Момчило Ђујић — разлика између измена

Момчило Р. Ђујић
Момчило Р. Ђујић
	Датотека:Momcilo djujic.jpg Момчило Ђујић
Лични подаци
Место рођења	Книн, Аустроугарска
Место смрти	Чикаго, САД
Војна каријера
Служба	1941.- 1945.
Чин	Војвода
Јединица	18. корпус италијанске краљевске војске - МВАЦ одред "Динара" Динарска четничка дивизија
Каснији рад	Председник покрета "Равна гора"

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 10. октобар 2010. у 13:08

Шаблон:Потребна провера

Војвода Момчило Р. Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачић (засеок Топоље) код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама "Емилијаде" (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело четничког покрета и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата ратовала заједно са Италијанима и Немцима против патизана на тромеђи Лике, Босне и Далмације. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран покрет "Равна гора", чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.

Од стране СФР Југославије и Социјалистичке Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.

Биографија

Ђујићи су старином из Босне, где су се доселили са простора садашње Црне Горе (Ђујићи припадају српском племену Васојевића), а населили су се близу Книна, у селу Ковачић, уз извор реке Крке. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина.

Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године. Своје име је добио по лику из јуначких песама.

У првим разредима основне школе био је најбољи ученик^{[тражи се извор]}. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. Након завршетка школовања, владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Имали су троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији па се брзо прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома Петар Мркоњић од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Ђујић. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског духовника.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Ђујић нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски генерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину стигло име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време свештеник из Стрмице залагао се за левичарске идеје. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, Ђујићеви идеолошки противници, оптуживали су Ђујића да је обична италијанска шпијунчина.

Комунисти су га нападали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим, тај штрајк је био згодна прилика за Ђујића да кроз своје говоре прекори власти због лоше, антирадничке и антиправославне политике. Због тих говора против државе и власти ондашњи котарски судија кажњава Ђујића са 10 дана затвора.

Други светски рат

У Априлском рату 1941. склања се у село Кистање које су окупирали Италијани, а потом се враћа у Стрмицу, где води народ у борбу против усташа. У то време Ђујић сматра да деловање Комунистичке партије Хрватске представља велику опасност за православно становништво тих крајева. Због тога организује народни збор у Црним Потоцима у новембру 1941. када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант пука "Петар Мркоњић", бива изабран за команданта дивизије, а за његовог помоћника је изабран командант пука "Гаврило Принцип", Бране Богуновић (1911-1945), на чији предлог је Ђујић и изабран за команданта.

Наредне године, Врховна команда Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), тј. њен командант Драгољуб-Дража М. Михаиловић (1893-1946), а на претходни предлог Илије Трифуновића-Бирчанина (1877-1943), додељује због храбрости и ратних заслуга Момчилу Р. Ђујићу и Бранку И. Богуновићу почасна звања четничких војвода.

С Динарском дивизијом учествовао је у низу акција против партизана. Под његовим заповедништвом су четници починили злочине над хрватским становништвом и Србима које је слао у италијанске логоре.

Првих дана децембра 1944. године надмоћније ослободилачке партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби током книнске операције Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о бегу према Лици. У бици код села Пађене Динарска четничка дивизија пробија обруч, бежи у Лику, а потом у Словенију. Првог маја 1945. године Ђујићеви четници напуштају Словенију и одлазе у Италију где их западни савезници разоружавају.

Прелазак на страну окупатора

Момчило Ђујић је у свом сукобу са НОВЈ већ на самом почетку рата био принуђен да тражи потпору окупатора, а како се налазио на подручју које је контролисала Италијанска окупациона сила, пришао је к њима, а касније к немцима и био лојалан и одан савезник обома.

Исељеништво

Како је преживео Други светски рат, Американци су му дали у посед земљиште близу Чикага које се назива Либертивил (енгл. Libertyville; слободно село). Ту се доселио заједно са својим официрима.

Ђујић на неко време прелази у илегалу пошто су југословенске власти тражиле његово изручење. После неколико година четници у емиграцији се консолидују и оснивају своја удружења. Момчило Ђујић био је на челу највеће четничке организације, Покрета српских четника Равне горе, од њеног оснивања 1957. године. Истовремено, уређивао је гласило покрета, лист "Србија".

У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га „смрт стићи пре него се врати у Книн“ Био је русофил, антикомуниста али је волео "Југославију, заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави"^{[тражи се извор]}.

Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове „Равне горе“ стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској.^{[тражи се извор]} Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству којима је изграђено више од 100 православних храмова.

