Rodezija na Olimpijskim igrama
| Rodezija na olimpijskim igrama | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.svg) | |||||||||
| MOK kod | RHO | ||||||||
| NOK | Olimpijski komitet Rodezije | ||||||||
| Medalje |
| ||||||||
| Učešće na igrama | |||||||||
| Letnje igre | |||||||||
| 1928 • 1932–1956 • 1960 • 1964 • 1968–1976 | |||||||||
| Ostala učešća | |||||||||
 Zimbabve (1980–) | |||||||||
Južna Rodezija je prvi put učestvovala kao Rodezija na Olimpijskim igrama 1928. godine, kada je poslala dva boksera u Amsterdam, od kojih su oba eliminisana u drugom meču. Dominion se na Igrama pojavljivao pod rodezijskim znamenjem sve do 1960. godine, kada je poslao delegaciju od četrnaest sportista kao deo Federacije Rodezije i Njasalenda. U Rimu, dvojica jedriličara, Alan Dejvid Batler i Kristofer Bevan, završili su četvrti, što je bio najbolji rezultat Rodezije sve dok nije postala Zimbabve 1980. Južna Rodezija je poslala 29 takmičara, uključujući i reprezentaciju hokeja na travi, na Letnje igre 1964, koje su bile poslednji Olimpijski nastup pod rodezijskom zastavom.
Premijer Rodezije Ijan Smit je 1965. godine proglasio jednostranu nezavisnost koja je omogućila beloj manjini u zemlji da dominira vladom. Ujedinjeno Kraljevstvo je izvršilo pritisak na meksičku državu da Rodeziji uskrati poziv na Letnje olimpijske igre 1968. i podržalo je predloženi afrički bojkot Igara koji je na kraju sprečio Rodeziju da učestvuje. Nacija je bila pozicionirana da se takmiči na Olimpijskim igrama 1972. i stigla je do Olimpijskog sela pre nego što je odluka Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) u poslednjem trenutku zabranila njenim sportistima da učestvuju. Nacionalni olimpijski komitet je trajno izbačen 1975. i Rodezija nikada više nije učestvovala pod tom zastavom. Rodezija nikada nije učestvovala na Zimskim olimpijskim igrama i nijedan takmičar iz Rodezije nikada nije osvojio olimpijsku medalju, iako je mogla da nastavi takmičenje na Paraolimpijskim igrama do 1972. godine i u više navrata stigla do podijuma.
Letnje olimpijske igre 1928.
[uredi | uredi izvor]Južna Rodezija, pod zastavom Rodezije, prvi put se pojavila na Letnjim olimpijskim igrama 1928. godine, gde su njenu delegaciju činila dva boksera,[1] Sesil Biset i Leonard Hol. Biset je bio slobodan u prvom kolu muške lake kategorije i u drugom kolu je pobedio Meksikanca Karlosa Orelanu pre nego što ga je zaustavio budući osvajač zlatne medalje Karlo Orlandi iz Italije.[2] Leonard Hol je u međuvremenu pobedio Nemca Vilijama Valtera u prvom kolu pre nego što je izgubio od Kintaro Usuda iz Japana.[3] Rodezija je bila jedan od dva britanska dominiona kojima je odobreno da se takmiče kao sopstveni entitet na Igrama (druga je bila Malta).[4] Južna Rodezija je samostalno debitovala na Igrama Britanske imperije 1934. godine.[1]
Letnje olimpijske igre 1960 i 1964
[uredi | uredi izvor]Južna Rodezija se nije ponovo pojavila na Olimpijskim igrama sve do 1960. godine, iako su rodezijski sportisti imali mogućnost da se takmiče na međunarodnom nivou za Južnu Afriku.[4] Leonard Hol je, na primer, osvojio zlatnu medalju u poluteškoj kategoriji na Igrama Britanske imperije 1930. pod zastavom Južne Afrike.[3] U vreme Letnjih olimpijskih igara 1960. godine, Južna Rodezija je bila deo Federacije Rodezije i Njasalanda (koja je uključivala današnje Malavi, Zambiju i Zimbabve) koja je ušla u Igre pod zastavom Rodezije. Četrnaest sportista — devet muškaraca i pet žena — učestvovalo je u šest sportova: atletici, boksu, ronjenju, jedrenju, streljaštvu i plivanju.