Kiril Aleksandrijski

Sveti Kiril Aleksandrijski

Kirilo Aleksandrijski (oko 376 — 444) je bio arhiepiskop Aleksandrije od 412. do 444. godine.

Poreklom je bio plemić i blizak srodnik Teofila Aleksandrijskog, patrijarha aleksandrijskog, posle čije smrti je izabran za patrijarha. Vodio je tri borbe za vreme života: sa jereticima Novacijanima, sa jeretikom Nestorijem i sa Jevrejima u Aleksandriji.

Hristologija

Na episkopsku stolicu je došao kada je grad bio na vrhuncu snage i uticaja u Rimskom carstvu. Bio je vodeći protagonista Hristoloških kontroverzi kasnog 4. i 5. veka.

Njegovu hristološku formulu: „Jedna priroda Boga Logosa Ovaploćena“, kojom je želeo da objasni jedinstvo ipostasi Hristove, prihvatili su monofiziti, ali na Halkidonskom Saboru (451) nije prihvaćena kao potpuno Pravoslavna. To ne znači da Hristologija Svetog Kirila skreće od Pravoslavne Tradicije načelno, jer u njegovoj koncepciji pojam priroda (φυσις) sasvim odgovara pojmu ipostasi (persona), lica, a taj pojam je docnije našao svoje mesto u Hristologiji. Kirilova formula ne podrazumeva Evtihijevo Monofizitstvo. A Peti Vaseljenski Sabor 553. godine osuđuje spise Teodorita Kirskog u kojima napada Kirilove Anatematizme. Isto tako, car Zenon, u Enotikonu (482), proglašava Anatematizme kao pravilo Pravoslavnog učenja.

Treći vaseljenski sabor

Bio je centralna figura Trećeg vaseljenskog sabora održanog u Efesu 431. godine koja je dovela do uklanjanja Nestorija kao vaseljenskog patrijarha.

Nestorije je odbio da pridoda devici Mariji ime „Bogorodica“. Godine 430. Kirilo predsedava Saborom u Aleksandriji na kojem sastavlja svoje čuveno Treće Pismo Nestoriju koje su oci Efeskog Sabora naredne godine odobrili kao tekst sa dogmatskim značajem. U tom pismu se od Nestorija traži da anatemiše svoja učenja koja je Kirilo izložio stavku po stavku i opovrgao u vidu Dvanaest Poglavlja ili Anatema priloženih na kraju pisma. Kirilo opominje Nestorija da Hrista ne treba poimati kao nadahnutog čoveka poput proroka na kome obitava Božija blagodat, nego kao samog Boga Logosa u svom sopstvenom telu. Dve prirode, ljudska i božanska, su se u Hristovoj ličnosti sjedinile "ipostasno" tj. istinski zbog čega je jedan i isti i Bog i čovek. Nestorijanci su Kirila zbog ovakvog govora optuživali da dve prirode pomućuje i da se time implicira stradalnost Boga ili pak isparavanje ljudske prirode, ali Kirilo je ova stanovišta odlučno odbacio. Telo i Božanstvo u Hristu nisu pomućeni u nekakvu prirodu treće vrste koja nije ni sasvim ljudska ni sasvim božanska, nego su sjedinjeni u jednoj egzistenciji kao što duša i telo obrazuju prirodu pojedinačnog čoveka. Ipostasno sjedinjenje koje Kirilo još naziva i "prirodnim" jeste, dakle autentično i istinito. On vidi analogiju ne samo između žrtve na krstu i Evharistije, kroz koju postajemo pričasnici Tela i krvi Hristove, nego i između hristologije i sotiriologije, budući da smrt na krstu ima spasonosni smisao jedino ako je ona smrt Ovaploćenog Sina Božijeg.

Kiril se ubrojava među Crkvene oce i Crkvene učitelje, premda ga je Teodosije II, rimski car, osuđivao da se ponaša kao „ponosni faraon“. Nestorijanski episkopi, koji su u Efesu 431. godine održali Sabor paralelan sa Kirilovim Saborom, nazivali su ga jeretikom opisavši ga kao „čudovište, rođen i školovan za rušenje crkve“.

