Пређи на садржај

Председнички избори у САД 2012.

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 22. јул 2024. у 18:40; аутор: نوفاك اتشمان (разговор | доприноси) (Спољашње везе)
(разл) ← Старија измена | Тренутна верзија (разл) | Новија измена → (разл)
Председнички избори у САД 2012.

← 2008 6. новембар 2012. 2016 →

538 чланова Изборничког колегијума
270 гласова потребно за победу
Излазност54.9%[1] Пад 3.4%
 
Номинован Барак Обама Мит Ромни
Странка Демократска Републиканска
Матична држава  Илиноис  Масачусетс
Кандидат за потпредседника Џо Бајден Пол Рајан
Гласови изборника 332 206
Однесених држава 26 + DC 24
Бр. гласова 63.467.689 59.645.517
Проценат 50,7% 47,7%

Резултати избора: Црвена боја означава савезне државе у којима је победио Ромни, Плава боја означава савезне државе у којима је победио Обама.

председник пре избора

Барак Обама
Демократска

Изабрани председник

Барак Обама
Демократска

Председнички избори у САД 2012. су одржани 6. новембра 2012. године. То су били 57. председнички избори. На овим изборима победио је Барак Обама коме је ово други председнички мандат. Он је добио 332 гласа у Колегијуму изборника, док је његов главни противкандидат Мит Ромни, ког је предложила Републиканска странка, добио 206 гласова изборника.

Заједно са председничким изборима одржани су и избори за Сенат, где је бирана једна трећина сенатора, и избори за Представнички дом на којима су бирани чланови 113. сазива. Такође одржани су и избори за једанаест гувернера савезних држава САД као и за већи број законодавних тела савезних држава.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Барак Обама је 2008. на председничким изборима победио кандидата Републиканске странке Џона Мекејна а Демократска странка је освојила већину у оба дома Конгреса. Главна тема током предизборне кампање 2008. била је жеља америчке јавности за променом политике одлазећег председника Џорџа В. Буша. Привредне теме и унутрашња политика су такође била главна питања, нарочито током последњих месеци кампање и доласка економске кризе 2008.

Барак Обама је током свог мандата потписао два закона за подстицај привреде – Закон о америчкој обнови и реинвестирању из 2009. (енгл. American Recovery and Reinvestment Act of 2009) и Закон о ослобађању од пореза, осигурању од незапослености и стварању радних места из 2010. (енгл. Tax Relief, Unemployment Insurance Reauthorization, and Job Creation Act of 2010).

Као председник он је такође потписао и Закон о заштити пацијената и приступачној здравственој заштити (енгл. Patient Protection and Affordable Care Act), Дод-Френков закон о реформи Вол Стрита и заштити потрошача (енгл. Dodd–Frank Wall Street Reform and Consumer Protection Act) и Закон о забрани дискриминације хомосексуалаца у оружаним снагама САД (енгл. Don't Ask, Don't Tell Repeal Act of 2010). Потписао је и Нови СТАРТ програм о контроли наоружања са Русијом, почео је да постепено повлачи трупе из Ирака и да повећава број америчких војника у Авганистану. Подстакао је стварање зоне забрањеног лета преко Либије а 1. маја 2011. је наредио извођење војне операције која је као исход имала убиство Осаме бин Ладена у Пакистану.

На изборима 2010. демократе су поражене од републиканаца и на националном нивоу и у савезним државама. Републиканци су добили већину у Представничком дому. Кандидати и гласачи су се 2010. усмерили на погоршано стање економије и на економску политику Обамине администрације и Конгреса. Усвајање контроверзног Закона о заштити пацијената и приступачној здравственој заштити је такође допринело смањењу поверења у Конгрес, посебно у демократе, као и забринутост око пореских стопа и рекордног буџетског дефицита.[2] Мобилизацији републиканских гласача знатно је допринео и Покрет Чајанка, који заступа квази либертаријанске погледе. Истраживања јавног мњења током 2011. су показала да су Американци и даље незадовољни радом владе али су такође незадовољни и Републиканском странком.[3] Уопште узевши, иако је већина Американаца сматрала да Обама нема добар план за стварање радних места, они су Конгресу мање веровали да је у стању да то уради.[4][5] Буџетска криза, иако је превазиђена сложеним договором између обе странке, још је више смањила подршку Бараку Обами али и републиканцима у Конгресу и Покрету чајанка.[6][7]

Промене у Колегијуму изборника

[уреди | уреди извор]
Графички приказ промена у Колегијуму изборника за 2012. Наранџаста боја означава државе којима је смањен број изборника, док плава боја означава државе којима је повећан број изборника у односу на претходне изборе.

Као резултат пописа у САД из 2010. дошло је до промене гласова Колегијума изборника за председничке изборе од 2012. до 2020.[8]

Државе у којима су победиле демократе
2000, 2004, и 2008.

  • Илиноис −1
  • Масачусетс −1
  • Мичиген −1
  • Њу Џерзи −1
  • Њујорк −2
  • Пенсилванија −1
  • Вашингтон +1

Савезне државе у којима су победили републиканци
2000, 2004, и 2008.