[1] Takmičeći se u klasi Leteći Holanđanin, jedriličari Alan Dejvid Batler i Kristofer Bevan završili su četvrti, što je bio najbolji rezultat Rodezije pod tim imenom.[5] Nakon raspada Federacije 1963. godine, Njasalend je postao Malavi, dok su Severna i Južna Rodezija počele da se takmiče odvojeno. Sever je ušao na Igre kao Severna Rodezija, ali je otišao pod zastavom Zambije, dok je Jug ostao Južna Rodezija. Poslala je 25 muškaraca (uključujući njenu ekipu za hokej na travi) i četiri žene; i tim u hokeju na travi i posada Letećih Holanđana završili su na 11. mestu, dok nijedan pojedinačni sportista nije bio bolji od 17. mesta.[5]
Proterivanje i posledice
[uredi | uredi izvor]Godine 1965. premijer Južne Rodezije Ijan Smit i njegova vlada sastavljena uglavnom od belaca jednostrano su proglasili nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva.[6] Nacija je pozvana da pošalje tim na Zimske olimpijske igre 1968. godine, ali je odbila u uverenju da njeni sportisti nisu dovoljno konkurentni.[1] Uprkos političkim mahinacijama Ujedinjenog Kraljevstva, koje je uložilo značajne napore da isključi svoju bivšu koloniju iz sticanja legitimiteta učešćem na Igrama, Rodezija je pozvana da učestvuje na Letnjim olimpijskim igrama 1968. Pretnja afričkim bojkotom (podržana od Britanaca)[4] Igara je, međutim, dodala dodatni pritisak od strane meksičke vlade na organizacioni komitet da povuče svoj poziv.[1] Iako je Južnoj Africi bilo zabranjeno da se takmiči 1964. godine, sportske institucije Rodezije nisu bile de jure segregirane, pa se stoga isti razlog nije mogao primeniti. Britanska vlada je takođe odlučila da ne doda rodezijske olimpijce na „stop-listu“ odabranih Rodezanaca kojima je u potpunosti zabranjeno međunarodna putovanja.[4] Tako je organizacioni komitet iskoristio pretvaranje Rezolucije 253 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, objavljene 29. maja 1968, koja je pozvala zemlje članice da odbiju da prihvate rodezijske pasoše, da bi sprečio učešće sportista iz Rodezije.[6] Iako je većina potencijalnih učesnika imala više od jednog pasoša, Meksiko je stvorio birokratska kašnjenja koja su sprečila rodezijske sportiste da prisustvuju, uprkos ponovljenim protestima vlade Rodezije. Tim Rodezije je uključivao najmanje devet pojedinačnih sportista, petočlani jedriličarski tim i tim za hokej na travi. Samo dvojica, takmičari u atletici Bernard Džoma i Matijas Kanda, nisu bili belci, ali su obojica smatrani kandidatima za medalju.[1]
Godine 1971. MOK je ponudio Rodeziji priliku da se takmiči na predstojećim Letnjim olimpijskim igrama 1972. ako to učini sa britanskim identitetom, što je uključivalo korišćenje zastave Južne Rodezije i „Bože čuvaj kraljicu“ kao njihove himne, kao što je to bilo 1964. Država domaćin Zapadna Nemačka se suočila sa manjim pritiskom od Meksika i, pošto nije primljena u Ujedinjene nacije, nije bila vezana Rezolucijom 253. Rodezija se složila i poslala 44 sportista u osam sportova (uključujući vaterpolo reprezentaciju) u Minhen u svom najvećem i najraznovrsnijom delegacijom. Još jedna pretnja bojkotom od afričkih nacija je, međutim, navela MOK da povuče poziv Rodezije sa 36 prema 31 za, uz tri uzdržana. Sportistima je bilo dozvoljeno da ostanu u Olimpijskom selu i prisustvuju njihovim događajima, ali im je bilo zabranjeno da učestvuju.[1] Posle masakra u Minhenu, predsednik MOK-a Ejveri Brendidž uporedio je napade sa političkom motivacijom iza bojkota, tvrdeći da su i jedni i drugi pokušavali da priguše duh olimpizma.[1]