Године 1991, након почетка оружаних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватској, Момчило Ђујић у изјави за радио Б92 српском народу поручује: "Не бојте се Хрвата. То су плашљиве животиње, стрвинари. Ја сам се са њима обрачунавао у прошлом рату. Запамтите, са Хрватима не сме бити никаквих разговора - са њима можемо разговарати само кроз пушчане цеви. Они су црна војска Ватикана, а и сами не знају ко су. Границе српских земаља допиру доклен су наши храмови, наши домови, наши гробови. Бог је с нама, јер не отимамо ништа туђе, него тражимо своје. Нек се Хрвати испрече испред нас, па да видимо ком обојци ком опанци".^{[тражи се извор]}

На Видовдан 1989. године, Момчило Ђујић је Војислава Шешеља због „нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес“ произвео у чин српског четничког војводе. Ђујић је ову одлуку повукао 1998, када је Шешељ поново формирао владу са Социјалистичком партијом Србије.

Момчило Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.

Литература

Др. Ђурић, Вељко Ђ. "Војвода Ђујић". (Нова Србија: Београд, 1998.)
Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: "Презимена у Црној Гори" (стр. 53, Београдска књига, Београд, 2007)
Скарић, Владислав : "Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни" (стр. 29, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1918)
Цвијић, Јован : "Насеља и порекло становништва" (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, 1925)
Бокан, Бранко Ј.: "Општина Сански Мост" (књига/део I, до јула 1941, Борба, Београд, 1974)
Дивјак - Лички, Милан: "Лички календар за сваку годину" (Нови Сад, 1997)

Спољашње везе

Види још

Динарска дивизија

@@ Ред 55: / Ред 55: @@
 Момчило Ђујић је у свом сукобу са НОВЈ већ на самом почетку рата био принуђен да тражи потпору окупатора, а како се налазио на подручју које је контролисала Италијанска окупациона сила, пришао је к њима, а касније к немцима и био лојалан и одан савезник обома.
-=== Сарадња са немачким окупатором ===
-{{main|Книнска операција 1944.}}
-Након пада Италије, 1943. године, немачке снаге врло брзо су заузеле бивше италијанске положаје и територије у окупираној Југославији. на тај начин Ђујић је изгубио као савезника фашистичку Италију док је МВАЦ практично престала да постоји. Долази у контакт са Трећим Рајхом са којим врло брзо постаје савезник, посебно и најречитије током [[Книнска операција 1944.|Книнске операције]] када брани град Книн, једно од својих упоришта у савезу са Немачким и усташким јединицама.<ref>http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Книнска_операција_1944.#.D0.A1.D1.83.D0.BF.D1.80.D0.BE.D1.82.D1.81.D1.82.D0.B0.D0.B2.D1.99.D0.B5.D0.BD.D0.B5_.D1.81.D0.BD.D0.B0.D0.B3.D0.B5</ref>
-Том приликом исказао је велику лојалност Трећем рајху, што се види из његовог писма генералу Густаву Фену, команданту 15. Немачког корпуса:
-	''' "„Четничка команда са свим својим оружаним снагама од месеца септембра прошле године ради и сарађује са Немачком војском у овим крајевима искрено и лојално. Ово су нам налагали наши заједнички интереси"	'''
-Лојалност Ђујића немачком окупатору је и раније доказивана, а његова "Динарска" дивизија је била саставни део заштите намачке позадине и крила како се наводи у извештају 15. корпуса команди 2. оклопне армије Вермахта:
-'''"У вези горњег јављамо:
-'''А) Борбено садејство са четничким групама дуж главне саобраћајнице Бихаћ - Грачац - Книн - Дрниш - Шибеник састоји се у томе што су четници окупљени у посебним упориштима уз ослонац на немачке трупе. Четничке вође примају налоге и упутства о вршењу задатака обезбеђења и извиђања од заповедника немачких упоришта.'''[http://www.znaci.net/00001/4_14_3_259.htm]
-Ђујић је сарадњу остварио посебно са поменутим 15 корпусом са којим је провео остатак рата све до пораза код Книна 1944 и повлачења у Словенију.
-Закључује се да су четници под командом Ђујића задржали основну намену коју су имали у саставу МВАЦ
-- Обезбеђивање позадине и бокова окупаторских јединица
-- Субординација са јединицама Вермахта
-- Потчињеност официрима Вермахта
-- Упади на ослобођену територију
-Лојалност "Динарске" дивизије и Ђујића немцима је била безрезервна- што се види из извештаја "Динарске" четничке дивизије команди штаба 15. корпуса Вермахта 1. децембра 1944 године за време Книнске операције:
-''Четничка команда са свим својим оружаним снагама од месеца септембра прошле године ради и сарађује са Немачком војском у овим крајевима искрено и лојално. Ово су нам налагали наши заједнички интереси у борби противу заједничког непријатеља. Ова се сарадња продужила све до данас. Када је пре скоро месеца дана отпочела велика партизанска офанзива на Книн и када су четници изгубили један већи део територије четници су увидели да је више овде њихова борба узалудна јер да ће ипак морати једног дана напустити ову територију. То је од стране преставника ове команде мајора Мијовића тачно речено Команданту Немачког Корпуса у Книну. Са стране господина ђенерала команданта Корпуса је изражена жеља да не треба да се растављамо него да до краја заједнички поделимо судбину па шта нам буде. ''[http://www.znaci.net/00001/4_14_4_115.htm]
 ===Исељеништво===