Владимир I Велики
| Владимир I Велики | |
|---|---|
.jpg){kind=icon} Свети Владимир, икона (Новгород, 16. век). | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Владимир Святославич |
| Датум рођења | 958. |
| Место рођења | Будутин, |
| Датум смрти | 15. јул 1015. (56/57 год.) |
| Место смрти | Берестево, |
| Породица | |
| Супружник | Рогњеда Рогволодовна, Ана Порфирогенита и 5 жена којима историја није запамтила име |
| Потомство | синови: Вишеслав Новгородски, Изјаслав Владимирович, Јарослав Мудри, Свјатополк Окајани, Всеволод Владимир-Волински, Светослав Древљански, Мстислав Тмуракански, Борис, Глеб, Станислав Смоленски, Позвизд Владимир-Волински, Судислав Псковски; кћерке: Предслава, Премислава, Мстислава, Доброњега-Марија и још 5 кћери којима нису забележена имена |
| Родитељи | Свјатослав I Кијевски Малуша |
| Династија | Рјуриковичи |
| велики кнез Кијевске Русије | |
| Период | 978—1015. |
| Претходник | Јарополк I Кијевски |
| Наследник | Свјатополк I Кијевски |
Владимир I Велики, Владимир Свјатославич, Свети Владимир или Владимир Крститељ (958—1015) је био велики кнез Кијева, који је прешао на хришћанство 988. године и после тога је покрстио целу Кијевску Русију[1]. У народној епици се поистовећује са ликом Владимира Црвеног Сунца. Слави се као равноапостолни и у православљу и у римокатоличанству[2] — 15. (28). јула и у Саборима Галицких, Псковских, Кијевских и Волинских светитеља.
Порекло
[уреди | уреди извор]Владимир је био најмлађи син Свјатослава I Кијевског (945—972)[3][4]. Свјатослав је одредио да Владимир буде владар Новгорода, а Јарополк да буде владар Кијева. Након Свјатослављеве смрти 972. избија сукоб међу браћом 976. године. Прво су се сукобили Јарополк и Олег. Владимир је изгубио Велики Новгород, па је побегао 977. у скандинавске земље, а у повратку у Отаџбину сакупља војску састављену од Варјага, Новгородаца, Чудза и изборско-псковских Кривича. Са њима креће против Јарополка[5].
На путу за Кијев тражио је руку Рогњеде, кћерке Рогволода, кнеза Полоцка. Према летописима, у тренутку када Владимир проси Рогњеду, она је већ испрошена, и то баш за Јарополка. Владимира одбија речима: Нећу да изујем робињиног сина, али за Јарополка хоћу, алудирајући на дворјанско порекло његове мајке. Владимир је напао Полоцк, освојио га, а по савету стрица Добриње силује Рогњеду пред њеним родитељима, а потом наређује да буду убијени и они и Рогњедина браћа[6][7][8]. Полоцк је био кључни град на путу за Кијев. После Полоцка заузима Смоленск. Кијев заузима 980. године, убија Јарополка и проглашава се великим кнезом Кијевске Русије[9].
Године паганске власти
[уреди | уреди извор]Поставши новим кијевским кнезом, Владимир се трудио да обновио старе идоле: Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла, Мокоша и Велеса, а постоје и докази да је овим божанствима приносио животињске и људске жртве. Постоје и подаци о интересовању претходног кнеза Јарополка према хришћанству, тако да је то могло да проузрокује Владимирову жељу да врати паганске идоле у Кијев[10].
У Летописима тог времена говори се и о навикама Владимира пре примања хришћанске вере:
Био је Владимир побеђен љубомором, и имао је он жене […], а љубавница је имао 300 у Вишгороду, 300 у Белгороду и 200 на Берестови, у селу, које се сада назива Берестовоје. О био је несит у блуду, приводећи к себи удате жене и кварећи девојке.