  • Аризона +1
  • Џорџија +1
  • Луизијана −1
  • Мисури −1
  • Јужна Каролина +1
  • Тексас +4
  • Јута +1

Остале савезне државе

  • Флорида +2
  • Ајова −1
  • Невада +1
  • Охајо −2

Осам савезних држава (Аризона, Вашингтон, Јужна Каролина, Јута, Невада, Тексас, Флорида, Џорџија) су повећале број гласова изборника на основу пописа из 2010. Десет савезних држава (Ајова, Илиноис, Луизијана, Масачусетс, Мисури, Мичиген, Њу Џерзи, Њујорк, Охајо, Пенсилванија) има мањи број гласова изборника у односу на претходне изборе. На основу ових промена у Колегијуму изборника може се закључити да би Демократска странка имала шест изборничких гласова у савезним државама у којима су победили Ал Гор, Џон Кери и Барак Обама на трима претходним изборима. За разлику од њих Републиканска странка би имала шест гласова више у савезним државама у којима су победили Џорџ В. Буш и Џон Макејн. До промене у броју изборника није дошло у преосталим савезним државама у којима је већина гласача гласала и за демократског и за републиканског кандидата на трима претходним изборима. Током 2011. неколико савезних држава је донело нове законе којима се успротивила Демократска странка тврдећи да су они донети са циљем да се ојача позиција републиканаца на председничким изборима. Флорида, Џорџија, Охајо,[9] Тенеси и Западна Вирџинија су скратили период раног гласања, док су Флорида и Ајова забраниле свим бившим осуђеницима да гласају. Канзас, Јужна Каролина,[10] Тенеси, Тексас[11] и Висконсин[12] су почели да захтевају од гласача да се идентификују са исправама које је издала влада пре него што гласају. Обама, NAACP и Демократска странка су се борили против многих нових закона савезних држава,[13] а бивши председник Бил Клинтон их је осудио, рекавши, „У мом животу, никада откако смо се решили таксе за гласање и наслеђа Џима Кроа, организовани покушај да се ограничи право гласа који видимо данас“.[14] Он је рекао да би ови потези могли да одузму право гласа великом броју либерално опредељених људи, студентима, црнцима и латиноамериканцима.[15][16] Магазин Ролинг Стоун је критиковао Амерички савет за промену закона (енгл. American Legislative Exchange Council) због залагања за усвајање ових закона.[13] Пенсилванија је предложила нови план којим би био промењен начин одабира чланова Колегијума изборника од модела по ком победник све добија, до модела где би савезна држава била подељена на више изборних јединица.[17] Место гувернера и оба дома у Пенсилванији контролишу републиканци па је овај потез виђен као покушај спречавања реизбора Барака Обаме.[18][19][20]

Поступак избора кандидата

[уреди | уреди извор]

Обе главне партије организују избор за председничку номинацију. Процес номинације се састоји од примарних избора (енгл. primaries) и састанака чланова партије (енгл. caucus), који се одржавају у свих 50 савезних држава, дистрикту Колумбија, на Гваму, Порторику, Америчким Девичанским Острвима, Америчкој Самои и Северним Маријанским Острвима. Победник на примарним изборима у савезној држави обично добија број делегата сразмеран проценту гласова које је добио. У великом броју савезних држава, када је избор кандидата Републиканске странке, сви делегати из савезне државе припадају победнику. У Демократској странци високо рангирани чланови, познати као суперделегати, добијају по један глас на конвенцији. Кандидат који има већину делегата на крају примарних избора је одређен као претпостављени кандидат док га странка званично не номинује. То се обавља на националној конвенцији.

Страначке конвенције

[уреди | уреди извор]
Главне странке
  • од 27. до 30. августа 2012: Републиканска национална конвенција 2012. ће бити одржана у Тампи[21]
  • од 3. до 6. септембра 2012: Демократска национална конвенција 2012. ће бити одржана у Шарлоту[22]
Остале странке
  • од 20. до 22. јуна 2011: Национална конвенција Прохибиционистичке странке у Калману у Алабами;[23] Џек Фелур је добио номинацију
  • од 14. до 16. октобра 2011: Национална конвенција Социјалистичке странке САД је одржана у Лос Анђелесу;[24] Стјуарт Александер је добио номинацију[25]
  • од 18. до 21. априла 2012: Национална конвенција Уставотворне странке 2012. ће бити одржана у Нешвилу[26][27]
  • од 4. до 6. маја 2012: Национална конвенција Либертаријанске странке 2012. ће бити одржана у Лас Вегасу[28][29]
  • у јуну 2012: Национална конвенција странке Американци бирају ће бити одржана преко интернета[30]
  • од 13. до 15. јула 2012: Странка зелених ће одржати националну конвенцију у Балтимору[31]

Кандидати

[уреди | уреди извор]

Демократска странка

[уреди | уреди извор]
Демократска странка
Демократска странка
Демократска номинација 2012
Барак Обама
за председника
Председник Сједињених Америчких Држава

(2009–2017)

Остали кандидати

Републиканска странка

[уреди | уреди извор]
Републиканска странка(САД)
Републиканска странка(САД)
Републиканска номинација 2012
Мит Ромни
за председника
Гувернер Масачусетса

(2003–2007)

Одустали кандидати

[уреди | уреди извор]

Ови кандидати су учествовали у дебатама али су одустали од кампање.