Borbe

Novacijani su postali u Rimu i tako prozvani po prezviteru Novacijanu, njihovom vođi. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da su se oni gordili svojom vrlinom, išli obučeni u belo odelo, zabranjivali su drugi brak i smatrali su da se ne treba moliti za one koji učine smrtni greh, niti primati nazad u crkvu one koji jedanput otpadnu od crkve, ma koliko se oni kajali. Kiril ih je pobedio i isterao iz Aleksandrije zajedno sa njihovim episkopom.

Drugu borbu sa Jevrejima je imao jer su oni ubijali hrišćane. Posle duge i teške borbe Kiril je uspeo da nagovori cara Teodosija Mlađeg, da se Jevreji proteraju iz Aleksandrije. Njegovu borbu pak protiv Nestorija, patrijarha carigradskog, rešio je Treći vaseljenski sabor u Efesu. Tom Saboru predsedavao je sam Kiril, zastupajući u isto vreme i papu rimskog Celestina, po molbi ovoga, koji zbog starosti nije mogao doći na Sabor. Nestorije je osuđen, anatemisan, i od cara prognan na istočnu granicu carstva, gde je i umro. Posle završetka razmirica Kiril je živeo mirno upravljajući Crkvom. Kiril je preminuo 444. godine. Pretpostavlja se da je sastavio molitvu „Bogorodice Djevo radujsja“.

Slava

Kiril je kontroverzan zbog svog učešća u progonjenju Novacijanaca i Jevreja iz Aleksandrije i zbog ubista helenske filozofkinje Hipatije. Istoričari se ne slažu oko njegovog učešća u ovim događajima. Rimokatolička crkva ne proslavlja svetog Kirila u Tridentskom kalendaru. Dodat je među proslave 1882. da se slavi 9. februara, ali revizijom 1969. pomeren je na 27. jun, kada se smatra da je umro kao što se slavi u Koptskoj crkvi. Isti dan je izabran i u Luteranskom kalendaru.

Pravoslavne crkve slavi ga 9. juna po crkvenom, a 22. juna po gregorijanskom kalendaru.

Učenje

Različito od antiohijskih teologa (aristotelska škola) koji stavljaju naglasak na ljudsku narav Hrista, celovitost Hristovog čoveštva, i da je Hrist potpuni Bog i potpuni čovek, ali da se te dve naravi u njemu razlikuju i da se zbog toga ljudski atributi Hristovi ne smu pripisivati Bogu Logosu, Kiril koji je aleksandrinac (platonska škola) kreće od božanstva Hrista i sjedinjenja osobe u reči koja postoji od večnosti i koja se utelovila na kraju vremena. Problem je bio objasniti kako postoji sjedinjenje osobe u reči, na koji način posle utelovljenja ljudska narav nije ulivena u božansku narav i jesu li celovite, nepomešane. Za Kirila, ako Hrist ne bi bio Bogočovek, tj. u jednoj osobi ujedinjene dve naravi, onda bi za nas bio pokojnik, njegova smrt ne bi imala neizmerne vrednosti i ne bi mogao da otkupi ljudski rod od pada koji je prouzrokovao istočni greh. Grčki očevi upotrebljavali su naziv fysis i hypóstasis da označe sad narav sad osobu. Ni Kiril ne govori jasno o jednoj hipostazi i ustručava se da primeni ovu reč u hristologiji, jer se terminom hypóstasis označavala samo božansku individualizovana narav Hristova, dok u osobi utelovljenog Hrista postoje dve naravi: božanska i ljudska. Zato Kiril naziva osobu Hristovu mía fysis i mía hypóstasis, a sjedinjenje obe naravi hénosis katà fysin i hénosis kath`hypóstasin.