Неки историчари су упоређивали кнеза Владимира са библијским царем Соломоном. У самом тексту Летописа давних година пише следеће: Јер је [Владимир] био женољубац, као и Соломон, јер је Соломон имао 700 жена, а конкубина 300[11].
Православни историчари тврде да је после крштења кнез ослободио од супружанских обавеза све паганске жене. Рогњеди је предложио да изабере мужа, али она је одбила и примила монашки постриг са именом Анастасија[12].
Покрштавање Русије
[уреди | уреди извор]
У Летопису се помиње и избор вера, али оно носи карактеристике легенди. Наводно су на Владимиров двор долазили проповедници ислама, јудаизма, западног латинског хришћанства, али Владимир се одлучио за православље након разговора са једним грчим филозофом. Без обзира на клише у опису избора, у њему се ипак налази једно историјско зрно. Владимир је говорио Немцима који су долазили на двор: Вратите се назад, јер наши очи нису прихватали такву суштину'. У томе се могу видети одјеци догађаја из 962. године, када је немачки владар послао у Кијев епископа и свештенике по молби кнегиње Олге. Како нису били прихваћени у Русији, они су се једва спасили[13].
Детаљи о крштењу, у којој тачно фази владања је Владимир примио крштење, да ли је то било у Кијеву, Васиљеву или Корсуну - изгубљени су у Кијевској Русији још на почетку XII века, када су настајали летописи о овом времену. Као датум крштења Кијевске Русије традиционално се сматра летописна 988. година, иако историјски докази упућују на 987. годину као годину крштења самог кнеза Владимира, а 989. као годину Крштења Кијевске Русије[14].
У Кијеву је крштење прошло прилично мирно, док је у Новгороду, у којем је владао Владимиров стриц Добриња било побуна и устанака народа, који су гушени силом[15][16].
Кнез Владимир у уметности
[уреди | уреди извор]Лик кнеза Владимира често је инспирација многих уметника, како у прошлости, тако и данас. Његов поступак према Рогњеди тема је многих уметничких дела и дискусија.
У фолклору
[уреди | уреди извор]У епској поезији лик кнеза Владимира се повезује са ликом Владимира Црвеног сунца. У украјинској народној обредној поезији помињу се кнез и његова мајка Малуша[17].
У књижевности
[уреди | уреди извор]Своја дела су посвећивали кнезу Владимиру Теофан Прокопович (драма Владимир), Ј.Б. Књажњин, Ф.П. Кључарев, М.М. Херасков, А.С. Грибоједов и А.Н. Муравјов[18].
Радња Пушкинових Руслана и Људмиле смештена је у епоси Владимира Сунца.
У кинематографији
[уреди | уреди извор]- Јарослав Мудри (1981; Совјетски Савез), режисер - Григориј Кохан.
- Легенда о кнегињи Олги (1983; Совјетски Савез), режисер - Јуриј Иљенко.
- Владимир Свети (1993; Русија), режисер - Јуриј Томошевски;
- Сага древних Бугара (2004).
- Викинг (2016; Русија), режисер - Андреј Кравчук.
- Крштење Русије (2018; Русија) - документарна драма, режисер - Максим Беспали.
- Рјуриковичи. Историја прве династије (2019; Русија) - документарна драма, режисер - Максим Беспали.
Лик кнеза Владимира је био и инспирација и за цртане филмове, почасне ордене, подигнути су му споменици у Русији, Пољској, Украјини, бројне улице данас носе његово име, популарни су и новчићи и поштанске маркице са његовим ликом.
Породично стабло
[уреди | уреди извор]| 8. Рјурик | ||||||||||||||||
| 4. Игор Кијевски | ||||||||||||||||
| 2. Свјатослав I Кијевски | ||||||||||||||||
| 5. Олга Кијевска | ||||||||||||||||
| 1. Владимир I Велики | ||||||||||||||||
| 3. Малуша | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Андрей Сидорчик. „Викинг. 10 фактов из жизни князя Владимира Красное Солнышко”. Аргументы и факты. Приступљено 2017-07-12.