  • Мишел Бакман, чланица Представничког дома из Минесоте (повукла се 4. јануара 2012. и касније подржала Мита Ромнија)[46][47][48]
  • Херман Кејн, привредник из Џорџије (повукао се 3. децембра 2011. и подржао Њута Гингрича а затим Мита Ромнија)[49][50]
  • Њут Гингрич, бивши председник Представничког дома из Џорџије (повукао се 2. маја 2012. и подржао Мита Ромнија)[51][52]
  • Џон Хантсман, мл., бивши амбасадор САД у Кини и бивши гувернер Јуте (повукао се 15. јануара 2012. и касније подржао Мита Ромнија)[53][54]
  • Гари Џонсон, бивши гувернер Новог Мексика (повукао се 28. децембра 2011. да би затражио номинацију Либертаријанске странке)[55][56]
  • Тим Поленти, бивши гувернер Минесоте, (повукао се 14. августа 2011. и подржао Мита Ромнија)[57][58]
  • Рон Пол, члан Представничког дома из Тексаса, (пвукао се 14. маја 2012. и предао трку Ромнију)[59][60]
  • Рик Пери, гувернер Тексаса (повукао се 19. јануара 2012. и подржао Њута Гингрича а затим Мита Ромнија)[61][62][63]
  • Рик Санторум, бивши сенатор из Пенсилваније (повукао се 10. априла 2012. и касније подржао Мита Ромнија)[64][65][66]
Остали кандидати Републиканске странке

Ове особе су се кандидовале за номинацију Републиканске странке али нису позване да учествују у дебатама.

Остале странке и независни кандидати

[уреди | уреди извор]
Американци бирају
Америчка странка трећег става
Америчка странка
Уставотворна странка
Слободна социјалистичка странка
Странка зелених

Кандидати који су одустали:

Странка правде
  • Роки Андерсон, бивши градоначелник Солт Лејк Ситија и оснивач Странке правде, из Јута; потпредседничка номинација још није објављена[108][109][110]
Либертаријанска странка
Странка за социјализам и ослобађање
Прохибиционистичка странка
Реформска странка САД

Кандидати који су одустали:

  • Роби Велс, повукао се 16. јануара 2012. да би се борио за номинацију Уставотворне странке[129]
  • Роберт Дејвид Стил, повукао се 23. фебруара 2012.[130]
Странка социјалистичке једнакости
Социјалистичка странка САД
  • Стјуарт Александер, активиста и потпредседнички кандидат Социјалистичке странке САД на изборима 2008. из Калифорније; потпредседнички кандидат: Алехандро Мендоза из Тексаса.[133] Александер је такође био кандидат председничку номинацију Зелене странке,[134][135] пре него што се повукао у јулу 2011.[107]
Независни кандидати
Картограм који приказује број освојених изборника.

Резултати

[уреди | уреди извор]
Резултати по општинама
Кандидат
(партија)
Освојени
изборници
Освојене
државе
Број
гласова
%
Обама (Демократска странка) 332 26+DC 63.467.689 50,70%
Ромни (Републиканска странка) 206 24 59.645.517 47,65%
Џонсон (Либертаријанска странка) 0 0 1.230.730 1,00%
Стајн (Зелена странка) 0 0 441.737 0,35%
Остали 0 0 392.140 0,30%
Укупно   538 51 125.177.813 100,00%