Ako je Kiril i upotrebljavao izraz hénosis fysiké ili Atanazijevu sintagmu mía fysis tou Theoù lógou sesarkoméne, on izričito ograđivao od toga da bi ti izrazi značili neko slivanje božanske i ljudske naravi u jednu, i da bi ljudska narav Hristova na taj način postala jednobitna sa božanskom naravi. Zato je bilo neumesno pozivanje kasnijih monofizita na njega. Pa ipak valja reći da je Kiril od Atanazija preuzeo hristologiju po shemi Logos-telo, u kojoj, iako se apstraktno tvrdi Hristova prisutnost ljudske duše, nije toj ljudskoj duši bilo moguće pridati nikakvu aktivnu funkciju, jer se i nakon utelovljenja nastavilo smatrati da je Logos jedini izvor aktivnosti Hristovog ljudskog tela. Upravo takvom postavkom Kiril nije mogao da prihvati rezultate antiohijskog hristološkog učenja koje je u Hristu čoveku prepoznavalo subjekat koji je sposoban za razumevanje i delovanje isto onako kao i svaki drugi čovek. Kiril uči da je Adamov greh bio uzrok utelovljenja, tj. da se pravi Bog radi našega spasenja pojavio u ljudskom obliku.

Dela

Kirilovi spisi ne pokazuju stilističke lepote, ali se odlikuju oštrinom dokaza i dubinom misli. U tom pogledu nadvisuje sve istočne crkvene oce. Piše strogo naučnim metodom, logički izvodi dokaze i jasno formuliše zaključke.

Egzegetska dela

• De adoratione et cultu in spiritu et veritate (O klanjanju i kultu u duhu i istini), u formi dijaloga raspravlja o alegoričkom tumačenju Starog zaveta.
• Glaphyra seu Commentaria scita et elegantiora (Elegantni i znalački komentari), komentar Petoknjižja u 13 knjiga.
• In Isaiam i In prophetas minorum.
• In Johannem - veliki komentar Ivanovog evanđelja.

Dogmatska dela

• Thesaurus de sancta et consubstantiali Trinitate (Riznica o svetoj i istobitnoj Trojici) dokazuje u 35 teza, gotovo skolastičkim načinom, istobitnost Sina s Ocem i božanstvo Duha Svetog. Delo je upereno protiv Arija i Evnomija.
• De sancta et consubstantiali Trinitate (O svetoj i istobitnoj Trojici). U sedam dijaloga sadržajno raspravlja o temama iz Thesaurusa.
• In sanctum Symbolum (O svetom simbolu). Kratko tumačenje nicejskog simbola.

Polemička dela

• Anatematismi 12, protiv Nestorija i odbrana ovih anatematizama u 3 knjige.
• Adversus blasphemias Nestorii (O Nestorijevim bogohulama).
• De recta fide ad Augustas et Dominas (O pravoj veri) u kojima nastoji odvratiti carigradski dvor, cara Teodosija II i dvorske dame, od nestorijanstva.
• Apologeticus ad imperatorem (Odbrana upućena caru) brani svoje stanovište u pitanju Nestorija.
• Adversus anthropomorphitas i
• Adversus libros athei Juliani u 3 knjige.