- ^ Семененко-Басин И. В. Владимир Киевский // Католическая энциклопедия. — М.: Издательство Францисканцев, 2002. — Т. 1. — С. 1035.
- ^ Диба Ю. Історично-географічний контекст літописного повідомлення про народження князя Володимира Святославовича: Локалізація Будятиного села // Княжа доба. Історія і культура. Львів: Інститут українознавства ім. І. Крип'якевича НАН України. — Вип. VI. — С. 37-70
- ^ Диба Ю. Батьківщина святого Володимира: Волинська земля у подіях X століття (Міждисциплінарні нариси ранньої історії Руси-України). — Львів: Видавництво «Колір ПРО», 2014. — 484 с.: іл. — (Серія «Невідома давня Україна». — 1)
- ^ Олав Трюггвасон: Джаксон Т. Четыре норвежских конунга на Руси: из истории русско-норвежских политических отношений последней трети X — первой половины XI в. — М.: Языки русской культуры, 2002.
- ^ Лаврентьевская летопись в рассказе о смерти Бориса Всеславича полоцкого (1128).
- ^ Мачинский Д. А. Вновь открытые источники по истории Руси IX—XII вв. // Ладога первая столица Руси. 1250 лет непрерывной жизни. Седьмые чтения, памяти Анны Мачинской. — СПб.: Нестор-История, 2003. — С. 197.
- ^ Долгов В. В. Потаённая жизнь Древней Руси. Быт, нравы, любовь. — М.: Яуза, Эксмо, 2009. — С. 24—25.
- ^ Тимофеев В. П. Другое Слово о полку Игореве. ISBN 5-9533-1543-0
- ^ Cопоставление исторических персонажей с библейскими в летописании домонгольской Руси. Доклад аспиранта Исторического факультета Санкт-Петербургского государственного университета Д. Э. Ивкова, УДК 008 (94(47).02).
- ^ Cопоставление исторических персонажей с библейскими в летописании домонгольской Руси Доклад аспиранта Исторического факультета Санкт-Петербургского государственного университета Д. Э. Ивкова, УДК 008 (94(47).02).
- ^ Ольга Богданова. СВЯТОЙ ВЛАДИМИР И КРЕЩЕНИЕ РУСИ
- ^ М. Брайчевский, Утверждение христианства на Руси, гл. IV.
- ^ Владимир и крещение Руси. Интервью с И. Н. Данилевским в передаче «Дилетанты» на радиостанции «Эхо Москвы» // 15 января 2015 г.
- ^ Диба Ю. Інтерпретація Корсунської легенди в Будятицькій традиції вшанування Святого джерела // Старий Луцьк (Матеріали наукової конференції «Любартівські читання», 30-31 березня 2012 р.).- Луцьк, 2012.- Вип. 8.- С. 26-39 [1]
- ^ Терський С. Культ Св. Володимира у переказах та легендах Волині: Питання походження та поширення // Словянський вісник. Збірник наукових праць.- Рівне, 2012.- Вип. 13.- С. 108—111[мртва веза]
- ^ Диба Ю. Образ матері святого князя Володимира Малуші в українській обрядовій поезії Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2013)// Минуле і сучасне Волині та Полісся. Християнство в історії і культурі Володимира-Волинського та Волині. Науковий збірник. Випуск 47. Матеріали XLVII Всеукраїнської наукової історико-краєзнавчої конференції. — Луцьк, 2013. — С. 212—227
- ^ Гончарова О. М. Смысловое пространство русской культуры: Память. Традиция. Текст. — СПб.: Изд-во РХГИ, 2005. — С. 78; Минчик С. С. Грибоедов и Крым. — Симферополь: Бизнес-Информ, 2011. — С. 116—145; Хохлова Н. А. Об А. Н. Муравьеве и его поэтическом сборнике «Таврида» // Муравьев А. Н. Таврида. — СПб.: Наука, 2007. — С. 249—250.