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Federal Elections 2012: Election Results for the U.S. President, the U.S. Senate and the U.S. House of Representatives” (PDF). Federal Election Commission. стр. 5. Приступљено 1. 8. 2020. 
  2. ^ Jeffrey M. Jones, "Americans Give GOP Edge on Most Election Issues; Greatest Republican advantages on terrorism, immigration, federal spending", Gallup, 1. септембар 2010.”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  3. ^ „Obama Leadership Takes A Hit, But GOP Approval Ratings Decline To 34%”. Albany Tribune. 26. 8. 2011. Архивирано из оригинала 17. 01. 2013. г. Приступљено 22. 10. 2011. 
  4. ^ „Economists: GOP jobs plan better than Obama's”. USA Today. 8. 11. 2011. Приступљено 14. 11. 2011. 
  5. ^ Younglai, Rachelle (3. 11. 2011). „Republicans block another part of Obama jobs plan”. Reuters. Архивирано из оригинала 17. 11. 2011. г. Приступљено 14. 11. 2011. 
  6. ^ „Obama Approval Ratings Nationally”. Obama Approval Ratings. 3. 1. 2012. Архивирано из оригинала 2. 2. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2012. 
  7. ^ Cooper, Michael; Thee-Brenan, Megan (4. 8. 2011). „Disapproval Rate for Congress at Record 82% After Debt Talks”. http://www.nytimes.com. Приступљено 5. 10. 2011.  Спољашња веза у |publisher= (помоћ)
  8. ^ „Table 1. Apportionment Population and Number of Representatives, by State: 2010 Census” (PDF). U.S. Census Bureau. 21. 12. 2010. Приступљено 30. 12. 2010. 
  9. ^ „David Callahan: Ohio's Voter ID Law and the 2012 Election”. Huffington Post. 25. 3. 2011. Приступљено 20. 10. 2011. 
  10. ^ „New SC voter ID requirements clears Senate | WCBD-TV 2”. .counton2.com. Архивирано из оригинала 9. 9. 2011. г. Приступљено 20. 10. 2011. 
  11. ^ „Rick Perry's agenda may signal run for W.H. – Andy Barr”. Politico.Com. Приступљено 20. 10. 2011. 
  12. ^ „The Next Election: The Surprising Reality by Andrew Hacker | The New York Review of Books”. Nybooks.com. Приступљено 20. 10. 2011. 
  13. ^ а б By Ari Berman (30. 8. 2011). „The GOP War on Voting | Politics News”. Rolling Stone. Приступљено 20. 10. 2011. 
  14. ^ „Bill Clinton likens GOP effort to Jim Crow laws – Darren Samuelsohn”. Politico.Com. Приступљено 20. 10. 2011. 
  15. ^ Sonmez, Felicia (23. 5. 2011). „Republicans rewriting state election laws in ways that could hurt Democrat”. The Washington Post. Приступљено 20. 10. 2011. 
  16. ^ „38-states-rigging-voting-rules-for-GOP – Chicago Sun-Times”. Chicago Sun-Times. Приступљено 20. 10. 2011. 
  17. ^ „Pennsylvania's 'Democrat-screwing' 2012 'genius plan'. The Week. 15. 9. 2011. Приступљено 20. 10. 2011. 
  18. ^ Olson, Laura (13. 9. 2011). „Change proposed for state's electoral vote process”. Post-gazette.com. Приступљено 20. 10. 2011. 
  19. ^ Rosenbaum, Ron (13. 9. 2011). „Pennsylvania Ponders Bold Democrat-Screwing Electoral Plan”. Slate.com. Приступљено 20. 10. 2011. 
  20. ^ „Pennsylvania GOP looks to split electoral votes”. Washington Times. 15. 9. 2011. Приступљено 20. 10. 2011. 
  21. ^ Енди Бар и Мајк Ален (12. мај 2010) „"Republicans pick Tampa for 2012 convention". Приступљено 13. 5. 2010. , Politico.
  22. ^ Мајкл Фалкон (1. фебруар 2011) "2012 Democratic National Convention To Be Held In Charlotte, N.C.", Еј-Би-Си њуз. приступљено 1. фебруара 2011.
  23. ^ „Convention”. Prohibition Party. 21. 2. 2011. Архивирано из оригинала 8. 6. 2011. г. Приступљено 29. 5. 2011. 
  24. ^ (27. 4. 2011) „"U.S. Election 2012: California Selected to Host National Convention for Socialist Party". Приступљено 19. 5. 2011. ; Indybay.org.
  25. ^ Дарси Ричардсон (16. октобар 2011) „"U.S. Election 2012: Socialist Party Taps Stewart Alexander for President". Приступљено 19. 10. 2011.  Indymedia.
  26. ^ Ричард Вингер (18. новембар 2010) „"2012 Constitution Party National Convention Set for Nashville". Приступљено 29. 11. 2010. , Балот аксес њуз.
  27. ^ (20. јул 2011) „"Constitution Party National Conference Call on July 21, 11". Приступљено 3. 10. 2011. , Independent Political Report.
  28. ^ Лора Мајерс (30. новембар 2010) „"Las Vegas will host Libertarian convention". Приступљено 30. 11. 2010.  Las Vegas Review-Journal.
  29. ^ Ендру Малколм (30. новембар 2010) „"Las Vegas gets its first national political convention". Приступљено 30. 11. 2010. , Лос Анђелес тајмс.
  30. ^ Томас Фридман "Make Way for the Radical Center" Њујорк тајмс Објављено 23. јула 2011.
