međunarodne neoklasicističke arhitekture mogu da posluže zgrade Karla Frideriha Šinkelja, posebno Stari muzej u Berlinu, Engleska banka sira Džona Souna u Londonu i Bela kuća i Kapitol u Vašingtonu. Stil je bio internacionalni. Baltimorska katedrala (sada Nacionalni Hram Uspenja Blažene Deve Marije), koju je projektovao Benžamin Henri Latrob 1806 godine, jedan je od najboljih primera neoklasicističke arhitekture u svetu.

Sledeći talas neoklasicizma, ozbiljniji, proučavaniji i u većoj meri arheološki, povezan je sa uspehom Napoleonskog carstva. U Francuskoj prva faza neoklasicizma je izražena u "stilu Luija XVI", a druga - u stilovima, koji se nazivaju "direktorij" ili "ampir".

U dekorativnoj umetnosti primerom neoklasicizma služi nameštaj u stilu "ampir"; Engleski nameštaj Čippendejla, Džordža Hepluajta i Roberta Adama, bareljefi Vedžvuda i vaze "crni bazalti", kao i austrijski nameštaj u stilu bidermajera. Škotski arhitekta, Čarls Kameron, stvorio je luksuzne italijanske enterijere za caricu nemačkog porekla, Katarinu II, u Sankt Peterburgu.

Dizajn enterijera

Galerija-biblioteka Sajon-hausa, ranji stil Adama, masštabnu rekonstrukciju enterijera proveo je Robert Adam

Što se tiče unutrašnje strukture prostorija, neoklasicizam se razvio pod uticajem otkrića Pompeja i Herkulanuma. Oni su započeli krajem 1740-ih, ali su široku publiku dosegli tek u 1760-im, uz pomoć prvih veličanstvenih delova strogo kontrolisane distribucije „Antika Herkulanuma“ (ital: Le Antichità di Ercolano). Tamo je pokazano, da čak i najklasičniji enterijeri baroka ili naj "rimske" sobe Viljama Kenta bili su osnovani na baziliki i spoljnoj arhitekturi hrama, koja je bila koncentrisana na spoljašnosti. Odavde se i pojavio njihov često pompozan izgled za savremen pogled: zabatski okviri prozora pretvorili su se u pozlaćena ogledala, kamine, okrunjeni fasadama hrama.

Arhitektura klasicizma

Činjenica je da se od 18. veka moglo očekivati jedno revolucionarno vreme i francuska je buržoazija bila u svom progresivnom kretanju, vidimo kako ona ima svoje društvene političke ciljeve i mišljenje koje je kao i mišljenje antičke ideologije pružalo građanstvu slobode. Celokupna umetnost i rimska i grčka postala je ideal umetnosti buržuazije. “Lepota se ne nalazi u prirodi već su je stvorili Grci”. Trebalo je da umetnici zadovolje težnju buržuazije u antičkom, rimskom i grčkom svetu. Takove se ideje rasprostiru po celoj Evropi. Ruso govori o povezivanju ekonomskom i kulturnom na zapadu. Marks je ukazao da je to umetnost u kojoj izmiče ono što je bitno u umetnosti- život. Tek savremena kretanja potpuno raščišćavaju shvatanja klasicizma. No klasicizam je kao škola jalovo zamro. Kao odlučna opozicija protiv “grekomanije” klasicista nastupa sa svojim tezama o slobodi romantizam.

Arhitektonski objekti su jednostavni sa pojednostavljenom dekoracijom, imaju trouglaste štitove, ravne i čiste linije, upotrebljavaju stilske antičke stupove u arhitekturi i grade se objekti kao banke, uredi, bolnice, pozorišta, dok se ne grade sakralni objekti u ovo doba. Tipični su francuski parkovi koji se karakterišu simetričnim stazama, alejama, vodoskocima i u kojim se stabla šišaju u geometrijskim formama. Sve se odlikuje strogim redom i čvrstim pravilima.

U klasicističkoj arhitekturi 16. veka je italijanski arhitekta Andrea Paladio (1508.- 1580) razvijao paladionozam u kome se trudi za ustanovljavanjem proporcija građevina i njenih elemenata a izraz je dostojanstven i hladan. Ovaj pravac je prenečen u druge zemlje Evrope (Francuska, Engleska, Holandija i Nemačka- u jednom delu).

Vidi još

• Klasicizam
• Arhitektura klasicizma u Srbiji

Literatura

• PSN ČS Akademia vied, Praha 1962.
• Istorija umetnosti, HW Janson, Beograd 1982.
• Détournelle, Athanase, Recueil d'architecture nouvelle, A Paris : Chez l'auteur, 1805
• Groth, Håkan, Neoclassicism in the North: Swedish Furniture and Interiors, 1770–1850
• Honour, Hugh, Neoclassicism
• Irwin, David, Neoclassicism (in series Art and Ideas) Phaidon, paperback, 1997
• Lorentz, Stanislaw, Neoclassicism in Poland (Series History of art in Poland)
• McCormick, Thomas, Charles-Louis Clérisseau and the Genesis of Neoclassicism Architectural History Foundation, 1991
• Praz, Mario. On Neoclassicism

Spoljašnje veze

• Institute of Classical Architecture and Art
• Traditional Architecture Group
• OpenSource Classicism - project for free educational content about neoclassical architecture