Литература
[уреди | уреди извор]- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- Чарота Иван А. (2016). ’’Белорусија и Србија - трагом узајамног упознавања и деловања’’. Шабац: Центар академске речи.
- Храним ли мы заветы святого князя Владимира? // Архіепископъ Аверкій (Таушев). Истинное Православіе и современный міръ: Сборникъ статей и рѣчей ко дню сорокалѣтія священнослуженія. — Jordanville: Тѵпографія преп. Іова Почаевскаго. Holy Trinity Russian Orthodox Monastery, 1971.
- Похвала равноапостольному князю Владимиру и житие его. Сочинение мниха Иакова // митрополит Макарий Булгаков История Русской Церкви. Т. 2. С. 525—530.
- Войтович Л. В. Князівські династії Східної Європи (кінець IX — початок XVI ст.): склад, суспільна і політична роль. Історико-генеалогічне дослідження. — Львів: Институт украиноведения имени имени И. Крипякевич НАН Украины, 2000. — 649 с. ISBN 966-02-1683-1
- Голубовский П. В. Болгары и хазары, восточные соседи Руси при Владимире Святом. К.: Тип. Г. Т. Корчак-Новицкого, 1888. — 44 с.
- Завитневич В. З. Владимир Святой // Православная богословская энциклопедия. Том 3. Издание Петроград. Приложение к духовному журналу «Странник» за 1902 г.
- Карпов А. Ю. Владимир Святой. — М.: Молодая гвардия, Русское слово, 1997. — 448 с. (Жизнь замечательных людей; выпуск 738) — ISBN 5-235-02274-2. 10 000 экз.
- Князь Владимир. Его обращение и крещение // Карташёв А. В. Очерки по истории Русской Церкви. Том 1. — С. 105—114.
- Глава IX. Великий Князь Владимир, названный в Крещении Василием. Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2007) // Карамзин Н. М. Предания веков: сказания, легенды, рассказы из «Истории государства российского». — М.: Правда, 1988. С. 98-115.
- Лекция X Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2008) // Ключевский В. О. Курс русской истории.
- Назаренко А. В. Древняя Русь на международных путях. — М.: Языки русской культуры, 2001.
- Плотникова О. А. Сакральный образ князя Владимира в системе средневекового «литературного этикета»
- Присёлков М. Д. Очерки по церковно-политической истории Киевской Руси X—XII в. СПб., 1913.
- Сочинения императрицы Екатерины II на основании подлинности рукописей и с объяснительными примечаниями академика А. Н. Пыпина. Т. 8. Труды исторические. Записки касательно российской истории. Ч. I—II. СПб.: Типография Императорской академии наук, 1901.
- Толочко П. П., Назаренко А. В. Владимир Святославич // Древняя Русь в средневековом мире. Энциклопедия / Под ред. Е. А. Мельниковой, В. Я. Петрухина. — 2-е изд. — М.: Ладомир, 2017. — С. 135—137.
- Ульянов О. Г. Венчание на царство Владимира Святого и утверждение царского титула Ивана Грозного в грамоте Константинопольского патриарха Иоасафа II Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2020) // Историк и общество. Исторический факт и политическая полемика. Сборник статей / Отв. ред. М. П. Айзенштат. М.: ИВИ РАН, 2011. С. 80-97.
- Ульянов О. Г. Крещение Владимира Святого и начало Руси. Мультимедийная лекция, посвященная 1000-летию памяти Владимира Святого — Крестителя Руси, в Международном мультимедийном пресс-центре МИА «Россия сегодня» (Москва) 4 марта 2015 г.
- Усачёв А. С. Из истории русской средневековой агиографии: два произведения о равноапостольном князе Владимире Святославиче (исследование и тексты) // Вестник церковной истории. — 2006. — № 2. — С. 5—44.
- Федотов Г. П. Канонизация Святого Владимира. Владимирский сборник. Белград, 1938.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