  31. ^ „Green Party National Convention will be in Baltimore”. Ballot Access News. 11. 11. 2011. Приступљено 12. 11. 2011. 
  32. ^ „Warren Bruce Mosler Termination Report”. Federal Election Commission. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2011. 
  33. ^ Altimari, Daniela (25. 2. 2010). „Another hat in the ring? Financial analyst Warren Mosler considers U.S. Senate run”. Courant. Архивирано из оригинала 25. 5. 2012. г. Приступљено 28. 5. 2011. 
  34. ^ „Obama Draws Opponent in New Hampshire Primary”. Election Journal. 24. 10. 2011. Архивирано из оригинала 22. 08. 2019. г. Приступљено 3. 12. 2011. 
  35. ^ Ричард Вингер (21. 10. 2011). „Darcy Richardson Files in New Hampshire Democratic Presidential Primary”. Ballot Access News. Приступљено 10. 2. 2011. 
  36. ^ Schoenberg, Shira (28. 10. 2011). „N.H. primary ballot becomes equalizer between top-tier, perennial candidates”. Boston Globe. Архивирано из оригинала 30. 10. 2011. г. Приступљено 4. 11. 2011. 
  37. ^ McNutt, Michael (7. 12. 2011). „Oklahoman among hopefuls to run against President Obama”. The Oklahoman. Приступљено 15. 2. 2012. 
  38. ^ „Election 2012”. Tulsa World. Архивирано из оригинала 15. 9. 2012. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  39. ^ а б „The long, long New Hampshire ballot — Alexander Burns”. Politico.Com. Приступљено 3. 12. 2011. 
  40. ^ „Filing period to get on NH primary ballot ends”. Boston.com. 28. 10. 2011. Приступљено 3. 12. 2011. 
  41. ^ „2012 Presidential Form 2 Filers”. fec.gov. 15. 5. 2011. Архивирано из оригинала 17. 2. 2011. г. Приступљено 15. 5. 2011. 
  42. ^ Девин Двајер (18. јануар 2011) „"Activist Vows Graphic Anti-Abortion Ads During Super Bowl". Приступљено 18. 1. 2011. , Еј-Би-Си њуз.
  43. ^ Метју Бојл (18. јануар 2011) „"Pro-life activist to primary Obama so he can air graphic pro-life ads during Super Bowl". Приступљено 20. 1. 2011. , The Daily Caller.
  44. ^ Carroll, Chris (20. 12. 2011). „Chattanooga man John Wolfe running for president in New Hampshire”. Chattanooga Times Free Press. Приступљено 28. 3. 2012. 
  45. ^ Tupper, Leean (4. 3. 2012). „John Wolfe running for President”. OakRidger.com. Архивирано из оригинала 25. 6. 2012. г. Приступљено 28. 3. 2012. 
  46. ^ Rucker, Philip (4. 1. 2012). „Michele Bachmann drops out of GOP race after Iowa caucuses”. The Washington Post. Приступљено 5. 1. 2012. 
  47. ^ Rosenwald, Michael S. (14. 6. 2011). „Michele Bachmann files paperwork to run for president”. The Washington Post. 
  48. ^ Burns, Alexander (13. 6. 2011). „Michele Bachmann is in”. Politico. Приступљено 3. 12. 2011. 
  49. ^ Џошуа Грин (21. мај 2011) „"Herman Cain Makes It Official". Приступљено 21. 5. 2011. , The Atlantic.
  50. ^ Рајан Крид (21. мај 2011) „"Herman Cain, Former CEO of Godfather's Pizza, Announces His Candidacy". Приступљено 22. 5. 2011. , Еј-Би-Си њуз.
  51. ^ Marr, Kendra (11. 5. 2011). „Newt Gingrich running for president”. Politico. Архивирано из оригинала 13. 5. 2011. г. Приступљено 11. 5. 2011. 
  52. ^ Мајкл Шир (11. мај 2011) „"Video: Gingrich Announces for President". Приступљено 11. 5. 2011. , The New York Times.
  53. ^ "Huntsman's sly web strategy", The Hill. 11. мај 2011.
  54. ^ "Jon Huntsman: My Mormonism is 'tough to define'", Politico. 12. мај 2011.
  55. ^ а б Camia, Catalina (21. 4. 2011). „Ex-N.M. governor Gary Johnson announces for president”. USA Today. 
  56. ^ а б „Gary Johnson throws his hat into the GOP presidential ring, will he be the 2012 Ron Paul?”. Los Angeles Times. 
  57. ^ Bakst, Brian (14. 8. 2011). „Ex-Minn. Gov. Tim Pawlenty ends White House bid”. The Huffington Post. Associated Press. Приступљено 14. 8. 2011. 
  58. ^ Reinhard, Beth (13. 8. 2011). „Bachmann Boom; TPaw Bust?”. National Journal. Архивирано из оригинала 25. 10. 2011. г. Приступљено 14. 8. 2011. 
  59. ^ „Ron Paul announces third presidential run”. CBS News. Associated Press. 13. 5. 2011. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 13. 5. 2011. 
  60. ^ „Rep. Ron Paul announces candidacy for president”. Архивирано из оригинала 22. 09. 2016. г. Приступљено 13. 5. 2011. . CNN. May 13, 2011
  61. ^ „Texas Gov. Rick Perry Jumps In Presidential Race”. ABC News. 11. 8. 2011. Приступљено 3. 12. 2011. 
  62. ^ Hamby, Peter (19. 1. 2012). „BREAKING: Perry drops out, endorses Gingrich”. CNN. Архивирано из оригинала 24. 01. 2012. г. Приступљено 25. 1. 2012. 
  63. ^ Reston, Maeve (13. 8. 2011). „Texas Gov. Rick Perry declares GOP presidential bid”. Los Angeles Times. Приступљено 18. 8. 2011. 