U nadi da će preduhitriti rodezijsko pitanje mnogo pre Letnjih olimpijskih igara 1976. godine, budući predsednik MOK-a lord Kilanin pokušao je da dokaže rodezijsku rasnu diskriminaciju u sportu kako bi to iskoristio da trajno spreči Nacionalni olimpijski komitet na igrama. Na osnovu dokaza koje je organizacija uspela da otkrije, MOK je 1975. glasao 41-26 za trajno izbacivanje Rodezije sa Igara. Nacija se neće vratiti na Igre sve do 1980. godine, nakon što je vlada u kojoj su dominirali belci pala i kada je zemlja preimenovana u Zimbabve.[7] Rodezija je i dalje mogla da se takmiči na Paraolimpijskim igrama 1968. i 1972. godine, kao i 1960. i 1964. godine, zbog „namernih odluka političara koji nisu bili voljni (iz raznih razloga) da se pozivaju na sankcije protiv sportista sa invaliditetom.“[1] Iako je bila isključena sa postolja na Olimpijskim igrama, Rodezija je osvojila brojne medalje na Paraolimpijskim igrama.[7].
Medalje po igrama
[uredi | uredi izvor]| Igre | Zlato | Srebro | Bronza | Ukupno |
|---|---|---|---|---|
| 1928 Amsterdam | 0 | 0 | 0 | 0 |
| 1960 Rim | 0 | 0 | 0 | 0 |
| 1964 Tokio | 0 | 0 | 0 | 0 |
| Ukupno (3) | 0 | 0 | 0 | 0 |
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g d đ e ž z Novak, Andrew (decembar 2006). „Rhodesia's 'Rebel and Racist' Olympic Team: Athletic Glory, National Legitimacy and the Clash of Politics and Sport”. The International Journal of the History of Sport. Abingdon-on-Thames: Routledge. 23 (8): 1369—1388. S2CID 143887698. doi:10.1080/09523360600922287.
- ^ Gjerde, Arild; Jeroen Heijmans; Bill Mallon; Hilary Evans (jun 2016). „Cecil Bissett Bio, Stats, and Results”. Olympics. Sports Reference.com. Arhivirano iz originala 2020-04-18. g. Pristupljeno 2016-10-16.
- ^ a b Gjerde, Arild; Jeroen Heijmans; Bill Mallon; Hilary Evans (jun 2016). „Len Hall Bio, Stats, and Results”. Olympics. Sports Reference.com. Arhivirano iz originala 2020-04-18. g. Pristupljeno 2016-10-16.
- ^ a b v g Little, Charles (2005). „Preventing 'A Wonderful Break-Through for Rhodesia'” (PDF). Olympika. London, Ontario: University of Western Ontario. XIV: 47—68. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 09. 2016. g. Pristupljeno 2016-10-16.
- ^ Gjerde, Arild; Jeroen Heijmans; Bill Mallon; Hilary Evans (jun 2016). „Zimbabwe at the 1964 Tokyo Summer Games”. Sports Reference.com. Arhivirano iz originala 2020-04-17. g. Pristupljeno 2016-10-16.
- ^ a b Grasso, John; Bill Mallon; Jeroen Heijmans (2015-05-14). Historical Dictionary of the Olympic Movement (5 ed.). Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. p. 654. ISBN 978-1442248601.
- ^ a b Little, Charles (2008). „The Paralympic Protest Paradox: The Politics of Rhodesian Participation in the Paralympic Games, 1960–1980” (PDF). Proceedings: International Symposium for Olympic Research. International Symposium for Olympic Research: 123—130. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 09. 2018. g. Pristupljeno 2016-10-17.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- „Dobitnici olimpijskih medalja”. Međunarodni olimpijski komitet. Pristupljeno 6. 12. 2007.
- „Olimpijski komitet mađarske”. Međunarodni olimpijski komitet. Pristupljeno 6. 12. 2007.