Literatura

• Lurje, Vadim (2010). Istorija vizantijske filozofije: Formativni period. Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 
• Papadopulos, Stilijan (2000). „Bogoslovlje Svetog Kirila Aleksandrijskog i dohalkidonci” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 44 (1-2): 74—82. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 10. 2020. g. Pristupljeno 25. 03. 2018. 
• „Cyril I (412–444)”. Official web site of the Greek Orthodox Patriarchate of Alexandria and All Africa. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88-141056-3. 
• Artemi, Eirini, « The mystery of the incarnation into dialogues "de incarnatione Unigenitii" and "Quod unus sit Christus" of St. Cyril of Alexandria », Ecclesiastic Faros of Alexandria, ΟΕ (2004), 145-277.
• Artemi, Eirini, «St Cyril of Alexandria and his relations with the ruler Orestes and the philosopher Hypatia », Ecclesiastic Faros of Alexandria, τ. ΟΗ (2007), 7-15.
• Artemi, Eirini, « The one entity of the Word Incarnate. α. Apollinarius' explanation, β. Cyril's explanation », Ecclesiastic Faros of Alexandria, τ. ΟΔ (2003), 293–304.
• Artemi, Eirini, The historical inaccurancies of the film Agora about the murder of Hypatia, Orthodox Press, τεύχ. 1819 (2010), 7.
• Artemi, Eirini, The use of the ancient Greek texts in Cyril's works, Poreia martyrias, 2010, 114-125.
• Artemi, Eirini, The rejection of the term Theotokos by Nestorius Constantinople more and his refutation by Cyril of Alexandria
• Artemi, Eirini, Svt. Kirill Aleksandriйskiй i ego otnošeniя s eparhom Orestom i filozofom Ipatieй by EIRINI ARTEMI (January 6, 2014) Kindle Purchase. . ASIN B00ENJIJ20 https://www.amazon.com/dp/B00ENJIJ20. 
• Loon, Hans van (2009). The Dyophysite Christology of Cyril of Alexandria. Leiden-Boston: Basil BRILL. ISBN 978-9004173224. 
• Konrad F. Zawadzki, Der Kommentar Cyrills von Alexandrien zum 1. Korintherbrief. Einleitung, kritischer Text, Übersetzung, Einzelanalyse, Traditio Exegetica Graeca 16, Leuven-Paris-Bristol, CT, 2015
• Konrad F. Zawadzki, Syrische Fragmente des Kommentars Cyrills von Alexandrien zum 1. Korintherbrief, Zeitschrift für Antikes Christentum 21 (2017), 304-360
• Kalantzis, George (2008). „Is There Room for Two? Cyril's Single Subjectivity and the Prosopic Union”. St. Vladimir's Theological Quarterly. 52 (1): 95—110. 
• Kalantzis, George (2010). „Single Subjectivity and the Prosopic Union in Cyril of Alexandria and Theodore of Mopsuestia”. Studia Patristica. 47: 59—64. ISBN 9789042923744. 
• McGuckin, John A. (1994). St. Cyril of Alexandria: The Christological Controversy: Its History, Theology, and Texts. Leiden: Brill. ISBN 9789004312906. 
• Alden A. Mosshammer (2008) The Easter Computus and the Origins of the Christian Era: Oxford (ISBN 9780199543120)
• Wessel, Susan (2004). Cyril of Alexandria and the Nestorian Controversy: The Making of a Saint and of a Heretic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199268467. 
• Konrad F. Zawadzki, "Keiner soll die Lektüre der Schrift durcheinanderbringen!" Ein neues griechisches Fragment aus dem Johanneskommentar des Cyrill von Alexandrien, Biblica 99 (2018), 393-413
• Konrad F. Zawadzki, Der Kommentar Cyrills von Alexandrien zum 2. Korintherbrief. Einleitung, kritischer Text, Übersetzung, Einzelanalyse, Traditio Exegetica Graeca 18, Leuven-Paris-Bristol 2019
• Jan Zuidhoek (2019) Reconstructing Metonic 19-year Lunar Cycles (on the basis of NASA's Six Millennium Catalog of Phases of the Moon): Zwolle (ISBN 9789090324678)

Spoljašnje veze

• Ohridski prolog za 9. jun (22. jun) (jezik: srpski)
• Early Church Fathers Includes text written by Cyril of Alexandria
• Multilanguage Opera Omnia (Greek Edition by Migne Patrologia Graeca)
• St Cyril the Archbishop of Alexandria Eastern Orthodox icon and synaxarion
• Early Church Fathers: Cyril of Alexandria
• The Monophysism of St Cyril of Alexandria paper by Giovanni Costa on academia.edu
• Kiril Aleksandrijski na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Kiril Aleksandrijski na sajtu LibriVox (jezik: engleski)