  64. ^ George, Stephanopoulos (6. 6. 2011). „Rick Santorum Will Run for President: 'We're In It to Win'. ABC News. Приступљено 6. 6. 2011. 
  65. ^ Salant, Jonathan D. (6. јун 2011). „Ex-Pennsylvania Senator Santorum Announces ’12 Republican Presidential Bid”. Bloomberg News. Приступљено 6. 6. 2011. 
  66. ^ „Republican Rick Santorum announces presidential run”. The Patriot News. Associated Press. 6. јун 2011. Приступљено 6. 6. 2011. 
  67. ^ „Reports Image Index for Candidate ID: P20000089”. Federal Election Commission. Архивирано из оригинала 14. 7. 2015. г. Приступљено 24. 6. 2011. 
  68. ^ „Page by Page Report Display for 11030621309 (Page 1 of 2)”. Federal Election Commission. 7. 7. 2011. Архивирано из оригинала 14. 7. 2015. г. Приступљено 5. 9. 2011. 
  69. ^ Weckselblatt, Gary. „Greenleaf on presidential ballot”. phillyBlurbs.com. Архивирано из оригинала 1. 11. 2011. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  70. ^ „Fred Karger to be First to File for President With the Federal Election Commission” (Саопштење). Fred Karger Presidential Exploratory Committee. 21. 3. 2011. Архивирано из оригинала 15. 4. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2011. 
  71. ^ Крис Гуд „"Fred Karger: The Gay-Rights Bogeyman of the GOP Presidential Race". Приступљено 12. 8. 2010. , The Atlantic.
  72. ^ Лорен Сајферт (23. март 2011) „"Openly gay Republican Fred Karger announces 2012 presidential run". Архивирано из оригинала 25. 05. 2012. г. Приступљено 23. 3. 2011. , Си-Би-Ес њуз.
  73. ^ Стефани Менсимер (23. март 2011) „"It's Official! Gay Republican Running for President". Приступљено 23. 3. 2011. , Mother Jones.
  74. ^ „King of birthers' to run for president". Приступљено 24. 3. 2011. . The Seattle Times. 29. децембар 2010.
  75. ^ „"Andy Martin, self-proclaimed 'king of the birthers', says he'll run for president". Приступљено 24. 3. 2011. . Los Angeles Times. 30. децембар 2010.
  76. ^ Barr, Andy (2. 7. 2011). „Thaddeus McCotter 2012 announcement is unusually understated”. Politico. Приступљено 3. 7. 2011. 
  77. ^ Whitesides, John (2. 7. 2011). „Little-known Republican McCotter opens White House bid”. Reuters. Архивирано из оригинала 30. 05. 2012. г. Приступљено 3. 7. 2011. 
  78. ^ Елизабет Бенџамин (23. децембра 2010). „McMillan milks his 15 minutes”. Архивирано из оригинала 08. 07. 2011. г. Приступљено 24. 12. 2010. . Capital Tonight (YNN).
  79. ^ Селест Кац (23. децембар 2010). „Now I've heard it all... from Jimmy McMillan: Updated”. Приступљено 24. 12. 2010. . Daily News (New York).
  80. ^ Дејвид Фридландер (23. децембар 2010). „Jimmy McMillan says he will challenge Obama in '12”. Приступљено 24. 12. 2010. . New York Observer.
  81. ^ „Roemer kicks off 2012 presidential bid”. Fox Toledo Online. 21. 7. 2011. Архивирано из оригинала 30. 9. 2011. г. Приступљено 21. 7. 2011. 
  82. ^ McKinnon, Mark (21. 7. 2011). „Listen to Candidate Roemer”. The Daily Beast. Приступљено 21. 7. 2011. 
  83. ^ „The Impaler for President 2012”. Federal Elections Commission. Архивирано из оригинала 19. 9. 2008. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  84. ^ Pransky, Noah (15. 3. 2010). „Florida vampire to run for president”. St. Petersburg, FL: WTSP. Архивирано из оригинала 24. 3. 2010. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  85. ^ Friedman, Emily (24. 1. 2011). „Vampire Among Hopefuls Running for President in 2012”. ABC News. Приступљено 5. 6. 2011. 
  86. ^ „Miscellaneous Report to the FEC” (PDF). Federal Elections Commission. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 10. 2015. г. Приступљено 27. 8. 2011. 
  87. ^ Стивен Хигс (17. март 2012) „"Anderson embraces Americans Elect nominating process". Архивирано из оригинала 12. 04. 2012. г. Приступљено 21. 3. 2012. , The Bloomington Alternative.
  88. ^ Кевин Дерби (17. март 2012) „"Established Politicians Going Third Party in 2012 Race". Архивирано из оригинала 21. 03. 2012. г. Приступљено 21. 3. 2012. , Sunshine State News.
  89. ^ Gaylican, Christine (9. 1. 2012). „Will an Economist Make a Difference as the next American President?”. International Business Times. Архивирано из оригинала 1. 7. 2012. г. Приступљено 17. 1. 2012. 
  90. ^ Censky, Annalyn (5. 1. 2012). „Econ professor to run for president”. CNNMoney. Приступљено 17. 1. 2012. 
  91. ^ Palmer, Kimberly (10. 1. 2012). „Economist Laurence Kotlikoff Announces Presidential Bid”. U.S. News & World Report. Архивирано из оригинала 16. 1. 2012. г. Приступљено 17. 1. 2012. 
  92. ^ Шира Скенберг (1. децембар 2011) „"Buddy Roemer says he will campaign for president on third-party ticket". Приступљено 1. 12. 2011. , Boston Globe.
  93. ^ Дејвид Вајгел (1. децембар 2011) „"Buddy Roemer, Your New Third Party Savior". Приступљено 1. 12. 2011. , Slate.
  94. ^ „American Third Position Party nominates presidential ticket” (PDF). Merlin Miller 2012. Merlin Miller. 12. 1. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 11. 2012. г. Приступљено 14. 1. 2012. 
  95. ^ „Alan Keyes’ Party Qualifies for Florida Ballot”. Ballot Access News. 29. 2. 2012. Приступљено 8. 3. 2012. 
  96. ^ „Tom Hoefling is the America’s Party Presidential Nominee”. Independent Political Report. 7. 3. 2012. Приступљено 8. 3. 2012. 
  97. ^ Nelson, Steven (16. 2. 2012). „Former Va. Rep. Virgil Goode announces presidential bid”. The Daily Caller. Приступљено 18. 2. 2012. 
  98. ^ Pershing, Ben (16. 2. 2012). „Ex-congressman Virgil Goode eyes presidential bid”. The Washington Post. Приступљено 18. 2. 2012. 
  99. ^ „Peace & Justice Report Interview with Steven Durham”. WSLR-LP. PodOmatic. 14. 2. 2012. Архивирано из оригинала 17. 7. 2012. г. Приступљено 1. 4. 2012. 
  100. ^ Cross, Danny (23. 2. 2012). „Watch Out, Obama — Real Socialists Are Running in 2012: Durham and López want healthcare for all”. Cincinnati CityBeat. Архивирано из оригинала 18. 10. 2013. г. Приступљено 1. 4. 2012. 
  101. ^ Miga, Andrew (3. 2. 2012). „No joke: Comedienne Roseanne Barr seeks Green Party presidential nod”. Christian Science Monitor. Приступљено 3. 2. 2012. 
  102. ^ Molloy, Tim (3. 2. 2012). „Roseanne Barr Wants Green Party Presidential Nomination”. Reuters. Архивирано из оригинала 03. 02. 2012. г. Приступљено 3. 2. 2012. 
  103. ^ „Jokes Aside, Roseanne Barr for President”. ABC News. 3. 2. 2012. Приступљено 3. 2. 2012. 
  104. ^ „Mesplay, Kent P.”. FEC. Архивирано из оригинала 4. 10. 2015. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  105. ^ „Wikinews interviews Kent Mesplay, Green Party presidential candidate”. Wikinews. 29. 6. 2008. Приступљено 5. 6. 2011. 
  106. ^ „Jill Stein launches Green Party presidential bid”. Boston Herald. 24. 10. 2011. Приступљено 24. 10. 2011. 
  107. ^ а б Lomibao, Lynn (2. 7. 2011). „U.S. Election 2012: Alexander Will Only Seek SPUSA, PFP Nominations for President”. indybay.org. Приступљено 2. 7. 2011. 
  108. ^ Robert, Gehrke (29. 11. 2011). „Rocky Anderson returns — this time shooting for nation's top office”. Salt Lake Tribune. Salt Lake City: Kearns-Tribune LLC. Приступљено 3. 12. 2011. 
  109. ^ Romboy, Dennis (30. 11. 2011). „Rocky Anderson forms Justice Party, plans to run for president”. Deseret News. Приступљено 3. 12. 2011. 
  110. ^ Schwarz, Hunter (13. 1. 2012). „Rocky Anderson accepts his newly-formed party's presidential nomination”. Deseret News. Приступљено 1. 2. 2012. 
  111. ^ „Five Libertarian Presidential Candidates Debate Each Other”. Ballot Access News. 30. 10. 2011. 
  112. ^ Џорџ Филис, уредник, Liberty for America, чланак Person Announces Campaign (јул, 2011, pp. 2) [1], Приступљено 24. 4. 2013.
  113. ^ „Carl Person, Candidate For The Libertarian Party’s Presidential Nomination In 2012, Publishes Introductory Biography”. Independent Political Report. 29. 6. 2011. Приступљено 1. 2. 2012. 
  114. ^ „Sam Sloan Announces For Libertarian Party Presidential Nomination”. Independent Political Report. 16. 1. 2012. Приступљено 26. 1. 2012. 
  115. ^ „Principal Campaign Committee:Committee to Elect Sam Sloan”. Federal Election Commission (FEC). јануар 2012. Приступљено 26. 1. 2012. 
  116. ^ „"Bill Still Announces Run for Libertarian Party Presidential Nomination". Приступљено 9. 11. 2011. , Independent Political Report. 13. октобар 2011.
  117. ^ „Bill Still Seeks Libertarian Nomination for President: “Nationalize the Currency, Not the Banks. maxkeiser.com. 11. 10. 2011. Архивирано из оригинала 13. 12. 2011. г. Приступљено 3. 11. 2011. 
  118. ^ Wrights To Seek Libertarian Presidential Nomination HICKORY, N.C. (April 16): Independent Political Report.
  119. ^ „Lee Wrights for President”. Wrights2012.com. Архивирано из оригинала 25. 5. 2012. г. Приступљено 17. 7. 2011. 
  120. ^ „Wrights Launches Presidential Campaign and New Officers Elected at LPNC Annual Convention”. Lpnc.org. 18. 4. 2011. Архивирано из оригинала 30. 9. 2011. г. Приступљено 17. 7. 2011. 
  121. ^ „Meet Peta Lindsay”. Party for Socialism and Liberation. Архивирано из оригинала 18. 1. 2012. г. Приступљено 1. 12. 2011. 
  122. ^ „Party for Socialism and Liberation chooses Presidential ticket”. Independent Political Report. 14. 11. 2011. Архивирано из оригинала 18. 03. 2021. г. Приступљено 2. 12. 2011. 
  123. ^ Bullard, Benjamin (23. 6. 2011). „Prohibition Party meets in Cullman”. Cullman Times. Архивирано из оригинала 25. 5. 2012. г. Приступљено 24. 6. 2011. 
  124. ^ „Prohibition Party Nomines Jack Fellure for President”. Ballot Access News. Richard Winger. 22. 6. 2011. Приступљено 22. 6. 2011. 
  125. ^ May, Caroline (24. 6. 2011). „2012′s model-in-chief”. The Daily Caller. Приступљено 22. 3. 2012. 
  126. ^ Zychick, Jacob (12. 3. 2012). „Andre Barnett to Speak at RPNJ Convention”. MyCentralJersey.com. Приступљено 22. 3. 2012. 
  127. ^ Луси Медисон (22. фебруар 2012) „"Buddy Roemer dropping GOP presidential bid to run as third party candidate". Архивирано из оригинала 24. 04. 2012. г. Приступљено 22. 2. 2012. , Си-Би-Ес њуз.
  128. ^ Брајан Вилијам Грин (22. фебруар 2012) „"Buddy Roemer to Seek Third-Party Presidential Nomination". Приступљено 22. 2. 2012. , U.S. News & World Report.
  129. ^ „Robby Wells drops Reform Party bid to run for Constitution Party nom”. Independent Political Report. 16. 1. 2012. Архивирано из оригинала 20. 01. 2012. г. Приступљено 16. 1. 2012. 
  130. ^ „Robert David Steele ends campaign for the Reform Party presidential nomination”. Independent Political Report. 23. 2. 2012. Приступљено 23. 2. 2012. 
  131. ^ Socialist Equality Party announces US election campaign, World Socialist Web Site, 13. фебруар 2012.
  132. ^ Richard Winger (13. 2. 2012). „Socialist Equality Party Names National Ticket”. Ballot Access News. Приступљено 14. 2. 2012. 
  133. ^ Pason, Greg. „Socialist Party USA 2011 Convention”. Socialist Party USA. Приступљено 22. 2. 2012. 
  134. ^ Perry, Richard (August 18, 2010) „Election 2012: Stewart Alexander Will Seek Green Party Presidential Nomination”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2010. г. Приступљено 9. 11. 2010.  Philadelphia Independent Media Center.
  135. ^ стивен Кларк (4. новембар 2010) „"U.S. Election 2012: Stewart Alexander Making Big Push for Electric Car Manufacturing". Приступљено 10. 11. 2010. , IndyBay.
  136. ^ „"Jewish Musician with ALS Announces Candidacy for U.S. President". Приступљено 27. 2. 2012. , PR Newswire. www.ereleases.com. 15. март 2011.
  137. ^ McKenzie, Bryan (25. 11. 2011). „The Daily Progress, Charlottesville, Va., Bryan McKenzie column”. The Daily Progress. Insurancenewsnet.com. Приступљено 24. 2. 2012. 
  138. ^ Дејв Макена (29. јануар 2012) „"Lamb of God gives local blast before global tour". Приступљено 14. 2. 2012. , "Blythe — who announced recently via YouTube that he was bidding to become president in 2012...." The Washington Post
  139. ^ Торстен Дертинг и Јан Вигер (9. фебруар 2012) „"The most important metal albums of the month: 4th Part: Lamb Of God - healing for hip-hop artists". Приступљено 14. 2. 2012. , "Statement: If you have even traced in part in the race for the Republican presidential nomination in the U.S., suspects that it is finally time to infiltrate the political system of the United States. This man is ready: LOG singer Blythe has recently announced his candidacy.", Spiegel Online.
  140. ^ Кеси Бејер (6. октобар 2010) „"Naked Cowboy for president: Top celebrities (past and present) who aimed for the White House". Приступљено 7. 10. 2010. , Christian Science Monitor.
  141. ^ Алија Шахид (7. октобар 2010) „"Naked Cowboy, Times Square staple, to run for President in 2012 as Tea Party candidate". Приступљено 7. 10. 2010. , New York Daily News.
  142. ^ „‘Burn a Quran’ Pastor Terry Jones Sets Sights on White House but He’ll Settle for Herman Cain”. 
  143. ^ „Koran-burning pastor Terry Jones wants to be president | AHN”. Allheadlinenews.com. 28. 10. 2011. Архивирано из оригинала 19. 1. 2012. г. Приступљено 3. 12. 2011. 
  144. ^ Карл Федер (14. јануар 2009) „"In the 2008 presidential campaign, it was Joe the Plumber. In 2012, it’s going to be Joe the Painter". Архивирано из оригинала 25. 05. 2012. г. Приступљено 23. 2. 2010. , The Star Beacon.
  145. ^ Place, Rich (August 14, 2009) „"Not Your ‘Average Joe’". Архивирано из оригинала 05. 10. 2016. г. Приступљено 23. 2. 2010. , The Post-Journal.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]